Википедија

Šahrbaraz

Šahrbaraz ili Šahrvaraz (preminuo 9. juna 630.) bio je kralj (šah) Sasanidskog carstva od 27. aprila 630. godine do 9. juna 630. godine. Uzurpirao je tron od Ardašira III, a iranski plemići su ga ubili nakon četrdeset dana. Pre uzurpiranja sasanidskog prestola, on je bio general (spahbed) u vreme Hozroja II (590–628). Nadalje, zapažen je po svojoj važnoj ulozi tokom vrhunca vizantijsko-sasanidskog rata 602–628. i događaja koji su usledili nakon toga.

Šahrbaraz
𐭧𐭱𐭨𐭥𐭥𐭥𐭰
Predmet sa likom Šahrbaraza
Lični podaci
Mesto rođenjaSasanidsko carstvo
Datum smrti9. jun 630.
Mesto smrtiKtesifon, Sasanidsko carstvo
Porodica
PotomstvoŠapur-i Šahrbaraz, Nikita Persijanac,
DinastijaSasanidi
Šah Sasanidskog carstva, Kralj kraljeva irana i Anirana, Spahbed
Period27. april 630 —9. jun 630.
PrethodnikArdašir III
NaslednikBoran

Ime uredi

Njegovo ime Šahrbaraz zapravo je počasna titula i znači "Vepar carstva", što svedoči o njegovoj spretnosti u vojnom zapovedništvu i njegovoj ratničkoj ličnosti, jer je vepar bila životinja povezana sa zoraratustrijancem Jazatom Vahramom, epitetom pobede. Šahrvaraz (natpisno Pahlavi: 𐭧𐭱𐭨𐭥𐭥𐭥𐭰) je srednjopersijska reč, koja potiče od kombinacije reči šahr što znači "zemlja", i varaz što znači "vepar". Ova reč se izgovara kao Šahrbaraz (شهربراز) na Novom Persijskom i kao Sarbaros (grčki: Σαρβαρος; latinski: Sarbarus) u vizantijskim izvorima.[1]

U jermenskim izvorima često ga nazivaju Hoream (Od srednje persijskog Farukhan) i titulom Razmiozan (takođe se piše Razmiozan, Erazmiozan, Razmajuzan).[2][3]U tituli se spominju i Rasmiozdan, Rasmjozan (gruzijski), rsmjsa (arapski: رسميسة, čitanje nesigurno), Romezan, Rumizan, Rumbuzan (El Tabari, Tarik).[2]

Detinjstvo i mladost uredi

Šahrbaraz je pripadao vladarskoj kući Mihran,[4] jednom od sedam parthskih klanova; bio je sin izvesnog Ardašira. Tokom kasnijeg života Šahrbaraza, se pridružio sasanidskoj vojsci, gde se popeo na visoke dužnosti i postavljen je za spahbeda Nemroza. Bio je oženjen sestrom sasanidskog kralja Hozroja II, Mirhran, sa kojom je Šahrbaraz imao jednog sina po imenu Šapur-i Šahrvaraz.[5] Šahrbaraz je takođe imao drugog sina po imenu Nikita Persijanca, koji može biti od iste žene ili druge osobe.

Rat protiv Vizantijskog carstva uredi

Vidi još: Vizantijsko-persijski rat (602—628)

Šahrbaraz se prvi put spominje kada je Hosroje II započeo poslednji i najrazorniji od vizantijsko-sasanidskih ratova koji su trajali 26 godina. Hozroje II, je zajedno sa Šahrbarazom i drugim njegovim najboljim generalima pokorio Daru i Edesu 604. godine, a na severu su Vizantijci potisnuti na staru granicu pre 591. pre nego što im je Hozroje II dao veći deo sasanidske Jermenije, delove Mesopotamije i zapadnu polovinu Iberijskog kraljevstva. Nakon osvajanja izgubljene teritorije, Hozroje II se povukao sa bojnog polja i predao vojne operacije svojim najboljim generalima. Šahrbaraz je bio jedan od njih. 610. godine, Iraklije, Jermenac[6] verovatnog aršadskog porekla,[7] pobunio se protiv vizantijskog cara Foke i ubio ga, krunišući se za cara Vizantijskog carstva.[8] Nakon što je postao vizantijski car, 613. pripremio je veliki kontranapad protiv Sasanida izvan Antiohije, ali je bio odlučno poražen od strane Šahrbaraza, koji je naneo velike gubitke vizantijskoj vojsci, a zatim zauzeo grad,[9][10]dajući Sasanidima pomorski pristup Sredozemnom moru.

 
Mapa kampanje od 611 do 624 kroz Siriju, Anadoliju, Jermeniju i Mesopotamiju.

Nakon vizantijskog poraza izvan Antiohije, Iraklije i njegov brat Teodor, zajedno sa generalom Nikitom, objedinili su svoje vojske u Siriji, ali su ih porazili Šahrbaraz i njegove snage koje su opkolile Damask i zarobile ga zajedno sa velikim brojem vizantijskih trupa .[11] Dalje, Šahrbaraz je takođe porazio vizantijsku vojsku u blizini Adriat-a, koji se spominje u Kuranu.[12] Jedan od najvažnijih događaja tokom njegove karijere bio je kada je vodio sasanidsku vojsku prema Palaestini, a nakon krvave opsade zauzeo je Jerusalim, koji je bio sveti grad za hrišćane. Posle njegovog osvajanja Jerusalima, Časni krst je trijumfno odnesen. Godine 618. Hozroje II je naredio Šahrbarazu da napadne Egipat, a 619. godine Aleksandrija, glavni grad vizantijskog Egipta, bio je u rukama Sasanida.[13][14]

Nakon pada Aleksandrije, Šahrbaraz i njegove snage proširile su sasanidsku vlast na jug duž Nila.[15] Do 621. godine provincija je bila u potpunosti Sasanidskim rukama, a izvesni Sahralanjozan imenovan je za njenog guvernera [16] Godine 622., Iraklije je izvršio protivnapad protiv Sasanijskog carstva u Anadoliji. Šahrbaraz je poslat tamo da se obračuna sa njim, ali je na kraju bio poražen.[17]

Posle Iraklijeve pobede, krenuo je kakavskoj Albaniji i tamo prezimio.[18] Šahrbaraz, zajedno sa Šahinom i Šahraplakanom koji su ranije bili poslani sa naredbama Hozroja II krenuo da zarobi Iraklijeve snage.[19]Šahin je uspeo da razbije vizantijsku vojsku. Zbog ljubomore između sasanidskih zapovednika, Šahrbaraz je požurio sa svojom vojskom da uzme učešća u veličanstvenoj pobedi. Iraklije ih je susreo kod Tigranakerte i potisnuo snage Šahraplakana i Šahina jedne za drugim. Posle ove pobede, Iraklije je prešao Araks i utaborio se u ravnicama sa druge strane. Šahin se sa ostacima svoje i Šahraplakanove vojske pridružio Šahrbarazu u poteri za Iraklijem, ali ih je močvarno područje znatno usporilo.[20][21]Kod Aliovita, Šahrbaraz je podelio svoje snage, poslavši oko 6.000 trupa u zasedu Irakliju, dok je ostatak trupa ostao na Aliovitu. Iraklije je u februaru 625. pokrenuo iznenadni noćni napad na glavni sasanidski logor, uništivši ga. Šahrbaraz je jedva pobegao, go i sam, izgubivši harem, prtljag i ljude.[20]

Iraklije je ostatak zime proveo severno od jezera Van. 625. njegove snage su pokušale da se vrate prema Eufratu. Za samo sedam dana, zaobišao je planinu Ararat i kretao se 200 milja duž reke Arsanias da bi zauzeo Amidu i Martiropolis, važne tvrđave na gornjem toku reke Tigar.[22][23] Iraklije je zatim krenuo prema Eufratu, a sledio ga je Šahrbaraz. Prema arapskim izvorima, zaustavljen je na reci Satidama ili Batman Su i poražen; međutim, vizantijski izvori ne pominju ovaj incident.[23] Još jedan manji sukob između Iraklija i Šahbaraza odigrao se kod reke Sarus kod Adane.[24] Šahrbaraz je prebacivao svoje snage preko reke kada su naišli Vizantijci.[25] Most se protezao preko reke, a Vizantijci su odmah krenuli preko. Šahrbaraz je razmišljao da se povuče kako bi poveo Vizantijce u zasedu, a prethodnica Iraklijeve vojske uništena je za nekoliko minuta. Sasanidi su, međutim, propustili da zaruše most, a Iraklije je naletio na zadnju zaštitu, ne plašeći se strelica koje su Sasanidi poslali da gađaju strlama, okrećući bitku protiv Sasanida.[26] Šahrbaraz je izrazio svoje divljenje prema Irakliju otpadničkom Grku: "Pogledajte svog cara! On se boji ovih strelica i koplja ne više nego što bi bilo nakovanja!"[26] Bitka na Sarusa bila je uspešna odsatupnica za Vizantijce, koje su panegiri poveli.[24] Nakon bitke, vizantijska vojska je prezimila kod Trapezunta.[26]

Opsada Konstantinopolja uredi

Glavni članak: Opsada Carigrada (626)

Šahrbaraz je zajedno sa manjom vojskom kasnije uspeo da se provuče kroz Iraklijeva krila i da od niza manjih raspršenih jedinica stvori liniju ka Halkedonu, i tako uspostavi sasanidsku bazu preko Bosfora odakle bi krenuo ka Carigradu. Hozroje II usaglašavao svoje poteze sa Avarskim kaganom kako bi pokrenuo koordinirani napad na Carigrad sa evropske i azijske strane.[22] Vojska Šahrbaraza se smestila u Halkedonu, dok su se Avari smestili na evropskoj strani Carigrada i uništili Valensov akvadukt.[27][28][29] Zbog kontrole vizantijske mornarice nad Bosforskim tesnacem, Sasanidi nisu mogli da pošalju trupe na evropsku stranu kako bi pomogli svom savezniku. To je smanjilo efikasnost opsade, jer su Sasanidi bili stručnjaci za opsadno ratovanje.[30] Štaviše, Sasanidi i Avari su imali poteškoća u komunikaciji preko čuvanog Bosfora - iako je nesumnjivo postojala neka komunikacija između dveju snaga.[22][29][31]

 
Mapa okoline Carigrada u doba Vizantije.

Dana 7. avgusta flotu sasanidskih splavova koji su vozili trupe preko Bosfora opkolili su i uništili vizantijski brodovi. Sloveni koji su bili pod Avarskom komandom pokušali su da napadnu zidine na morskoj strani preko Zlatnog roga, dok je glavni deo Avara napao kopnene zidove. Galije Patrikija Bonija su probile i uništile slovenske brodove ; a napad na Avar na sa kopna od 6. do 7. avgusta takođe nije uspeo[32] Sa vestima da je Teodor presudno trijumfovao nad Šahinom (koji je navodno doveo Šahina do smrti od depresije), Avari su se povukli u balkansko zaleđe u roku od dva dana, tako da više nikada ne će ozbiljno zapretili Konstantinopolju. Iako je vojska Šahrbaraza i dalje bila u kampu u Halkedonu, pretnja Konstantinopolju je bila završena.[33][34]

Razočaran neuspehom Šahrbaraza, Hozroje II je poslao glasnika sa pismom Kardariganu, koji je bio drugi zapovednik sasanidske vojske. U pismu je pisalo da bi Kardarigan treba da ubije Šahrbaraza i da odvede njegovu vojsku u Ktesifon, ali nosioci pisma su u Galatiji presreli vizantijski vojnici, koji su to pismo dali Konstantinu III koji ga je zauzvrat dao Irakliju. Nakon što je pročitao pismo, ponudio je da ga pokaže Šahrbarazu na sastanku u Carigradu. Šahrbaraz je prihvatio njegov predlog i susreo se sa Iraklijem u Carigradu, gde je pročitao pismo i prešao na Iraklijevu stranu.[35] Tada je Šahrbaraz promenio sadržaj pisma, navodeći da je Hozroje II tražio ubijanje 400 oficira, osiguravajući da Kardarigan i ostatak vojske ostanu lojalni njemu.[36]

Zatim je Šahrbaraz premestio svoju vojsku u severnu Siriju, gde je u trenutku mogao da odluči da podrži ili Hozroja ili Iraklija. Ipak, neutralisanjem Hozrojevog najveštijeg generala, Iraklije je lišio neprijatelja nekih od svojih najboljih i najiskusnijih trupa, osiguravajući svoje bokove pre invazije na Iran.[37]

Svrgavanje Hozroja II uredi

Vidi još: Sasanidski građanski rat 628-632

Hozroje je 627. poslao Šahrbarazu pismo u kojem je rečeno da treba poslati svoju vojsku u Ktesifon. Šahrbaraz se, međutim, oglušio i premestio se u Asuristan, gde je osnovao logor u Ardašir Huri. Hozroje je potom poslao Faruhzada da pregovara sa njim. Međutim, Faruhzad je izvršio tajnu zaveru protiv Hozroja i pridružio se Šahrbarazu.[38]

Godinu dana kasnije, feudalne porodice Sasanidskog carstva, umorne od rata protiv Vizantijaca i Hozrojeve opsesivne politike, oslobodile su Hozrojevog sina Šeroeva, koga je zatvorio njegov vlastiti otac. Iz feudalne porodice dolazio je i sam Šahrbaraz, koji je zastupao porodicu Mihran; kuća Ispahbudana koju predstavljaju spahbed Faruh Hormizd i njegova dva sina Rostam Farohzad i Faruhzad; jermensku frakciju je zastupao Varaztirots II Bagratuni; i na kraju Kanarang.[39] U februaru je Šeroe, je zajedno s Aspadom Gušnaspom, zauzeo Ktesifon i zatvorio Hozroja II. Zatim se Šeroe 25. februara proglasio za kralja Sasanidskog carstva, preuzevši vladarsko ime Kavad II. Uz pomoć Piruz Hozroja je pogubio svu svoju braću i polubraću, uključujući omiljenog sina Hozroja II Mardanšaha. Tri dana kasnije naredio je Mihru Hormozdu da pogubi njegovog oca. Uz saglasnost plemića Sasanidskog carstva, Kavad II je tada sklopio mir sa vizantijskim carem Iraklijem; u skladu sa ovim mirom, Vizantijci su povratili sve svoje izgubljene teritorije, zarobljene vojnike, ratnu odbranu, zajedno s Časnim krstom i drugim relikvijama koje su izgubljene u Jerusalimu 614. godine.[40][41]

Nakon gubitka teritorije koja je bil potrebna za sklapanje mirovnog ugovora, ogorčena aristokratija je započela formiranje nezavisnih država unutar Sasanidskogg carstva. Ovo je podelilo resurse zemlje. Dalje, brane i kanali su postali napušteni, a razorna kuga izbila je u zapadnim provincijama Irana, ubivši polovinu stanovništva zajedno sa Kavadom II, koga je nasledio Ardašir III.[7]

Uzurpiranje trona uredi

 
Mapa Sasanidske Mesopotamije i okoline

Nakon smrti Kavada II, Iraklije je poslao Šahrbarazu pismo u kojem je pisalo:

Sad kad je iranski kralj mrtav, presto i kraljevstvo su vam došli. Dajem ga vama i vašem potomstvo nakon vas. Ako je vojska potrebna, poslaću vam u pomoć onoliko trupa koliko vam treba.[42]

  27. aprila 630.[43] Šahrbaraz je opseo Ktesifon snagama od 6.000 ljudi.[44] On, međutim, nije bio u stanju da osvoji grad, pa je tada sklopio savez sa Piruzom Hozrojem, vođom frakcije Parsig (perzijska) i prethodnim ministrom carstva za vreme vladavine Ardaširovog oca, Kavada II. Sklopio je i savez sa Namdarom Gušnaspom, koji ga je nasledio kao spah Nemroz 626. godine. Šahrbaraz je uz pomoć ove dve moćne ličnosti zauzeo Ktesifon i pogubio Ardašira III zajedno s Amnogim sasanidskim plemićima, uključujući Ardaširovog ministra Mah-Adur Gušnaspa. Šahrbaraz je tada postao novi šah (kralj) Sasanidskog carstva,[45] i ubio je Kardarigan, koji se suprotstavio Šahrbarazu nakon njegove uzurpacije sasanidskog prestola.[46]

Iraklije je takođe priznao Šahrbarazovog sina Nikitu koji je bio hrišćanin za njegovog naslednika. Iranski hrišćanin kao naslednik Sasanidskog carstva otvorio je šansu za hristijanizaciju Irana.[47] Nakon nekog vremena, Šahrbaraz je Šamta, sina bivšeg ministra finansija Jazdina, razapeo na crkvi u Margi.[48] Izveštava se da je razlog ovog pogubljenja bio taj što je potonji vređao Šahrbaraza za vreme vladavine Hozroja II.[49] Četrdeset dana kasnije, 9. juna 630. godine, tokom ceremonije, Šahrbaraz je ubijen kopljem koje je Faruh Hormizd bacio, a koji je tada pomogao Boran, kćerki Hozroja II, da se uspe na presto.[50][51]

Vladavina uredi

Šahrbaraz je imao važnu ulogu u vizantijsko-sasanidskom ratu 602–628. i događajima koji su se dogodili nakon rata; njegova pobuna protiv Hozroja II naterala je Sasanidsko carstvo da padne u građanski rat. Nakon smrti Šahrbaraza, njegov sin Šapur-i Šahrbaraz svrgnuo je Boran i postao kralj Sasanidskog carstva. Njegova vladavina, međutim, nije dugo trajala, a ubrzo su ga svrgli i sasanidski plemići.[52] U istom periodu Nikita je stupio u službu Vizantijaca, a kasnije će se pojaviti kao jedan od vizantijskih generala u bici kod Jarmuka tokom arapsko-vizantijskih ratova.[53]

Detaljna saga o junaštvu i romantizmu razvijala se kasnije oko Šahrbaraza. U islamskom periodu prenesen je u legendu o Umaru ibn el Numanu i njegovim sinovima koji su postali uključeni u hiljadu i jednu noć, a sam je uticao na kasni vizantijski ep Digena Akritasa.[54]

Reference uredi

  1. ^ I. (Constantinopolitanus), Nicephorus (1990). Short History (na jeziku: engleski). Dumbarton Oaks. str. 65. ISBN 9780884021841. 
  2. ^ a b Documents and the History of the Early Islamic World. BRILL.: p. 30, footnote 18. 2014. ISBN 9789004284340.
  3. ^ Iwona, Maksymiuk Katarzyna (26 April 2017). "Destruction of the ādur gušnasp temple in ādurbādagān as a revenge for abduction of the Holy Cross from Jerusalem in the context of the letters of Heraclius".
  4. ^ Pourshariati 2008, str. 181
  5. ^ Pourshariati 2008, str. 205
  6. ^ Treadgold 1997, str. 287
  7. ^ a b Shapur Shahbazi 2005
  8. ^ Olster 1993, p. 133.
  9. ^ Martindale, Jones & Morris 1992, p. 1278
  10. ^ Kaegi 2003, str. 70–71
  11. ^ Kaegi 2003, str. 75–77.
  12. ^ Crawford 2013, str. 43
  13. ^ Dodgeon, Greatrex & Lieu 2002a, str. 196, 235
  14. ^ Howard-Johnston 2006, str. 10, 90
  15. ^ Dodgeon, Greatrex & Lieu 2002a, str. 196
  16. ^ Jalalipour 2014.
  17. ^ Kaegi 2003, str. 114
  18. ^ Kaegi 2003, str. 128
  19. ^ Kaegi 2003, str. 129
  20. ^ a b Kaegi 2003, str. 130
  21. ^ Dodgeon, Greatrex & Lieu 2002b, p. 204
  22. ^ a b v Oman 1893, str. 210
  23. ^ a b Kaegi 2003, str. 131
  24. ^ a b Kaegi 2003, str. 132
  25. ^ Norwich 1997, str. 91
  26. ^ a b v Norwich 1997, str. 92
  27. ^ Treadgold 1997, str. 297
  28. ^ Kaegi 2003, str. 133
  29. ^ a b Kaegi 2003, str. 140
  30. ^ Dodgeon, Greatrex & Lieu 2002b, str. 179–181
  31. ^ Kaegi 2003, str. 134
  32. ^ Kaegi 2003, str. 137
  33. ^ Oman 1893, str. 211
  34. ^ Norwich 1997, str. 93
  35. ^ Kaegi 2003, str. 148
  36. ^ Dodgeon, Greatrex & Lieu 2002b, str. 205
  37. ^ Kaegi 2003, str. 151
  38. ^ Pourshariati 2008, str. 147
  39. ^ Pourshariati 2008, str. 173
  40. ^ Oman 1893, str. 212
  41. ^ Kaegi 2003, str. 178, 189–190
  42. ^ Pourshariati 2008, str. 177
  43. ^ Pourshariati 2008, str. 182
  44. ^ Pourshariati 2008, str. 180
  45. ^ Pourshariati 2008, str. 181, 183
  46. ^ Martindale, Jones & Morris 1992, str. 271
  47. ^ Kaegi 2003, str. 188–189, 206
  48. ^ Morony 2005, str. 188.
  49. ^ Kaegi 2003, str. 176.
  50. ^ Pourshariati 2008, str. 184
  51. ^ Morony 2005, str. 92.
  52. ^ Pourshariati 2008, str. 204, 205
  53. ^ Martindale, Jones & Morris 1992, str. 943
  54. ^ Shahbazi 1990, str. 588–599.

Literatura uredi

Spoljašnje veze uredi

  • Howard-Johnston, James (2010). „Ḵosrow II”. Encyclopaedia Iranica, Online Edition. Pristupljeno 23. 2. 2013. 
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Шахрбараз&oldid=27715911”