Блажо Марковић (свештеник)

је свештеник СПЦ, учесник Народноослободилачке борбе и потпуковник ЈА

Блажо Марковић (Бријеге, код Бара, 15. март 1905Београд, 9. јун 1949) био је свештеник СПЦ, учесник Народноослободилачке борбе и потпуковник ЈА.

блажо марковић
Лични подаци
Датум рођења(1905-03-15)15. март 1905.
Место рођењаБријеге, код Бара,
Књажевина Црна Гора
Датум смрти9. јун 1949.(1949-06-09) (44 год.)
Место смртиБеоград, НР Србија,
ФНР Југославија
Професијасвештеник
Деловање
Члан КПЈ од1942.
Учешће у ратовимаНародноослободилачка борба
СлужбаНОВ и ПО Југославије
Југословенска армија

Одликовања
Орден заслуга за народ са сребрним зрацима Орден братства и јединства са сребрним венцем Орден за храброст
Орден рада са сребрним венцем
Орден рада са сребрним венцем
Партизанска споменица 1941.

Биографија

уреди

Рођен је 15. марта 1905. у селу Бријеге, у Црмници.

Године 1941. прикључио се Тринаестојулском устанку и активно био на страни Народноослободилачког покрета (НОП). Био је први председник Општинског Народноослободилачког одбора Црмнице, а потом и Среског Народноослободилачког одбора у Бару.[1]

Почетком фебруара 1942. учествовао је на Острошкој скупштини, а јуна 1942. на Конференцији родољуба Црне Горе, Боке и Санџака. Када је јуна 1942. формирана Четврта пролетерска црногорска ударна бригада, постао је њен верски референт. Потом је био верски референт у Првој пролетерског ударној бригади, Првој пролетерској ударној дивизији и Трећем ударном корпусу, од почетка октобра 1943. до децембра 1944. године.[1]

На првој Скупштини православних свештеника припадника НОП, одржаној 15. новембра 1942. у Јасеници, код Босанске Крупе, поднео је Реферат о улози Српске православне цркве у НОБ-у у прошлости и садашњости. Био је већник Првог и Другог заседања АВНОЈ-а. У чланство Комунистичке партије Југославије (КПЈ) примљен је 1942. године.[1]

Демобилисан је у чину потпуковника Југословенске армије (ЈА).

Умро је 9. јуна 1949. у Београду. Сахрањен је у Алеји народних хероја на београдском Новом гробљу.[2]

Носилац је Партизанске споменице 1941.[1]

Референце

уреди

Литература

уреди