Борис Јељцин
Борис Николајевич Јељцин (рус. Борис Николаевич Ельцин; Бутка, 1. фебруара 1931 — Москва, 23. април 2007) био је председник Русије од 1991. до 1999. године.[1]
Борис Јељцин | |||||||||||||||||||||||||||||
---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
Лични подаци | |||||||||||||||||||||||||||||
Датум рођења | 1. фебруар 1931. | ||||||||||||||||||||||||||||
Место рођења | Бутка, Свердловск, Совјетски Савез | ||||||||||||||||||||||||||||
Датум смрти | 23. април 2007.76 год.) ( | ||||||||||||||||||||||||||||
Место смрти | Москва, Руска Федерација | ||||||||||||||||||||||||||||
Држављанство | руско | ||||||||||||||||||||||||||||
Религија | Православље | ||||||||||||||||||||||||||||
Професија | грађевински инжењер | ||||||||||||||||||||||||||||
Породица | |||||||||||||||||||||||||||||
Супружник | Најна Јељцина | ||||||||||||||||||||||||||||
Деца | Елена и Татјана | ||||||||||||||||||||||||||||
Политичка каријера | |||||||||||||||||||||||||||||
Политичка странка | КПСС (1961–1990) | ||||||||||||||||||||||||||||
Чин | пуковник у резерви | ||||||||||||||||||||||||||||
| |||||||||||||||||||||||||||||
Потпис | |||||||||||||||||||||||||||||
Биографија
уредиПо образовању је инжењер, а члан КПСС-а постао је 1961. године. Од средине седамдесетих година 20. века почео је са успињањем у страначкој хијерархији. Био је градоначелник Свердловска.
Улазак у Политбиро КПСС
уредиЈељцин у први план је дошао након што га је Горбачов, као човека од поверења, довео у Москву и именовао шефом градске организације КПСС-а. На тој дужности Јељцин се исказао изузетним организаторским способностима.
Одметник
уредиЈељцин је ускоро дошао у сукоб с Горбачовом јер је заговарао радикалније провођење перестројке. Под притиском конзервативних снага Горбачов је сменио Јељцина с места шефа градске организације КПСС-а, али истовремено је отишао на нову дужност заменика министра грађевине.
Председник РСФСР
уредиПод већу пажњу јавности долази у мају 1990. године када је изабран за председника руског парламента у којем је отворено промовисао идеју руске независности. У јуну исте године руски депутати су инаугурисали надређеност републичких закона над законима совјетске федерације, а месец дана након тога Јељцин је демонстративно иступио из комунистичке партије. У јуну 1991. године изабран је за првог председника Руске Федерације, а потом је група водећих ортодоксних комуниста (потпредседник Генадиј Јанајев, шеф КГБ-а Крјучков, министри одбране и унутрашњих послова Јазов и Пуго) је покушала у августу 1991. године уз помоћ војске државним ударом да заустави распад Совјетског Савеза. Али када су елитне јединице совјетске војске Алфе отказале послушност пучистима, а угледни генерали - Лебед, Громов и Грачов повезали су се с Јељционом, уз свестрану подршку народа, пуч је неславно пропао. Тада у тренуцима најтеже кризе Јељцин се обратио маси с оклопног транспортера и у оштром говору позвао народ и војску на утемељење нове, самосталне и суверене Русије. На такво шта није се дуго чекало јер већ је крајем августа 1991. године Јељцин потписао декрет о забрани деловања КПСС-а и конфискацији партијске имовине, а почетком децембра исте године, уз подршку председника парламената Украјине и Белорусије, Кравчука и Шушкевича, Совјетски Савез био је избрисан с политичке карте света.
Председник Руске Федерације
уредиДо неуспелог пуча Јељцин је био у политичкој сенци. Но, након неуспеха пуча и делом захваљујући баш томе, Јељцин се руској јавност намеће као противтежа пучистичким снагама. Јељцин се током 1992. сукобљавао са Врховним совјетом и Конгресом народних депутата око контроле над владом. Криза је свој врхунац имала 4. октобра 1993. када је војска Русије по Јељциновом наређењу отворила ватру на Бели дом, седиште парламента, у који су се затворили његови противници.
То му је помогло да се у децембру исте године усвоји нови устав према којем је председник Руске Федерације имао готово царска овлашћења. На наредним изборима (1995) највише су гласова добили неокомунисти Генадија Зјуганова и екстремни националисти под вођством Жириновског, али је Јељцин захваљујући уставу могао сасвим мирно, и без страха од њему ненаклоњене парламентарне већине, да влада државом.
Упркос све лошијој привредној ситуацији Јељцин у Закавказју започиње рат против сецесиониста што Русију доводи у још тежу ситуацију. Руска привреда посрће, инфлација све брже расте, корупцијске афере потресају земљу, а мафија постаје све присутнија. Земља се нашла у агонији. Некако у то време јавност сазнаје за велику аферу прања новца у којој су главну реч водили Јељцинов саветник Павел Бородин и Јељцинова ћерка Татјана. Наводно су на приватне рачуне пренели 25 милиона долара из државне благајне, а своје прсте у томе је наводно имао и Антолиј Чубаис, Јељцинов човек од поверења. Тада се Јељцин све више одаје алкохолу и почиње теже да оболева. То је уједно и време када у кратким временским размацима смењује премијере (Кириљенко, Черномирдин, Примаков), желећи тако свалити кривицу за катастрофалну економску ситуацију у земљи на њих. Под притиском лекара и сарадника, схрван алкохолом и операцијама на срцу (чак пет) те насупрот дугом опирању 31. децембра 1999. године подноси оставку на место председника државе.
Након подношења оставке, Јељцин скоро да није имао појављивања у јавности. Међутим 13. септембра 2004. године, након талачке кризе у Беслану и терористичких напада у Москви, Путин је покренуо иницијативу да се замени избор регионалних гувернера системом где ће они бити директно именовани од стране председника и потврђени од стране регионалних скупштина. Јељцин је заједно са Михаилом Горбачовим, јавно критиковао Путинов план као корак уназад од демократије у Русији и повратак ка централизованом државном апарату из совјетске ере.[2]
У септембру 2005. над Јељцином је у Москви извршена операција кука након пада током одмора на Сардинији.[3]
Јељцин је искористио прославу свог 75. рођендана као прилику да критикује „монополистичку“ америчку спољну политику, и да понови да је Владимир Путин прави избор за Русију.[4]
Јељцин је преминуо 23. априла 2007.
Види још
уредиНапомене
уреди- ^ Током уставне кризе 1993. године је 24. септембра био опозван са положаја од стране парламента, а Александар Руцкој је био именован за в.д. председника. Јељцин ту одлуку није признао, и 4. октобра је криза решена у његову корист.
Референце
уреди- ^ „Boris Yeltsin | Biography & Facts”. Encyclopedia Britannica (на језику: енглески). Приступљено 2021-02-05.
- ^ „Mikhail Gorbachev and Boris Yeltsin Speak out Against Putin’s Reforms”. MosNews.com. 16. 09. 2004. Архивирано из оригинала 25. 05. 2006. г. Приступљено 17. 04. 2007.
- ^ Osipova, Yulia (19. 09. 2005). „Boris Yeltsin Leaves Ward”. Kommersant. Архивирано из оригинала 30. 09. 2007. г. Приступљено 17. 04. 2007.
- ^ „Putin Was Right Choice for Russia — Boris Yeltsin”. MosNews.com. 30. 01. 2006. Архивирано из оригинала 02. 02. 2006. г. Приступљено 17. 04. 2007.
Литература
уреди- Aron, Leon (2000). Yeltsin: A Revolutionary Life . New York: St. Martin's Press. ISBN 9780312251857.
- Aslund, Anders (2007). Russia's capitalist revolution: why market reform succeeded and democracy failed. ISBN 0881324094..
- Barnes, A (2001). „"Property, Power, and the Presidency: Ownership Policy Reform and Russian Executive–Legislative Relations, 1990–1999"”. Communist and Post-Communist Politics. 34 (1): 39—61..
- Barylski, Robert V (2018). The Soldier in Russian Politics: Duty, Dictatorship, and Democracy under Gorbachev and Yeltsin. Routledge..
- Bialer, Seweryn. "The Yeltsin Affair: The Dilemma of the Left in Gorbachev’s Revolution." Politics, Society, and Nationality Inside Gorbachev’s Russia (Routledge, 2019) pp. 91–119.
- Biryukov, N., & S. Sergeyev. Russian Politics in Transition: Institutional Conflict in a Nascent Democracy (Ashgate, 1997).
- Boltunova, Ekaterina (2017). „The President has entered the building! The Boris Yeltsin Presidential Center and memorial tradition in contemporary Russia.”. Ab Imperio. 2017 (3): 165—193.
- Breslauer, George W (2002). Gorbachev and Yeltsin as leaders. Cambridge UP..
- Breslauer, George W. "Personalism versus proceduralism: Boris Yeltsin and the institutional fragility of the Russian system." Russia in the New Century (Routledge, 2018) pp. 35–58.
- Brown, Archie; et al. (2002). Gorbachev, Yeltsin, and Putin: political leadership in Russia's transition..
- Brown, Archie, and Lilia Shevtsova, eds. Gorbachev, Yeltsin, and Putin: political leadership in Russia's transition (Carnegie Endowment, 2013) excerpt.
- Colton, Timothy J. (2008). Yeltsin: A Life. New York: Basic Books. ISBN 978-0-465-01271-8.
- Colton, Timothy J. (2019). „Boris Yeltsin, Russia's all-thumbs democrat.”. Patterns in post-Soviet leadership. Routledge. стр. 49—74.
- Depoy, Erik (1996). „Boris Yeltsin and the 1996 Russian Presidential Election”. Presidential Studies Quarterly. 26 (4): 1140—1164. JSTOR 27551676.
- Doder, Dusko; Branson, Louise (1990). Gorbachev: Heretic in the Kremlin. London: Futura. ISBN 978-0708849408.
- Ellison, Herbert J (2006). Boris Yeltsin and Russia's democratic transformation.. online
- Evans, Alfred B. (1994). „Yel'tsin and Russian Nationalism”. The Soviet and Post-Soviet Review. 21 (1): 29—43. doi:10.1163/187633294X00089.
- Forden, Geoffrey. "Reducing a Common Danger." Policy Analysis Paper (CATO #399, 2001) online
- Gill, Graeme. "The Yeltsin Era." in Routledge Handbook of Russian Politics and Society (Routledge, 2015) pp. 3–12.
- Goldgeier, James. "Bill and Boris: A Window Into a Most Important Post-Cold War Relationship (August 2018)." Texas National Security Review (2018). online
- Jackson, Camille (2016). „Legislation as an Indicator of Free Press in Russia: Patterns of Change from Yeltsin to Putin.”. Problems of Post-communism. 63 (5-6): 354—366.
- Kagarlitsky, Boris (2002). Russia Under Yeltsin and Putin: Neo-Liberal Autocracy.
- Kimura, Hiroshi (2016). Japanese-Russian Relations Under Gorbachev and Yeltsin. Routledge..
- Lane, David. "Political elites under Gorbachev and Yeltsin in the early period of transition: a reputational and analytical study." in Patterns in Post-Soviet Leadership (Routledge, 2019) pp. 29–47.
- Lynch, Allen C (2016). „The influence of regime type on Russian foreign policy toward “the West,” 1992–2015.” (PDF). Communist and Post-Communist Studies. 49 (1): 101—111.
- Malinova, Olga. "Political Uses of the Great Patriotic War in Post-Soviet Russia from Yeltsin to Putin." in War and Memory in Russia, Ukraine and Belarus (Palgrave Macmillan, Cham, 2017) pp. 43–70.
- Marples, David R (2016). The collapse of the Soviet Union, 1985–1991. Routledge..
- Mason, David S.; Svetlana Sidorenko-Stephenson (1997). „Public opinion and the 1996 elections in Russia: Nostalgic and statist, yet pro-market and pro-Yeltsin.”. Slavic Review. 56 (4): 698—717..
- Medvedev, Roy (2000). Post-Soviet Russia: a journey through the Yeltsin era. Columbia UP. ISBN 023150263X.
- Minaev, Boris (2015). Boris Yeltsin: The Decade that Shook the World. ISBN 1784379239., detailed popular biography based on numerous interviews excerpt
- O'Brien, Thomas A. „The role of the transitional leader: A comparative analysis of Adolfo Suárez and Boris Yeltsin.”. Leadership. 3 (4): 419—432. 2007.; compares Suárez of Spain.
- Ostrovsky, Alexander. Глупость или измена? Расследование гибели СССР. (Stupidity or treason? Investigation of the death of the USSR.) Архивирано на сајту Wayback Machine (30. август 2022) М.: Форум, Крымский мост-9Д, 2011. — 864 с. ISBN 978-5-89747-068-6.
- Ostrovsky, Alexander. Расстрел «Белого дома». Чёрный октябрь 1993. (The shooting of the "White House". Black October 1993.) Архивирано на сајту Wayback Machine (31. мај 2021) — М.: «Книжный мир», 2014. — 640 с. ISBN 978-5-8041-0637-0.
- Rivera, David W., and Sharon Werning Rivera. "Yeltsin, Putin, and Clinton: presidential leadership and Russian democratization in comparative perspective." Perspectives on Politics (2009): 591–610 online.
- Satter, David (2016). The Less you know, the better you sleep. Russia’s road to terror and dictatorship under Yeltsin and Putin. Yale University Press..
- Shevtsova, Lilia (2007). Russia lost in transition: the Yeltsin and Putin legacies. online
- Shevtsova, Lilia (1999). Yeltsin's Russia: Myths and Reality. Washington: Carnegie Endowment for International Peace. excerpt
- Skinner, Kiron; et al. (2010). The Strategy of Campaigning: Lessons from Ronald Reagan and Boris Yeltsin. U of Michigan Press..
- Smith, Kathleen E (2002). Mythmaking in the new Russia: politics and memory during the Yeltsin era. online
- Spohr, Kristina, and Kaarel Piirimäe (2022). „With or without Russia? The Boris, Bill and Helmut Bromance and the harsh realities of securing Europe in the post-wall world, 1990–1994.”. Diplomacy & Statecraft. 33 (1): 158—193. .
- Spohr, Kristina; Piirimäe, Kaarel (2022). „With or without Russia? The Boris, Bill and Helmut Bromance and the Harsh Realities of Securing Europe in the Post-Wall World, 1990-1994”. Diplomacy & Statecraft. 33: 158—193. doi:10.1080/09592296.2022.2041816.
- Strickland, David A (2020). „Overriding Democracy: American Intervention in Yeltsin’s 1996 Reelection Campaign.”. Footnotes: A Journal of History. 4: 166—181.
- Talbott, Strobe (2018). „Clinton and Yeltsin.”. Diplomatic History. 42 (4): 568—571..
- Yeltsin, Boris (1990). Against the Grain. London: Jonathan Cape., a primary source.
- Yeltsin, Boris (1994). The Struggle for Russia. New York: Times Books., a primary source. online
- Zezina, M.R.; et al. (2014). A Man Of Change–A study of the political life of Boris Yeltsin.
Спољашње везе
уреди- https://web.archive.org/web/20060619193746/http://www.moljac.hr/biografije/
- Јељцинова књига - Председнички маратон (језик: руски)
- Boris Yeltsin's resignation speech на сајту YouTube
- CNN Cold War — Profile: Boris Nikolayevich Yeltsin
- Archival footage of Boris Yeltsin on Net-Film Newsreels and Documentary Films Archive
- Yeltsin and Post-Soviet Problems from the Dean Peter Krogh Foreign Affairs Digital Archives