Варнава Настић
Варнава (световно име Војислав Настић; Гери, 31. јануар 1914 — манастир Беочин, 12. новембар 1964) био је викарни епископ хвостански Српске православне цркве.
| Варнава Настић | |
|---|---|
.jpg) Варнава Настић | |
| Лични подаци | |
| Датум рођења | 31. јануар 1914. |
| Место рођења | Гери, Индијана, САД |
| Датум смрти | 12. новембар 1964. (50 год.) |
| Место смрти | манастир Беочин, СФРЈ |
Живот уреди
У Сједињеним Америчким Државама је живео до своје осме године када је, по завршетку другог разреда основне школе, заједно са родитељима дошао у Сарајево. Овде је наставио своје школовање и, са одличним успехом, завршио основну школу и гимназију са вишим течајним испитом, а потом је, заједно са оцем, отишао у Охрид код епископа Николаја (Велимировића) да затражи благослов за упис на Богословски факултет у Београду.
Отац епископа Варнаве Атанасије је, по сведочењу Николаја Велимировића, „активно је учествовао у српском верском богомољачком покрету и материјално подржавао путовања њихових проповедника”. После краћег разговора и добијеног благослова, Атанасије је упознао владику Николаја и са синовљевом жељом да постане монах. Владика се овоме обрадовао, али му је, ипак, рекао „да за сада иде и студира, а да ће се он молити Господу да му испуни и другу жељу”. Тако се Војислав уписао на Богословски факултет у Београду.
Осуђен је у марту 1948. на 11 година затвора с тешким радом, под оптужбом за антидржавну заверу, ослобођен је у јулу 1951, након што је разрешен црквених дужности.[1]
Робијао је у затворима Сарајева, Стоца, Зенице и Сремске Митровице, а потом и још дванаест година у кућном притвору у манастирима: Ваведење, Гомионица, Крушедол и Беочин.
Комунисти му нису дозволили да се врати на своју епархијску катедру. Умро је 12. новембра 1964. године под сумњивим околностима у манастиру Беочину. По сведочењу епископа сремског Василија умро је након интервенције зубара, који му је ставио отров у зуб.[2] Сахрањен је у манастиру Беочин.
Канонизован је,[3] а посвећен му је Храм Светог Варнаве Хвостанског на Врањешу. Доживотни сарадник и секретар владике Варнаве је био Лазар Бабић, велики поштовалац српске добротворке Делфе Иванић.[4]
Референце уреди
- ^ BELGRADE PAROLES U. S.-BORN BISHOP; Releases Nastic After He Is Relieved of Church Duties-- He Will Go to Monastery July 4, 1951 nytimes.com
- ^ [1] Епископ сремски Василије за „Политику”: „Вратићемо иконе кадa се и народ врати у Хрватску” нов 18, 2014 у 23:04
- ^ Свети Варнава Хвостански Исповедник (СПЦ) Архивирано на сајту Wayback Machine (3. август 2017), приступљено 3. августа 2017.
- ^ Милановић, Јасмина (2012). DELFA ИВАНИЋ, УСПОМЕНЕ. Београд: ИНСТИТУТ ЗА САВРЕМЕНУ ИСТОРИЈУ. стр. 311. ISBN 978-86-7403-172-8.
Напомена уреди
- Текст је преузет са интернет странице митрополије дабро-босанске СПЦ, уз дозволу.
