Гојко Ђого
Гојко Ђого (Влаховићи, код Љубиња, 1. новембар 1940) српски је књижевник, песник и есејиста.[1] Редовни је члан Академије наука и умјетности Републике Српске и Сената Републике Српске, као и Удружења књижевника Србије, Српског ПЕН центра[2] и Удружења „Адлигат” у којем се налази и Збирка књижевника Гојка Ђоге.
| Гојко Ђого | |
|---|---|
 Ђого на портрету Петра Омчикуса из 1977. | |
| Лични подаци | |
| Датум рођења | 1. новембар 1940. |
| Место рођења | Влаховићи, код Љубиња, Краљевина Југославија |
| Породица | |
| Деца | Балша Ђого |
Живот уреди
Гојко Ђого рођен је у јесен 1940. године у Влаховићима (Општина Љубиње) у Херцеговини. Основну школу је похађао у родном месту Влаховићима, а гимназију матурирао у Стоцу. Дипломирао је 1964. године на катедри за Општу књижевност са теоријом књижевности Филозофског факултета у Београду.[2] Радио је две године као новинар у листу Дуги, па постао уредник књижевне и издавачке делатности у Дому омладине Београда. Уређивао је едицију ДОБ и био водитељ књижевних трибина. Касније је извесно време био директор Издавачко-књижарске агенције "Тачка". Јавља се и као оснивач и уредник књижевног часописа Књижевна реч. Прву књигу (и то песничку) је под насловом Туга пингвина, објавио је 1967. године у Београду.[3]
Током 80-их година прошлог века се истакао као дисидент и противник комунистичког режима, због чега је, између осталог, Милорад Вучелић захтевао да Ђого буде ухапшен. Занимљиво да су се односи између Вучелића и Ђога касније значајно поправили, чак толико да је Вучелић протестовао када је Ђого, неколико година касније, ухапшен (чак је предлагао да се Ђогу додели и орден).
Гојко Ђого је 1981. године осуђен на две године затвора због збирке песама Вунена времена којом је "извршио дело непријатељске пропаганде" као и „вређала лик и дело Јосипа Броза Тита“. Београдска просвета је априла те године одштампала тираж књиге, која је међутим 25. маја 1981. године повучена и уништена. Песник је ухапшен 29. маја а потом судски процесуиран. Пресуда је затим била преиначена од стране Врховног суда у Београду на годину дана. Издржао је једним делом затворску казну; по изласку из тамнице неколико година је био у изолацији; није могао објављивати дела нити јавно наступати.
Један је од тринаест интелектуалаца који су 1989. године обновили рад предратне Демократске странке. Био је један од оснивача и уредник, поново покренутог политичког листа Демократија.
Потпредседник је Међународног одбора за истину о Радовану Караџићу. Много пута оптуживан да помаже скривање Караџића као хашког бегунца, а у вези са тим на промоцији књиге „Ратна писма“ Радована Караџића је изјавио: Радован Караџић је прегледао писма која смо намеравали да објавимо, али је из оправданих разлога стигао да стави извесне белешке на само нека од њих. У књизи нема никаквих трагова који би упућивали на везе и односе са Караџићем, али је евидентно да они постоје. Зашто бисмо то скривали? То је јасно свакоме ко узме у руке књигу Ратна писма. Ова његова изјава је изазвала велике реакције, како симпатизера Радована Караџића, тако и политичара који су апеловали на полицију да испита Ђога поводом ових тврдњи.
На суђењу председнику Милошевићу у Хагу су, такође, пуштани снимци телефонских разговора између Радована Караџића и Гојка Ђога, који је те 1991. године (када су разговори начињени) био председник Удружења Срба из БиХ у Србији.
2005. године поводом позива Караџићеве супруге своме мужу да се добровољно преда, Ђого је изјавио: „Зашто Тужилаштво у Хагу не објави документа која има и која добрим делом обеснажују оптужницу против Караџића, а посебно део за Сребреницу“. Овом изјавом Ђого је подигао питање да ли Тужилаштво Хашког трибунала скрива ослобађајућа документа против оптуженика. Овим поводом суд у Хагу се није огласио.
Ђого живи и ради у Београду.[2]
За дописног члана Академије наука и умјетности Републике Српске изабран је 27. јуна 1997, а за редовног 21. јуна 2004.[1] Гојко Ђого је био члан првог Сената Републике Српске од 1996. године до до 2006. године.[2]
Управни одбор Удружења књижевника Србије га је 30. марта 2012. године предложио за дописног члана Српске академије наука и уметности.[4] Члан је Српског ПЕН центра и Удружења за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат”[5] (од 2012) у којем се налази и Збирка књижевника Гојка Ђога са великим бројем првих и ретких издања са дугим посветама „Адлигату”.
Његов син је помоћник режије и редитељ Балша Ђого.
Награде уреди
Награде и признања:[2]
- Награда „Милан Ракић”, за књигу Црно руно, 2002.
- Награда „Бранко Миљковић”, за књигу Црно руно, 2002.
- Награда „Лаза Костић”, за књигу Црно руно, 2003.
- Награда „Петровдански вијенац”, за књигу Песме, 2007.
- Награда „Жичка хрисовуља”, 2012.
- Змајева награда, за књигу Грана од облака, 2015.
- Награда „Јефимијин вез”, за књигу Грана од облака, 2015.
- Награда „Бранко Ћопић”, за књигу Грана од облака, 2015.
- Дучићева награда, 2016.[6]
- Награда „Заплањски Орфеј”, за песму „Љубав”, 2017.
- Награда „Златни крст кнеза Лазара”, 2019.
- Награда „Печат времена”, за књигу Клупко, 2019.
- Грамата Песничке републике, за књигу Вунена времена, 2021.[7]
- Награда „Др Шпиро Матијевић”, за књигу Пут за хум, 2023.
- Награда прстен деспота Стефана Лазаревића, 2023.[8]
Извори уреди
- ^ а б „Гојко Ђого”. Академија наука и умјетности Републике Српске. 2004. Приступљено 31. 3. 2012.
- ^ а б в г д „Гојко Ђого”. anurs.org. Приступљено 31. 1. 2024.
- ^ „Архивирана копија”. Архивирано из оригинала 06. 08. 2020. г. Приступљено 02. 08. 2019.
- ^ „За дописне чланове САНУ предложено 18 књижевника”. Радио-телевизија Републике Српске. 30. 3. 2012. Приступљено 31. 3. 2012.
- ^ Архивска документација Удружења за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат". 2020. Званични сајт: https://adligat.rs/.
- ^ Интелектуалцима је боље да ћуте него да ударају главом о зид („Политика“, 9. април 2016)
- ^ „ПРИЗНАЊЕ ВЕЛИКОМ ПЕСНИКУ: Гојко Ђого добитник Грамате Песничке републике”. NOVOSTI (на језику: српски). Приступљено 2021-08-20.
- ^ „ПРЕСТИЖНА НАГРАДА У КРУШЕВЦУ: Гојку Ђогу - прстен Деспота Стефана Лазаревића (ФОТО)”. NOVOSTI (на језику: српски). Приступљено 2023-10-12.
Спољашње везе уреди
- Академија наука и умјетности Републике Српске: Академик Гојко Ђого (језик: српски)
- Гојко Ђого: Интелектуалци као - икебане („Вечерње новости“, 9. јун 2013)
- Бронзана глава из вунених времена („Вечерње новости”, 4. фебруар 2019)
- ЋИРИЛИЦУ НЕ СМЕМО ДА ИСПИШЕМО ИЗ БУДУЋНОСТИ Ђого за "Новости": Озбиљни народи непрестано брину о свом идентитету - ми то занемарујемо („Вечерње новости”, 7. март 2023)
