Завида
Завида (прва половина 12. века) је био отац хумског кнеза Мирослава и један од српских великаша. Сматра се и оцем Мирослављевог брата, великог жупана Стефана Немање, али по том питању има и другачијих гледишта у науци, тако да се питање сматра нерешеним. Претпоставља се да је припадао династији Вукановића, те да је по женској линији био у сродству са династијом Војислављевића, која је у то доба владала Дукљом.[1][2]
| Завида | |
|---|---|
| Лични подаци | |
| Датум рођења | 12. век |
| Место рођења | Србија |
| Датум смрти | 12. век |
| Место смрти | Србија |
| Породица | |
| Потомство | Тихомир Завидовић, Страцимир Завидовић, Мирослав Завидовић, Стефан Немања, Војислава Завидовић |
| Родитељи | Урош I Вукановић |
| Династија | Вукановићи |
| Претходник | - |
| Наследник | Мирослав Завидовић |
Завида је према мишљењу разних истраживача отац четворице синова:
- Тихомир (умро 1169), владао као велики жупан Србије (1163 — 1166/1168).
- Страцимир (умро после 1189), владао областима око Западне Мораве (1163 — (1166) 1168, 1169—?).
- Мирослав (умро 1196. или 1199), владао Захумљем (1163 — (1166) 1168, од 1169 до смрти).
- Немања (1113 — 1199), најмлађи син, познатији као Стефан Немања након што је свргао најстаријег брата и постао велики жупан Србије ((1166) 1168 — 25. март 1196).
Завида је сем четворице синова имао и најмање једну ћерку (Војислава) пошто се Немања и његова браћа помињу као ујаци последњег дукљанског кнеза Михаила II Војислављевића у писму које је дукљански архиепископ Григорије око 1180. послао папском легату у Сплит.
Сем имена, Завидино порекло и личност су нам потпуно непознати због фрагментарности извора. Он се наиме помиње само у једном натпису и у једном запису. Ктиторски натпис на цркви Св. Петра и Павла у Бијелом Пољу помиње Завиду као оца хумског кнеза Мирослава, једног од Немањине браће[3]. Запис на рукопису Мирослављевог јеванђеља такође спомиње Мирослава, сина Завидина. До тридесетих година 20. века историчари су се домишљали о Немањином оцу, многи су га погрешно видјели у жупану Деси. Народно предање и сви старији српски летописи и историчари преткритичке историографске школе Завиду памте као Белу Уроша. Према Владимиру Ћоровићу, Завидина, односно, Немањина породица је пореклом из Зете, данашње Црне Горе.[4]
Само име Завида спада у тзв. заштитна имена тј. у имена која је требало свом носиоцу да обезбеде здравље и дуг живот. Могуће је да је Завида име добио пошто његова породица није могла да одржи у животу мушку децу. У Житију Светог Симеона Стефан Првовенчани је записао како је (неименовани) отац Немањин због побуне своје браће био присиљен да побегне из Рашке и склони се у своју родну Дукљу где му се у Рибници (данас околина Подгорице) родио син Немања. Међутим, ако је Завида заиста био једино мушко дете у својој породици свакако није имао старије браће, мада се исказ првовенчаног краља могао односити и на остале Завидине мушке рођаке.
Поред тога, Стефан Првовенчани пише и како је Немања по други пут крштен, овога пута по обреду источне, православне цркве када се његов отац вратио на столно место. Пошто се ово столно место налазило у Расу сасвим је могуће да нам Немањин биограф у ствари саопштава да је Завида у два наврата био српски велики жупан.
Остале детаље Завидиног животописа могуће је реконструисати само помоћу хипотеза. У науци се живо расправљало о идентитету Завидиног оца. Тако је Љубомир Ковачевић 1900, као и Тибор Живковић 2006, претпоставио да је Завидин отац био велики жупан Вукан, док је по Станоју Станојевићу то био Вуканов синовац, Стефан Вукан.[5] За чешког историчара Јана Лесног Завидин отац је био Урош I.[6]
По претпоставкама Тибора Живковића, Завида је у Србији владао први пут после смрти оца Вукана 1112. године. Тада је срушен и протеран од стране Уроша I, свог брата од стрица. Из Летописа Попа Дукљанина познато нам је да је дукљански краљ Ђорђе, син Константина Бодина, 1126/7 извео упад и ослободио из тамнице Уроша I кога су свргли његови сродници. Живковић је Завидин повратак на столно место покушао да интерпретира у светлу византијско-угарских борби за примат на Балкану. Из списа византијског историчара Јована Кинама, познато је да је цар Јован II Комнин са бројном војском 1122/3 повео велики поход против Печенега. Могуће да је том приликом један део византијске војске послат у Рас где је помогао Завиди да се дочепа престола. Отприлике у то време је на територију царства пребегао Алмош, слепи стриц угарског краља Стефана II. Алмош је у Византији поново крштен, овога пута по православном обреду, и добио је име Константин. Он је постао византијски кандидат за угарски трон. Могуће је и да је и Завида, због приближавања Византији, јавно поспешио друго крштење Стефана Немање. Како Јован II Комнин није хтео да угарском краљу изручи Алмоша, Стефан II је 1126. извео упад на територије под византијском контролом што је био увод у отворени угарско-византијски рат 1127—1129. године. По белешки анонимног нотара краља Беле III (1172 - 1198) у Gesta Hungarorum, угарска војска је том приликом заробила и са собом одвела и неименованог српског жупана. Уколико се овај жупан идентификује као Завида то би значило да је његова друга владавина трајала од 1122/3 до 1126. Исто тако, сродници Уроша I, који су га држали у тамници све до похода Ђорђа Војиславића могла су бити четири брата Завидовића: Тихомир, Страцимир, Мирослав и Стефан Немања. Пошто је Ђорђе био антивизантијски расположен и пошто је на власт вратио Уроша I, који је већ 1129. у савету са Угрима ратовао против цара Јована II Комнина, Завида и његови синови су бар у то време били штићеници Византије [7]
Уколико прихватимо Живковићеву опсервацију о Завиди као великом жупану кога су Угри заробили и одвели са собом 1126, могуће је да је Немањин отац умро у угарском заробљеништву. Ни Завидовићи нису могли да се одрже дуго и власт у Србији је преузела ривалска грана династије Вукановић која је имала снажан ослонац у виду подршке угарског краља.
Референце
уреди- ^ Веселиновић & Љушић 2001.
- ^ Живковић 2006б, стр. 7-25.
- ^ Натпис је публикован 1930. године због чега су се пре тога историчари домишљали о идентитету Немањиног оца. За неке је то био вели жупан Деса, најмлађи син Уроша I.
- ^ "Историја српског народа", Владимир Ћоровић, Београд, 2009.
- ^ Станојевић 1930, стр. 3-6.
- ^ Живковић 2006а, стр. 119.
- ^ Живковић 2006а, стр. 122–123.
Литература
уреди- Веселиновић, Андрија; Љушић, Радош (2001). Српске династије (1. изд.). Нови Сад: Платонеум.
- Живковић, Тибор (2006а). Портрети српских владара (IX-XII век). Београд: Завод за уџбенике и наставна средства.
- Живковић, Тибор (2006б). „Синови Завидини”. Зборник Матице српске за историју. 73: 7—25.
- Станојевић, Станоје (1930). „О Немањином оцу” (PDF). Старинар. 5 (1928-1930): 3—6. Архивирано из оригинала 06. 10. 2023. г. Приступљено 17. 06. 2024.
