Деса

српски средњовековни владар

Деса Вукановић је био велики жупан, односно владар Србије у периоду од око 1161. до око 1165. године. Његова владвина пада у време византијско-угарског супарништва око превласти над српским земљама. У тим превирањима, определио се за савез са Краљевином Угарском, чиме се супротставио политици византијског цара Манојла I Комнина, што је у крајњем исходу довело и до Десиног пада са власти.[1]

Деса
Пуно имеДеса Вукановић
Место рођењаРашка
Датум смртиоко 1166.
Место смртиРашка
ДинастијаВукановићи
ОтацУрош I Вукановић
МајкаАна Диогенеса
Периодоко 1161—1165.
ПретходникУрош II Примислав
НаследникТихомир Завидовић

Деса је извесно време управљао Дукљом и Захумљем, што би проистицало из титула које му се приписују у повељама из наводне 1151. године, чији се садржај односи на регулисање бенедиктинских права на острвима Мљету и Локруму.[2][3] Иако је утврђено да је реч о каснијим фалсификатима,[4][5] изгледа да су фалсификатори знали да је Деса управљао у приморским областима, тако да се та околност сматра извесном.[6]

БиографијаУреди

 
Српске државе половином 12. века.

Након Белошеве краткотрајне владавине у Србији, велико жупански престо је преузео његов најмлађи брат Деса.

Он је био формално вазал Византије. Деса је у тешким условима потпуне доминације византијске силе по читавом Балканском полуострву, покушао да настави политику својих претходника, Уроша I и Уроша II Примислава, и да успостави шире везе са потенцијалним савезницима у Европи.

Прве дипломатске мисије је начинио брачном понудом. Своју најстарију кћер је удао за кнеза Леонарда Осорског, сина венецијанског дужда Витала II Микијелија. Десини посланици се налазе у далекој Немачкој, где такође покушавају да успоставе савез путем удаје друге Десине ћерке за немачког маркгрофа, што је изазвало бес византијског цара Манојла Комнина.

Поред ових дипломатских мисија, Деса постиже изузетне успехе у односу на Дукљу. У Летопису попа Дукљанина се наводи да се да су се стари непријатељи подигли против кнеза Радослава и његове браће Јована и Владимира, штићеника цара Манојла. Они позивају великог жупана Десу и предају му Зету и Требиње (Травунију) на власт.

Непријатељство између цара Манојла и жупана Десе кулминира након Десиног заузећа области Дендра, коју је по споразуму требало да преда Византији, али је одбио. Цар Манојло га због неверства, чим је завршио борбу са Мађарима (Угрима), са јаком војском напао и заробио код Ниша 1165. То се десило онда када су на Десу посумњали византинци да сарађује са Западом, а нарочито са Угарском. У таквој ситуацији Деса је позвао угарске посланике да дођу на састанак са царем да би исказали лојалност Деси само према Византији, а не и према Угарској. У целој расправи, један од угарских посланика је ословио Десу са „наш господар“, што је навело Византинце да посумњају у Десину лојалност. Војници су заробили Десу и послали га у Цариград где је био једно време заточен. Тако је Деса изгубио положај великог жупана Рашке, а цар Манојло је за новог жупана поставио жупана из споредне породичне гране-Тихомира, Немањиног старијег брата.

Последњи боравак Десе је био у околини Требиња. Према Мавру Орбинију, он је умро највероватније почетком 1166. године. Сахрањен је у цркви св. Петра у Требињском пољу (седам километара југоисточно), чији се остаци и данас могу видети.

Након археолошког ископавања, пронађен је један ктиторски гроб, који је највероватније био Десин гроб.

Неки сматрају да је Деса био отац Стефана Немање[7], али други то оспоравају, наводећи Завиду.

По хрватском аутору из 1842. године, он се звао „Деша“, био је 51. по реду владар српски, и син Уроша. Постао је 1152. године велики жупан Србије, са сагласношћу византијског цара Манојла, да му буде вазал. Наводи се: „био је веома пригнут католичанском закону“ и дао је сазидати манастир посвећен Богородици, на острву „Млиту“ (Мљету). Његови синови су били Немања, Мирослав и Константин. Умро је око 1163. године и сахрањен у „Трибињу“ (Требињу) у цркви Св. Петра.[8]. Ипак, ми данас знамо да је Немања Завидин син на основу натписа у цркви у Бијелом пољу.

Породично стаблоУреди

 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
Петрислав
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
Марко
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
2. Урош I Вукановић
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
1. Белош Вукановић
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
Константин Диоген
 
 
 
 
 
 
 
Роман IV Диоген
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
Евдокија Макремволитиса
 
 
 
 
 
 
 
Константин Диоген
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
Алусијан, син Јована Владислава
 
 
 
 
 
 
 
ћерка Алусијана Бугарског
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
јерменска племкиња
 
 
 
 
 
 
 
3. Ана Диоген
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
Манојло Еротик Комнин
 
 
 
 
 
 
 
Исак I Комнин
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
Марија
 
 
 
 
 
 
 
Теодора Комнин
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
Ирина Синадина
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 

РеференцеУреди

  1. ^ Калић 1981, стр. 197-211.
  2. ^ Foretić 1952, стр. 63-72.
  3. ^ Динић 1962, стр. 5-16.
  4. ^ Kampuš 1962, стр. 317-324.
  5. ^ Klaić 1967, стр. 185-234.
  6. ^ Ћирковић 2000, стр. 21-29.
  7. ^ Srđ, pp. 233. Dubrovnik. 1906. 
  8. ^ Иван Швер: „Огледало Илирие илити Догодовштина Илирах...“, Загреб 1842. године

Извори и литератураУреди

Извори
Литература

Спољашње везеУреди