Шлисељбург (рус. Шлиссельбург) насељено је место са административним статусом града на северозападу европског дела Руске Федерације. Налази се у централном делу Лењинградске области и административно припада Кировском рејону.

Шлисељбург
Шлиссельбург
Староладошки канал и шлисељбуршки православни храм
Административни подаци
Држава Русија
Федерални округСеверозападни
Област Лењинградска област
РејонКировски рејон
Основан1323.
Статус града1780.
Стара именадо 1611. Орешек
до 1702. Нотебург
до 1944. Шлисељбург
до 1992. Петрокрепост
Становништво
Становништво
 — 2015.14.803
 — густина925,19 ст./km2
Географске карактеристике
Координате59° 57′ 00″ С; 31° 02′ 00″ И / 59.95° С; 31.033333° И / 59.95; 31.033333
Временска зонаUTC+3
Апс. висина15 m
Површина16 km2
Шлисељбург на карти Русије
Шлисељбург
Шлисељбург
Шлисељбург на карти Русије
Шлисељбург на карти Лењинградске области
Шлисељбург
Шлисељбург
Шлисељбург на карти Лењинградске области
Остали подаци
Поштански број187320
Позивни број+7 81362
Регистарска ознака47
ОКАТО код41 475
ОКТМО код41 625 102 001
Веб-сајт
moshlisselburg.ru/

Према проценама националне статистичке службе за 2015. у граду је живело 14.803 становника.

На острву наспрам греда налази се средњовековно утврђење Орешек.

Географија уреди

Град Шлисељбург смештен је у северозападном делу Кировског рејона, на левој обали реке Неве, односно на месту где Нева започиње свој ток као отока језера Ладога. Центар града лежи на надморској висини од свега 15 m.

Од рејонског центра града Кировска налази се на око 6 km североисточно, односно на око 50 km источно од Санкт Петербурга.

Град је магистралним друмом Н135 повезан са Санкт Петербургом (преко Кировска).

Историја уреди

 
Тврђава Орешек

Претеча модерног града била је дрвено утврђење које је 1323. године подигао новгородски књаз Јуриј Данилович на маленом Орешковском острву, на самом излазу реке Неве из Ладошког језера. Утврђење је добило име по острву по којем је расло мноштво лешника (рус. лесной орех; па отуда Орешек). Већ 1353. дрвени зидови и куле утврђења замењени су каменим.

Утврђење се налазило на стратешки веома важном положају који је Новгородској Републици гарантовао излаз на море и због тога је било честом метом разних освајача. Године 1613, утврђење су освојили Швеђани и променили му име у Нотеборг (швед. Nöteborg, од шведских речи nöte — орах и borg — утврђење, град). Под власт Русије поново долази тек 1702. године након освајања Петра Великог и тада и добија садашње име. На левој обали Неве насупрот утврђења развило се и трговачко насеље (посад) које је 1780. прерасло у окружни град Шлисељбург (у тадашњим границама Санктпетербуршке губерније). Насеље је у народу било познато и под именом Шљушин (рус. Шлюшин).

Током 1920-их и 1930-их година у тврђави се налазила лабораторија у којој је Лењинградски зоотехнички институт спроводио тајна истраживања из области војне биологије. Спроводила су се разна тестирања на патогеним микроорганизмима попут антракса, Burkholderia mallei и Mycobacterium tuberculosis. [1]

Иако је сам град током Другог светског рата био под фашистичком окупацијом (од 8. септембра 1941) совјетска војска унутар тврђаве успела је да 500 дана држи одбрану и на тај начин спречи прелаз немачких трупа на десну обалу Неве. Град је коначно ослобођен 18. јануара 1943. године у операцији „Искра“ чији циљ је било сттварање копненог коридора са Лењинградом и пробијање опсаде.

Град је 1944. по трећи пут променио име, и све до 1992. носио је назив Петрокрепост (Петрова тврђава; рус. Петрокрепость). Године 1996, постаје засебним општинским рејоном, а од 1. јануара 2006. поново постаје делом Кировског рејона (као рејонски град).

Све до 2010. године Шлисељбург је имао статус историјског насеља.[2]

 
Саборни комплекс: Никољска црква (лево), Благовештењски сабор (у средини) и Казањска капелица (крајње десно)

Демографија уреди

Према подацима са пописа становништва 2010. у граду је живело 13.305 становника, док је према проценама националне статистичке службе за 2015. град имао 14.803 становника.[3]

Кретање броја становника
1939.1959.1970.1979.1989.2002.2010.2015.
9,7157,1648,46610,21212,589[4]12,401[5]13,305[6]14,803

Види још уреди

Референце уреди

  1. ^ Федоров Л. А. Советское биологическое оружие: история, экология, политика. — МСоЭС, Москва. — 302 с. —. ISBN 978-5-88587-243-0.
  2. ^ Приказ Министерства культуры Российской Федерации, Министерства регионального развития Российской Федерации от 29 июля 2010 г. № 418/339 г. Москва "Об утверждении перечня исторических поселений"
  3. ^ „Ленинградская область. Оценка численности постоянного населения на 1 января 2009-2015 гг.”. Архивирано из оригинала 05. 03. 2016. г. Приступљено 20. 06. 2015. 
  4. ^ „Всесоюзная перепись населения 1989 г. Численность наличного населения союзных и автономных республик, автономных областей и округов, краёв, областей, районов, городских поселений и сёл-райцентров.”. Всесоюзная перепись населения 1989 года (на језику: руски). Demoscope Weekly. 1989. Приступљено 4. 9. 2012. 
  5. ^ Федеральная служба государственной статистики (21. 5. 2004). „Численность населения России, субъектов Российской Федерации в составе федеральных округов, районов, городских поселений, сельских населённых пунктов – районных центров и сельских населённых пунктов с населением 3 тысячи и более человек”. Всероссийская перепись населения 2002 года (на језику: руски). Федерални завод за статистику. Приступљено 4. 9. 2012. 
  6. ^ Федеральная служба государственной статистики (Федерални завод за статистику) (2011). „Всероссийская перепись населения 2010 года. Том 1 (Национални попис становништва 2010, 1. свезак)”. Всероссийская перепись населения 2010 года (Национални попис становништва 2010) (на језику: руски). Федерални завод за статистику. Приступљено 4. 9. 2012. 

Спољашње везе уреди