Отворите главни мени

Јелисавета Дојкић

Јелисавета Дојкић (Крагујевац, 14. април 1896Београд, 12. децембар 1958) била је српска болничарка која је лечила рањенике у Првом светском рату, на Крфу и на Солунском фронту. Носилац је Албанске споменице за свој доринос лечењу и спасавању живота рањеника током повлачења српска војске преко Албаније.

Јелисавета Дојкић
Датум рођења(1896-04-14)14. април 1896.
Место рођењаКрагујевац
  Краљевина Србија
Датум смрти12. децембар 1958.(1958-12-12) (62 год.)
Место смртиБеоград
  ФНР Југославија
Занимањеболничарка
СупружникПетар Дојкић
РодитељиЛенка и Аранђел Васиљевић
Награде
Албанска споменица

БиографијаУреди

Јелисавета је рођена у Крагујевцу 14. априла 1896. године. Била је једино дете Ленке и Аранђела Васиљевића, који је био управник имања краља Петра, а поседовао је и своју библиотеку, па је Јелисавета одмалена имала прилику да се образује . Док је још била дете, са родитељима се преселила у Тополу, где је завршила основну школу, где се посебно интересовала за краснопис и била одличан ђак[1].
Након завршетка основне школе Јелисавета је на наговор оца завршила курс прве помоћи, непосредно пре Првог светског рата.

У јеку рата, у јесен 1915. године, Јелисавета се са оцем и стрицом Перишом упутила упутила према Крагујевцу, док су њена мајка Ленка и бака остале у Тополи. Након Крагујевца, ишли су у Краљево, Нови Пазар, прошли Пећ и наставили даље како би свој помагали рањеницима и донели медицински материјал.
На путу после Рожаја, Јелисавета је прво спасила живот једном детету, а након тога превијала ране војника и цивила који су повређени од бомби.
Њен отац Арађел Васиљевић оболео је од тифуса и преминуо у Лијевој Реци у Сеници. Јелисавета је тежила ка томе да испуни жељу свога оца да буде болничарка и помаже људима[1].
Након лечења и неговања рањеника у Скадру, стигла је у град Свети Јован Медовски, где ју је сачекало хиљаде избеглица и војника којима је била потребна медицинска помоћ. Након тога укрцала се на санитетску лађу које је пловила ка Крфу и представила се као болничарка, а након што је стигла на Крф, јавила се српском превијалишту где су је примили као једину жену болничарку. Одмах по јављању на дужност, сачелао ју је четрдесет рањеника, а сваког часа пристизали су нови рањеници, болесници од дизентерије и пегавца[1].

Због своје изузетне пожртвованости и помоћи болесницима и рањеницима при повлачењу српске војске преко Албаније, одликована је Албанском споменицом[2].
Године 1917. оболела је од упале слузокоже дисајних путева. Из Солуна где се тада налазила упућена је америчком Црвеном крсту у Берн], а након тога у Бриндизи и Рим, а онда на Корзику и у Ницу, где је срела Косту Јовановића, српског архитекту и добила информацију да јој је мајка преминула. У Ници је боравила у дому Бранислава Нушића[1], коме је причала о повлачењу српске војске.

Провела је седам месеци у санаторијуму у Лозани, где се лечила и учила француски језик. Након излечења отпутовала је у Женеву, где је почела да ради у српском Црвеном крсту, у одељењу за преприску са Србијом.
У Женеви је упознала грађевинског технучара Љубу Давидовића, за којег се удала и са којим је добила ћерку 11. новембра 1918. године[1] .

Преминула је 12. децембра 1958. године у Београду, у 62. години живота.

Види јошУреди

РеференцеУреди

  1. 1,0 1,1 1,2 1,3 1,4 „Šumadinka nosilac Albanske spomenice”. Вечерње Новости. Приступљено 20. 1. 2016. 
  2. ^ Марјановић, П.; Костић, Р. (1998). Носиоци Албанске споменице. Београд: Народни музеј Београд. 

ЛитератураУреди

  • Милановић, Јасмина (2011). „Војска милосрђа”. Књиженство. Београд: Филолошки факултет Универзитета у Београду. ISSN 2217-7809. 
  • Марковић, Жика (1997). Знамените жене Србије; 1 том. Београд: Службени гласник. 
  • Паунић Драутин, Ђорђевић Милија (1988) - Србијицо, душо горка - Приче Солунаца: Народна књига