Јован Драгашевић

Јован Драгашевић (Пожаревац, 4. фебруар 1836Ниш, 1. јул 1915) био је српски војни географ, историчар и књижевник. Био је вршилац дужности начелника Главног ђенералштаба 1877. године, професор на Војној академији и Великој школи у Београду, као и почасни члан Српске краљевске академије.[1][2]

Јован Драгашевић
Jovan Dragašević.jpg
Јован Драгашевић
Датум рођења(1836-02-16)16. фебруар 1836.
Место рођењаПожаревац
Кнежевина Србија
Датум смрти14. јул 1915.(1915-07-14) (79 год.)
Место смртиНиш
Краљевина Србија
ЧинПочасни генерал

БиографијаУреди

Рођен је у Пожаревцу 16. фебруара 1836. године (4. фебруара по старом календару). Потписивао се зато у неким радовима са "Браничевац", по родном крају. Након завршетка основне школе у родном граду, уписује гимназију у Београду 1855. године.[2] Исте године ступа у Артиљеријску школу коју завршава 1860, када бива произведен у чин артиљеријског потпоручника.[1].

Био је Јован ожењен са Милом, а у браку су имали три сина: Боривоја, Градимира и Велибора. Велибор је познат као уредник листа "Војнички гласник".[3]

Умро је Јован Драгашевић током Првог светског рата у Нишу 14. јула 1915. године (1. јула по старом), где је извршено опело у тамошњој Саборној цркви. Возом је тело транспортовано за Београд где је сахрањено.[4]

Просветна каријераУреди

Већ годину дана након завршетка школе (1861) постаје професор у истој, и на овом месту ће, изузев малих прекида, бити све до 1885. године.[2][1] Драгашевић је пуне 23 године предавао географију, општу и војну историју[5], стилистику, ратне вештине, стратегију и космографију. Предавао је младом српском краљу Милану географију и српски језик. Драгашавић је први српски научни географ, који у Србији систематски бавио географијом као науком, посебно војном географијом, коју је сматрао основом стратегије.[2] Осим на Артиљеријској школи, каснијој Војној академији, био је и професор на Великој школи у Београду[1] где је предавао упоредну географију и етнографију.[2]

Војна каријераУреди

Како већ напоменуто, завршетком Артиљеријске школе 19. августа 1860. године је произведен у чин пешадијског[6] потпоручника. Напредовао је до поручника 30. јула 1862. године, а капетан II класе постао 1. јануара 1866. године. Положио је испит за ђенералштабног официра 19. децембра 1867. године,[7] у чину капетана I класе јавља се од 1. јануара 1870. године. Каријера његова се наставља у генерал-штабу преко мајора (1874), потпуковника (1876) до пуковничког чина добијеног 1. децембра 1880. године. Генерал-штабни пуковник Драгашевић је пензионисан је 27. априла 1888. године, а дванаест година касније (13. јула 1900) унапређен у чин почасног ђенерала,[1] са правом ношења генералске униформе. За време бомбардовања Београда 1862. године био је командир Лицејске (ђачке) легије, а 1867. године организатор и командир Бугарске легије.[8]

Осим наведених, у својој војној каријери обављао је и следеће, друге, функције:

  • командант Крушевачке бригаде и на служби у Штабу Врховне команде 1876. године;
  • начелник Ађутантског одељења Штаба Врховне команде 1877—1878;
  • експерт за територијална питања при делегацији Србије на Берлинском конгресу 1878;
  • начелник Историјског одељења Главног ђенералштаба (1878—1885);
  • помоћник начелника Штаба Врховне команде 1885. године;
  • помоћник начелника Главног ђенералштаба и др. функције;[5][2]

Вршилац дужности начелника Главног генералштаба је био 1877. године. Боравио је у Румунији у нарочитој мисији, а у време одржавања Берлинског конгреса (1878) послат је као војни експерт да помаже Јовану Ристићу. Објавио је као трећи део своје аутобиографије Успомене на Берлински конгрес.

Научни и књижевни радУреди

Још као питомац, Драгашевић је почео да пише. Прву песму "Молитву" написао је млади Јован 1854. године. Његова најзаначнија књижевна дела су Песме (1860. и 1869), Бој на Неготину или смрт Ајдук-Вељкова (1861), Истинске приче (аутобиографија први део, 1888), Царица Јелена (недовршено 1890) итд.[9] Био је познат међу Србима по својем делу "Јован Курсула".[10]

Драгашевић је од 1862. године био члан Друштва српске словесности, касније и члан Српског ученог друштва (1864) и Српске краљевске академије (1869), претече данашње САНУ. Написао је Начела Војне географије, Војну стилистику 1 и 2, Војничку речитост, Космометрију, Кронографију, Војник на маршу, Илирско тропоље (Балканско полострово): војнополитичка студија, Етнографску карту српских земаља и бројне друге радове.[9]

Под утицајем активности Друштва српске словесности, радио је на сакупљању архивске грађе и писању националне историје, док је 1865. године био поднео реферат и план о томе како у Србији треба организовати војноисторијску делатност.[5] Био је и представник Србије на Међународној конференцији географа 1875. године, као делегат Српског ученог друштва. Сматра се утемељивачем српске војне терминологије, а такође је био и један од првих српских официра који се бавио науком. Његова Космометрија о методама за одређивање времена, географских координата и магнетске деклинације помоћу једноставнијих инструмената и справа (часовника, секстанта, теодолита, бусоле и компаса) и простијих метода, објављена 1875. за потребе питомаца Артиљеријске школе и ученика Велике школе, спада међу најстарије уџбенике из астрономије, које је написао официр Српске војске.[2]

Био је оснивач и уредник седам година листа Војин, којег је покренуо 1864. године и који је био први војни лист на Балкану. Као начелник Историјског одељења главног генерал-штаба основао је касније и девет година (до пензије) уређивао лист „Ратник”.[11] Покренуо је и уређивао пет месеци политички лист „Дарданија”, а сарађивао је са прилозима и у листовима „Вила”, „Даница”, „Велика Србија” и „Шумадинка”.[12] Аутор је крилатице Само слога Србина спасава, сматрајући, да се четири оцила на српском грбу могу тумачити на овај начин — као скраћеница четири ћирилична слова „С”.[2]

Сорта јабуке (Soldat laboureur) — драгашевка — носи име по Јовану Драгашевићу, а ово име је добила иницијативом Српског пољопривредног друштва у захвалност Драгашевићу, јер је он био један од првих људи у Србији који је гајио нове врсте воћа и цвећа.[9] Он је један од првих чланова и сарадник тог друштва.[13]

БиблиографијаУреди

  • Песме, Земун 1860;
  • Војничка стилистика, књига 1—2, Београд 1871—1876;
  • Начела војне географије, Београд 1876;
  • Војничка речитост, Београд 1876;
  • Истинске приче, Београд 1888;
  • Царица Јелена, Београд 1890;
  • Аподиксис (други део аутобиографије), Београд 1891.

ОдликовањаУреди

Одликован је Орденима таковског крста другог, трећег и петог степена, орденима светог Саве другог и трећег степена, споменицама ратова 1876-1878. и 1885. године и другим одличјима.[5]

РеференцеУреди

  1. 1,0 1,1 1,2 1,3 1,4 Иветић 2000, стр. 13.
  2. 2,0 2,1 2,2 2,3 2,4 2,5 2,6 2,7 Радојчић 2011, стр. 447.
  3. ^ "Правда", Београд 27. април 1940.
  4. ^ "Правда", Београд 4. јул 1915.
  5. 5,0 5,1 5,2 5,3 Иветић 2000, стр. 14.
  6. ^ "Нова искра", Београд 1. мај 1904.
  7. ^ "Земунски гласник", Земун 31. децембар 1867.
  8. ^ Иветић 2000, стр. 13–14.
  9. 9,0 9,1 9,2 Радојчић 2011, стр. 448.
  10. ^ "Недеља", Београд 17. јануар 1910.
  11. ^ "Нова искра", Београд 1904.
  12. ^ Радојчић 2011, стр. 447–448.
  13. ^ "Тежак", Београд 1. новембар 1903.

ЛитератураУреди

  • Александар Белић:Педесетогодишњица Српске краљевске академије, Посебна издања СА, књ. CXVI, Споменице, књ. 7, 1939—41
  • Иветић, Велимир (2000). Начелници генералштаба 1876—2000. Београд: Новинско-информативни центар ВОЈСКА. 
  • Јовановић, Б. Д.: 2001, Јован Драгашевић и астрономија, Зборник радова научног скупа Природне и математичке науке у Срба 1850-1918, Нови Сад. стр. 101-108.
  • Јововић, Б.: 1995, Јован Драгашевић – официр, професор, пјесник и научник, Војно дело 4-5/95, година XLVII, Генералштаб Војске Југославије, Београд. стр. 184-205.
  • Радојчић, Стеван (2011). Космометрија Јована Драгашевића” (PDF). Зборник радова конференције “Развој астрономије код Срба VI”, Београд, 22—26. април 2010 (ур. М. С. Димитријевић). Београд: Публикација Астрономског друштва „Руђер Бошковић“ (10): 439—450. 
  • Скерлић, Јован (1925). Омладина и њена књижевност. Београд. 

Спољашње везеУреди