Јован Шангајски

Свети Јован Шангајски и Санфранцискански (рус. Иоанн Шанхайский, световно Михаил Борисович Максимовић; 4. јун 18962. јул 1966) био је православни епископ у Шангају, архиепископ у западној Европи и Сан Франциску. Канонизован је 1994. године.

Јован Шангајски
Stjohn shanghai.png
свети Јован Шангајски
Датум рођења(1896-06-04)4. јун 1896.
Место рођењаАдамовка, Харков
Руска Империја
Датум смрти2. јул 1966.(1966-07-02) (70 год.)
Место смртиСијетл
САД

ПореклоУреди

Јован Максимовић родио се 4. јуна 1896. године у Русији, у Харковској губернији у месташцу Адамовски. Потицао је из племићке породице, а његов отац Борис Максимовић био је српског порекла па је стога и задржано породично прослављање Светог Архангела Михаила, по коме је он добио име на крштењу а Јован му је касније монашко име. Породица Максимовић избегла је у 17. веку у Русију, пред најездом турских освајача. Српски језик у кући нису запоставили. Осим њега још један члан породице Максимовић проглашен је за светитеља, био је то Свети Јован Тобољски, сибирски мисионар.

Детињство и школовање, ратУреди

Још као дечак Михаило Максимовић разликовао се од остале деце: тешко је говорио, мало је јео, није волео гимнастику ни плес. Његова француска дадиља прешла је, под дечаковим утицајем, у православље.[1]

Као осамнаестогодишњак Михаило је завршио Полтавски кадетски корпус и уписао се на Правни факултет на Харковском царском универзитету где је дипломирао четири године касније. Кад је у Русији избила Октобарска револуција, официр Максимовић је кренуо у рат на страни цара борећи се против бољшевика. Рањен је у десну ногу и због тога је до краја живота остао хром.

Долазак у Србију, рад у БогословијиУреди

У време грађанског рата у Русији са породицом је дошао у Србију. Живећи као избеглица у оскудици бивши племић зарађивао је за живот своје породице продајући дневне новине, између осталих и „Политику“. Овог необичног и сиромашног продавца новина сви су добро знали у Београду по томе што је и зими и лети ишао бос. Свакога јутра кренуо би прво у Патријаршију да тамо службеницима прода новине. Нико од њих није знао да је племић аскета, вредни продавац новина већ завршио два факултета.

У Београду је потом уписао и 1925. године завршио Теолошки факултет. У руској цркви у Београду га је владика Антоније, поглавар Руске православне заграничне цркве произвео у чин чтеца. Замонашио се у Миљковом манастиру код Свилајнца 1925. године узевши име Јован, према свом претку Јовану Тоболском. Од 1925. до 1927. године предавао је веронауку у гимназији у Кикинди.[2] Дошао је 1928. године са руским монасима у манастир Миљково. Свети синод Српске православне цркве поставио га је 1929. године за суплента Богословије у Охридској епархији у Битољу. Охридском епархијом тада је управљао владика Николај Велимировић, за којег је Јован изрекао да је Златоуст наших дана док је Владика Николај ђацима говорио за Светог Јована да је анђео Божији у људском обличју и живи светитељ.[3] Истовремено са светим владиком Николајем Велимировићем остварио је трајно пријатељство и са светим авом Јустином Поповићем. Заједно са Светим владиком Николајем, Свети Јован Шангајски је заслужан за канонизацију Св. Јована Кронштатског.

Ђаци Богословије приметили су да отац Јован једе мало, и то само једном дневно, да се никада не љути и никада не спава, већ проводи ноћи клечећи пред иконом. Тајно је обилазио ђаке на спавању, покривао их, благосиљао и молио се над њима. Од дана свог монашког пострига па до смрти, никада није спавао у постељи. Пошто никада није спавао, дешавало се да га за време часа ипак ухвати сан. У Битољу се убрзо прочуо као добротвор и доброчинитељ. Отац Јован Максимовић посебно је поштовао Светог Наума Охридског јер је имао моћ исцељења душевно оболелих. Управо са иконом светог Наума обилазио је болнице и молио се за здравље болесника. Још из тог времена потичу приче о његовим чудотворним исцелитељским моћима.[4]

Епископ и светитељУреди

 
Мошти Св. Јована Шангајског

Године 1934. постао је епископ Руске православне заграничне цркве и послат је у Шангај. У Шангају је основао чувено сиротиште Светог Тихона Задонског које је удомило чак око 4000 деце. Несрећне и напуштене малишане налазио је по буџацима шангајских четврти изгладнеле и болесне. Тешко су га погађале и посете душевним болесницима и за њих се посебно молио. Сачувана су многобројна сведочанства некадашњих смртно болесних људи којима је Јован Шангајски помогао. Утемељио је Кинеску православну цркву. Св. Јован Шангајски успоставља и блиске везе са православним црквама Србије, Украјине и Грчке. Захваљујући његовом мисионарском раду и љубави, стотине хиљада Кинеза прелази у православље. Када је добио премештај у Сан Франциско, сви штићеници овог дома пошли су за њим у Сједињене Америчке Државе.

Постао је епископ Западне Америке и Сан Франциска, подизао у овом граду цркве, сиротишта, болнице, старачке домове, школе, мензе, спасавао ноћу напуштену децу са улица, обилазио болесне у болницама и домовима, људе у невољи и на самрти, молио се за њих, помагао свердно, причешћивао их и чудесно исцељивао, творећи небројена чуда још за живота. Појављивао се најчешће непозван, појмивши својим прозорљивим духовним оком коме је потребна његова помоћ и заступништво, као и веома брзо код оних који су га у молитви призивали, чак и тамо где су све капије биле закључане и под строгим надзором.

О њему се никада није могло говорити са становишта обичних људских мерила.

Док је боравио четири године на Филипинима, молећи се ноћу на све четири стране света, заустављао је урагане или би они заобилазили острво, да би поново ударали када га је Св. Јован Шангајски напустио.

Руси су, после доласка комуниста на власт у Кини, поново кренули у изгнанство. Епископ Јован био је с њима. Свети синод Руске православне заграничне цркве поставио је владику Јована 1951. године за архиепископа западноевропског. Дошао је у Париз. Свету Литургију је служио на руском, српском, грчком, енглеском, холандском, француском, кинеском и црквенословенском, стојећи бос у олтару, сматрајући се недостојним да гази обувен пред Светим Престолом, због чега је у Француској назван и Св. Јован Боси. Никада није пропуштао ни један дан да не служи Литургију. Обилазио је бројне западноевропске градове и оживљавао спомен на западне светитеље. Учио је да свака земља мора поштовати своје помесне светитеље, колико и остале велике православне светитеље. Захваљујући њему обављено је и прво рукоположење за епископа Православне цркве Француске. Свети синод преместио је потом Јована Максимовића у Сан Франциско да би помагао завршетак градње тамошње велике Саборне цркве посвећене Пресветој Богородици. У Сан Франциско стигао је у јесен 1962. године. Ту је постао духовни отац светог Серафима Роуза. По његовом благослову, Серафим Роуз оснива манастир Св. Германа Аљаског у Платини у Калифорнији, који постаје расадник православља у Сједињеним Америчким Државама. Као члановима Руске Заграничне Цркве, Српска Православна Црква им пружа свесрдну помоћ и прихвата их у своје окриље, као интегрални део СПЦ.

Док је службовао у Паризу, називали су га Јованом Босим јер је често ишао бос. Није се обувао јер су му ноге стално биле отечене будући да га готово нико никада није видео да лежи и одмара се. Последње четири деценије свога живота није имао уобичајени сан, одлучио се на подвиг ноћног бдења не спуштајући се никада на кревет. Његов узор у томе био је свети архиепископ Мелентије Леонтович чије су мошти почивале у Успењској цркви у Харкову и који је узео на себе молитвени подвиг борбе са сном проводећи ноћи непомично стојећи руку подигнутих увис и никада не лежући у кревет. Имао је дар натприродног памћења и прозорљивости.

У Николајевској цркви у Сијетлу 2. јула 1966. године (19. јуна по старом календару) на Светог Наума Охридског служио је литургију.[тражи се извор] По свом обичају, после службе остао је у олтару још три сата. Онда је отишао у парохијски дом и ту је умро. На дан смрти пратио је чудотворну икону Пресвете Богородице („Курскаја - Коренаја“). Пред њом је и умро.

Његова сахрана, којој су присуствовале хиљаде и хиљаде поклоника, од туге је претворена у радосно прослављање победе живота над смрћу, победе Васкрсења Христовог. Његова соба претворена је у капелу, у којој се од тада врше богослужења. Испод ње је основана америчка мисионарска парохија Св. Нектарија Егинског, кога је Св. Јован веома поштовао и волео.

Мошти Св. Јована Шангајског обретене су 1993. године нетрулежне, а данас почивају у храму посвећеном икони Богородице "Свих жалосних Радост" у Сан Франциску, који је подигао. Од светог јелеја из кандила над његовим моштима небројено много људи је добило исцељење, а многоструко се потврдило и његово силно и брзо заступништво пред Богом свима који му се са вером и љубављу помоле. Заштитник је путника, нарочито оних који лете авионом, болесних, деце, сирочади, удовица, зависника алкохоличара и наркомана, неправедно оптужених, душевних болесника, одгонитељ непријатељских напада и демона и брзи помоћник током великих временских непогода, саобраћајних несрећа и других опасности. Гроб Св. Јована Шангајског одмах је постао стециште многих поклоника из читаве васељене. Патријарх српски Павле походио је гроб Светога 1992. године, током своје историјске посете Сједињеним Америчким Државама. Архиепископ Јован Шангајски тада још није био канонизован, али се патријарх Павле поклонио његовим моштима као Светоме и појао му тропар. Овакво поклоњење једног православног патријарха гробу Архиепископа Јована пресудно је утицало на коначну одлуку Руске Заграничне Цркве о његовој канонизацији.

О себи је написао следеће:

Откад знам за себе, желео сам да служим правди и истини. Моји родитељи разгорели су у мени непоколебљиву тежњу да се борим за истину, а душа се моја усхићивала примерима оних који су жртвовали свој живот за њу.

— Свети Јован Шангајски

За светитеља је проглашен (канонизован) 2. јула 1994. од стране Руске православне заграничне цркве у Сан Франциску, Калифорнија као Свети Јован Шангајски и Санфранцискански.

Сматра се за једног од највећих православних светитеља 20. века.[тражи се извор]

РеференцеУреди

  1. ^ Свети Јован Шангајски - житије | Српскa Православнa ...www.spc.rs › sveti_jovan_shangajski_zhitije_0
  2. ^ Светац који је продавао „Политику” и предавао гимназијалцима („Политика”, 23. јун 2016)
  3. ^ Николај Велимировић: "Најлепше беседе Владике Николаја", Београд 2004.
  4. ^ Владимир Димитријевић: "Без Бога ни преко прага: србски духовници 20. века", Београд 2004.

ИзвориУреди

  • Свети Јован Шангајски чудотворац, житије, чудеса, беседе и акатист, Мир ти, Београд 2007.

Спољашње везеУреди