Василије Томић
Василије Томић (Коренита, 14. јануар 1949) умировљени је свештеник Српске православне цркве у чину протојереја-ставрофора и теолог.[1][2]
Василије Томић | |
|---|---|
 Василије Томић, 2008. године | |
| Датум рођења | 14. јануар 1949. |
| Место рођења | Коренита, НР БиХ, ФНР Југославија |
Биографија
уредиРођен је на Светог Василија Великог, 14. јануара 1949. године, у селу Коренита, код Угљевика. Родитељи Станко Стајо и Ивка (рођена Поповић) били су сељаци. На Светог Илију, 2. августа 1956. године, поведен је у манастир Тавну, с намером да лето проведе код своје тетке (намеснице манастира) монахиње Анастасије коју је замонашио Свети Владика Николај 1940. године. Због немаштине, остао је да живи у манастиру.[3]
У манастиру је завршио осмогодишњу школу: првих четири разреда у Тавни, а наредних четири у Јањи, код Бијељине. Када је, 1964. године, отворена обновљена Карловачка богословија, уписао се у први разред, прво коло ове школе и матурирао 1969. године.[4] Дипломирао је на Богословском факултету Универзитета у Београду 1973. године. Провео је две године на постдипломским студијама у Немачкој (прво први семестар на Римокатоличком теолошком факултету у Регензбургу затим три семестра на Универзитету у Тибингену) где се бавио религијском педагогијом. На Филолошком факултету на катедри за српскохрватски језик и југословенску књижевност, дипломирао је 1980. године. Написао је и докторску дисертацију о Гаврилу Стефановићу Венцловићу.
Епископ зворничко-тузлански Лонгин рукоположио га је у чин ђакона 29. новембра 1975. године у манастиру Тавни, а 1. децембра исте године у чин свештеника. Био је постављен за пароха тузланског, где је служио до Велике Госпојине, 1977. године када прелази у Архиепископију београдско-карловачку и бива прибројен братству Храма Свете Тројице у Београду. У октобру 1978. (на препоруци патријарха Германа) добија своју парохију и прелази у Храм Светог Марка у Београду. На Марковдан, 8. маја 1984. године, патријарх Герман одликовао га је правом ношења црвеног појаса.[5]
У Храму Светог Марка служио је све до свог преласка у Епархију канадску 1. јула 1985. године када га је епископ канадски Георгије поставио за пароха нијагарског.[6] У тој парохији остао је све до 1. октобра 1987. године када је постављен за пароха Цркве Светог Саве у Торонту. Епископ канадски Георгије унапредио га је протонамесничким звањем на Божић 1988. године и протојерејским чином 7. августа 1993. године.[5] Свети архијерејски синод одликовао га је правом ношења напрсног крста, 14. јуна 1998. године.[5] Пошто је имао новинарско искуство (кратко време је уређивао „Православље”), скоро двадесет година је уређивао „Источник”, лист Епархије канадске.[7] У Цркви Светог Саве је служио све до 1. августа 2010. када је прешао у Цркву Светог Архангела Гаврила у Ричмонд Хилу.[8] У фебруару 2012. патријарх Иринеј поставио га је за архијерејског заменика канадске епархије.[9][10]
У Ричмонд Хилу је служио све до маја 2017. када је пензионисан по свом захтеву.
Ожењен је Горданом (рођеном Мајсторовић) из Чачка. Имају три кћерке: Анастасију (1974), Добрилу (1976) и Јелену (1979) и десеторо унучади. Члан је Удружења књижевника Републике Српске и Удружења књижевника Србије.
Објављене књиге
уреди- „Огањ у срцу разгорио”, 2002.
- „Ријеч Божија неспутана”, 2009.
- „Јеванђељске”, 2012.
Извори
уреди- ^ Званична биографија на српском
- ^ Огањ у срцу разгорио („Српска дијаспора”, 1. децембар 2002)
- ^ Српски мост - Свештеник Василије Томић: Не псујте и не загађујте Божју творевину! („Радио Слово љубве”, 20. септембар 2017)
- ^ Ученици карловачке богословије
- ^ а б в Шематизам: Споменица Епархије канадске поводом двадесетогодишњице епархије (на језику: српски). Торонто: Источник. 2003. стр. 502.
- ^ „New Clergyman At St. George” (на језику: енглески) (15807). Амерички Србобран. 24. 9. 1986. стр. 3.
- ^ Источнику додељена Вукова награда („Новине Торонто”, 1. фебруар 2006)
- ^ Црква Светог Архангела Гаврила у Ричмонд Хилу („Новине Торонто”, 16. јул 2010)
- ^ Седиште Епархије канадске под опсадом („Политика”, 10. мај 2015)
- ^ Једна епархија, а три паралелне власти („Политика”, 9. фебруар 2016)
