Велимир Пилетић

четнички војвода

Велимир – Веља Пилетић (Београд, 2. мај 1906Париз, 23. јул 1972), био је генералштабни мајор војске Краљевине Југославије. Током Другог светског рата био је командант Источне Србије, па затим командант Крајинског корпуса Југословенске краљевске војске у Отаџбини. Средином 1942. године проглашен је за војводу крајинског. Један је од ретких високих четничких официра из Србије који је преживео рат. После рата, важио је за истакнутог политичког емигранта.

Велимир Пилетић
Пуковник Велимир Пилетић СУДБИНА СРПСКОГ ОФИЦИРА.jpg
Пуковник Велимир Пилетић
на насловној страни књиге
СУДБИНА СРПСКОГ ОФИЦИРА
Датум рођења(1906-05-02)2. мај 1906.
Место рођењаБеоград
Краљевина Србија
Датум смрти23. јул 1972.(1972-07-23) (66 год.)
Место смртиПариз
Француска
ВојскаЈугословенска војска и Југословенска војска у отаџбини
Године службе19241944.
ЧинПуковник
ЈединицаКрајински Корпус
Битке/ратовиАприлски рат
Други светски рат

БиографијаУреди

Пилетићи су позната породица из Црне Горе из братства Пипера. Јоле Пилетић био је сердар и војвода, поглавар и вођа племена пиперског. Сердар Јоле Пилетић долази у сукоб прво са околином кнеза Николе, па затим и са самим књазом. Оптужен је да ровари против књаза Николе и да ради за Србију. На сердара Јола вршен је велики притисак са Цетиња од стране тиранског режима књаза Николе. Сердар је увређен и доноси одлуку да се сели за Србију. Године 1879. сердар Јоле је пошао за Србију са шест најближих фамилија, укупно педесет и шест чланова породице, међу којима је био и Јанко, отац Велимира Пилетића. Стигли су у Крушевац 19. октобра 1879. године. Пилетићи сердара Јола настанили су се по разним местима у Србији.

Велимир Пилетић рођен је у Београду, од оца Јанка, шефа пореске управе, и мајке Живке, девојачко презиме Лукић, учитељице, која је после удаје напустила занимање и постала домаћица. Велимир је уписао Нижу школу Војне академије, коју је с успехом завршио са 50. класом и промовисан је у чин потпоручника 1924. године. Поручник Велимир Пилетић се оженио са Оливером Ненадовић, кћерком Јакова Ненадовића, инспектора МУП-а, из породице Ненадовић и Анђелије Петровић Његош. Оливера је одрасла на италијанском краљевском двору Савоја где јој је тетка Јелена и кћерка краља Николе била краљица од Италије. Велимир затим завршава Вишу школу Војне академије и Генерашлтабну припрему. Пред рат, генералштабни мајор Пилетић се налазио на положају помоћника начелника штаба Дунавске дивизионе области.

Априлски ратУреди

Почетком априла 1941. године генералштабни мајор Пилетић постављен је за Начелника штаба Дунавске дивизионе области. Ова дивизиона област тада је обухватала престоницу Београд и делове Баната и Срема. Командант Београда је био армијски генерал Војислав Николајевић. Од трупа имао је на расположењу: Сремску оперативну двизију под командом генерала Јована Антића и Дунавску обласну дивизију под командом генерала Стевана Милетића. Немцу су напали Краљевину Југославију без објаве рата 6. априла 1941. године бомбардујући Београд у више наврата. Затим су наступиле њихове муњевите моторизоване инвазионе трупе из готово свих суседних држава. Командант одбране Београда армијски генерал Николајевић је по сазнању да су Немци заузели Ниш и да надиру са југа ка Београду, немачке оклопне дивизије су већ биле код Јагодине, 150 km јужно од Београда, донео одлуку о маневру својих дивизија, што је подразумевало да се дивизије повуку из Срема и Баната и сконцетришу јужно од престонице одакле се очекивао главни немачки напад. Армијски генерал Николајевић овластио је генералштабног мајора Пилетића да ову наредбу о одбрани престонице са јужне стране пренесе свом команданту Дунавске обласне дивизије генералу Милетићу. Али, чим су се дивизије пребациле на јужни сектор стигла је наредба Врховне команде Југословенске војске упућена Команди Београда да се у току ноћи 12/13. априла напусти престоница.

Генералштабни мајор Пилетић добио је наређење да минира београдске мостове, чије је рушење предвиђено ратним планом у случају евакуације војске из престонице, и да спали велике војне резереве сена. За време бомбардовања Београда Немци су мостове поштедели, као и велики сењак. За немачку војску београдски мостови били су од велиог значаја, посебно за њихове моторизоване трупе које су муњевито напредовале. Мајор Пилетић наредио је својим војницима да се мостови сруше, што је и учињено 13. априла два сата по поноћи, нови висећи мост Витешки краљ Александар I (данашњи Бранков мост) и нови друмско-железнички мост кнез Павле (данашњи Панчевачки мост) нашли су се на дну својих река. Током исте ноћи надомак Београда спаљен је и велики сењак, око милион кила сена, чији је пламен злосутно осветљавао престоницу у ноћи. Дунавска обласна дивизија повукла се у правцу Бање Ковиљаче на Дрини. Мајора Пилетића је капитулација, 16. априла, затекла у Горажду. Сутрадан, 17. априла, мајор Пилетић креће на пут у Боку, али остаје одсечен у Берану, који Немци заузимају, 18. априла 1941. мајор Пилетић избегава немачко заробљеништво и враћа се у Београд. Током првог таласа окупације, мајор Пилетић налази се на лечењу у болници, где Немци још увек нису проверавали спискове болесника, тамо је био поштеђен бројних провера које су војне патроле вршиле над грађанима на улици. За мајором Пилетићем расписале су потерницу банатске Швабе из Панчева, чије су групе под заштитом немачке војске тих дана крстариле градом и тражиле своје предратне српске прогониоце. Пре рата, Пилетић је ометао рад немачке мањине у Панчеву и њихову антијугословенску организацију културбунд. Фолксдојчери нису успели да пронађу мајора.

Источна СрбијаУреди

Средином маја 1941. године комунисти Будимир Томовић и Слободан Шкеровић састали су се по одобрењу партије са генералштабним мајором Пилетићем и предложили му да буде Главни војни инструктор Комунистичке партије Југославије. Пилетић је овај предлог одбио, а комунисти су тек касније пронашли војног инструктора партије, другог генералштабног официра, Арсу Јовановића. У своје редове Пилетића су желели да виде љотићевци и недићевци, али је он све понуде упорно одбијао, све сем једне, понуду генералштабног пуковника Драгољуба Михаиловића. Четничким одредима пуковника Драгољуба Михаиловића Пилетић се придружио средином августа 1941. године. Упућен је у Источну Србију, где је командовао одредом, бригадом, корпусом, групом корпуса и на крају североисточним фронтом.

ЛитератураУреди

Спољашње везеУреди


РеференцеУреди