Владимир Југовић
Владимир Југовић (рођен 30. августa 1969. године у селу Милутовцу поред Трстеника) је бивши југословенски фудбалер и репрезентативац.
| Владимир Југовић | |||
|---|---|---|---|
 | |||
| Лични подаци | |||
| Пуно име | Владимир Југовић[1] | ||
| Надимак | Југа[2] | ||
| Рођење |
30. август 1969.[1] Милутовац, СФРЈ | ||
| Висина | 1,79 m | ||
| Позиција | везни | ||
| Сениорска каријера | |||
| Године | Клуб | Наст. | (Гол) |
| 1989—1990 1990 1990—1992 1992—1995 1995—1997 1997—1998 1998—1999 1999—2001 2001—2003 2003—2004 2004—2005 |
Црвена звезда → Рад Црвена звезда Сампдорија Јувентус Лацио Атлетико Мадрид Интер Милан Монако Адмира Вакер Ален |
1 16 60 81 56 27 17 38 19 25 19 |
(0) (7) (11) (18) (8) (2) (3) (3) 0 (3) (2) |
| Репрезентативна каријера | |||
| 1991—2002 | Југославија | 41 | (3) |
У дугој и успешној каријери два пута је освојио титулу шампиона Европе - са Црвеном звездом и Јувентусом. За национални тим је одиграо 41 утакмицу и постигао 3 гола.[1]
КаријераУреди
КлупскаУреди
До своје петнаесте године Југовић је у Милутовцу учио школу и играо фудбал, да би га потом Томислав Миличевић, тренер Звездине омладинске школе, позвао у Београд. Кад је завршен његов јуниорски стаж, Црвена звезда га не види као првотимца и уступа га Раду, прволигашу са Бањице. Игром случаја, тада је у том клубу био тренер Љупко Петровић који је већ следеће сезоне преузео први тим Звезде. Захтева да клуб врати Југовића и од тада почиње успон овог фудбалера.
Кад је Црвена звезда 1991. освојила Куп шампиона Европе, Југовић је био један од играча чији је допринос у финалу, као и на претходним утакмицама, био драгоцен. Крајем те 1991. у Токију је Звезда играла против победника јужноамеричког континента - чилеанског тима Коло Коло. Јунак утакмице био је Владимир Југовић. Иако "везиста", дао је два гола, а Звезда је тријумфовала (3:0). Нашао се на почасном постољу - као најбољи фудбалер меча добио је аутомобил "Тојота".
Године 1992. Вујадин Бошков га препоручује Сампдорији и он одлази у Ђенову. Ту проводи три сезоне и пружа сјајне партије. Са "Сампом" у сезони 1993/94. осваја Куп Италије.
Године 1995. прелази у Јувентус. У Јувентусу игра изврсно и постаје незаменљив део тима. "Јуве" осваја још једну титулу првака, а исте године опет у Токију, његови "црно-бели" из Торина постају победници и Интерконтиненталног купа. Једну сезону наступа и за римски Лацио (1997/98) са којим осваја Куп Италије.
Осврћући се на режим и садржај тренинга у Јувентусу под вођством Марчела Липија, Југовић наводи: "Начин на који смо ми тренирали је била ствар за гледање и анализирање. Сећам се да нисмо имали ни сат времена одмора током припрема. Ујутру би тренинг почео са вежбањем у теретани од 40 минута а након тога бисмо имали истрчавања. И све је то било само загревање. Поподне смо имали тактички тренинг уз игру а након тога и трећи тренинг око 8 увече у виду разгибавања. Ништа није било случајно и мало ми сметају приче које оспоравају тадашњи Јувентус јер ми смо заиста радили. Мислим да ниједна екипа данас не ради толико колико смо ми радили тада. Зато смо се можда и често повређивали јер смо можда и превише тренирали." [3]
У лето 1998. године, Југовић одлази у Шпанију. Његово високо обештећење исплаћује мадридски Атлетико, клуб који је са нашим тренером Радомиром Антићем забележио највећи успех у једновековном постојању - освојио је "дуплу круну"! Током целе сезоне у Мадриду је имао проблеме са повредама, и одиграо је само 17 утакмица у лиги.
Враћа се на Апенинско полуострво, овај пут у дресу миланског Интера (1999-2001) који је покушао да скине "проклетство" и да уз помоћ најтрофејнијег фудбалера са ових простора коначно освоји првенство Италије , тзв "Скудето", али му ни то није помогло.
При крају богате каријере наступао и за аустријску Адмиру (2003-04) и немачки Ален (2004-05).
РепрезентативнаУреди
Члан репрезентације Југославије је био од 1991. до 2002. године. За то време је одиграо 41 утакмицу и постигао 3 гола. Свој деби у државном дресу је имао 8. августа 1991. на мечу са Чехословачком, а последњи меч је одиграо 13. фебруара 2002. против Мексика.
Био је учесник Светског првенства 1998. у Француској и Европског првенства 2000. у Белгији и Холандији.
ТрофејиУреди
| 1. | Горан Пандуровић | |
|---|---|---|
| 2. | Слободан Комљеновић | |
| 3. | Слободан Дубајић | |
| 4. | Бранко Брновић | |
| 5. | Мирослав Ђукић | |
| 6. | Славиша Јокановић | |
| 7. | Владимир Југовић | |
| 8. | Дејан Савићевић | |
| 9. | Предраг Мијатовић | |
| 10. | Драган Стојковић (к) | |
| 11. | Синиша Михајловић | |
| сел. | Слободан Сантрач | |
| БРА—ЈУГ 2:0 (23. 12. 1994) | ||
- Првенство Југославије: 1989/90, 1990/91, 1991/92.
- Лига шампиона: 1990/91.
- Интерконтинентални куп: 1991.
- Куп Италије: 1993/94.
- Серија А: 1996/97.
- Лига шампиона: 1995/96.
- Интерконтинентални куп: 1996.
- УЕФА суперкуп: 1996.
- Куп Италије: 1997/98.
- Лига куп: 2003.
РеференцеУреди
- ^ а б в „Jugović Vladimir”. Reprezentacija.rs. Приступљено 19. 1. 2019.
- ^ „Besmrtni puk - veličanstveni govore: Najveće svedočanstvo o Bariju”. MozzartSport. Приступљено 29. 11. 2021.
- ^ TOP 11 - Vladimir Jugović (на језику: српски), Приступљено 2021-05-12
Спољашње везеУреди
- Владимир Југовић на сајту National Football Teams (језик: енглески)
