Отворите главни мени

Гојко Ђого

српски политичар

Гојко Ђого (Влаховићи, општина Љубиње, 1. новембар 1940) је српски књижевник, песник и есејиста.[1] Редовни је члан Академије наука и умјетности Републике Српске и члан Сената Републике Српске.

Гојко Ђого
Đogo Gojko.JPG
Гојко Ђого
Датум рођења(1940-11-01)1. новембар 1940.(79 год.)
Место рођењаВлаховићи, општина Љубиње
 Краљевина Југославија

ЖивотУреди

Гојко је рођен у јесен 1940. године у Херцеговини. Основну школу је похађао у родном месту Влаховићима, а гимназију матурирао у Стоцу. Дипломирао је 1964. године на катедри за Општу књижевност са теоријом књижевности Филозофског факултета у Београду. Радио је две године као новинар у листу "Дуги", па постао уредник књижевне и издавачке делатности у Дому омладине Београда. Уређивао је едицију ДОБ и био водитељ књижевних трибина. Касније је извесно време био директор Издавачко-књижарске агенције "Тачка". Јавља се и као оснивач и уредник књижевног часописа Књижевна реч. Прву књигу (и то песничку) је под насловом Туга пингвина, објавио је 1967. године у Београду.[2]

Током 80-их година прошлог века се истакао као дисидент и противник комунистичког режима, због чега је, између осталог, Милорад Вучелић захтевао да господин Ђого буде ухапшен. Занимљиво да су се односи између Вучелића и Ђога касније значајно поправили, чак толико да је Вучелић протестовао када је Ђого, неколико година касније, ухапшен (чак је предлагао да се Ђогу додели и орден).

Гојко Ђого је 1981. године осуђен на две године затвора због збирке песама Вунена времена којом је тобож "извршио дело непријатељске пропаганде" као и „вређала лик и дело Јосипа Броза Тита“. Београдска просвета је априла те године одштампала тираж књиге, која је међутим 25. маја 1981. године повучена и уништена. Песник је ухапшен 29. маја а потом судски процесуиран. Пресуда је затим била преиначена од стране Врховног суда у Београду на годину дана. Издржао је једним делом затворску казну; по изласку из тамнице неколико година је био у изолацији; није могао објављивати дела нити јавно наступати.

Један је од тринаест интелектуалаца који су 1989. године обновили рад предратне Демократске странке. Био је један од оснивача и уредник, поново покренутог политичког листа Демократија.

Потпредседник је Међународног одбора за истину о Радовану Караџићу. Много пута оптуживан да помаже скривање Караџића као хашког бегунца, а у вези са тим на промоцији књиге „Ратна писма“ Радована Караџића је изјавио: Радован Караџић је прегледао писма која смо намеравали да објавимо, али је из оправданих разлога стигао да стави извесне белешке на само нека од њих. У књизи нема никаквих трагова који би упућивали на везе и односе са Караџићем, али је евидентно да они постоје. Зашто бисмо то скривали? То је јасно свакоме ко узме у руке књигу Ратна писма. Ова његова изјава је изазвала велике реакције, како симпатизера Радована Караџића, тако и политичара који су апеловали на полицију да испита Ђога поводом ових тврдњи.

На суђењу председнику Милошевићу у Хагу су, такође, пуштани снимци телефонских разговора између Радована Караџића и Гојка Ђога, који је те 1991. године (када су разговори начињени) био председник Удружења Срба из БиХ у Србији.

2005. године поводом позива Караџићеве супруге своме мужу да се доборвољно преда, Ђого је изјавио: „Зашто Тужилаштво у Хагу не објави документа која има и која добрим делом обеснажују оптужницу против Караџића, а посебно део за Сребреницу“. Овом изјавом Ђого је подигао питање да ли Тужилаштво Хашког трибунала скрива ослобађајућа документа против оптуженика. Овим поводом суд у Хагу се није огласио.

Ђого живи и ради у Београду. За дописног члана Академије наука и умјетности Републике Српске изабран је 27. јуна 1997, а за редовног 21. јуна 2004.[1] Гојко Ђого је био члан првог Сената Републике Српске од 1996. године. Управни одбор Удружења књижевника Србије га је 30. марта 2012. године предложио за дописног члана Српске академије наука и уметности.[3] Члан је Српског ПЕН центра. Добитник је више награда за свој рад, међу њима је и Награда Јован Дучић 2016. године.[4]

ИзвориУреди

  1. 1,0 1,1 „Гојко Ђого”. Академија наука и умјетности Републике Српске. 2004. Приступљено 31. 3. 2012. 
  2. ^ http://riznicasrpska.net/knjizevnost/index.php?topic=244.0
  3. ^ „За дописне чланове САНУ предложено 18 књижевника”. Радио-телевизија Републике Српске. 30. 3. 2012. Приступљено 31. 3. 2012. 
  4. ^ Интелектуалцима је боље да ћуте него да ударају главом о зид („Политика“, 9. април 2016)

Спољашње везеУреди