Википедија

Гренада

острвска држава у Карибима
За друге употребе, погледајте страницу Гренада (вишезначна одредница).

Гренада (енгл. Grenada) острвска је држава у Средњој Америци. Налази се на југоистоку Карипског мора северно од Тринидада и Тобага и јужно од Светог Винсента и Гренадина.[3][4]

Гренада
Grenada  (енглески)
Крилатица: Увек свесни тежимо Богу, градећи и напредујући као један народ
(енгл. Ever Conscious of God We Aspire, Build and Advance as One People)[1]
Химна: Хеј Гренада
(енгл. Hail Grenada)
Боже, чувај краља!1
(енгл. God, Save the King!)
Положај Гренаде
Главни градСент Џорџиз
Службени језикенглески
Владавина
 — КраљЧарлс III
 — Генерални гувернерСесил Ла Гренад
 — ПремијерДикон Мичел
Историја
НезависностОд Уједињеног Краљевства
7. фебруара 1974.
Географија
Површина‍
 — укупно344 km2 (217)
 — вода (%)1,6
Становништво‍
 — 2011.[2]103.328 (196)
 — густина300,37 ст./km2
Економија
ВалутаИсточнокарипски долар
 — стоти део валуте‍100 центи‍
Остале информације
Временска зонаUTC (UTC-4)
Интернет домен‍.gd‍
Позивни број+473
1 Краљевска химна Боже, чувај краља! (енгл. God, Save the King), се користи само приликом монархијских прилика.

Гренада је најјужније острво у ланцу Виндвордских острва. Под њену управу спадају и јужна Гренадинска острва. Главна острва су настала од остатака угашених вулкана и вреди их видети због привлачног шумског крајолика. Током сушне сезоне, клима је веома пријатна, дани су топли, а ноћи хладне. Међутим, кад наступи кишно доба године, врућина је неподношљива и дању и ноћу.

Привреда се већином заснива на пољопривреди, те Гренађани извозе какао, орашчић, банане и цимет. Без обзира на ове производе, Гренада се не може похвалити мануфактурном индустријом, премда је туризам постао значајни извор страног капитала. Ова краљевина је омиљено пристаниште бродова који крстаре Карипским морем или уз Мале Антиле

Етимологија

уреди

Порекло имена „Гренада” је нејасно, али је вероватно да су шпански морнари назвали острво по граду Гранада.[5] До почетка 18. века, име „Гренада” или „ла Гренаде” у француском језику, било је у широкој употреби.[6]

Географија

уреди

Положај

уреди

Гренада је острвска земља која се састоји од острва Гранада и шест мањих острва која представљају јужни дио Гренадина. Гренада се налази северозападно од Тринидада и Тобага, североисточно од Венецуеле и југозападно од Сент Винсента и Гренадина. Површина државе износи 348,5 km².

Клима

уреди

Клима је тропска: врућа и влажна у сушној сезони и расхлађена умереним падавинама у кишној сезони. Температуре се крећу од 32 °C до 22 °C и ретко су испод 18 °C. Гренада, која се налази на јужном рубу појаса урагана, претрпела је само три урагана у педесет година.

Историја

уреди

Гренаду је открио Колумбо на свом трећем путовању, а од средине 17. века насељавају је Французи. Британци острво освајају 1762. током Седмогодишњег рата и проглашавају га својом колонијом. У саставу британске Западноиндијске Федерације 1958-62, 1967. добија самоуправу, а независност 1974. Војне снаге Сједињених Америчких Држава су извршиле инвазију на острво 1983. и свргнуле прокубански режим.

Геолошка историја

уреди

Пре отприлике 2 милиона година у ери плиоцена, подручје данашње Гренаде настало је из плитког мора као подморнички вулкан. У новије време вулканска активност није постојала, осим неких њених врелих извора и подводног вулкана Кик 'ем Џени. Већина терена Гренаде састављена је од вулканске активности која се одвијала пре 1-2 милиона година. Било би много непознатих вулкана одговорних за настанак Гренаде, укључујући главни град Гренаде Сент Џорџис са потковицом лука, збрињавање. Два изумрла вулкана, која су сада кратерска језера, језеро Гранд Етанг и језеро Антоан, такође су допринела формирању Гренаде.

Претколумбовски период

уреди

Гренаду су први населили народи из Јужне Америке, вероватно током архаичног доба Кариба, мада недостају коначни докази. Најраније потенцијално људско присуство потиче из посредничких доказа језерских језгара, почев од ~3600. п. н. е.[7] Мање краткотрајна, стална села започела су око ~300. године нове ере.[8] Популација је достигла врхунац између 750. и 1250. године после Христа, са великим променама у становништву након тога, потенцијално резултат регионалне суше и/или „инвазије Kариба“,[9] иако се последња ослања на изузетно посредне доказе.[10]

Колонијални период

уреди

Европски долазак

уреди
 
Острво Гренада и лука Сент-Џорџиз 1776.

Сматра се да је Кристифор Колумбо био први Европљанин који је Гренаду видео 1498. године током свог трећег путовања, назвавши је 'Kонцепцион'.[11] Шпанци то откриће нису наставили искористили, већ су Енглези први покушали да колонизују острво 1609. године; међутим отерали су их домаћи карипски народи.[11][12][13]

Француска колонија (1649–1763)

уреди

Године 1649, француска експедиција од 203 мушкарца са Мартиника коју је водио Жак Диел ду Парке основала је стално насеље на Гренади.[11][12][13] Они су потписали су мировни уговор са карипским поглавицом Кајроуаном, али за након неколико месеци избио је сукоб између две заједнице.[14][15] То је трајало до 1654. године када су Французи острво потпуно потчинили.[16] Аутохтони народи који су преживели или су отишли на суседна острва или су се повукли у удаљеније делове Гренаде, где су на крају нестали током 1700-их. Рат је настављен током 1600-их између Француза на Гренади и Карибљана из данашње Доминике и Сент Винсента и Гренадина.

Французи су своју нову колонију назвали Ла Гренад, а економија се у почетку заснивала на шећерној трсци и индигу, а радили су афрички робови.[17] Французи су основали главни град познат као Форт Ројал (касније Сент Џорџиз). Да би се склонила од урагана, француска морнарица би се често склонила у природну луку главног града, јер ниједно оближње француско острво није имало природну луку у упоредиву са оном Форт Ројалу. Британци су заузели Гренаду током Седмогодишњег рата 1762.[11]

Британски колонијални период

уреди

Гренада је формално уступљена Британији Паришким уговором 1763.[11] Французи су поново заузели острво током Америчког револуционарног рата, након што је Комт д'Еста победио у крвавој копненој и поморској Гренадској бици у јулу 1779.[11] Међутим, острво је враћено Британији Версајским уговором 1783.[11] Деценију касније незадовољство британском владавином довело је до профранцуске побуне 1795–96, коју је водио Жулијен Федон, а коју су Британци успешно сузбили.[18][19]

Како је економија Гренаде расла, све више и више афричких робова насилно је превожено на острво. Британија је на крају забранила трговину робовима унутар Британског царства 1807. године, а ропство је у потпуности забрањено 1834. године.[11][20] У настојању да ублаже каснији недостатак радне снаге, мигранти из Индије доведени су у Гренаду 1857. године.[12][13][21]

Мушкатни орашчић је уведен на Гренади 1843. године путем једног трговачког брода на путу за Енглеску из Источне Индије.[12][13] На броду је била мала количина дрвећа мушкатног орашчића које су оставили у Гренади, а ово је био почетак индустрије мушкатног орашчића у Гренади која сада даје скоро 40% светског годишњег урода.[22]

Каснији колонијални период

уреди

1877. Гренада је постала крунска колонија. Теофилус А. Марисов основао је 1917. Удружење репрезентативне владе (РГА) како би се залагао за нову и партиципативну уставну диспензацију за гренадски народ. Деломично као резултат Марисововог лобирања, Дрвна комисија 1921–22 закључила је да је Гренада спремна за уставну реформу у облику модификоване владе крунске колоније. Ова измена је Гренађанима дала право да изаберу пет од 15 чланова Законодавног већа, по ограниченој имовинској франшизи која омогућава најбогатијим 4% одраслих Гренађана да гласају.[23]

Независност

уреди
 
Маурис Бишоп у посети Источној Немачкој, 1982.

Независност је дата 7. фебруара 1974. под вођством Ерика Гајрија, који је постао први премијер Гренаде.[24][25] Гренада је одлучила остати унутар Комонвелта, задржавајући краљицу Елизабету као монарха, коју локално представља генерални гувернер. Грађански сукоб је постепено избио између владе Ерика Гајрија и неких опозиционих странака, укључујући Марксистички покрет нових драгуља (ЊМ).[25] Гајри и ГУЛП победили су на општим изборима у Гренади 1976. године, иако са смањеном већином, међутим опозиција је сматрала резултате неважећим због преваре и насилног застрашивања које је извела такозвана 'Мангус банда', приватна милиција лојална Гајрију.[26][27]

Дана 13. марта 1979., док је Гајри био ван земље, ЊМ је покренуо бескрвни преврат којим је уклоњен Гајри, суспендован устав и успостављена Народна револуционарна влада (ПРГ), на чијем је челу био Маурис Бишоп који се прогласио премијером.[23] Његова марксистичко-лењинистичка влада успоставила је блиске везе са Кубом, Никарагвом и другим земљама комунистичког блока.[23]Све политичке партије осим Покрета нових драгуља биле су забрањене и нису одржани избори током четири године владавине ПРГ -а.

Након независности

уреди
 
Припадници одбрамбених снага Источних Кариба током инвазије на Гренаду 1983. године.

Неколико година касније дошло је до спора између Бишопа и одређених високих чланова ЊМ-а. Иако је Бишоп сарађивао са Кубом и СССР-ом по разним питањима трговине и спољне политике, настојао је да задржи статус "несврстаног". Дана 16. октобра 1983. Бернард Корд и његова супруга Филис, уз подршку гренадске војске, извели су пуч против владе Маурис Бишопа и ставили Бишопа у кућни притвор.[23]

Амерички председник Роналд Реган изјавио је да је посебно забрињавајуће присуство кубанских грађевинских радника и војног особља који су градили узлетиште од 3000 метара на Гренади.[28] Бишоп је изјавио да је сврха узлетишта омогућавање комерцијалним авионима да слете, али неки амерички војни аналитичари тврдили су да је једини разлог за изградњу тако дугачке и ојачане писте био тај да је могу користити тешки војни транспортни авиони. САД је извршила инвазију на Гренаду, 25. октобра 1983. Напредак је био брз и у року од четири дана Американци су сменили војну владу Хадсона Остина. Инвазију су оштро критиковале британске владе,[29] Тринидад и Тобаго и Канада. Генерална скупштина Уједињених нација осудила је то као "флагрантно кршење међународног права" изгласавањем 108 гласова за, 9 против и 27 уздржаних.[30] Савет безбедности Уједињених нација разматрао је сличну резолуцију, коју је подржало 11 држава. Међутим, Сједињене Државе су ставиле вето на предлог.[31]

Хапшења након инвазије

уреди

Након инвазије, предреволуционарни гренадски устав поново је ступио на снагу. Осамнаест припадника ПРГ / ПРА ухапшено је под оптужбом у вези са убиством Мауриса Бишопа и седам других. Међу њих 18 било је и највише политичко руководство Гренаде у време егзекуције, заједно са читавим војним ланцем команде који је био директно одговоран за операцију која је довела до егзекуција. Четрнаест је осуђено на смрт, један је проглашен кривим, а тројица су осуђена на 45 година затвора. Смртне казне на крају су преиначене у затворске казне. Они који су у затвору постали су познати као 'Гренада 17'.[32][33]

Гренада након 1983. године

уреди
 
Последице урагана Иван у Гренади.

Када су се америчке трупе повукле из Гренаде у децембру 1983. године, генерални гувернер Скун је именовао Николаса Брајтвајта из Национално-демократског конгреса за премијера привремене управе док се избори не могу организовати.[22] Први демократски избори од 1976. одржани су у децембру 1984. године, а победила их је Национална странка Гренада под водством Херберта Блејза, који је био премијер до своје смрти у децембру 1989.[34]

У периоду 2000–2002. већина контроверзи касних 1970 -их и раних 1980 -их поново је уведена у јавну свест отварањем комисије за истину и помирење.[23] Комисијом је председавао римокатолички свештеник, отац Марк Хејнс, а њен задатак је био да открије неправде произашле из ПРА-е, Бискуповог режима и раније. Одржао је низ саслушања широм земље. Роберт Фанович, шеф Презентацијског колеџа браће (ПБЦ) у Сент Џорџизу, задужио је неке од својих старијих студената да спроведу истраживачки пројекат у то доба, а посебно у чињеницу да тело Мауриса Бишопа никада није откривено.[35] Патерсон је такође открио да је у гренадском друштву још увек било много огорчености произашлих из тог доба и осећај да постоје многе неправде које се још увек не решавају.

Дана 7. септембра 2004., након што је 49 година било без урагана, острво је директно погодио ураган Иван.[36]

Административна подела

уреди

Гренада је подељена на шест општина: Карикасоу и Петит Мартиник (нису на слици) имају статус зависности.[37]

 
Општине на Гренади.

Људска права

уреди

Хомосексуалност је у Гренади незаконита и кажњива затвором.

Становништво

уреди

Око 80% становништва су потомци афричких робова које су довели Европљани.[37] Остатак чини аутохтоно карипско становништво.[37] Неколико породица аутохтоног становништва Кариба и Аравака преживело је француску чистку у Саутеурсу. Мали проценат потомака радника без запослења из Индије доведен је у Гренаду између 1857. и 1885. године, углавном из држава Бихара и Утар Прадеша. Данас, Гренађани индијског порекла чине 2,2% становништва.[37] Постоји и мала заједница француских и енглеских потомака.[11]Остатак становништва је мешовитог порекла (13%).[38]

Готово цeло становништво говори енглеским језиком.[38] Најраширенија вера је хришћанство: половину чине католици, а од протестаната најбројнији су англиканци.[39]

Привреда

уреди
 
Отворено воће мушкатног орашчића.

Гренада има малу економију у којој туризам остварује највећи приход од девиза.[37] Главни краткорочни проблеми су растући фискални дефицит и погоршање биланса спољног рачуна. Гренада дели заједничку централну банку и заједничку валуту (источно-карипски долар) са још седам чланица Организације држава источног Кариба (ОЕЦС).[37]

Гренада је патила од великог проблема спољног дуга, са отплатама државног дуга у износу од око 25% укупних прихода у 2017. години; Гренада је наведена као девета отпозади у студији о 126 земаља у развоју.[40]

Раширена је производња зачина: цимета, клинчића, ђумбира и мушкатног орашчића. У новије вријеме замах добијају туризам и трговина.

Туризам је главни ослонац економије Гренаде.[37] Конвенционални туризам на плажи и спортови на води углавном је фокусиран на југозападни регион око Светог Ђорђа, аеродрома и обалног појаса. Екотуризам постаје све значајнији. Већина малих еколошких пансиона налази се у парохијама Сент Дејвид и Сент Џон. Туристичка индустрија драматично се повећава изградњом великог пристаништа и еспланаде за крстарење.

Галерија

уреди
  •  
    Главни град Гренаде, Сент Џорџиз.
  •  
    Грб Гренаде из периода 1875-1903.
  •  
    Карневал на Гренади.
  •  
    Карневал на Гренади.
  •  
    Карневал на Гренади.

Референце

уреди
  1. ^ „Government of Grenada Website”. Приступљено 1. 11. 2007. 
  2. ^ „Национална агенција за статистику”. Архивирано из оригинала 14. 6. 2012. г. Приступљено 30. 5. 2014. 
  3. ^ „United Nations Statistics Division - Standard Country and Area Codes Classifications”. Архивирано из оригинала 13. 07. 2011. г. Приступљено 09. 04. 2014. 
  4. ^ „About Grenada, Carriacou & Petite Martinique | GOV.gd”. www.gov.gd. Архивирано из оригинала 06. 02. 2014. г. Приступљено 31. 7. 2017. 
  5. ^ Crask 2009, стр. 5
  6. ^ Viechweg 2017, стр. 11
  7. ^ Siegel, Peter E.; Jones, John G.; Pearsall, Deborah M.; Dunning, Nicholas P.; Farrell, Pat; Duncan, Neil A.; Curtis, Jason H.; Singh, Sushant K. (2015). „Paleoenvironmental Evidence for First Human Colonization of the Eastern Caribbean”. Quaternary Science Reviews. 129: 275—295. Bibcode:2015QSRv..129..275S. doi:10.1016/j.quascirev.2015.10.014. 
  8. ^ Hanna, Jonathan A. (2019). „Camáhogne's Chronology: The Radiocarbon Settlement Sequence on Grenada”. The Journal of Anthropological Archaeology. 55: 101075. S2CID 198785950. doi:10.1016/j.jaa.2019.101075. 
  9. ^ Hanna, Jonathan A. (2018). „Grenada and the Guianas: Demography, Resilience, and Terra Firme during the Caribbean Late Ceramic Age”. World Archaeology. 50 (4): 651—675. S2CID 182630336. doi:10.1080/00438243.2019.1607544. 
  10. ^ Whitehead, Neil (1995). Wolves from the Sea: Readings in the Anthropology of the Native Caribbean. Leiden: KITLV Press. 
  11. ^ а б в г д ђ е ж з „Encyclopedia Britannica – Grenada”. Приступљено 12. 7. 2019. 
  12. ^ а б в г Steele 2003, стр. 35–36
  13. ^ а б в г „About Grenada: Historical Events”. Архивирано из оригинала 13. 7. 2019. г. Приступљено 13. 7. 2019. 
  14. ^ Crouse, Nellis Maynard (1940). French pioneers in the West Indies, 1624–1664. New York: Columbia university press. стр. 196. 
  15. ^ Steele 2003, стр. 39–48
  16. ^ Steele 2003, стр. 35–44
  17. ^ Steele 2003, стр. 59
  18. ^ Jacobs, Curtis. The Fédons of Grenada, 1763–1814 Архивирано 31 август 2008 на сајту Wayback Machine. University of the West Indies. Retrieved 10 March 2013.
  19. ^ Cox, Edward L. (1. 1. 1982). „Fedon's Rebellion 1795–96: Causes and Consequences”. The Journal of Negro History. 67 (1): 7—19. JSTOR 2717757. S2CID 149940460. doi:10.2307/2717757. 
  20. ^ „Encyclopedia Britannica – Anguilla”. Приступљено 12. 7. 2019. 
  21. ^ „About Grenada: Historical Events”. GOV.gd. 7. 5. 2013. Архивирано из оригинала 13. 7. 2019. г. Приступљено 16. 3. 2015. 
  22. ^ а б „Grenada Nutmeg – GCNA – Organic Nutmeg Producers, Nutmeg Oil – Nutmeg trees – Nutmeg farming in Grenada”. Travelgrenada.com. Архивирано из оригинала 23. 3. 2012. г. Приступљено 19. 3. 2012. 
  23. ^ а б в г д „From Old Representative Sytem to Crown Colony”. 2020-08-01. Архивирано из оригинала 01. 08. 2020. г. Приступљено 2021-07-30. 
  24. ^ Steele 2003
  25. ^ а б „Grenada | History, Geography, & Points of Interest”. Encyclopedia Britannica (на језику: енглески). Приступљено 2021-07-30. 
  26. ^ Dieter Nohlen (2005). Elections in the Americas : a data handbook. New York. ISBN 0-19-925358-7. OCLC 58051010. 
  27. ^ Hydrant (http://www.hydrant.co.uk), Site designed and built by. „Grenada : History”. The Commonwealth (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 29. 10. 2013. г. Приступљено 2021-07-30. 
  28. ^ Gailey, Phil; Jr, Warren Weaver (1983-03-26). „BRIEFING”. The New York Times (на језику: енглески). ISSN 0362-4331. Приступљено 2021-07-30. 
  29. ^ Charles Moore (2016). Margaret Thatcher: At her Zenith. стр. 130. .
  30. ^ „RESOLUTIONS: General Assembly, 38th session”. 2008-03-16. Архивирано из оригинала 16. 03. 2008. г. Приступљено 2021-07-30. 
  31. ^ Bernstein, Richard (1983-10-29). „U.S. VETOES U.N. RESOLUTION 'DEPLORING' GRENADA INVASION”. The New York Times (на језику: енглески). ISSN 0362-4331. Приступљено 2021-07-30. 
  32. ^ „The Internal Power Struggle page7.html”. www.thegrenadarevolutiononline.com. Приступљено 2021-07-30. 
  33. ^ „Amnesty raises plight of 'Grenada 17'” (на језику: енглески). 2003-10-23. Приступљено 2021-07-30. 
  34. ^ Political Parties of the World (6th edition, 2005), ed. Bogdan Szajkowski, page 265.
  35. ^ See Maurice Paterson's book, published before this event, called Big Sky Little Bullet
  36. ^ „Grenada Making Comeback from Hurricane Ivan - US Department of State”. 2006-11-22. Архивирано из оригинала 22. 11. 2006. г. Приступљено 2021-07-30. 
  37. ^ а б в г д ђ е „Grenada”. The World Factbook. Central Intelligence Agency (CIA). Архивирано из оригинала 26. 12. 2018. г. Приступљено 19. 3. 2012. 
  38. ^ а б „Grenada - The World Factbook”. www.cia.gov. Приступљено 2021-07-30. 
  39. ^ „Grenada - The World Factbook”. www.cia.gov. Приступљено 2021-07-30. 
  40. ^ „Developing countries at risk from US rate rise, debt charity warns”. the Guardian (на језику: енглески). 2018-03-18. Приступљено 2021-07-30. 

Литература

уреди
  • Crask, Paul (2009). Grenada, Carriacou and Petite Martinique (на језику: енглески). Bradt Travel Guides. стр. 5. ISBN 9781841622743. 
  • Viechweg, Raymond D. (2017). Grenada Uncovered: An Uncommon View of the Island's Geocultural Beauty (на језику: енглески). Trafford Publishing. стр. 11. ISBN 9781426926051. 
  • Whitehead, Neil (1995). Wolves from the Sea: Readings in the Anthropology of the Native Caribbean. Leiden: KITLV Press. 
  • Лексикон држава света / [уредник Радивоје Микић ; географске карте Миладин Анђелић, Петар Куртовић, Јово Куртовић
  • Београд : Политика : Народна књига. . Београд: Алфа. 2006. ISBN 978-86-331-2757-8.  (НК) 987-86-331-2757-6 !
  • Adkin, Mark (1989). Urgent Fury: The Battle for Grenada: The Truth Behind the Largest US Military Operation Since Vietnam. Trans-Atlantic Publications. ISBN 978-0-85052-023-1. 
  • Beck, Robert J. (1993). The Grenada Invasion: Politics, Law, and Foreign Policy Decisionmaking. Boulder: Westview Press. ISBN 978-0-8133-8709-3. 
  • Brizan, George 1984. Grenada Island of Conflict: From Amerindians to People's Revolution 1498–1979. London, Zed Books Ltd., publisher; Copyright, George Brizan, 1984.
  • Martin, John Angus. 2007. A–Z of Grenada Heritage. Macmillan Caribbean.
  • „Grenada Heritage”. Grenadaheritage.com. Архивирано из оригинала 10. 5. 2011. г. Приступљено 28. 6. 2010. 
  • Sinclair, Norma. Grenada: Isle of Spice (Caribbean Guides). Interlink Publishing Group. Sinclair, Norma (2003). Grenada Isle of Spice: An Introduction and Guide (3rd изд.). Macmillan Caribbean. ISBN 978-0-333-96806-2. 
  • Stark, James H. 1897. Stark's Guide-Book and History of Trinidad including Tobago, Grenada, and St. Vincent; also a trip up the Orinoco and a description of the great Venezuelan Pitch Lake. Boston, James H. Stark, publisher; London, Sampson Low, Marston & Company.
  • Steele, Beverley A (2003). Grenada: A History of Its People. Island Histories. MacMillan Caribbean. ISBN 978-0-333-93053-3. 

Спољашње везе

уреди
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Гренада&oldid=27922466”