Демировац
Демировац је насељено мјесто у општини Козарска Дубица, Република Српска, БиХ. Према попису становништва из 2013. у насељу је живјело 359 становника.[1]
Демировац | |
|---|---|
| Административни подаци | |
| Држава | Босна и Херцеговина |
| Ентитет | Република Српска |
| Општина | Козарска Дубица |
| Становништво | |
| — 2013. | 467 |
| Географске карактеристике | |
| Координате | 45° 12′ 34″ С; 16° 54′ 58″ И / 45.2094° С; 16.9161° И |
| Временска зона | UTC+1 (CET), љети UTC+2 (CEST) |
| Апс. висина | 110-200 m |
| Површина | 18,8 km2 |
  Демировац Демировац на карти Босне и Херцеговине | |
Географија уреди
Налази се на 110-200 метара надморске висине, површине 18,8 км2, удаљено око 10 км од општинског центра. Сједиште је истоимене мјесне заједнице. Збијеног је типа, а засеоци су Бадуше, Брезово поље, Главинац, Збјег, Личка коса, Радмановића сокак, Рашића брдо и Светиња. Смјештено је на десној обали Саве и обронцима Просаре. У засеоку Светиња налази се извор који, према предању, има љековита својство. Становништво се углавном бави пољопривредом. Осмогодишња школа отворена је 1967, а 2016. радила је као деветогодишња, у саставу ОШ "Вук Стефановић Караџић", Козарска Дубица. У селу постоје четири гробља, црква, дом културе, матични уред и пошта. Демировац је добио електричну енергију шездесетих година 20. вијека, телефонске прикључке 1979, а локални водовод осамдесетих година. Кроз село пролази магистрални пут Козарска Дубица - Градишка. У Демировцу раде (2016) предузеће за производњу и прераду меса и сточне хране, предузеће за производњу и продају цвијећа и украсног биља, пилана, угоститељски објекат и продавница мјешовите робе.[2]
Историја уреди
Према Славку Вујасиновићу, назив села потиче од турске ријечи демир (гвожђе) . У августу 1875. вођене су борбе око Демировца између Турака и устаника под командом Гавре Бјеловука. Демировац је 1879. имао статус општине, којој су припадала села: Градина, Гуњевци, Демировац, Драксенић, Међеђа, Пуцари и Срефлић (Срефлије). Солунски добровољци били су: Марко Бабић, Ђорђе Видовић, Миле Јанковић, Стојан Ковачевић, Петар Мирић, Стојан Прибић, Петар Рапајић, Марко Трубарац. У Другом свјетском рату становништво је највише страдало од усташа, у јасеновачком логору и на другим стратиштима. Убијено је 628 цивила, међу њима 216 дјеце до 14 година, и угашено је 47 домаћинстава. Погинуло је 65 бораца Народноослободилачка војска Југославије, а у Одбрамбено-отаџбинском рату 1992-1995. три борца Војске Републике Српске.[2]
Становништво уреди
Село Демировац 1879. имало је 75 домаћинстава и 347 становника (православаца); 1895. - 747 становника; 1921. - 784; 1948. - 473; 1971. - 574; 1991. - 469; 2013. - 130 домаћинстава и 359 становника (од којих 353 Срба). Породица Аћимовић слави Митровдан; дио Бабића, Бањац, Бјеловук, Вукадиновић, Јанковић, дио Ковачевића, Кузмановић, Марин, Пуђа, Радујко, Рапајић, Хрњак, Шалић, Шпица - Јовањдан; дио Бабића, Змијањац, дио Ковачевића, Кондић, Костић, Кричковић, Лешковић, Марић, Његован, Радуловић, Угрица, Чубриловић, Шарац - Никољдан; Бараћ, Батић, Влајнић, Тороман - Светог Стефана; Бачић, Марчета, Милојица - Аранђеловдан; Благојевић, Вуковић, дио Гога, Грбић, Кесић, Косовић, Љубичић, Марковић, Мисирача, Момчиловић, Мостарац, Петровић, Прибић, Радмановић, Татић, Чолић - Ђурђевдан; Вукадиновић - Томиндан; дио Гога - Св. Игњатија; Жилић, Поповић - Илиндан; Кецман - Св. Вартоломеја и Варнаву; Малбашић - Св. Кирила Словенског; Малић, Сладојевић - Часне вериге; Милић - Свети Григорија Чудотворца; Растовац - Свети врачеви Козма и Дамјан; Рашић, Секулић - Лучиндан; Шувак - Лазареву суботу. Према породичним предањима, Аћимовићи и Давидовићи дошли су са Мањаче, Кецмани из јужне Србије, Ковачевићи из Рашке, Малићи из Крупе на Врбасу, а Мирићи и Хрњаци из Лике. Из села су: Здравко Димић, генерал-потпуковник Југословенске народне армије; Милан Јанковић (Филип Цептер), привредник.[2]
| Демографија[3] | ||
|---|---|---|
| Година | Становника | |
| 1879. | 347 | |
| 1895. | 747 | |
| 1921. | 784 | |
| 1948. | 473 | |
| 1953. | 495 | |
| 1961. | 545 | |
| 1971. | 574 | |
| 1981. | 505 | |
| 1991. | 467 | |
| 2013. | 359 | |
Референце уреди
- ^ „Popis stanovništva, domaćinstava i stanova u Bosni i Hercegovini 2013 – Etnička/nacionalna pripadnost, vjeroispovijest, maternji jezik”. popis.gov.ba. Agencija za statistiku Bosne i Hercegovine. Архивирано из оригинала 17. 11. 2021. г. Приступљено 17. 11. 2021.
- ^ а б в Енциклопедија Републике Српске. 3, Д-Ж. Бања Лука: Академија наука и умјетности Републике Српске. 2020. стр. 92-93. ISBN 978-99976-42-37-0.
- ^ Савезни завод за статистику и евиденцију ФНРЈ и СФРЈ: Попис становништва 1948, 1953, 1961, 1971, 1981. и 1991. године.
