Википедија

Дрински корпус Војске Републике Српске

Дрински корпус Војске Републике Српске је био један од седам корпуса Војске Републике Српске. Први командант корпуса до јула 1995. године је био генерал-мајор Миленко Живановић, а други командант је био генерал-потпуковник Радислав Крстић. Дрински корпус Војске Републике Српске је основан одлуком Главног штаба (Генералштаба) ВРС 1992. године. Дрински корпус је у зависности од промјена у бројности војних снага, имао у просеку 18.000 бораца.

Дрински корпус
Постојање1992—1996.
Место формирања:
Власеница
Формацијакорпус
Јачина18.000[1]
по формацији: 21.464[2]
просечно: 18.000[1]
ДеоВојске Републике Српске
Ангажовање
Команданти
КомандантМиленко Живановић
Командант 2Радислав Крстић

Историјат

уреди

Врховна команда ВРС је, 20. октобра 1992, одлучила да формира Дрински корпус ВРС, који је заживио 1. новембра 1992. Формиран је на дијелу зоне одговорности Источнобосанског, Сарајевско-романијског и Херцеговачког корпуса, на простору Бирча, средњег Подриња, Романијског платоа и Нишићке висоравни. Дио већ формираних јединица из тих корпуса ушао је у састав Дринског корпуса, а остале јединице су наново формиране. Из Херцеговачког корпуса у састав ДК ушле су бригаде: 2. подрињска из Вишеграда, 3. подрињска из Чајнича, 4. подрињска из Рудог и 5. подрињска из Горажда; из Сарајевско-романијског корпуса: 1. подрињска из Рогатице и 2. романијска из Сокоца; из Источнобосанског корпуса: 1. зворничка из Зворника и 1. бирчанска из Шековића. Наново је формирана команда ДК са сједиштем у Власеници (наредбом је било предвиђено у Хан Пијеску) и приштапске јединице: 5. батаљон војне полиције, 5. батаљон везе, 5. инжењеријски батаљон и 5. мјешовити артиљеријски пук. У каснијој фази формиране су лаке пјешадијске бригаде: 1. братуначка, са сједиштем у Братунцу (14. новембра 1992), 1. милићко-власеничка, са сједиштем у Милићима (16. јануара 1993), касније подијељена на 1. милићку лаку пјешадијску бригаду са сједиштем у Милићима и 1. власеничку са сједиштем у Власеници, те Самостални пјешадијски батаљон Скелани (14. децембра 1992), са сједиштем у Скеланима. Половином 1993, 3. и 4. подрињска лака пјешадијска бригада поново су ушле у састав Херцеговачког корпуса. Таква организацијско-формацијска структура ДК остала је до краја рата, а бројно стање се није значајније мијењало. У јулу 1995. ДК је имао око 17.800 припадника. По бројном стању, саставу, ватреној моћи и величини зоне одговорности био је један од мањих корпуса у ВРС, са осам бригада, већином лаких.[3]

Граница између Херцеговачког и Дринског корпуса била је планина Госина - ријека Прача - ријека Дрина - ријека Лим (до границе са Србијом); према Сарајевско-романијском корпусу: сјевероисточне падине планине Озрен и Романија, западна ивица Гласиначког поља; са Источнобосанским корпусом: Теочак - Брђани - Старо Село на ријеци Дрини. Остале границе одређене су линијама додира са снагама тзв. Армије РБиХ: 2. корпуса (на западу према Олову, Кладњу и Тузли, 1. корпуса (на југу према Горажду) и 28. дивизије (на истоку према Сребреници и Жепи). Ова граница, уз промјене линија додира након офанзивних дејстава, остала је непромијењена до преформирања ВРС, у прољеће 1996.[3]

Најзначајније дефанзивне активности ДК биле су одбрана територија насељених углавном српским становништвом, заштита становништва од страдања и обезбјеђивање територијалног интегритета Републике Српске. Јединицама ДК помоћ и подршку пружали су: 1. и 2. крајишки, Источнобосански и Херцеговачки корпус, 65. заштитни моторизовани пук, 1. гардијска моторизована бригада и јединице МУП-а РС. Оружане снаге тзв. Армије РБиХ из Сребренице и Жепе, под командом Насера Орића, нападале су српска села у подручју Бирча, посебно Братунца и Сребренице, убијале цивиле, а имовину пљачкале и палиле. До почетка операције за ослобађање простора Бирча, у зиму 1993, од дејстава муслиманских снага страдало је 922 Срба (12,2% жена, 11,1 % старијих од 65 и 1,3% млађих од 16 година), а 3.302 до јула 1995. Исту судбину доживјели су касније мјештани села у општини Хан Пијесак. Дрински корпус је изводио и офанзивна одбрамбена дејства оперативно-тактичких и тактичких размјера. Најзначајније су: операција за ослобађање ширег подручја Бирча ("Подриње-93"), борбена дејства на сузбијању муслиманске офанзиве из Горажда ("Мач-1") и одговори на учестале нападе из "заштићених зона" Сребреница и Жепа (борбена дејства под називом "Криваја" и "Ступчаница").[3] Операција за ослобађање ширег подручја Бирча ("Подриње-93"), у периоду фебруар-април 1993, била је контраакција на нападе муслиманских снага у ширем подручју Сребренице, Братунца и Зворника, неколико напада на Главни штаб ВРС, на Месиће и планину Сјемећ. Операција је изведена и ради деблокаде вишеградских тунела, заштите хидроцентрала и заустављања прогона српског становништва са територије Бирча и средњег Подриња. Планирао ју је и извео Дрински корпус, уз помоћ јединица 1. и 2. крајишког корпуса, Источнобосанског корпуса и Главног штаба ВРС. Том приликом ослобођено је подручје од Зворника до Поточара код Сребренице. Операција је завршена потписивањем споразума између команданата ВРС и Армије РБиХ о прекиду ватре у зони Сребренице и њеној демилитаризацији. Савјет безбједности УН-а ју је, заједно са Жепом, прогласио заштићеном зоном.[4]

Борбена дејства за сузбијање муслиманске офанзиве из Горажда ("Мач-1 ") извођена су у прољеће 1994, као одговор ДК на офанзивна дејства из "заштићене зоне" Горажде у правцу Фоче, Чајнича, Рудог и Вишеграда на југоистоку и Трнова на западу зоне, у којима су похарана српска села на планини Сјемећ и на лијевој обали Дрине. Потискујући противника, ВРС се у априлу приближила "заштићеној зони" и први пут у току рата била нападнута од стране НАТО авијације. Један НАТО авион је оборен у подручју Горажда. Борбе око Горажда, након дипломатских активности, завршене су примирјем. ВРС се повукла ван круга од 3 км од центра града, а тешко наоружање повучено је на 20 км око Горажда. Борбене активности ДК, као одговор на учестале нападе из "заштићених зона" Сребреница и Жепа, извођене су у јулу 1995. То су била дејства ограниченог карактера, са циљем да се граница са зонама сузи на градско подручје Сребренице и шире подручје Жепе, како је споразумом предвиђено, те да се спријечи територијална комуникација оружаних снага Сребренице и Жепе и њихови стални напади на села и положаје ДК изван "заштићених зона". У току извођења борбених дејстава створене су тактичке претпоставке за потпуно ослобађање Сребренице и Жепе, што су јединице ДК искористиле. У томе су учествовале ограничене снаге ДК и дијелови 65. заштитног пука ГШ ВРС и јединица МУП-а РС. Иако је био један од мањих корпуса, ДК је слао своје јединице и као помоћ у зоне других корпуса (Сарајевско-романијски корпус - од половине 1994. до краја рата и 1. и 2. крајишки корпус - у вријеме опште офанзиве Армије РБиХ и агресије Оружаних снага Републике Хрватске на западне дијелове Републике Српске, 1995. године).[4]

Први командант ДК био је пуковник Миленко Живановић, пензионисан јула 1995. у чину генерал-потпуковника, потом пуковник (касније генерал-потпуковник) Радислав Крстић до половине 1996, када је преформирањем угашен ДК. Начелници штаба ДК били су пуковник (касније генерал-мајор) Милутин Скочајић до 28. октобра 1994, пуковник Радислав Крстић до 14. јула 1995. и пуковник Светозар Андрић (касније генерал- потпуковник) до гашења ДК. Помоћници команданта ДК били су: за морал, вјерске и правне послове пуковници Стојан Максић, Слободан Церовић и Миленко Лазић; за позадину пуковници Драгутин Ћосић, Бранко Радоњанин и Лазар Аћамовић.[4]

Послије Дејтонског мировног споразума, у процесу реализације мјера повјерења међу ратујућим странама, у првој половини 1996, дошло је до смањења бројног стања ВРС и њене реорганизације. На оперативном нивоу успостављени су 1, 3. и 7. корпус. Преформиране јединице ДК ушле су у састав 3. и 7. корпуса. Почетком 1997. (31. јануара) указом предсједника РС формиран је 5. корпус ВРС, који је састављен од дијелова ранијих јединица Сарајевско-романијског, Дринског и Херцеговачког корпуса.[4]

У току рата 1. подрињска лака пјешадијска бригада одликована је Орденом Немањића, а 1. зворничка пјешадијска бригада Медаљом Петра Мркоњића. Послије рата, Медаљом Петра Мркоњића одликовани су 5. мјешовити артиљеријски пук и Самостални пјешадијски батаљон "Скелани".[4]

Организација ДК ВРС

уреди

Дрински корпус Војске Републике Српске је у свом сталном саставу имао десетак бригада. Бригаде су биле распоређене у 13 географских области у зони одговорности Дринског корпуса.

Бригаде ДК ВРС

уреди

Прва бирчанска лака пјешадијска бригада

уреди

Дан Прве бирчанске лаке пјешадијске бригаде се обиљежава 19. маја у Спомен-соби у Шековићима, када се одаје почаст за 352 погинула српска борца.[5]

Преглед попуњености Дринског корпуса за јули 1995.[6]
Ознака Јединица Седиште Заповедник Официри Подоф. Војници Укупно
Команда Власеница Радислав Крстић 34 11 121 166
5. бвп Власеница Ратко Вујовић 6 10 47 63
5. бв Власеница Миленко Јевђевић 2 22 32 56
5. инжб Власеница Миленко Аврамовић 9 14 111 134
5. мап Власеница Драгољуб Боровина 13 27 186 226
1. плпбр Рогатица Рајко Кушић 39 124 1.196 1.359
5. плпбр Вишеград Радомир Фуртула 50 135 1.481 1.666
 
 1. бпбр Шековићи Светозар Андрић 76 207 2.577 2.860
 
 1. зпбр Зворник Винко Пандуревић 68 265 4.679 5.012
 
 2. ромтбр Соколац Тривић Мирко 88 134 1.904 2.126
 
 1. брлпбр Братунац Видоје Благојевић 35 76 2.108 2.219
 
 1. млпбр Милићи Миломир Настић 37 89 1.412 1.538
1. влпбр Власеница Миле Косорић 22 81 890 993
спб ”Скелани” Скелани Бодан Радетић 4 19 403 426
5. СнЧ Власеница Милорад Беговић 14 7 62 83
Укупно 497 1.221 17.209 18.927

Друге јединице ДК

уреди

Јединице ДК ВРС

уреди
  • Специјална (српска добровољачка) бригада „Гарда Пантери“ (од 2. маја 1992. до 4. септембра 1992. се звала Национална гарда Српске аутономне области (САО) Семберија и Мајевица)
  • Специјална јединица „Мандо“
  • Вукови са Дрине
  • Чета Малешић
  • Чета Каракај
  • Чета Шетићи
  • Диверзантско извиђачки вод Зоље
  • Извиђачка чета Несаломиви
  • 3.батаљон Пилица-Локањ
  • Извиђачко диверзантски вод Јасеница
  • Грчка добровољачка гарда

Види још

уреди

Референце

уреди
  1. ^ а б Bulatović 2010.
  2. ^ Пандуревић 2012, стр. 223.
  3. ^ а б в Енциклопедија Републике Српске. 3, Д-Ж. Бања Лука: Академија наука и умјетности Републике Српске. 2020. стр. 418. ISBN 978-99976-42-37-0. 
  4. ^ а б в г д Енциклопедија Републике Српске. 3, Д-Ж. Бања Лука: Академија наука и умјетности Републике Српске. 2020. стр. 419. ISBN 978-99976-42-37-0. 
  5. ^ а б „Шековићи-Сјећање на 352 погинула борца”. РТРС. 19. 5. 2011. 
  6. ^ Доказ бр. 1D00642 на суђењу IT-05-88:Popovic et al у Хашком трибуналу: „Komanda Drinskog korpusa, mesečno brojno stanje, Str.pov.br 05/1-255”. icr.icty.org. 28. 7. 1995. Архивирано из оригинала 22. 04. 2019. г. Приступљено 22. 4. 2019. 

Литература

уреди
  • Пандуревић, Винко (2012). Срби у Босни и Херцеговини: од декларације до конституције: политичко, одбрамбено и војно организовање српског народа у Босни и Херцеговини 1991-1995. Београд: ИГАМ. ISBN 978-86-83927-69-2. 
  • Bulatović, Ljiljana (2010). Raport Komandantu. Beograd: Udruženje pisaca Poeta. ISBN 978-86-86863-32-4. 

Спољашње везе

уреди
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Дрински_корпус_Војске_Републике_Српске&oldid=27772675”