Зоран Глушчевић

Зоран Глушчевић (Ужичка Пожега, 23. мај 1924Београд, 11. мај 2006) је српски књижевник, преводилац, књижевни и ликовни критичар и есејиста. Његов легат налази се у Удружењу за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат” у Београду.  

Зоран Глушчевић
Датум рођења(1924-05-23)23. мај 1924.
Место рођењаУжичка Пожега,  Краљевина Југославија
Датум смрти11. мај 2006.(2006-05-11) (81 год.)
Место смртиБеоград,  Србија и Црна Гора
ШколаУниверзитет у Београду, Пожаревачка гимназија

БиографијаУреди

Зоран Глушчевић рођен је 23. маја 1924. године у Ужичкој Пожеги. У Пожаревцу и Београду похађао је гимназију, након чега је дипломирао на Филозофском факултету у Београду, на катедри за германистику. Био је ожењен за Милку Лучић Глушчевић, новинарку и дугогодишњу уредницу Културног додатка листа „Политика".

Веома рано се афирмисао на књижевној и културној сцени. Бавио се немачком књижевношћу, превођењем, писањем есеја, драма за радио и телевизију, студија и критика. За собом је оставио око тридесетак књижевних дела. Приредио је и први објавио сабрана дела немачког нобеловца Хермана Хесеа, а важио је за једног од најбољих познавалаца Хесеовог опуса, као и стваралаштва Франца Кафке.[1] Са Марицом Јосимчевић и Радованом Поповићем, приредио је и сабрана дела Исидоре Секулић.

Био је уредник листа „Уметност и критика", затим Издавачког предузећа „Вук Караџић" и Издавачког завода „Југославија" и главни и одговорни уредник „Књижевних новина".[2] У „Књижевним новинама” је 1969. године објавио текст у којем је осудио улазак војних трупа СССР у Чехословачку, због чега је осуђен на шест месеци затвора.[3] Био је политички ангажован интелектуалац, што показују и његова дела „Косово и никад краја” (1989), „Ратне игре око Косова” (1999) и „Ф-117, или, Суноврат НАТО стратегије" (1999), у којима критикује међународну политику према Косову и СЦГ.

Зоран је био пред­сед­ник Удру­же­ња књи­жев­ни­ка Ср­би­је, као и пред­сед­ник жи­ри­ја за до­де­лу НИН-о­ве на­гра­де. Добитник је бројних награда и признања, од којих су неке Октобарска награда града Београда 1966. године, за дело „Путевима хуманитета".

ДелаУреди

  • Како се посматра књижевно дело (1953)
  • Путеви хуманитета I и II (1964, 1965)
  • Пером у рабош (1966)
  • Епоха романтизма (1966)
  • Романтизам (1967)
  • Мит, књижевност и отуђење (1970)
  • Студија о Кафки (1971)
  • Кафка: Кључеви за Замак (1972)
  • Алфа и омега (1975)
  • Кафка: кривица и казна (1980)
  • Поезија и магија, есеји о песницима (1980)
  • Косово и никад краја (1989)
  • Ф-117, или, Суноврат НАТО стратегије (1999)
  • Ратне игре око Косова (1999)
  • Сава Ракочевић, монографија о савременом српском сликару (2001)
  • Окултна моћ (2001)
  • Мефисто и он, роман (2005)
  • Гете (2011)

Легат Зорана и Милке ГлушчевићУреди

 
Милка Лучић Глушчевић, супруга Зорана Глушчевића, испред заједничке библиотеке.

Јуна 2018. године Милка Лучић, Зоранова удовица, формирала је легат „Зорана и Милке Глушчевић“ у Удружењу за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат". Том приликом Удружењу је поклоњена њихова цела библиотека стране литературе, као и мноштво награда и других предмета из заједничког стана Милке и Зорана.[1] Легат се налази у Музеју српске књижевности на Бањици.

РеференцеУреди

  1. 1,0 1,1 „Постигнут договор о легату Зорана и Милке Глушчевић”. Србија међу књигама. 6—18: стр. 27. 2018. ISSN 2620-1801 — преко Удружење за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат”. 
  2. ^ „Књижевне новине”. www.uksrbije.org.rs. Приступљено 2020-07-09. 
  3. ^ „[sorabia] Politika: In memoriam - Zoran Gluscevic”. www.mail-archive.com. Приступљено 2020-07-02.