Игнатије Мидић

епископ пожаревачко-браничевски

Игнатије (световно Добривоје Мидић; Кнез Село, код Ниша, 17. октобар 1954) епископ је пожаревачко-браничевски и редовни професор догматике на Православном богословском факултету Универзитета у Београду, за чијег декана за период од 2018. до 2021. године је изабран 26. јуна 2018. године.

Игнатије
(Мидић)
Игнатий (Мидич). 2005 год.jpg
Епископ Игнатије, 2005. године
Основни подаци
Помјесна цркваСрпска православна црква
ЕпархијаЕпархија браничевска
Чинепископ
Титулаепископ пожаревачко-браничевски
СједиштеПожаревац
Године службеод 1994.
ПретходникСава (Андрић)
Лични подаци
Световно имеДобривоје Мидић
Датум рођења(1954-10-17)17. октобар 1954.(66 год.)
Мјесто рођењаКнез Село, код Ниша
 ФНР Југославија

ШколовањеУреди

Епископ Игнатије (крштено име Добривоје) је рођен 17. октобра 1954.[1] у Кнез Селу, општина Ниш. После осмогодишње школе коју је завршио у родном месту, уписао се у Богословију Светог Саве у Београду године 1969. и исту завршио 1974. са одличним успехом. Основне студије теологије уписао је 1976. на Православном богословском факултету у Београду и окончао их 1980. године. Већ током основних студија, показао је интелектуалну храброст и критички дух, особине које нису биле својствене српским теолозима тог доба. Још тада се није мирио са идеократским и догматским мишљењем, са „школском“ и „академском“ теологијом и устаљеним типом мишљења. Поред студија теологије проучавао је и философију, логику, историју, књижевност, уметност...

Постдипломске студијеУреди

По благослову епископа нишког Иринеја и препоруци Светог архијерејског синода, садашњи епископ браничевски, одлази 1981. на постдипломске и докторске студије из систематске теологије на Православном богословском факултету у Атини.[1] Сусрет са православном теологијом и народом у Грчкој, са духовним и егзистенцијалним искуством Свете горе, где је често одлазио за време студија, умногоме су изменили његов живот. Тамо је осетио и доживео у свој пуноћи димензије православног богословља, сву дубину, ширину и лепоту православља. Тај нови амбијент још више је појачавао његову љубав према Христу коју је почео да развија још од када је угледао овај свет, захваљујући родитељима, посебно мајци; затим љубав према монашком животу и православном богословљу.

У Грчкој су му учитељи на првом месту постали Свети Оци. У току свог боравка тамо даноноћно је проучавао њихова дела. Саживљавао се са њима, разговарао, постављао им питања, ишао „путевима Отаца“ и удубљивао се у њихов начин мишљења и живота. Његову посебну љубав и пажњу су привлачили Свети Јован Богослов, Апостол Павле, Свети Игнатије Богоносац, чије је име узео на монашењу, велики кападокијски оци, Свети Атанасије Велики, Григорије Палама и посебно Свети Максим Исповедник.

Од савремених теолога посебно је проучавао дела Георгија Флоровског, епископа захумско-херцеговачког Атанасија (Јевтића), митрополита пергамског Јована (Зизиуласа) и других. Сви они данас говоре кроз њега на један изузетно леп начин. Па ипак, богословље Светог Максима и богословље митрополита Јована (Зизиуласа) на њега су оставили најдубљи траг. Сусрет и пријатељство са Јованом Зизиуласом сматра и сам за посебан Божји дар.

Поред теологије је, на Атинском универзитету, студирао византијску књижевност и античку философију, проучавао дела савремених егзистенцијалиста (понајвише Ж. П. Сартра) и персоналиста. Привлачила га је и савремена физика, нарочито радови Ајнштајна и Хајзенберга, затим модерни римокатолички, протестантски и англикански теолози, посебно Паненберг и Торанс.[1] Одувек је сматрао да теологија не може да игнорише друга знања и науке, и обратно. Теологија је за њега била и остала знање које има значење и важење за све. Он је разуме као свеобухватно виђење Бога, света и живота, а не као парцијално „специјалистичко“ знање, или као једну међу многим наукама.

У току докторских студија у Грчкој, а и касније, све до сада, посебно се бавио проблемом еклисиологије, свакако у контексту тријадологије, христологије, пневматологије и есхатологије. Питање Цркве за њега није научно или академско питање, већ првенствено питање живота или смрти. Црквени начин постојања је тип људске егзистенције којим се превазилази смрт. Он зато увек и говори о Цркви и Литургији, што су за њега готово синонимни појмови. За тему своје докторске дисертације одабрао је „Тајна Цркве — Систематско-ерминевтички приступ тајни Цркве по Светом Максиму Исповеднику“, коју је успешно одбранио 1987. године на Атинском универзитету. Тај његов рад изазвао је велику пажњу у грчким теолошким круговима. Тим поводом било је и полемика и опречних мишљења, што говори о вредности његове дисертације која, нажалост, још није преведена на наш језик.

Монашење и рад на факултетуУреди

После докторских студија и одбрањене дисертације епископ Игњатије се враћа у отаџбину и готово одмах по повратку је 1988. године изабран за доцента на Православном богословском факултету у Београду, прво за предмет етику, а потом, после смрти професора др Стојана Гошевића и за догматику. Замонашио се 1991. године. Исте године је рукоположен за јерођакона а затим и јеромонаха.

У међувремену је, у два наврата по шест месеци, боравио у Немачкој на специјалистичким студијама из есхатолошке теологије. Свети архијерејски синод Српске православне цркве га је изабрао за представника Српске цркве у Међуправославној комисији за припрему Великог сабора. Одмах је почео да учествује на бројним домаћим и међународним научним и теолошким симпозијумима и јавним трибинама. Изабран је и за члана Редакције угледног теолошког часописа на српском језику „Теолошки погледи“. Почео је да сарађује и објављује своје радове у бројним домаћим и страним стручним часописима. Православни богословски факултет Универзитета у Београду изабрао ге је 26. јуна 2018. године за декана факултета у периоду од 1. октобра 2018. до 30. септембра 2021. године.

БиблиографијаУреди

  • 1989. „ЕСХАТОЛОШКА ДИМЕНЗИЈА ЦРКВЕ И ЊЕН УТИЦАЈ НА ХРИШЋАНСКИ ЖИВОТ“, Теолошки погледи 1-2, Београд 1989. стр. 77-91.
  • 1990. „ПРАВОСЛАВНА АНТРОПОЛОГИЈА И САВРЕМЕНИ ЕГЗИСТЕНЦИЈАЛИЗАМ“, Богословље, Београд 1990, стр. 33-47.
  • 1991. „КРАТКО РАЗМИШЉАЊЕ О КОСОВСКОМ ЗАВЕТУ И КОНТЕКСТУ ДАНАШЊИХ ЗБИВАЊА У СРБИЈИ“, Богословље, Београд 1991, стр. 65-67.
  • 1994. „Заједница у љубави“, Источник 10, 1994, стр. 127-129.
  • 1995. „Црква и њен идентитет“, Сећање на будућност, Београд 1995, стр. 13-28.
  • 1995. „Православна духовност данас“, Сећање на будућност, Београд 1995, стр. 29-40.
  • 1995. „ОД БОГА КАО ВИШЕ СИЛЕ ДО БОГА КАО ЛИЧНОСТИ“, Сећање на будућност, Београд 1995, стр. 41-66.
  • 1995. „ОВАПЛОЋЕЊЕ И СПАСИТЕЉ У ХРИШЋАНСКОМ УЧЕЊУ“, Сећање на будућност, Београд 1995, стр. 67-83.
  • 1995. „Православље као лек против смрти“, Сећање на будућност, Београд 1995, стр. 84-102.
  • 1995. „ОД СЛОБОДЕ КАО БУНТА ДО СЛОБОДЕ КАО БИЋА“, Сећање на будућност, Београд 1995, стр. 103-123.
  • 1995. „КРАТАК ОСВРТ ПОВОДОМ ИЗЛОЖБЕ ИКОНА САВРЕМЕНИХ СРПСКИХ ИКОНОПИСАЦА“, Сећање на будућност, Београд 1995, стр. 124-134.
  • 1995. „Савремени свет и Православна Црква“, Сећање на будућност, Београд 1995, стр. 135-148.
  • 1995. „Судбина, грех и слобода“, Сећање на будућност, Београд 1995, стр. 149-157.
  • 1995. „О извору и суштини православног монаштва“, Сећање на будућност, Београд 1995, стр. 158-170.
  • 1995. „Између морализма и национализма“, Сећање на будућност, Београд 1995, стр. 171-176.
  • 1995. „КРАТАК ОСВРТ НА ТЕОЛОГИЈУ СВ. МАКСИМА ИСПОВЕДНИКА“, Сећање на будућност, Београд 1995, стр. 177-183.
  • 1995. „ТУМАЧЕЊЕ ХИВ БЕСЕДЕ СВ. ГРИГОРИЈА БОГОСЛОВА“, Сећање на будућност, Београд 1995, стр. 184-215.
  • 1995. „О саборности Цркве“, Саборност 1, Пожаревац 1995.
  • 1995. „О васкрсењу Христовом“, Саборност 2, Пожаревац 1995.
  • 1995. „Литургијом се гради Царство Божије“, Саборност 3-4, Пожаревац 1995.
  • 1996. „Помирење — социјално-политичке димензије“, Саборност 1, Пожаревац 1996.
  • 1996. „Однос света и човека са Богом“, Саборност 2-3, Пожаревац 1996.
  • 1996. „О (не)познању Бога“, Саборност 4, Пожаревац 1996. (Отачник бр 1)
  • 1997. „Есхатон као узрок постојању Цркве“, Саборност 1-2, Пожаревац 1997.
  • 1997. „Човек као икона и подобије Божије“, Саборност 3-4, Пожаревац 1997.
  • 1998. „Теолошка основа црквеног сликарства“, Саборност 1-2, Пожаревац 1998.
  • 1998. „Страдање као изазов људској слободи“, Саборност 3-4, Пожаревац 1998.
  • 2000. „Дух Свети и јединство Цркве“, Саборност 1-2, Пожаревац 2000.
  • 2000. „Циљ веронауке је да људи уђу у цркву“, Саборност 3-4, Пожаревац 2000.
  • 2000. „Однос Цркве и Царства Божијег“, Саборност 3-4, Пожаревац 2000.
  • 2001. „Истина света и хришћанско откривење“, Саборност 1-4, Пожаревац 2001.
  • 2001. „Реч о молитви“, Предговор молитвенику, Православни молитвеник, Пожаревац, 2001.
  • 2001. „Црквени словар“, Уџбеник за 1. разред ОШ, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 2001.
  • 2002. „Православни катихизис“, Уџбеник за 1. и 2. разред средњих школа, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 2002.
  • 2003. „Онтологија и етика у светлу христологије Светог Максима“, Саборност 1-4, Пожаревац 2003.
  • 2003. „Светост у литургијском схватању“
  • 2003. „Православни катихизис“ Приручник за наставнике основних и средњих школа, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 2003.
  • 2003. „Православни катихизис“, Уџбеник за 2. разред ОШ, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 2003.
  • 2004. „Православни катихизис“, Уџбеник за 3. разред ОШ, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 2004.
  • 2004. „Православни катихизис“, Уџбеник за 4. разред ОШ, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 2004.

РеференцеУреди

Спољашње везеУреди

Претходник:
Сава Андрић
19911993.

Епископ браничевски
од 1994.

Наследник: