Илија Енгел

илија енгел
илија енгел
	Илија Енгел
Лични подаци
Датум рођења	19. март 1912.
Место рођења	Јајце, Аустроугарска
Датум смрти	29. мај 1944. (32 год.)
Место смрти	Горњи Миклоуш, код Чазме, НД Хрватска
Професија	студент технике
Деловање
Члан КПЈ од	1936.
Учешће у ратовима	Шпански грађански рат; Народноослободилачка борба
Служба	Интернационалне бригаде; НОВ и ПО Југославије
Чин	пуковник
Херој
Народни херој од	24. јула 1953.

Елиас Енгел - Илија, Анџић (Јајце, 19. март 1912 — Горњи Миклоуш, код Чазме, 29. мај 1944) био је учесник Шпанског грађанског рата и Народноослободилачке борбе и народни херој Југославије.

Биографија

Рођен је 19. марта 1912. године у Јајцу. После завршене основне и Средње техничке школе у Сарајеву, отишао је на студије техничких наука у Праг.

Још у време школовања у Сарајеву, учествовао је у свим акцијама револуционарног омладинског покрета. Имао је свега осамнаест година када га је полиција, 1930. године, ухапсила због револуционарног рада. Доласком у Праг, наставио је револуционарну делатност међу студентима и убрзо постао члан кружока југословенских студената. Године 1934. изабран је за секретара, а 1935. за председника Задруге хрватских академичара „Матија Губец“ у Прагу. Истовремено је био и функционер Друштва југословенских техничара.

Као потписник јавних летака, прогласа и организатор студентских акција, међу којима је била једна од најзначајнијих она за либералнији однос и пуштање на слободу политичких затвореника затворених у затвору у Сремској Митровици, вођен је на листи прашке полиције и као комунист и често је хапшен. У чланство Комунистичке партије Југославије (КПЈ) примљен је 1936. године.

Кад је отпочео грађански рат у Шпанији, одмах се добровољно пријавио за одлазак у помоћ Шпанској републици и у групи која је формирана крајем јануара 1937. године, од студената из Југославије који су студирали у Прагу, пошао у Шпанију. Ова група се, преко Париза и Валенсије, пребацила до Албасете, где је стигла 3. фебруара 1937. године. Одмах после тога, заједно с осталим члановима ове студентске групе, Илија је био распоређен у батаљон „Димитров“, у чијем се саставу борио код реке Хараме, на централном и арагонском фронту. Био је постављен за руководиоца противтенковске батерије, која је била састављена од добровољаца из Југославије.

После пораза Шпанске републике, с осталим југословенским добровољцима пребачен је у Француску, где је, у периоду од 1939. до 1941. године, био интерниран у концентрационим логорима: Сен Сипријен, Гирс и Верне. По директиви КПЈ, Илија се 1941. године, пријавио за добровољни рад у Немачку, одакле с групом Шпанских бораца, пребацио у тада већ окупирану Југославију.

Одмах после доласка у Југославију укључио се у припреме за оружани устанак. У почетку је радио у илегалној техници Централног комитета КП Хрватске у Загребу, у којој су се штампали: „Срп и чекић“, орган ЦК КПХ, затим „Вјесник радног народа“, „Пролетер“, и разни пропагандни материјал. Приликом полицијске провале, 24. децембра 1941. године, када је дошло до жестоког окршаја између усташких агената и илегалаца, Јанко Гредељ је убијен, а Илија је, иако рањен, успео да се пробије из зграде.

Потом је илегално отишао из Загреба и прешао на ослобођену територију, у Жумберачки партизански одред. У првој половини 1942. године био је командант Банијског партизанског батаљона, а затим Приморскогоранског партизанског одреда. Касније се налазио на разним дужностима у Главном штабу НОВ и ПО Хрватске.

Тешко се разболео од тифуса, и када је оздравио остао је потпуно глув. Тада је постављен за помоћника начелника позадине и на тој дужности је, у чину пуковника, погинуо, приликом авионског напада 29. маја 1944. године, код села Горњег Миклоуша, близу Чазме. Његови посмртни остаци су после рата, пренесени и сахрањени у Гробницу народних хероја у спомен-парку Врача, на Требевићу, код Сарајева.

Указом председника Федеративне Народне Републике Југославије Јосипа Броза Тита, 24. јула 1953. године, проглашен је за народног хероја.

Литература

Народни хероји Југославије. Београд: Младост. 1975.