Глобално загревање

(преусмерено са Климатске промене)

Глобално загревање је назив за повећање просечне температуре земљине атмосфере и океана нарочито у 20. веку, као и за пратеће климатске ефекте. Од почетка 20. века, средња температура Земљине површине се повећала за око 0,8°C, при чему је до око две трећине повећања дошло у последње три декаде.[2][3] Загревање климатског система је недвосмислено и првенствено је узроковано повећањем концентрација гасова стаклене баште, насталих људским активностима као што су сагоревање фосилних горива и крчење шума.[4][5][6][7][8][9] Неки од ефеката глобалног загревања, осим повећања температуре су: раст нивоа мора, промене у падавинама и ширење пустиња, повећање киселости океана (ацидификација); екстремнији метеоролошки феномени, као што су суше, топлотни валови; као и утицај на екосистеме, нестанак појединих врста због температурних промена и др. Глобално загревање не треба мешати са оштећењима озонског омотача, што је повремено случај у медијима.[10]

refer to caption
Глобална средња промена температуре земље-океана током периода 1880–2015, релативно на 1951–1980 просек. Црна линија је годишња средња вредност, а црвена линија је петогодишњи просек. Извор: NASA GISS.
Map of temperature changes across the world
key to above map of temperature changes
Мапа показује десетогодишњи просек (2000–2009) глобалне средње температурне аномалије у односу на просек периода 1951–1980. Највећа температурна повећања су у Арктичкој и Антарктичкој области.}-[1]
refer to caption
Емисије CO2 услед употребе фосилних горива упоређене у пет емисионих сценарија. Удубљења се јављају у периодима глобалних рецесија.

Међувладина комисија Уједињених нација за климатске промене (IPCC), која своје ставове објављује у годишњим извјештајима, сматра да су антропогени (тј. узроковани деловањем човека) гасови, који проузрокују ефекат "стаклене баште" ("стакленика"), најодговорнији за највећи део пораста температуре од средине 20. века до сада[3], али и да су у периоду до 1950-их година значајан утицај имали и природни феномени попут варијација у количини сунчевог зрачења и вулканизам, чији је утицај од 1950-их до данас управо супротан.[11][12] Овакве основне закључке је подржало више од 40 научних друштава и академија наука укључујући и све националне академије наука осам најразвијенијих земаља свијета (G8).[13]

Комплексни климатски модели кориштени у истраживањима на која се позива Извјештај IPCC-а за 2007. годину, показују да ће просечна глобална температура површине планете порасти за око 1,1 до 6,4°C током 21. века.[3] Непрецизност оваквог предвиђања долази од самих модела који се користе при проценама, у зависности од климатске осетљивости модела и кориштења различитих научних приступа као и процена будућих испуштања гасова који стварају ефекат стаклене баште (углавном угљен-диоксид). Остале непознанице укључују варијације отопљења и с њим повезане промене од регије до регије широм планете. Иако се већина студија усредсређује на период до 2100. године, према неким студијама очекује се да се глобално отопљење настави и након тог периода чак и када би се испуштање гасова зауставило, а пошто океани поседују велики капацитет за температурну повратну спрегу и што угљен-диоксид има дуг век трајања у атмосфери.[14] Друге студије опет сматрају да ће повећање глобалне температуре довести до пораста нивоа мора и променити количину и шему падавина, вероватно повећавајући суптропске пустињске регије.[15]

Политичке и јавне расправе у вези са самим глобалним отопљењем се настављају без одговарајућег одговора за решење проблема. Дебатиране опције укључују смањење емисије стакленичких гасова; прилагођавање смањењу штете узроковане загрејавањем, а спекулира се и о тзв. геоинжињерингу којим би се нпр. велике количине тих гасова убризгавале у природне подземне шупљине. 187 светских влада, али уз противљење САД је потписало и ратификовало Протокол из Кјота усмерен на смањивање емисије стакленичких гасова. На конференцији УН-а COP15[16] која је одржана у Копенхагену од 6. до 18. децембра 2009. године, није постигнут обавезујући међународни протокол с циљем извршавања обавеза из Кјото протокола, што је изазвало бурне полемике и протесте.

Температурне променеУреди

Директна инструментална мерења температуре на глобалном нивоу врше се од средине 20. века, а на основу палеоклиматских реконструкција ( анализом седимената, стена, леда из глечера, корала и др.) покушавају се утврдити климатске промене на скалама хиљада и милиона година. Од 19. века дошло је до повећања просечне површинске и океанске температуре Земље, и то за 0,85°C у периоду 1880-2012, а 0,72°C у периоду од 1951. до 2012. године, на основу три независна сета мерења.[17] Свака од претходне три деценије је топлија у просеку од било које од деценија у току ере инструменталног мерења глобалних температура, док је прва деценија 21. века најтоплија од свих. Није смислено о температурним променама узрокованим глобалним загревањем говорити на сувише малим скалама времена, јер постоји варијабилност климе, као што је сезонска или деценијска, чији утицаји на резултате мерења нестају тек када се усредње мерења на довољно великим временским скалама.

Температура најнижег слоја Земљине атмосфере (тропосфере) је постала виша од средине 20. века, док се температура стратосфере смањила, на основу мерења вршеним радио-сондама и сателитским сензорима. На основу мерења од 1971. године до 2011. забележен је пораст и температуре површинског слоја океана до дубине од 700 m.

УзроциУреди

Климатске промене могу бити узроковане различитим факторима: ефекат стаклене баште, промене луминозности Сунца, вулканске ерупције, Миланковићеви циклуси који су последица сложенијих разматрања кретања Земље и дешавају се у периодима већим од оних релевантних за разматрања глобалног загревања.

Ефекат стаклене баштеУреди

Ефекат стаклене баште први је предложио Жозеф Фурије,[18] а открио га је 1860. Џон Тиндал.

Када Сунчево зрачење пада на Земљу, део њега бива апсорбован и на тај начин загрева Земљу, док део бива емитован у спољашњи свемир. Да би се остварила енергетска равнотежа, неопходно је да енергија коју Земља прими са Сунца буде једнака енергији коју Земља изгуби у свемиру. Када не би било атмосфере, просечна температура на Земљи би била -18°C, тј. на овој температури била би успостављена равнотежа. Ефекат стаклене баште назив је за процес којим атмосферски гасови, емисијом и апсорпцијом инфрацрвеног зрачења, доводе до повећања температуре у нижим слојевима атмосфере и на површини Земље. Један део Сунчеве светлости никада не стигне до површине Земље јер се нпр. рефлектује од облаке. Други део долази до површине, од чега се један део те светлости опет одбија и зрачи претежно у инфрацрвеном домену у атмосферу. У атмосфери ова светлост интереагује електромагнетно са атмосферским гасовима, од којих су најзначајнији они са три или више атома, који су у претходних неколико миленијума одржавали просечну температуру Земље на око 15°C, а то су: угљен-диоксид, метан, водена пара и др. и називају се гасовима стаклене баште. Светлост у интеракцији са њима бива апсорбована и емитована у свим правцима, што значи да један део завршава у спољњем свемиру, тј. Земља губи енергију, док други део емитован у смеру Земље утиче на померање енергетске равнотеже, тј. до повећања температуре Земље.[19] Овај механизам заслужан је за остваривање температуре која омогућава живот на Земљи каквим га данас познајемо. Од доба индустријске револуције људским деловањем су повећане концентрације неких гасова стаклене баште, које су узроковале промене у атмосфери и изазвале феномен који називамо глобалним загревањем.

Слојевити моделУреди

Иако су атмосфера Земље као и Светски океан компликовани неравнотежни системи са сложеним интеракцијама између различитих компоненти тог система, основни механизми који одређују климатске параметре као што је просечна температура Земље могу бити објашњени упрошћеним моделима. Треба имати у виду да су реалистични климатски модели који се користе за предвиђање климе сложене нумеричке симулације које укључују мноштво компликација које нису обухваћене простим моделима. Најпростији аналитички модел климе јесте модел са слојевима, где се различите компоненте климатског система Земље редукују на хомогене слојеве који имају једну температуру. На тај начин, Земља може бити приказана као слој који има температуру ТЗемља. За разумевање елементарне енергетике климатског система неопходно је узети у обзир две ствари: закон очувања енергије и закон зрачења апсолутно црног тела.

 
Најпростији климатски модел. Земља нема атмосферу, сво зрачење које долази са Сунца Земља израчи као црно тело.

Земља добија енергију од Сунца у виду електромагнетног зрачења, и по закону очувања енергије та енергија мора бити очувана након што пристигнуто зрачење интереагује са Земљом. Постоје две ствари које се дешавају са пристигнутим зрачењем. Део зрачења је рефлектован у Свемир, док је други део апсорбован. За потребе слојевитог модела рефлектовани део зрачења може бити обухваћен једном константом која се зове албедо (α) и узима вредности између 0 и 1. Релевантна физичка величина за енергетску анализу је интензитет зрачења који има јединицу  у СИ систему, и мера је енергије електромагнетних таласа која по јединици времена прође кроз јединицу површине, где је енергија по јединици времена снага (изражена у ватима). Уколико је интензитет зрачења који пристиже на Земљу са Сунца Iсунце, онда је интензитет рефлектованог зрачења α·Iсунце, а интензитет апсорбованог зрачења (1-α)·Iсунце. Јасно је да је збир ова два члана због закона очувања једнак укупном интензитету пристигнутог зрачења. Зрачење које долази на Земљу може се посматрати само кроз апсорбовано зрачење, јер се рефлектовано зрачење може третирати као да није ни стигло на Земљу. Дакле, интензитет зрачења које долази на Земљу је Iдолазно=(1-α)·Iсунце. Албедо за различите планете је драстично другачији, нпр. Венера због густих облака који добро рефлектују светлост има висок албедо, док је албедо Земље око 0,3.

Други аспект енергетске анализе јесте питање структуре зрачења како Сунца тако и Земље, тј. питање вредности интензитета Сунчевог зрачења, као и спектралних карактеристика тог зрачења, тј. питање тога који део зрачења је израчен са којом фреквенцом. Испоставља се да је модел апсолутно црног тела веома добар модел зрачења објеката као што су Сунце или Земља. Будући да су звезде и планете изузетно компликовани системи, њихова динамика омогућава емисију и апсорбцију светлости произвољне фреквенце, тако да апсолутно црно тело постаје релативно добар модел. Под претпоставком термодинамичке равнотеже, једини параметар који одређује зрачење таквог тела је температура. Апсолутно црно тело зрачи на свим фреквенцама, с тим да је удео зрачења на свакој фреквенци функција температуре тела. Виша температура значи убрзаније случајно кретање унутар тела и процесе који се одвијају на просечно вишим енергијама, тако да ће апсолутна црна тела на вишој температури зрачити електромагнетне таласе виших енергија. Енергија електромагнетног таласа пропорционална је фреквенцији таласа и обрнуто пропорционална таласној дужини. Стога Сунце чија површина има температуру од око 5800 K највише емитује зелену светлост таласне дужине око 500 nm, док површина Земље будући да је на нижој температури углавном емитује инфрацрвену светлост која има значајно вишу таласну дужину и нижу фреквенцу. Уколико се сумира зрачење светлости по свим фреквенцама добија се укупни интензитет зрачења, који се зове Штефан-Болцманов закон и по коме је укупни интензитет израченог зрачења пропорционалан четвртом степену температуре. Из овог закона можемо добити да је интензитет зрачења које пада на Земљу приближно једнак  .

Али, за енергетску анализу неопходно је да посматрамо не интензитет већ флукс зрачења, тј. да помножимо зрачење са површином на коју пада. Површина која је релевантна јесте површина пресека Земље, тј. површина сенке Земље. Ово је јасно уколико посматрамо Земљу као да заузима део просторног угла око Сунца. Сунце зрачи светлост равномерно у свим правцима и део простора на ком се налази Земља једнак је пресеку земље тј.  , где је   радијус Земље. Укупни флукс који пада на земљу једнак је производу интензитета долазног зрачења и површине сенке Земље. Због закона очувања енергије тај упадни флукс мора бити једнак израченом флуксу са површине Земље. Будући да Земља у овом моделу зрачи као апсолутно црно тело, израчена светлост по Штефан-Болцмановом закону једнака је  , гдје је   емисивност, а   Штефан-Болцманова константа. Земља зрачи са целе своје површине, тако да је израчени флукс једнак производу овог интензитета и површине земље  . Како су све остале величине познате, температура површине Земље може бити одређена изједначавањем упадног и излазног флукса.

 
Из ове просте анализе јасно је да је добијена температура од приближно -18°C прениска у односу на стварну температуру од око 15°C. Разлог за ову разлику је ефекат стаклене баште, што је механизам којим постојање одређених гасова у атмосфери (гасови стаклене баште), од којих најзначајнију улогу игра угљен-диоксид, узрокује повећање температуре и омогућава постојање биосфере и живота на Земљи какав данас познајемо. Повећање концентрације угљен-диоксида узроковане антропогеном емисијом узрокује додатно повећање температуре у односу на ово равнотежно стање и са собом носи низ последица како по климу Земље, тако и по биосферу и људско друштво.
 
Модел климе са једним слојем који је најпростији модел који показује ефекат стаклене баште. Слој пропушта соларно зрачење у видљивом делу спектра, али апсорбује инфрацрвено зрачење које долази са Земље. Део зрачења се враћа на Земљу, при чему је крајњи ефекат повећање температуре површине Земље.

У слојевитом моделу, ефекат стаклене баште моделира се кроз један слој који се налази изнад површине Земље и има сопствену температуру. У стварности сви ови гасови имају одређену расподелу по висинама, где концентрација гасова зависи од висина, али у првој апроксцимацији можемо третирати овај слој гасова као сферну љуску на одређеној температури. За ефекат стаклене баште кључни су детаљи интеракције светлости са гасовима у атмосфери. Вероватноћа да ће електромагнетно зрачење одређене таласне дужине апсорбовати угљен-диоксид зависи од енергетске разлике између зрачења и енергетских разлика унутар гаса, као што су енергије електронских прелаза, вибрација, ротација и сл. За таласне дужине које су најприсутније у зрачењу са Сунца и Земље најрелевантније су вибрационе моде угљен-диоксида, специфично савијајућа мода где два кисеоника стварају одређен угао у односу на CO2. Ове моде осциловања су значајне јер у зрачењу које долази са Земље највише има зрачења у инфрацрвеном домену што је управо енергија потребна за активацију ових вибрационих мода. С друге стране, светлост која долази са Сунца има много вишу фреквенцу будући да Сунце има много вишу температуру. За светлост која долази са Сунца овај омотач је прозиран, тј. светлост пролази слободно кроз њега.

У овом моделу са једним слојем, постоје два начина на која светлост доспева на Земљу - део светлости доспева директно на Земљу као и у претходном рачуну без слојева, али додатни део светлости такође долази и од светлости коју слој CO2 апсорбује и израчи назад ка Земљи. Уколико применимо закон одржања енергије на спољашњост атмосфере, упадни интензитет Iдолазно као у прошлом примеру треба изједначити са излазним интензитетом, али овај пут са зрачењем црног тела на температури слоја са гасовима стаклене баште. С друге стране интензитет светлости коју зрачи површина Земље треба изједначити са збиром светлости која пролази кроз омотач и зрачења које слој израчи назад ка Земљи. Резултат ове анализе јесте да је температура Земљиног тла око  , што је више него реалних  , али квалитативни процес је релативно добро обухваћен овом анализом, имајући у виду једноставност модела.

Сложенији модели и повратне спрегеУреди

У овом моделу сви параметри су третирани кроз средње вредности, док у стварности постоје значајне просторне разлике у температури између различитих региона, као и временске разлике које се нпр. показују кроз промену годишњих доба. Даље, неопходно је узети у обзир сложену атмосферску и океанску динамику, као и нехомогену расподелу гасова стаклене баште и њихове спектре апсорбције. Унутар климе такође су значајне повратне спреге које постоје у клими - феномен где мењање једног параметра система као што је температура, може да покрене неки други процес, при чему тај нови процес може узроковати додатну промену параметра. Један од тих ефеката који је битан за разумевања ефекта стаклене баште јесте улога водене паре у клими. Иако није практично могуће као у случају CO2 или метана трајно изменити количину воде у атмосфери емисијом, због циклуса воде на Земљи који одржава концентрацију водене паре, вода учествује у једној таквој повратној спрези.

Равнотежна концентрација водене паре одређена је температуром Земље. Уколико је температура на Земљи виша, капацитет атмосфере да прими водену пару је такође повећан. Повишење температуре Земљине површине услед повишених антропогених емисија гасова стаклене баште тако може да узрокује повећање концентрације водене паре, а будући да је водена пара сам гас стаклене баште, то може да доведе до додатног повећања температуре на Земљи. Укључење ове повратне спреге неопходно је за реалистично предвиђање ефеката повећања емисија гасова стаклене баште.

Један ефекат који је исто неопходно укључити у климатску анализу јесте појава облака. Облаци утичу на температуру Земље на два начина - кроз рефлексију зрачења које долази од сунца тако што повећавају албедо, као и тако што сами зраче и део тог зрачења се враћа ка Земљи. Први ефекат снижава температуру на Земљи, док други ефекат повишава температуру. У средњем облаци изазивају хлађење Земље, али повећање концентрације угљен-диоксида у свим битним климатским моделима смањује овај ефекат хлађења.

Начин на који се сви ови феномени могу укључити у модел са слојевима јесте да се дода неограничено велики број слојева, тако да сваки слој може да апсорбује Планков спектар зрачења са Земље. Колико неки слој у спектру апсорбује зависило би од концентрације апсорбујућих молекула као што је угљен-диоксид или облака на тој висини, као и од расподеле зрачења по фреквенцама. Таква анализа где је једини трансфер енергије у атмосфери радијативни (не обухвата конвекцију) може да омогући реконструкцију температурног профила атмосфере (висинске зависности температуре).[20]

ПоследицеУреди

Иако је директни ефекат глобалног загревања повећање температуре на Земљи, промена температуре посредно изазива и низ других ефеката утицајем на сложену атмосферску и океанску динамику.

Повећање температуреУреди

Директни ефекат глобалног загревања је повећање температуре. Утицај промене на температуру зависи од географске локације. Утицај је генерално виши на вишим географским ширинама, због повратне спреге у вези са променом албеда. Због тога што температурну повећање мења структуру земљишта, нпр. топљењем леда, мења се албедо земљишта. Различите површине рефлектују различите уделе електромагнетног зрачења; ледени покривачи који постоје на Гренланду и Антарктику рефлектују много више светлости од копна, а копно више од океана. Почетно загревање на тај начин бива повећано повратном спрегом кроз смањење албеда које узрокује да се више светлости апсорбује и на тај начин температуре додатно повећају. Повећање температуре ће да доведе до повећања броја и интензитета екстремних временских феномена као што су топлотни таласи.

Повећање нивоа воде у океанимаУреди

До повећања нивоа воде у океанима са порастом температуре долази на два основна начина: кроз термално ширење и кроз топљење леда који се налази на копну. Удео ова два механизма у порасту нивоа воде је поредив и зависи од периода у ком је температурни раст посматран у прошлости и пројекција климатских модела у будућности. У прошлости је већи део пораста нивоа воде био узрокован термалним ширењем, али се очекује да ће у будућности већи удео да има топљење копненог леда. На основу шестог извештаја Међународног панела о климатским променама између 1971. и 2018. термално ширење објашњава 50% повећања нивоа мора, док је главни фактор између 2006. и 2018. топљење ледених глечера и ледених плоча.[21]

Термално ширење је особина материјала да мењају запремину са променом температуре.

С друге стране, лед који се налази на Земљи може да буде на копну и на води. На основу аргумента базираног на Архимедовом принципу, лед који плута на води не доводи до повећања нивоа океана. Овај аргумент не важи у потпуности за лед на Земљи због тога што је он сачињен од слатке воде која има другачију густину од слане воде у Светском океану[22]. Без обзира на то основни утицај на повећање нивоа мора долази од копненог леда.

Копнени лед се налази у различитим формама на Земљи. Тренутно ефекат топљења глечера, ледених маса на врховима планина који настају од неотопљеног снега, највише доприноси повећању нивоа мора. Међутим, много већа запремина леда се налази у леденим плочама (континенталним глечерима), што су ледени покривачи који се налазе на Гренланду и Антарктику. Уколико би се сав овај лед отопио површина нивоа воде би порасла за 70 метара[23]. Лед на Гренланду и на западном Антарктику је најнестабилнији у односу на промене температуре. Топљење ледених плоча је тешко предвидети. Између осталог, могући су догађаји експоненцијалног топљења ових површина, за шта постоје неки докази из геолошке прошлости (Хајнрихови догађаји).

На ивици ледених плоча налазе се ледене полице које плутају у мору. 2002. дошло је до непредвиђеног колапса ледене полице Ларсен Б на Антарктику. Иако овај лед плута на води и нема битан директан утицај на повећање нивоа мора, након што се његовим откидањем формирају ледени брегови, ледена плоча је због специфичне конфигурације терена изложена већој површини мора које се загрева. То повећава брзину токова леда на леденој плочи и постоји могућност да ово може покренути убрзани процес топљења ових структура, који је много већи од конзервативних процена базираних на предвидљивијим процесима.

Измене образаца у временуУреди

Због глобалног загревања очекују се промене у метеоролошким феноменима на Земљи, које обухватају промену количине падавина у различитим регионима Земље, природе ветрова, броја и интензитета тропских циклона, и сл.

Иако више температуре генерално значе, због повећања равнотежног напона паре, већу количину падавина, овај ефекат је веома осетљив у зависности од региона. Нпр, у околини екватора количина падавина је примарно одређена Хадлијевом циркулацијом, где се екватор највише загрејава због геометрије Земље. Топли ваздух на екватору се конвективно диже, хлади и испушта у виду кише у околини екватора, и тај ваздух који је исушен завршава око 30 степена географске ширине, где се због сувог ваздуха налазе пустиње. Сматра се да је Хадлијева циркулација осетљива на промену температуре, и да ће ефекат на климу бити већа количина кише око екватора, али и више суша у околини повратника. Промена температуре ће исто узроковати промену у природи монсуна.

Утицај на биосферуУреди

Утицај промене у температури и концентрација угљен-диоксида зависи од типа биома. Очекује се да ће глобално загревање довести до смањења тундри. С друге стране, повећање нивоа угљен-диоксида може имати ефекат поспешења пољопривредне производње услед ефекта CO2 фертилизације.

Једна од последица глобалног загревања је постепено уништавање коралних гребена, који су изузетно осетљиви на промене температуре. Корали представљају колоније генетски идентичних животиња које се називају полипима. Током векова, њихови скелетони изграђују гребене, који су станиште разних животних форми. Велики број корала долази до хране кроз симбиотски однос са зооксантелама, а то су једноћелијски организми који енергију добијају од Сунца. Они им такође дају и боју. Повећање температуре узрокује да зооксантеле напуштају корале, и тада корали бивају избељени. Због прекидања симбиотског односа корали постепено умиру.

Верује се да је око 80% северног (уједно и највећег) дела Великог коралног гребена обухваћено овим ефектом. Ово је нарочито било наглашено због додатног доприноса температури због ефекта Ел Нињо 2016. године.[24]

Економска и политичка дебатаУреди

Све већа присутност научних спознаја о глобалном отопљењу у јавности је резултирала многим политичким и економским расправама и дебатама.[25] Сиромашне регије, посебно у Африци, изложене су највећем ризику од очекиваних ефеката глобалног отопљења, а њихове емисије стакленичких гасова су изразито мале у односу на развијени свет.[26] Питање климатских промена је подстакло расправу о користима ограничавања индустријске емисије стакленичких гасова с обзиром на трошкове које би такве промене донеле. Било је расправа у неколико земаља о трошковима и предностима проналажења и кориштења алтернативних извора енергије у циљу смањења емисије угљеника.[27] Неки економисти су покушали проценити укупне нето економске трошкове штета од климатских промена широм света. Такве процене су до сада биле без коначних закључака, неке процене вредности су се кретале од -10 US$ по тони угљеника (tC) (-3 US$ по тони угљен-диоксида) до 350 US$/tC (95 US$ по тони угљен-диоксида), док просек износи 43 US$ по тони угљеника (12 US$ по тони CO2).[3] Новије студије показале су да тзв. „зелени“ приступи енергији, попут биогорива (нпр. кукурузног етанола), такође резултирају у испуштању CO2 у атмосферу[28]. Истовремено, подаци Светске Банке говоре да је промена намене за земљишта која су до сада кориштена за производњу хране, у производњу биогорива, удвостручило цену хране у свету од 2005-2008, повећавајући глад нарочито у најсиромашнијим деловима света.[29]

Париски климатски споразумУреди

196 земаља је преговарало и закључно са 2021. 191 земља су потписнице Париског климатског споразума, који је постигнут у оквиру Уједињених Нација. Циљ овог споразума је смањење и ублажење ефеката глобалног загревања, као и регулисање финансија у циљу смањења глобалних емисија гасова стаклене баште. План је да се глобални пораст температуре одржи испод 2°C у односу над пред-индустријски ниво. Многи су критиковали план као недовољно обавезујући са странке потписнице.

Противници теорије глобалног загревањаУреди

Иако постоји научни консензус о глобалном загревању, а нарочито међу климатолозима, у последње време јавио се одређен број научника који оспоравају теорију глобалног загревања и нуде алтернативна објашњења, било у облику промена сунчеве активности - за шта се као доказ користе недавно откривене климатске промене на Марсу (отапање ледене поларне капе) - било у облику цикличне измене хладних и топлих периода у Земљиној историји, за шта постоје геолошки, палеонтолошки и историјски докази. Ниједан од ових аргумената не може да објасни драстичан раст температуре Земље од 1970, за разлику од стандарног објашњења кроз повећање ефекта стаклене баште због пораста концентрације гасова као што је угљен-диоксид[30].

РеференцеУреди

  1. ^ 2009 Ends Warmest Decade on Record. NASA Earth Observatory Image of the Day, 22 January 2010.
  2. ^ America's Climate Choices. Washington, D.C.: The National Academies Press. 2011. стр. 15. ISBN 978-0-309-14585-5. 
  3. ^ а б в г Summary for Policymakers, Climate Change 2007: The Physical Science Basis. Contribution of Working Group I to the Fourth Assessment Report of the Intergovernmental Panel on Climate Change
  4. ^ Borenstein, Seth (24. 9. 2013). „What 95% certainty of warming means to scientists”. AP. 
  5. ^ Synthesis Report, Section 1.1: Observations of climate change, in IPCC AR4 SYR 2007
  6. ^ Synthesis Report, Treatment of Uncertainty Архивирано на сајту Wayback Machine (9. март 2013), in IPCC AR4 SYR 2007
  7. ^ IPCC, Synthesis Report, Section 2.4: Attribution of climate change, in IPCC AR4 SYR 2007
  8. ^ America's Climate Choices: Panel on Advancing the Science of Climate Change; National Research Council (2010). Advancing the Science of Climate Change. Washington, D.C.: The National Academies Press. ISBN 978-0-309-14588-6. 
  9. ^ „Joint Science Academies' Statement” (PDF). Приступљено 9. 8. 2010. 
  10. ^ „Koliko nam je bitan ozonski omotač?”. Приступљено 23. 4. 2016. 
  11. ^ Climate Change 2007: The Physical Science Basis. Contribution of Working Group I to the Fourth Assessment Report of the Intergovernmental Panel on Climate Change
  12. ^ Ammann C. et al., Solar influence on climate during the past millennium: Results from transient simulations with the NCAR Climate Simulation Model, Proceedings of the National Academy of Sciences of the United States of America, vol. 104, 10. izdanje, pp. 3713-3718
  13. ^ The Science Of Climate Change, Royal Society, maj 2001
  14. ^ Archer D., (2005), Fate of fossil fuel CO2 in geologic time, Journal of Geophysical Research, vol 110, izdanje C9, str.C09S05.1-C09S05.6
  15. ^ Lu, Jian; Gabriel A. Vecchi, Thomas Reichler (2007). Expansion of the Hadley cell under global warming, Geophysical Research Letters 34: L06805.
  16. ^ „COP15”. Архивирано из оригинала на датум 19. 01. 2009. Приступљено 26. 02. 2017. 
  17. ^ Stocker, T.F.; Qin, D.; Plattner, G.-K.; Tignor, M.; Allen, S.K.; Nauels, A.; Boschung, J.; Xia, Y.; Bex, V.; Midgley, P.M. IPCC, 2013: Climate Change 2013: The Physical Science Basis. Contribution of Working Group I to the Fifth Assessment Report of the Intergovernmental Panel on Climate Change. Cambridge, United Kingdom and New York, NY, USA: Cambridge University Press. стр. 1535pp. 
  18. ^ Wogan, David (16. 5. 2013). „Why we know about the greenhouse gas effect”. Scientific American. Springer Nature. Приступљено 24. 4. 2016. 
  19. ^ „What Is the Greenhouse Effect?”. www.acs.org. American Chemical Society. Приступљено 24. 4. 2016. 
  20. ^ Marshall, John (2008). Atmosphere, ocean, and climate dynamics : an introductory text. R. Alan Plumb. Amsterdam: Elsevier Academic Press. ISBN 978-0-08-055670-3. OCLC 662453156. 
  21. ^ „Sixth Assessment Report — IPCC”. Приступљено 2021-08-27. 
  22. ^ Noerdlinger, Peter D.; Brower, Kay R. (2007-07-01). „The melting of floating ice raises the ocean level”. Geophysical Journal International. 170 (1): 145—150. ISSN 0956-540X. doi:10.1111/j.1365-246X.2007.03472.x. 
  23. ^ Archer, David (2012). Global warming : understanding the forecast (2nd ed изд.). Hoboken, N.J.: John Wiley & Sons. ISBN 978-0-470-94341-0. OCLC 703208226. 
  24. ^ Baez, John (22. 4. 2016). „Bleaching of the Great Barrier Reef”. johncarlosbaez.wordpress.com. Приступљено 24. 4. 2016. 
  25. ^ Weart, Spencer (2006), The Public and Climate Change u Weart, Spencer: The Discovery of Global Warming, American Institute of Physics
  26. ^ Revkin, Andrew, (2007), Poor Nations to Bear Brunt as World Warms, The New York Times
  27. ^ EU agrees on carbon dioxide cuts, BBC, 9. mart 2007
  28. ^ „Tallying Biofuels' Real Environmental Cost”. Архивирано из оригинала на датум 26. 08. 2013. Приступљено 26. 02. 2017. 
  29. ^ „World Bank Chief: Biofuels Boosting Food Prices”. Архивирано из оригинала на датум 26. 02. 2017. Приступљено 26. 02. 2017. 
  30. ^ „Sixth Assessment Report”. www.ipcc.ch. Приступљено 2021-08-27. 

ЛитератураУреди

Спољашње везеУреди

Научне
Образовне