Корисник:Putinovac/Радови/Византијско царство

Романија

Imperium Romanum
Βασιλεία Ῥωμαίων
Ῥωμανία

Римско царство
LocationByzantineEmpire 550.png
Територија Византијског царства на врхунцу своје величине, током владавине Јустинијана I, 550 н. е.
Географија
Континент Европа, Азија, Африка
Регија Балканско полуострво, Мала Азија, Апенинско полуострво, Иберија, Медитеран, Блиски исток, Кавказ,

Крим, Северна Африка

Главни град Константинопољ
Друштво
Службени језик грчки, латински
Религија хришћанство после 1054. године православно хришћанство.
Политика
Облик државе Монархија
 — Цар Константин I Велики
  Константин XI Палеолог
Законодавна власт Византијски сенат
Историја
Историјско доба Стари век - Касни Средњи век
 — Оснивање 330. н. е.
 — Укидање 1453.
 — Статус Бивша држава
Догађаји  
 — Оснивање Цариграда 11. Маја 330. н. е.
 — Битка код Манцикерта 1071. године 
 — Први пад Цариграда 1204. године 
 — Обнова Византије 1261. године 
 — Пад Цариграда 1453. године 
Географске и друге карактеристике
Површина  
 — укупно 3.500.000 (555. године) km²
Становништво 4. век н. е. 34.000.000
8. век 7.000.000
11. век 12.000.000
12. век 10.000.000
[[13.

век]] 5.000.000

Валута солид, хиперпирон
Земље претходнице и наследнице
Претходнице: Наследнице:
Vexilloid of the Roman Empire.svg Римско царство Османско царство Fictitious Ottoman flag 2.svg
Портал:Византија

Византијско царство или Источно римско царство је историјски термин који се користи како би се описало хеленизовано Римско царство из доба Позне антике и средњег века. Престоница Византије била је у Константинопољу и византијски цареви су владали царством као директни наследници римских царева антике. Не постоји консензус у историјској науци када почиње историја Византијског царства, односно када се завршава историја Римског царства. С обзиром да је назив Византија настао у 16. веку захваљујући западноевропским хуманистима, као кључни датуми се сматрају 330. година када је Константинопољ инаугурисан, затим година 395. када је цар Теодосије I поделио царство на два дела и 476. година н. е. када је Западно римско царство престало да постоји.

Византинци су сматрали себе Римљанима (грчки Ῥωμαίοι) и говорили су грчки језик који је био доминатан у Источном Медитерану још из доба хеленизма. Византија је током Средњег века развила сопствену културу која се заснивала на наслеђу класичне антике, хришћанске религије и грчког језика, који је потиснуо латински током 7. века. Током њене хиљадугогодишње историје Византија је доживела бројне успоне и падове. Византија је повратила западни део царства у 6. веку под владавином Јустинијана I и тада је достигла свој територијални врхунац. У 7. веку царство је поразило Аваре и Сасанидску Персију да би га убрзо затим муслимански Арапи лишили већине блискоисточних поседа и крајем 7. века, северноафричких поседа. Током 8. и 9. века, царство су уздрмале спољне невоље попут сеобе Словена и бугарских инвазија као и унутрашње попут иконоборства. Под Македонском династијом (867 - 1056) царство је доживело потпуну обнову и почетком 11. века било је водећа сила у Источној Европи и на Блиском истоку. Сукоби са Селџучким Турцима у 11. веку проузроковали су трајни губитак унутрашњости Мале Азије, мада је царство доживело рестаурацију своје моћи и угледа током владавине династије Комнина у 12. веку. Пад Цариграда током Четвртог крсташког похода 1204. године је био катастрофални ударац Византијском царству. Царство је обновљено 1261. године под влашћу последње византијске династије, династије Палеолога. Комбинација спољних непријатеља и грађанских ратова, још више је ослабила Византију која под Палеолозима престала да буде прворазредна сила. Византијска историја завршена је средином 15. века османским освајањима, пре свега престоног Цариграда 1453. године.

Византијско царство се данас сматра једном од најважнијих цивилизација у историји, иако је термин Византија дуго времена био синоним за пропаст и декаденцију. Хришћанска религија, римска политичка идеја и грчка цивилизација се сматрају стубовима Византијске цивилизације. Византија је дала велики допринос модерном свету у пољима дипломатије, архитектуре, књижевности, уметности и посебан допринос је дала у сачувању класичне књижевности. Опстанак класичне књижевности је кључно допринео у потоњем развоју Ренесансе у Западној Европи.

ИмеУреди

Византија је модерни историјски термин који се користи како би описао средњовековно Римско царство. Термин Византија (грч. Βυζάντιο) је био непознат савременицима Византијског царства. Византија, као историјски термин је први пут употребљен у 16. веку од стране немачког историчара и класичног филолога, Хијеронима Волфа, у његовом делу Corpus Historiae Byzantinae. Сам термин потиче од истоимене старогрчке колоније Мегараца, која се налазила на месту потоњег Константинопоља. Византиум је било име старогрчке колоније основане 667. п. н. е. од стране Мегараца, који су на челу са Визасом основали колонију на то место. Током Антике, Византија је била углавном трговачки град због њене стратешке позиције.

Византијци су сами себе сматрали Римљанима, и њихово царство је њима било познато као Римска царевина, са различитим варијантама имена као што су били Романија (грч. Ρωμανία), Ромаис (грч. Ρωμαίς), Република Римљана (грч. Ρωμαίων Πολιτεία), Држава Римљана (грч.) или у њеним последњим вековима још као и Грекија (грч. Γραικία). Савремени источни извори, као што су били словенски, турски, арапски и персијски извори, потврђивали су римски идентитет византијске државе. У Исламском свету Византијска држава је била позната углавном као Рум, док Цариградски Грци су били познати од стране Турака под називом Румлар (тур. Rumlar), насупрот осталим Грцима које су називали Јунан (тур.Yunan). Престиж римског имена и наслеђа је био толико важан, да је Османски султан Мехмед II, после освајња Цариграда, 29. Маја 1453. године прогласио сам себе Римског цара (тур.Kayser-iRum). Због хеленске природе Византијског царства, данас се често користе термини Грчка царевина или Грчко царство, уместо термина Византијско. Грађани царства су се називали Ромеји (грч. Ρωμιοί) или (грч.Ρωμαίοι). Термин Ромеји (или Ромји) је постао синоним за Грка, и био је у широкој употреби до 19. века као национални демоним модерних Грка, када је почео да уступа место древном називу Хелен (грч. Έλληνες), који је у Византији био потискиван због његове асоциације са паганском Античком Грчком.

Насупрот словенским и исламским изворима, средњовековни западни извори нису прихватали Римски идентитет Византије. Средњовековним Западњацима, Римско царство, или обичније царство је био назив Светог римског царства. То се нарочито испољило због честих сукоба Римске и Цариградске цркве. На Божић 800. године римски папа Лав III крунисао је за Римског цара, краља Франака, Карломагна. Папа Лав III је сматрао да је римско престо било слободно, са обзиром да је на византијско престо била жена, цар Ирина Атинска. Средњовековни западноевропљани су користили за Византију углавном назив, Краљевина Грка (лат. Rex Graecorum) или Царство Грка (лат.Imperum Graeocorum). Додатни називи су били углавном Царство Ромеја (лат.Imperum Romaniae) уместо Римско царство (лат.Imperum Romanum) што је употребљавано за Карломагна и његове наследнике. У модерној употреби, назив Византијско царство се употребљавала како би описало средњовековно Грчко царство углавном од доба цара Хераклија (610. - 641.) који је грчки установио као званични језик и прихватио грчки назив Басилевс (грч. Βασιλεύς) уместо латинског Император (лат.Imperator). Док се Византијско царство, користи углавном у модерној историографији од времена Хераклија, од поделе Римског царства до тог доба се често користи назив Источно римско царство.

ИсторијаУреди

Према легенди, Антички Рим је основан 753. године п. н. е. Године 509. п. н. е. из Рима је протеран последњи Етрурски краљ и испоставњена је Римска република. Током 3. века Рим се нашао у доготрајном сукобу са Картагином, коју је и победио, остварујући надмоћ на просторима Западног Медитерана. Током 2. века Римска република је овладала просторима Грчке и Хеленистичког Блиског истока, ефикасно интегришући хеленизоване просторе у римски свет. Непрекидни грађански ратови у 1. веку п. н. е. су ослабили темеље Римске републике и довели су до испостављања Римског царства од стране Октавијана Августа, 27. године п. н. е.

Римско царствоУреди

Римско царство је доживело територијалну експанзију током 1. и 2. века п. н. е. док је на просторима царства испостављени поредак мира, који је остао познат као Римски мир (лат. Pax Romana). Године 117. н. е. Римско царство достиже свој територијални врхунац под владавином Трајана, када је Дација била анексирана. Војни, културни и политички успон Римског царства се наставља током владавина Хадријана, Антонина Пиа и Марка Аурелија. После смрти Марка Аурелије, 180. године н. е. Римско царство упада у добуку кризу због непрекидних борби за царско престо. Смрћу цара Александра Севера 235. године н. е. Римско царство упада у дубоку скоро педесетогодишњу кризу.

Криза Трећег векаУреди

У периоду између 235. и 284. године н. е. Римско царство је доживело период огромне политичке, економске, војне и финансијке кризе. Током педесетогодишњег периода, на царском трону се разменило више од 25 царева, који су своју власт добијали због подршке војске, да би били збачени са преста на бруталан начин. Константне инвазије германских варварских племена са северних граница царства, узурпације локалних римских генерала и исцрпљујући ратови са Сасанидском Персијом, довели су царство до огромне опасности по своју егзистенцију. Од Римског царства су се тада отцепиле велики део западних провинција, које су формирале Галско царство, док већина источних провинција се прикључило новонасталом Палмиранском царству. Римљани су успели 269. године да поразе Готе у Нишу и под вођством царева као што су били Клаудије II и Аурелијан, успели су да поврате отцепљене провинције царству. Године 284. на царско престо Рима је ступио Диоклецијан, који је успео да стабилизује и поврати снагу исцрпљеном царству.

ТетрархијаУреди

 
Фигура четворице Тетрарха, направљена од порфира. Црква Светиог Марка, Венеција.

Како би ојачао државни апарат Римског царства, Диоклецијан је 1. Марта 293. године н. е. прокламовао Тетрархију. Тетрархија је била систем владања који је ефикасно поделио Римско царство на четири дела, на којима су владала још један август поред њега, Максимијан и два цезара Галерије и Костанције Хлор. Према правилима наследства, када два августа буду преминула, двојица цезара су постајала августи и они су одређивали нове цезаре. На тај начин Римско царство је дефинитивно изгубило свој централизовани карактер, који се базирао на Риму. Нови градови империје из којих су власт водили Тетрарси су били Никомедија у Малој Азији, Сирмиум на Балкану, Медиоланум у северној Италији и Августа Тревирум у источној Галији. Систем Тетрархије се показао изузетно ефикасним током владавине Диоклецијана и Максимијана, зашто је омогућио царевима-администраторима да контролишу делове пространог царства. Тетрахија је имала одлучујући допринос за опоравак Римског царства и његову одбрану од спољних непријатеља. Диоклецијан је у Римском царству увео систем Домината, скупљајући сву политичку моћ у рукама цара, тако да су остале институције које су биле некадашњи темељи римске државности, попут Римског сената, играле споредну улогу.

Рана Византијска епохаУреди

Године 305. н. е. цар и обновитељ моћи Римског царства, Диоклецијан, је абдицирао, постајући први Римски цар који је учинио тако нешто.

Грађански ратовиУреди

Хришћанско Римско царствоУреди

Подела ЦарстваУреди

Миграција народаУреди

Јустиниан и РеконкуистаУреди

Територијални губициУреди

Авари и ПерсијанциУреди

Исламска ЕкспанзијаУреди

Средња Византијска епохаУреди

Пад Хераклијове династијеУреди

Појава БугараУреди

Сеоба СловенаУреди

Византија од Исаура до АморијацаУреди

ИконоборствоУреди

Македонска династијаУреди

Успон ВизантијеУреди

Нићифор Фока и Јован ЦимискијеУреди

ВасилијеУреди

Стагнација и пропастУреди

Касна Византијска епохаУреди

Успон Комнена и Крсташки ратовиУреди

Византијска ренесансаУреди

Пропаст и дезинтеграцијаУреди

Четврти Крсташки ратУреди

Византијске наследне државеУреди

Обнова ВизантијеУреди

Византија под ПалеолозимаУреди

Грађански ратови и пропастУреди

Палеолошка ренесансаУреди

Пропаст ВизантијеУреди

Политичко уређењеУреди

Друштвено уређењеУреди

ЕкономијаУреди

ДипломатијаУреди

ВојскаУреди

Византијска војска је била директан наследник војске Позног римског царства, у коме је ефикасно напуштен концепт римских легија и прихватљене су више еластичније војне јединице које би могле да бране пространо царство од барбарских и персијских инвазија. У 3. и 4. веку Римска војска је доживела велике промене. Број легија, (војне јединице са отприлике 4.500 војника), почео је да расте али попуњеност тих јединица је нагло смањена. У Римској војсци се прикључио велики број варвара, углавном Германа, који су чинили знатан део војске. Римска војска се делила на граничарску војску латински Limitanei и централну војску латински Comitatenses. Поред свих унутрашњих промена у Римском царству, војска се као и у прошлим вековима, претежно базирала на тешку пешадију. После војничке катастрофе у Хадријанопљу, 378. године н. е. царска војска је променила свој однос према ратовању прихватајући знатно већу улогу коњице, која је била инспирисана углавном од сукоба са Сасанидском Персијом и која ће играти вођеу улогу у ратовима Средњег века. Рано Византијско царство није било у стању да мобилише армије величине које је могло да мобилише Римско царство Антике. На тај начин, одбрана дугих граница се претежно базирала на утврђења, уместо на размештање легија. Карактеристично је да су Византијци освојили Вандалско царство и Остроготску краљевину Италије у 6. веку, користећи прилично мале (за стандарде царства) али професионалне јединице под командом сјајних генерала попут Велизара и Нарсеса.

У 7. веку н. е. испостављена је административна организација Византијских тема. Теме су биле провинције Византије које су организоване за војничку сврху. На тај начин је током Средњег византијског доба војска ефикасно подељена на тематску, односно провинцијалну и тагматску (или царску) војску која је била базирана у Цариграду и његовим предграђима. За време успона Византијске војне и политичке силе, током владавине царева Македонске династије, концепт народне војске је почео да се напуста и војска је почела да се нагло професионализује, прихватајући велике броје страних плаћеника у својим редовима. Најпознатија страна војна јединица је била Вараншка гарда, која је била састављена од Скандинаваца и била је заштитна јединица Византијског цара. Војни успеси Нићифора Фоке, Јована Цимискија и Василија II, повећали су квалитет и углед византијских оружаних снага. Почетком 11. века, Византијска војска је била најбоље опремљена, увежбана и плаћена војска тог доба. После наглог пада моћи Византије у другој половини 11. века, Визаснтијска војска се нашла у расулу. Велики губитак тема је практично лишио царевину од великих војних ресурса на такав начин, да је Византијска војска током владавине Комнена била састављена претежно од страних плаћеника, разних националности који међутим су били прилично високе борбене готовости.

У периоду држава које су наследиле Византију после пада Цариграда, 1204. године као и током владавине Династије Палеолога, византијске војске никада нису превазишле бројку од пар хиљада. Византијска војска је била у тако лошем стању да почетком 14. века Византијци су били приморани да ангажују стране најамнике, што је жестоко оптерећивало, иначе прилично празну државну касу. Такви најамници могли су да створе Византицима велике невоље, попут најамника Каталонске компаније и турских плаћеника који су освојили византијске територије стварајући будућу Османску државу. Византијска војска касног царства је изгубила све своје римске и хеленске карактеристике. Византијски извори су оставили значајна дела о војној теорији. Најпознатија дела византијских војних теоретичара су Стратегикон, дело вероватно цара Мауриција (или Псеудо-Мауриција), Тактика Лава VI Мудрог, Praecepta Militaria која су написана у доба цара Нићифора Фоке и Тактика Кекаумена. Током постојања Византијског царства, Византијци су адаптирали многе карактеристике својих непријатеља, попут Хуна, Германа, Арапа и Персианаца, како би били у стању да се ефикасно супроставе многобројним непријатељима.

НаукаУреди

ПравоУреди

УметностУреди

АрхитектураУреди

ЛитератураУреди

РелигијаУреди

ЈезикУреди

НаслеђеУреди

Види јошУреди

БелешкеУреди

РеференцеУреди

Оригинални извориУреди

ЛитератураУреди

  • (језик: енглески) Ostrogorsky, George. History of the Byzantine State. Rutgers. 1986.
  • (језик: енглески) Mango, Cyril (a). The Empire of New Rome. 2005.
  • (језик: енглески) Mango, Cyril (b). The Art of Byzantine Empire 312 - 1453. 2005.
  • (језик: енглески) Norwich, John Julius (a). Byzantium:The Early Centuries. 1989.
  • (језик: енглески) Norwich, John Julius (b). Byzantium:The Apogee. 1992.
  • (језик: енглески) Norwich, John Julius (c). Byzantium:Decline and Fall. 1995.
  • (језик: енглески) Runciman, Steven (a). Mystra, Byzantine Capital of Peloponnese. 1980.
  • (језик: енглески) Runciman, Steven (b). The Fall of Constantinople 1453. 1990.
  • (језик: енглески) Runciman, Steven (c). The Byzantine Theocracy.
  • (језик: енглески) Runciman, Steven (d). A History of the Crusades. 1952.
  • (језик: енглески) Runciman, Steven (e). A History of the Crusades. 1952.
  • (језик: енглески) Runciman, Steven (f). A History of the Crusades. 1952.
  • (језик: енглески) Vasiliev, Alexander. History of the Byzantine Empire. 1958.
  • (језик: грчки) Ahrweiler, Helen. The Political Ideology of the Byzantine Empire.
  • (језик: енглески) Cambridge History of Byzantine Empire c.500 - 1492. Edited by Jonathan Shepard. 2009.
  • (језик: енглески) Alan Evans, James. The Emperor Justinian and the Byzantine Empire. Greenwood Press. 2005.
  • (језик: енглески) Kazhdan, Alexander. The Oxford Dictionary of Byzantium. Volume 1. 1991
  • (језик: енглески) Kazhdan, Alexander. The Oxford Dictionary of Byzantium. Volume 2. 1991
  • (језик: енглески) Kazhdan, Alexander. The Oxford Dictionary of Byzantium. Volume 3. 1991
  • (језик: енглески) Gibbon, Edward. Decline and Fall of the Roman Empire.
  • (језик: српски) Дил, Шарл. Историја Византијског царства. Превод Радослава Перовића. 1933.
  • (језик: енглески) Kitzinger, Ernst. Byzantine Art in the Making. 1980.
  • (језик: енглески) Nicolle, David and McBride, Angus. Romano-Byzantine Armies 4th-9th century. Osprey Publishing. 1992.
  • (језик: енглески) Heath, Ian and McBride, Angus. Byzantine Armies 886-1118. Osprey Publishing. 1979.
  • (језик: енглески) Heath, Ian and McBride, Angus. Byzantine Armies 1118-1461. Osprey Publishing. 1995.

Спољашње везеУреди