Максо Дакић
Максо Дакић (Ћусине, код Јајца, 11. март 1913 — Београд, 4. јун 1986), учесник Народноослободилачке борбе, друштвено-политички радник Социјалистичке Федеративне Републике Југославије и народни херој Југославије.
| максо дакић | |||||||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
 Максо Дакић | |||||||||||
| Лични подаци | |||||||||||
| Датум рођења | 11. март 1913. | ||||||||||
| Место рођења | Ћусине, код Јајца, Аустроугарска | ||||||||||
| Датум смрти | 4. јун 1986. (73 год.) | ||||||||||
| Место смрти | Београд, СР Србија, СФР Југославија | ||||||||||
| Професија | друштвено-политички радник | ||||||||||
| Деловање | |||||||||||
| Члан КПЈ од | 1942. | ||||||||||
| Учешће у ратовима | Априлски рат Народноослободилачка борба | ||||||||||
| Служба | Југословенска војска НОВ и ПО Југославије Југословенска армија 1939 — 1941. 1941 — 1945. | ||||||||||
| Чин | Водник ЈВ пуковник ЈНА у резерви | ||||||||||
| Херој | |||||||||||
| Народни херој од | 24. јула 1953. | ||||||||||
| Одликовања |
| ||||||||||
Биографија уреди
Рођен је 11. марта 1913. године у селу Ћусине, код Јајца. Потицао је из сиромашне сељачке породице. Његов отац Милан је био солунски добровољац, а после Првог светског рата се запослио у фабрици „Електробосна”, где је 1927. године настрадао несрећним случајем. Ова трагедија је додатно отежала стање породице, па је Максо под веома тешким условима похађао гимназију у Бања Луци, Фочи, Босанској Градишки и Сарајеву. Након матуре, уписао је Пољопривредно-шумарски факултет у Земуну, где је апсолвирао.[1]
Током одслужења војног рока, завршио је Школу резервних официра у Горажду, 1939. године. Почетак Априлског рата, 1941. године затекао га је у близини Тивта, у Боки Которској, као водника вода противавионске заштите Југословенске војске. Након брзе капитулације, избегао је заробљавање и вратио се у своје родном село.[1]
Народноослободилачка борба уреди
Након првих вести о усташким покољима над српским становништвом, током јуна 1941. године, у околним селима су се људи почели организовати како би пружили отпор усташама. У овим припремама учествовао је и Максо, због чега је био ухапшен од усташа и одведен у затвор у Јајце. У затвору га је и затекла вест о избијању устанка у Босанској Крајини, 27. јула 1941. године.[1]
Уз помоћ активиста Народноослободилачког покрета (НОП), успео је да побегне из усташког затвора и да се прикључи партизанима. Пошто је има војничког искуства, средином новембра 1941. године је био одређен за оперативног официра батаљона „Пелагић”. На његову иницијативу је убрзо потом била извршена реорганизација батаљона и на његово чело је дошао Душан Метлић, тада најпопуларнији устаник у Јању. Уочи Нове 1942. године, под веома неповољним условима, батаљон је напао домобранску посаду у Језеру. Максо је у овој борби непосредно предводи делове батаљона и истакао се вештином командовања, али и личном храброшћу.[1]
Када је, 6. априла 1942. године, формиран Ударни партизански батаљон, у његов састав је ушло 120 пробраних бораца из батаљона „Пелагић”, међу којима је био и Максо. Након успешне једномесечне акције чишћења терена око Мркоњић-Града и Мањаче од четника, које је извршио Ударни батаљон, Максо се вратио у Јањ. Ту је радио на формирању нових јединица и одлучно се супротстављао покушају четника да овладају тереном Јања и Пљеве. Ово му је полазило за руком јер је као добар организатор и вешт старешина, стекао углед међу борцима, али и међу у народом.[1]
Септембра 1942. године, за време борби око Мркоњић-Града и припрема за напад на Јајце, као заменик команданта и обавештајни официр Трећег крајишког партизанског одреда успео је да добије податке о снази непријатеља у Јајцу и око њега, што је знатно олакшало израду плана за ослобођење Јајца. У борбама за друго ослобођење Јајца, 25. новембра 1942. године, налазио се на челу батаљона „Пелагић”. Лично командујући са двема чета овог батаљона извео је подвиг — добро познавајући овај терен, провео је две чете из утврђене линије на Ћусинама, код његовог родног села и без иједне жртве уништио непријатељско упориште, чиме је омогућио лакше наступање партизанских снага у сам град.[1]
У току 1942. године био је примљен у чланство Комунистичке партије Југославије (КПЈ).[2]
Када је 18. јануара 1943. године формирана Девета крајишка ударна бригада, Максо је био постављен за њеног команданта.[2] Неколико дана касније отпочела је Четврта непријатељска офанзива, у којој је бригада водила тешке борбе. Потом је бригаду предводио у борбама на терену Јајца, Купреса и Мркоњић-Града, као и у борбама са четницима, када је осујећен њихов покушај да после Четврте непријатељске офанзиве овладају овим делом Босанске крајине. У јесен 1943. године, после ослобођења ове територије, с бригадом је водио борбе у околини Сарајева и на комуникацијама у долини реке Босне.[1]
Средином јануара 1944. године бригада се код Купреса нашла опкољена од великих непријатељских снага. Максо је тада распоредио јединице и извео вешт маневар, чиме је успео да очува бригаду и њену болницу са око 300 рањеника. Одамх потом, бригада је кренула у офанзиву и 26. јануара је ослободила Купрес, а потом разбила немачку моторизовану колону у Копривници и заузела Бугојно, 27. јануара 1944. године.[1]
У току немачког десанта на Дрвар, 25. маја 1944. године, Максо је са својом бригадом кренуо у помоћ Врховном штабу НОВ и ПОЈ. Усиљеним маршем они су кренули са Купрешког поља у правцу Дрвара. Код Врбљана су разбили немачку колону и повезали се са Првим пролетерским корпусом, а потом му обезбедили покрет ка Купресу. За време евакуације Врховног штаба и болнице с Купрешког поља, Максина бригада је вршила непосредно обезбеђење аеродрома и правца од Јајца и Доњег Вакуфа.[1]
Иако је био командант бригаде, често се налазио у првим борбеним редовима, са својим борцима. Па је тако 14. јула 1944. године био тешко рањен у борбама са јединицама из састава немачке Седме СС дивизије „Принц Еуген”, код Купреса. Након оздрављења, био је одређен за рад у Одељењу за заштиту народа (ОЗН).[1]
Послератни период уреди
Након ослобођења земље, 1945. године био је начелник једног одељења Озне, а касније Управе државне безбедности (УДБ) у Београду. Године 1956. је прешао на дужност директора новоформиране Управе за радио-саобраћај, при Савезном извршном већу (СИВ).[2] На овој дужности је остао све до пензионисања, 1. јануара 1973. године. Био је активан и у друштвеним организацијама, па је од 1956. до 1960. године био генерални секретар Централног одбора Удружења резервних официра Југославије.[1] Имао је чин резервног пуковника ЈНА.[2]
Умро је 4. јуна 1986. године у Београду[3] и сахрањен је у Алеји народних хероја на Новом гробљу у Београду.
Носилац је Партизанске споменице 1941. и других југословенских одликовања, међу којима су — Орден братства и јединства са златним венцем, Орден за војне заслуге са великом звездом, Орден партизанске звезде са сребрним венцем, Орден заслуга за народ са сребрним зрацима, Орден за храброст и Орден рада са златним венцем.[4] Орденом народног хероја одликован је 24. јула 1953. године.[1][5]
Референце уреди
Литература уреди
- Ко је ко у Југославији. Београд. 1958.
- Војна енциклопедија. Београд. 1973.
- Војна енциклопедија. Београд. 1971.
- Народни хероји Југославије. Београд: Младост. 1975.
