Отворите главни мени

Новица Радовић (18901945) био је један од вођа Божићне побуне у даниловградском крају. За вријеме Другог свјетског рата био је политички савјетник команданта Ловћенске бригаде Крста Зрнова Поповића.

Новица Радовић
Биографија
Датум рођења1890
Датум смрти1945
Политичка
партија
Црногорска федералистичка странка

ЖивотописУреди

Новица Радовић је био члан зеленашког покрета послије Првог свјетског рата. Након пораза зеленашиких снага, Радовић је отишао у Албанију, а из ње у Италију,[1] гдје се прикључио црногорској војсци у егзилу и тамо 1920. постао начелник информативног одјељења главног штаба.

Послије указа владе Краљевине СХС о амнестији црногорске емиграције, Радовић је још неко вријеме остао у Италији због школовања.

У земљу се вратио 1925, доселио се у Београд гдје је ухапшен због својих одмјетничких акција и послат на робију у колашински затвор због оптужнице за тешка кривична дјела против државе на основу које је и осуђен на 20 година затвора. Премјештен је у зенички затвор из кога је након 9 година пуштен на слободу.[1]

По изласку из затвора, настанио се у Подгорици, гдје је приватно радио као професор. У политички живот се укључио као члан Црногорске федералистичке странке. Писао је публицистичке текстове политичког караткера у Зети, гласилу ЦФН.[1] У штампарији Дукађин у Пећи објавио је 1938. своје значајно дјело „Црна Гора на савезничкој голготи“ која говори о политичким догађајима у то вријеме, о губљењу црногорске државности и српском идентитету Црне Горе.[2]

Послије Рапалског споразума и промјене италијанског држања према црногорској политичкој емиграцији, Радовић је са неповјерењем гледао на Италију и заступао што мање италијанско уплитање у питање обнове црногорске државе. Међутим, како је Мусолинијева Италија чврсто стремила стварању државне творевине у Црној Гори која би у потпуности зависила од ње, увидио је неодрживост тог става.[1]

За вријеме Другог свјетског рата, био је један од водећих црногорских сепаратиста и колаборациониста са Италијанима. Разочарао се у Италијане и оптужио их је за увођење војног окупацијског режима умјесто стварања обећане суверене и независне Црне Горе, и одвајање важних црногорских подручја од државе и њихово припајање Албанији, што је дијелом и довело до устанка у јулу 1941. године.[3] Због колаборације са Италијанима током Другог свјетског рата стрељали су га партизани 1945. године.

Црногорско српство Новице РадовићаУреди

Из књиге Новице Радовића Црна Гора на савезничкој голготи видимо да је он по националности Србин који се само противио начину сједињења Србије и Црне Горе. Крфску декларацију сматра (стр. 101.) првим атаком на суверенитиет Црне Горе, јер Црна Гора није имала свог представника у доношењу ове декларације, нити се њу ишта питало о њеној судбини. Радовић (стр. 109.) пише: двјема краљевинама истог народа... двије српске државе..., чиме доказује да је Црну Гору сматрао још једном државом српског народа. Радовић наводи и податак (стр. 110.): Сад би званична Србија, односно Пашић да се ретерира. Повратио би се на споразумно, путем уговора уједињења, не би хтио да се врши насиље на народ црногорски и краља Николу, пошто зна да је свак у Црној Гори за уједињење од краљевске палате до колибе... Ловћен спомиње као простор на коме се 5 вјекова чувао барјак, свето знамење српске слободе (стр. 133.). Петар Пешић му је велики грешник који је довео до капитулације и уништења Црне Горе и који је посијао клицу мржње једног истог народа (стр. 136).

РеференцеУреди

ЛитератураУреди

Спољашње везеУреди