Отворите главни мени

Патријарх српски Прокопије

Прокопије Ивачковић (Делиблато, 8. август 1808Бела Црква, 11. мај 1881) је био епископ арадски (1853—1873), потом митрополит сибињски (1873—1874) и најзад архиепископ карловачки и патријарх српски од 1874. до 1879. године.[1]

Патријарх српски Прокопије (Ивачковић)
ProkopijeIvackovic.jpg
Датум рођења(1808-08-08)8. август 1808.
Место рођењаДелиблато
Аустријско царство, данас Србија
Датум смрти11. мај 1881.(1881-05-11) (72 год.)
Место смртиБела Црква
Аустроугарска, данас Србија
Митрополит сибињски
Године(1873—1874)
ПретходникАндреј Шагуна
НаследникМирон Романул
Архиепископ карловачки и патријарх српски
Године(1874-1879)
ПретходникСамуило (Маширевић)
НаследникГерман (Анђелић)

БиографијаУреди

Рођен је у Делиблату 1808. године, као Петар Ивачковић.[2] Отац му се звао Андрија и био свештеник у Делиблату. Завршио је основну школу у родном месту, немачку школу у Ковину и Вршцу, гимназију у Оравици и Новом Саду. Студије филозофије је похађао у Кежмарку и права у Шарошпатаку. Завршио је богословију у Вршцу.

Замонашио се на Петровдан 1835. године и добио ново име Прокопије. Радио је као учитељ у богословској школи 1835-1844. године. Митрополит Стефан Станковић га је произвео у архиђакона, а митрополит Јосиф Рајачић 1843. године за синђела и протосинђела. Изабран је 1846. године за архимандрита Крушедола и на том положају остао до 1853. године када је посвећен (хиротонисан) за епископа арадског. Устоличење је обављено у саборној цркви Св. Јована у Араду, 2. јануара (по старом) 1854. године[3], а трошак тог догађаја поднео је спахија Петар Чарнојевић. На том положају је он остао до 1873. године. Године 1863. у Араду је основано друштво за ширење просвете у румунском народу, на чијем је челу био као председник Ивачковић.[4] Када су се Румуни оделили од карловачке митрополије 1864. године, Прокопије је потпао под надлежност румунског митрополита. После смрти митрополита Андреја Шагуне (рум. Andrei Şaguna) изабран је на румунском конгресу у Ердељу[5], за архиепископа сибињског и митрополита романског 1873. године. Столовао је у Сибињу 1873-1874. године.

На Црквеном сабору 1874. године за патријарха српског је изабран Арсеније Стојковић, но ту одлуку бечки двор није потврдио. У поновљеном избору изабран је 31. јула 1874. године Прокопије, који је устоличен на Преображење исте године. Пензионисан је под притиском државне власти 11. децембра 1879. године. Једно време је живео на патријаршијском имању у Даљу, а потом у Белој Цркви, где је и умро 11. маја 1881. године. За време његовог живота, иако је место било упражњено није биран нови патријарх. Сахрањен је у Саборној цркви у Сремским Карловцима.

РеференцеУреди

  1. ^ Вуковић 1996, стр. 412-413.
  2. ^ Тодор Стефановић Вилоски: "Светли и тамни дани", Београд 1985.
  3. ^ "Србски дневник", Нови Сад 13. и 27. јануар 1854. године
  4. ^ "Србски дневник", Нови Сад 1863. године
  5. ^ "Застава", Нови Сад 1873. године

ЛитератураУреди

Спољашње везеУреди