Портал:Историја/Изабрани 5 2010
Историја Срба у раном средњем веку обухвата историју српског народа током раног средњовековног периода, почевши од миграције старих Срба из словенске прапостојбине (током 6. века) и њиховог досељавања на просторе југоисточне Европе (прва половина 7. века), до доласка на власт династије Немањића у другој половини 12. века.[1]
Након досељавања, Срби су формирали неколико међусобно повезаних кнежевина (средишња Србија, Дукља, Травунија, Конавли, Захумље, Неретљанска кнежевина), које су обухватале простор од Јадрана до Саве, односно од Цетине и Врбаса на западу, до Мораве на истоку.
Средином 9. века, формира се јако државно средиште у тадашњој Србији под кнезом Властимиром, који је током трогодишњег рата успео да одбије бугарске нападе. Почетком осме деценије 9. века, током владавине његових потомака, Срби су примили хришћанство. Током владавине бугарског владара Симеона I Срби су се активно укључили у византијско-бугарски сукоб. Последњи Властимировић, кнез Часлав је уз помоћ и подршку Византије обновио и ојачао српску државу, тако да је она могла да парира тадашњем Првом бугарском царству. После Часлављеве смрти, његова држава се распала, а њене источне и средишње области потпале су под власт Византије (око 971. године) и Самуиловог царства (након 976. године).
Нови државни центар створен је у првој половини 11. века у Дукљи (Зети), под кнезом Стефаном Војиславом који је у бици код Бара 1042. године до ногу потукао Византинце и изборио независност своје државе. Његов син Михаило, постао је 1077. године први српски краљ, док је под његовим унуком Константином Бодином, остварена црквена аутокефалност стварањем Барске надбискупије. После Бодинове смрти, Зету су захватиле унутрашње борбе око власти, а примат у борби против Византије преузела је Рашка, на челу са великим жупаном Вуканом. Прву половину 12. века карактеришу покушаји рашких жупана да уз помоћ Мађара прошире своју област и стекну независност од Византије. Доласком на власт Стефана Немање након династичких борби у Рашкој између 1166. и 1168. године, почиње нова епоха српске историје.
Током овог периода Срби су примили хришћанство и почела је да се развија писменост међу њима, што ће довести до стварања српскословенског језика. Из овог периода постоји релативно мало остатака од историјског и културног значаја. Међу њима треба поменути: Печат кнеза Стројимира (из друге половине 9. века), Темнићки натпис (с краја 10. и почетка 11. века) и Маријинско јеванђеље (с почетка 11. века).
…даље…
- ^ Ковачевић 1981, стр. 109—124.