Срба Игњатовић
Срба Игњатовић, крштено Србољуб (Књажевац, 11. април 1946) српски је књижевник, књижевни критичар, песник и приповедач. Био је председник Удружења књижевника Србије до 2010. године, а Управни одбор УКС га је 2012. предложио за дописног члана Српске академије наука и уметности.[1] Главни је и одговорни уредник часописа Савременик и уредник у Апострофу.
Срба Игњатовић | |
---|---|
Пуно име | Србољуб Игњатовић |
Датум рођења | 11. април 1946. |
Место рођења | Књажевац, ФНРЈ |
Образовање | Филолошки факултет Универзитета у Београду |
Члан је оснивач Удружења за културу, уметности и међународну сарадњу „Адлигат” у коме се од 2010. године налази његов легат.
Биографија
уредиУ родном Књажевцу, где је завршио основну школу и гимназију. Дипломирао је, а потом и магистрирао на Филолошком факултету Универзитета у Београду.
Игњатовић је од младости био присутан у културном животу. Још као гимназијалац писао је за школски лист Наши погледи, који је и уређивао, а за десетогодишњицу листа приредио је зборник „Четрнаест песама”.[2] Током дуге и значајне каријере, био је уредник Омладинских новина, Књижевне речи, где је и један од оснивача, библиотеке првих књига Пегаз, часописа Relations, али и уредник–сарадник у више издавачких кућа и професионални уредник у НИРО Књижевне новине.
Игњатовић се бавио и књижевном критиком и повремено је писао критике за Политику, Недељну Борбу, НИН, Илустровану Политику и Вечерње новости. Био је и колумниста Осмице, Књижевних новина, Ослобођења, Одјека и других значајних новина, објављивајући књижевне текстове у листовима и часописима целокупног некадашњег југословенског културног простора. До данас је објавио деветнаест књига критика, есеја и студија.
Срба Игњатовић, осим као књижевни критичар, познат је и као песник и приповедач. Своју прву књигу поезије објавио је 1971. године под називом „Који немају душе”, а до данас укупно их је објавио једанаест. Репрезентативни избор Игњатовићеве поезије „Варвари на Понту” објавила је београдска Просвета 2000. године, а године 2012. Игњатовић је приредио и објавио изборе својих песама „Велики вид” (Вук, Лозница) и „Слободан пад” (Српска књижевна задруга, Београд). Игњатовићева поезија превођена је на румунски, бугарски, македонски, чешки, италијански, немачки и енглески језик, а заступљена је и у низу домаћих и страних антологија поезије. Написао је и осам књига прозе, углавном кратких прича.
Од 1965. године Игњатовић има статус слободног уметника, а од 1970. године је члан Удружења књижевника Србије, где је дуго година био и председник. Члан је Академије АСЛА у Орадеји (Румунија) и Словенске академије књижевности и уметности у Варни (Бугарска). Осим тога, члан је оснивач Удружења за културу, уметности и међународну сарадњу „Адлигат” чије је стварање несебично подржавао од самог почетка. Свој легат формирао је одмах по поновном отварању Библиотеке Лазић 2009/2010. године, две године пре него што је Удружење званично регистровано, и тиме је значајно помогао развој пројекта.
Године 2010. проглашен је за почасног грађанина Књажевца, где је током година често помагао локалне ауторе, те значајно допринео уобличавању књажевачке књижевне сцене.[2] Поводом отварања књажевачког Фестивала културе младих Србије написао је сценарио, а повремено је био и у фестивалском песничком жирију.[2]
Срба Игњатовић тренутно ради као главни и одговорни уредник часописа Савременик и уредник Апострофа, чији је уједно и оснивач. Члан је уредништва часописа Исток који излази у Књажевцу.
Легат Србе Игњатовића
уредиЛегат Србе Игњатовића налази се у Удружењу за културу, уметности и међународну сарадњу „Адлигат” у Београду, а садржи његову личну библиотеку, рукописе, фотографије, личне предмете, али и целокупну архиву издавачке куће Апостроф, чији је оснивач, архиву часописа Савременик и документацију УКС-а из периода када је био његов председник.[3] У легату се налази и први примерак његове прве књиге коју је поклонио својим родитељима, а након њихове смрти Удружењу „Адлигат”, као и десетине првих издања Србиних књига са његовим белешкама и посветама и више стотина књига са посветама његових колега. Осим тога, Удружењу је поклонио и награду „Ђурин шешир” и барељеф који се уз њу добија, а коју је Срба добио за необјављену књигу песама Цинобер.[4] Легат Игњатовића садржи и одабрану збирку публикација о животу и раду Николе Радошевића, Србиног блиског пријатеља, и значајну збирку књига, предмета и посвета у вези са књижевношћу Румуније.
Од формирања легата 2010. године до данас, Игњатовић је Удружењу поклонио више од 15.000 књига са више од 1500 посвета и потписа домаћих и страних колега.
-
Изложени део легата Србе Игњатовића у Музеју српске књижевности
-
Део легата, Србина лична библиотека у „Адлигату”
-
Део библиотеке, књиге и лични предмети
-
Неке од књига Србе Игњатовића у његовом легату.
-
Књиге Србе Игњатовића са његовим посветама.
Награде и признања
уреди- Награда „Исидора Секулић”, за књигу Саломина чинија, 1970.
- Награда „Печат вароши сремскокарловачке”, за песму „Жива слуз”, 1972.
- Награда „Љубиша Јоцић”,
- Награда „Милан Богдановић”, за критички текст о књизи Одбрана света Бранислава Петровића, 1981.
- Награда „Златни беочуг” КПЗ Београда,
- Награда „Кондир Косовке девојке”, 1993.
- Награда „Милан Ракић”, за књигу поезије Судбеник, 2001.
- Награда „Србољуб Митић”, за књигу Судбеник, 2001.
- Награда „Змај Огњени Вук”, за књигу Судбеник, 2001.
- Награда „Златни Орфеј”,
- Повеља Мораве,
- Награда „Златни прстен деспота Стефана Лазаревића”, 2008.
- Награда „Рамонда сербика”, 2011.
- Награда „Миодраг Ћупић”
- Вукова награда, 2014.
- Награда „Ђурин шешир”,
- Награда „Троношки родослов”, за књигу песама Цинобер, 2016.
- Велика награда „Никита Станеску”, Румунија (1995)
- Велика награда „Лучијан Блага”, Румунија (1997),
- Награда „Лучијан Блага” Академије Румуније (2005)
- Велика базјашка повеља, Румунија, 2009.
- Европска медаља „Франц Кафка” (Праг, 2003)
- Медаља „Никола Тесла” часописа Raum und Zeit (2009)
- Велика награда „Летеће перо” Међународног фестивала поезије Словенски загрљај (Варна, 2010)
- Добитник је посебног признања владе Републике Србије за врхунски допринос националној култури (2007)
- Повеља Удружења књижевника Србије (2019)
Дела
уредиКњижевне критике, есеји, студије
уреди- Саломина чинија, 1970.
- Саломина чинија II, 1974.
- Доба колажа, 1978.
- Поетизам стрипа, 1979.
- Проза промене – српска проза 1950–1979, 1981.
- Текст и свет, 1982.
- Срећни Вавилон, 1986.
- Записи слободног стрелца, 1986.
- Књижевност и нови мит, 1988.
- Хроничар, бунтовник, алхемичар, 1989.
- Десет српских песника, 1992.
- Хроника песничког умећа, 1992.
- Усуд, сепарат објављен у часопису Стварање, бр. 9-10-11-12 / септембар-децембар 1998, Подгорица
- На мраву небо/Мало и велико у поезији Зорана Милића, 1999.
- Без обланде, 2000.
- Сцена на тацни, 2003.
- Свет медија Петра Зеца, 2010.
- Лирски осмоглас, 2012.
- Проза промене – српска проза 1950–1990, допуњено издање, 2012.
Написао је (заједно са Синишом Ристићем) уводну студију за монографију Спајајући вале са звездама: лирски распони Милене Павловић Барили (Београд, 1998), као и ликовну монографију Драган Савић (1990).
Поезија
уреди- Који немају душе, 1971.
- Десети круг, 1975.
- Слагачница, 1981.
- Рептил/полиптих, 1983
- Зограф оштра срца, 1989.
- Рашљар, 1989.
- Гачући у нови век, 1993.
- Варвари на Понту: изабране и нове песме, избор и предговор Јован Пејчић, Београд, 2000.
- Судбеник, 2001.
- Слепи путник, 2007.
- Чим сване и друге утопије, 2011.
- Велики вид, изабране песме, 2012.
- Слободан пад, изабране песме, 2012.
- Цинобер, 2015.
Проза
уреди- Црв у глави, кратке приче, Београд, 1998.
- Како ми је жаба улетела у уста или о самосазнавању, роман-оглед, Београд, 1998.
- Кад смо сви били Тито и друге приче, Београд, 1994, друго допуњено издање 1998, треће допуњено издање 2008.
- Дубока Кина, проза, 2003,
- Ниже и наниже, проза, 2005.
- Пролазна кућа, кратке приче, 2011.
- Криза у више лекција, записи, 2014.
- Мрежоловка, роман, 2019.
Драма
уреди- Фарса Излазе на даске три краља од Данске увршћена је у Савремену српску драму 5, 1999.
Преводи на стране језике
уредиПревођен је на неколико страних језика.
- Големиот вид, избор Игњатовићеве поезије на македонском, Скопље, 1986.
- Il cerchio decimo, избор Игњатовићеве поезије на италијанском, Бари, 1994.
- Ahile subjugat, избор Игњатовићеве поезије на румунском, Темишвар, 1997.
- Игњатовићева књига Гачући у нови век објављена је у Букурешту као двојезично издање на румунском и српском језику, 1997.
- Slova na yaziku, избор поезије на чешком, Праг, 2007.
- Mit der Sandhur in der Hand, избор песама на немачком, Смедерево, 2009.
- Everything Different, избор песама на енглеском, Њу Лондон, САД, 2010.
- Cronicar, insurgent, alchimist, Панчево, 1991. Књига Хроничар, бунтовник, алхемичар објављена је на румунском, а посвећена је поезији Јоана Флоре.
- Исто тако на румунски је преведено и друго, допуњено издање Игњатовићеве књиге Кад смо сви били Тито и друге приче, 1997, a појавило се и на бугарском, Софија, 2007.
Библиофилска илустрована издања
уреди- Десети круг, сепарат из часописа Знак бр. 2–3, Београд, 1972.
- Прострто меко море сна, избор стихова, графике и издање Сенадина Турсића, Београд, 1980.
- Рашљар, цртежи Драгана Пешића, текстови Србе Игњатовића, каталог-плакета, издање Галерије графичког колектива, Београд, 1991.
- Жива књига, избор прозаида у заједници са Дејаном Богојевићем, Књажевац, 2007.
Зборници
уреди- Читајући Србу Игњатовића, зборник огледа и осврта о Игњатовићевом књижевном раду објављен је у издању Апострофа, Београд, 2013.
Референце
уреди- ^ „За дописне чланове САНУ предложено 18 књижевника”. Радио-телевизија Републике Српске. 30. 3. 2012. Приступљено 31. 3. 2012.
- ^ а б в „Игњатовић, Срба – Завичајни појмовник” (на језику: српски). Приступљено 2020-07-24.
- ^ „Легат Србе Игњатовића” (на језику: енглески). Приступљено 2020-07-24.
- ^ „Ђурин и Србин шешир”. Србија међу књигама. 7—18: 13. 2018. ISSN 2620-1801 — преко Удружењe за културу, уметности и међународну сарадњу „Адлигат”.