Стефан Кумануди
Проф. др Стефан Кумануди (или Стефанос Куманудис) (грч. Στέφανος Κουμανούδης;Једрене, 22. децембар 1818 - Атина, 31. мај 1899) био је грчки археолог. Био је професор и декан на Универзитету у Атини и генерални секретар Атинског археолошког друштва (1859—1894).
| Стефан Кумануди | |
|---|---|
 Стефан Кумануди у позниим годинама | |
| Лични подаци | |
| Датум рођења | 1818. |
| Место рођења | Једрене, Османско царство |
| Датум смрти | 31. мај 1899. (87 год.) |
| Место смрти | Атина, Краљевина Грчка |
| Образовање | Хумболтов универзитет у Берлину и Сорбона |
| Научни рад | |
| Поље | археологија, филологија |
Биографија уреди
Рођен је у Једренима у богатој трговачкој породици.[1][2][3] На почетку Грчкога рата за независност (1821-1830) због турског прогона његова породица је избјегла у Београд. У Београду је похађао основну школу и научио је српски, а школовање је наставио са неколико грчких учитеља.[4] Из Београда се 1832. преселио у Силистру, град у сјевероисточној Бугарској, који се од 1829. до 1836. налазио под руском контролом. Овде је провео већи дио свог дјетињстваОвде је провео већи дио свог дјетињства.[3][5] Градоначелник Силистре био је Куманудисов рођак. У том граду мали Куманудис је научио и руски језик.
Отац га је 1835. вратио у Београд, а онда га је послао у Минхен, гдје је Куманудис двије године учио њемачки и латински језик. Уписао се на филозофски факултет у Минхену. Ту су му професори били њемачки хелениста и филолог Фридрих Вилхелм Тирш и њемачки филозоф Фридрих фон Шелинг. У Минхену је студирао до 1839, а онда је годину дана студирао у Лајпцигу. Од 1840. до 1842. студирао је у Берлину на Хумболтовом универзитету у Берлину. У Берлину му је предавао Фридрих Август Бек, филолог, оснивач новије епиграфије и блиско повезан са Грчком и Атинским археолошким друштвом. Послије Њемачке Куманудис се преселио у Париз, где је од 1842. до 1843. учио филологију на Сорбони и Колежу де Франс.[5][6] Куманудијеве колеге студенти били су Ефтимиос Касторхис, Ираклис Мицопулос, Лисандрос Кавтанцоглоу и Емануел Кокинос, који су такође постали истакнути наставници и археолози.[5] Након студија путовао је по Риму и Италији упознавајући се са историјским споменицима.
У Београд се вратио 1843. Своју прву књигу издао је 1845. о братовом трошку. У Београду је преводио филозофска дјела са њемачког и француског, а почео је и да пише поезију. У Атину је стигао 1845. и тражио је да предаје на универзитету, али је одбијен јер са собом није понио ниједну диплому, која би доказивала да је завршио факултете у Њемачкој и Француској. Постао је предавач 1845. године, а 1846. је постављен за професора латинске филологије на Атинском универзитету. Године 1854. биран је за декана Филозофског факултета Универзитета у Атини, а у каснијим годинама још 3 пута (1855-1856, 1866-1867, 1877-1888, 1884-1885).[7] Након 40 година активног педагошког рада пензионисан је у августу 1886. Предмети које је предавао углавном су се тицали историје писма Старог Рима, живота Римљана и тумачења латинских пјесника и писаца. Био је и учитељ будућег грчког краља Ђорђа I и његове жене Олге.[8]
Био је члан Атинског археолошког друштва. Изабран је 1853. за секретара Атинског археолошког друштва. Када је замрла активност друштва тражио је и добио 1858. од министарства средства за обнову друштва под истим именом. Он је 1859. изабран за генералног секретара Атинског археолошког друштва и на том положају остао је до 1894. Књигу Атински надгробни натписи написао је 1871. Отпочео је прва систематска археолошка ископавања у Атини и ударио темеље Археолошког музеја у Атини, једног од најважнијих институција те врсте у свијету.
Руководио је археолошким ископавањима храма олимпијскога Зевса, Асклепијевога светилишта, Еуменове стоје, Аталова стоа, Хадријанова библиотека, Римске агоре у Атини,гробља Дипилос-Керамикос,Дионисово позориште, Дипилон и другим.[8] Био је и члан Француског института, Пруске академије наука и Гетингенске академије наука.[9] Дописни је члан Српског ученог друштва од 1881. Почасни је члан Српске краљевске академије од 1892.[10] Његов речник грчког (Συναγωγή νέων λέξεων υπό λογίων πλασθεισών από της Αλώσεως μέχρι των καθ’ ημάς χρόνων) проглашен је за дело културне баштине и прештампано 1980. у Атини. Његов латинско-грчки речник и данас је у широкој употреби у Грчкој.[11] Између осталога бавио се и превођењем српских народних пјесама на грчки језик.
Умро је 31. маја 1899. по грегоријанском календару и сахрањен је следећег дана.[12]
Референце уреди
- ^ Koumanoudēs, Stephanos A., 1818-1899, FAST Linked Data
- ^ Καθολικόν πανόραμα των Αθηνών. Μορφωτικό Ιδρυμα Εθνικής Τραπέζης. 2005. стр. 30. ISBN 9789602503119.
- ^ а б Matthaiou, Sophia (1999). Stephanos A. Koumanoudēs (1818-1899): schediasma viographias. Archaeological Society of Athens. стр. 15. ISBN 9789607036933.
- ^ „Εν Αθήναις Αρχαιολογική Εταιρεία”. web.archive.org. 2017-04-04. Архивирано из оригинала 04. 04. 2017. г. Приступљено 2022-03-31.
- ^ а б в Argyropoulou, Roxani D. (18. 12. 2011). „Στέφανος Κουµανούδης: Τι πίστευε ένας διανοούµενος στη νεαρή Ελλάδα του 19ου αιώνα”. To Vima.
- ^ Ὁ Σολων· ἀρχαιον Ἑλληνικον δικαιον. Περιεχον τους σωζομενους Νομους των Ἀθηναιων και τους Ναυτικους των τε Ῥοδιων και Αὐτοκρατορων της Κωνσταντινουπολεως. Μεταφρασθεν και ἐκδοθεν ὑπο Ν. Π.. 1844. стр. 315 — преко British Library.
- ^ „ΕΚΠΑ: Κοσμητεία Φιλοσοφικής Σχολής - Ιστορικά Στοιχεία”. www.deanphil.uoa.gr. Архивирано из оригинала 11. 09. 2016. г. Приступљено 2016-09-13.
- ^ а б „Κουμανούδης Στέφανος - Εθνολογικό Μουσείο Θράκης”. database.emthrace.org. Архивирано из оригинала 06. 05. 2016. г. Приступљено 2016-09-13.
- ^ Λεύκωμα της εκατονταετηρίδος της Εν Αθήναις Αρχαιολογικής Εταιρείας (PDF). Athens: Archaeological Society of Athens. 1937. стр. 24—25 (part B).
- ^ „СТЕФАН КУМАНУДИ (ΣΤΕΦΑΝΟΣ ΚΟΥΜΑΝΟΥΔΗΣ)”. САНУ. Приступљено 31. 3. 2022.
- ^ Σοφία Ματθαίου, Στέφανος Α. Κουμανούδης (1818-1899): Σχεδίασμα βιογραφίας. Αθήνα: Η εν Αθήναις αρχαιολογική εταιρία 1999.
- ^ Spandonis, N. (21. 5. 1899). „Στέφανος Κουμανούδης”. Empros. стр. 1 — преко National Library Digital Archive.
