Википедија

Татјана Толстој

Татјана Никитична Толстој (рус. Татьяна Никитична Толстая; Лењинград, 3. мај 1951) је руски писац, ТВ водитељ, публициста, романсијер и есејиста из породице Толстој.

Татјана Толстој
Татјана Толстој
Лични подаци
Пуно имеТатјана Никитична Толстој
Датум рођења(1951-05-03)3. мај 1951. (72 год.)
Место рођењаЛењинград, Совјетски Савез
Књижевни рад
Најважнија делаКис, На златном трему, Сестре, Дан, Ноћ, Две
Званични веб-сајт
tanyant.livejournal.com

Породица уреди

Толстај је рођена у Лењинграду у породици писаца. Њен деда по оцу, Алексеј Николајевич Толстој, био је пионирски писац научне фантастике и син грофа Николаја Александровича Толстоја (1849–1900) и Александре Леонтијевне Тургењеве (1854–1906), рођака децембриста Николаја Тургењева и писца Ивана Тургењева. Бака по оцу јој је била песникиња Наталија Крандијевска. Михаил Лозински (1886-1955), њен деда по мајци, био је књижевни преводилац познат по свом преводу Дантеове Божанствене комедије. Сестра Татјане Толстој, Наталија, такође је била писац. Њен син Артемиј Лебедев је оснивач-власник Art. Lebedev Studio, руске фирма за веб дизајн.[1]

 
састанак са Татјаном Толстај посвећен издавању њене књиге „Истребљење Персијанаца“. Бела сала Дома креативности у Переделкину. Модератор Борис Купријанов
 

Живот и рад уреди

 
С десна: Татјана Толстаја; Марк Странд ; Сузан Сонтаг ; Ричард Лок, председник Одељења за писање Школе уметности и Дерек Волкот

1951—1983: прве године уреди

Татјана Толстај је рођена у Лењинграду од професора физике Nikita Tolstoy (Толстой, Никита Алексеевич) и Наталије Михајловне Лозинске. [2] Са шесторо браће и сестара, одрасла је у First Apartment house of Lensovet (Первый жилой дом Ленсовета на Карповке). [3]

Године 1974. Толстаја је дипломирала на одсеку за класичну филологију Лењинградског државног универзитета. Исте године се удала за филолога Андреја Лебедева. Пар се преселио у Москву почетком Периода стагнације 1980-их, где је Толстаја почела да ради у издавачкој кући Наука. [4] [5]

Како се сећа Толстај, у новембру 1982. имала је операцију на очима и морала је да проведе три месеца на рехабилитацији, неспособна да види на јаком светлу. Верује да ју је тај период довео до писања: без сталног протока информација из света, њен ум се разбистрио и открила је у себи жељу да записује заплете и приче. [6] [7] [8]

1983—1989: почетак књижевне каријере уреди

Године 1983. Толстај се појавила као књижевни критичар.[5]

Њена прва кратка прича, On the Golden Porch (На златном трему) ( На золотом крильце сидели ), појавила се у часопису Avrora 1983. године и означила је почетак Толстајине књижевне каријере, а њена истоимена збирка прича је Толстају прогласила једним од најистакнутијих писаца перестројке и постсовјетског периода. Како пише Мичико Какутани, „може се наћи одјеци... дела њеног праунука Лава Толстоја – његова љубав према природи, његов психолошки увид, његова пажња према детаљима свакодневног живота“. [9] Али „њене блиставе, прогањајуће приче најоштрије подсећају на Чеховљево дело, мапирају унутрашње животе ликова и неостварене снове са необичном симпатијом и проницљивошћу“, а такође показују „ауторичину набоковску љубав према језику и њену склоност чудним излетима у надреално, подсећа на Булгакова и Гогоља “. [10] Године 1987. збирка кратких прича под истим насловом — На златном трему — преведена је на енглески и добила је позитивне критике. [5] Када је 1988. књига објављена у Русији, више од 50.000 примерака је распродато за неколико сати. [11] Била је гостујући професор руске књижевности на Универзитету Тексас у Остину 1989.

1990—1999: живот у САД и новинарство уреди

Године 1990. Толстој је са породицом емигрирала у Сједињене Државе. Почела је да предаје руску књижевност и креативно писање прво на Принстону, затим на Скидмор колеџу и држала је предавања на више универзитета. [12] [8] Појавила се и као новинарка и дала допринос часописима New York Review of Books, The New Yorker, The Times Literary Supplement, Wilson Quarterly, а такође је писала за руска издања као што су Московске вести, Капитал и Руски телеграф. [5][11]

Године 1988, Татјана и њена сестра Наталија су коаутори књиге кратких прича која је објављена под насловом Sisters (Сестре).[5]

2000—2012: Ќис, Школа за скандал, писање говора уреди

Почетком 1990-их Толстај је радила на писању говора за партију Унија десних снага заједно са сценаристкињом и новинарком Дуњом Смирновом и књижевним критичарем Alexander Timopheevsky (Тимофеевский, Александр Александрович). [13]

Године 1999. Толстај се вратила у Русију. Следеће године објавила је свој роман The Slynx ('Ќис) (Кись), дистопијску визију пост- нуклеарног руског живота у некадашњој (сада заборављеној) Москви, представљајући негативан образовни роман који се делимично суочава са „разочарењима постсовјетских руских политичких и друштвених живот“. [14] Описан је као „приказ о деградираном свету који је пун одјека узвишене књижевности руске прошлости; насмејани портрет људске нехуманости; почаст уметности у њеној суверености и беспомоћности; визија прошлост као будућност у којој је будућност сада“. [15] Како је списатељица признала, за писање романа јој је требало више од 14 година. [12] До 2003. године продато је више од 200.000 примерака The Slynx-а.[12]

Убрзо након објављивања The Slynx (Кис), објављене су још три Толстајине књиге. Две збирке приповедака под насловима Day (Дан) и Night (Ноћ) пратиле су Two (Две), у коауторству са сестром Наталијом. [16]

Дванаест година између 2002. и 2014. са другарицом Avdotya Smirnova (Смирнова, Авдотья Андреевна) Толстај је била ко-водитељица програма руске културне телевизије The School for Scandal (Школа за скандал) (названа по драми Ричарда Шеридана), у којој је водила интервјуе са различитим представницима савремене руске културе и политике. [17] 2003. године Руска национална телевизија наградила је The School for Scandal Школу за скандал награду за најбољи ток шоу.[5]

Године 2010, са својом нећакињом Олгом Прохоровом, Толстај је објавила The Same ABC of Buratino — збирку песама које је требало да буде у књизи коју је Буратино продао. У интервјуу руском часопису Толстај је признала да је од детињства гајила идеју о овој књизи, али тек када су јој деца порасла, њена нећака је „покупила“ пројекат и помогла у писању књиге. [5]

После 2013 уреди

The New Yorker је 12. јуна 2015. објавио Квадрат, [18] мрачни омаж ништавности слике Казимира Маљевича из 1915. Црни квадрат, која се завршава самореференцијалним параграфом.

У Русији је 2018. изашла збирка кратких прича под називом Aetherial Worlds (Етерични светови).[5] Написане разиграним и поетским језиком, приче су мешавина стварних и измишљених сећања на њено детињство, њена путовања и породицу. [19] [20] Књига је награђена Ivan Belkin Literary Award. [21] Убрзо је преведен на енглески и добио позитивна признања. [22]

2020. године добила је награду Писац године. Ова награда одаје признање плодним писцима за њихов дугогодишњи допринос руској књижевности. [23]

Библиографија уреди

Романи уреди

  • The Slynx (Кис) (2000).

Кратка фикција уреди

Збирке
  • On the golden porch (Седели смо на златном трему) (1987).
  • Волели то или не (1997)
  • Сестре (у коауторству са Наталијом Толстајом) (1998).
  • Река Окервил (1999).
  • Два (у коауторству са Наталијом Толстајом) (2001).
  • Дан (2001).
  • Ноћ (2001).
  • Суво грожђе (2002).
  • Круг (2003).
  • Бели зидови (2004).
  • Дан жена (2006).
  • Боли ме (2007).
  • Река (2007).
  • Кис. Обилазак животиња. Приче (2009).
Приче
Наслов Година Први пут објављено Поново штампано/сакупљено Напомене
The poet and the muse (Песник и муза) 1990. Tolstaya, Tatyana (8. 1. 1990). „The poet and the muse”. The New Yorker. 
Heavenly flame (Небески пламен) 1990. Tolstaya, Tatyana (8. 10. 1990). Превод: Jamey Gambrell. „Heavenly flame”. The New Yorker. 
Most beloved (Највољенија) 1991. Tolstaya, Tatyana (4. 3. 1991). Превод: Jamey Gambrell. „Most beloved”. The New Yorker. 
Night (Ноћ) 1991. Tolstaya, Tatyana (пролеће 1991). „Night”. The Paris Review. 118. 
White walls (Бели зидови) 2000. Tolstaya, Tatyana (17. 1. 2000). Превод: Jamey Gambrell. „White walls”. The New Yorker. 
See the other side (Видите другу страну) 2007. Tolstaya, Tatyana (12. 3. 2007). Превод: Jamey Gambrell. „See the other side”. The New Yorker. 83. 
Aspic 2016. Tolstaya, Tatyana (25. 1. 2016). Превод: Anya Migdal. „Aspic”. The New Yorker. 91 (45): 59. 
Избор
  • Није кис (избор из њених најлепших прича, чланака, есеја и интервјуа) (2004)

Документарна литература уреди

Напомене
  1. ^ а б Доступно само на веб локацији.

Референце уреди

  1. ^ „Top-100 ведущих веб-студий России (digital production) 2013”. tagline.ru. Приступљено 5. 12. 2023. 
  2. ^ „Tatyana Tolstaya” (на језику: руски). vashdosug.ru. Архивирано из оригинала 2012-05-30. г. Приступљено 2012-02-10. 
  3. ^ „Татьяна Толстая: "Отец был необычайно ярким человеком, я его таким помню"” (на језику: руски). Sobaka. 2017-03-01. Приступљено 2022-11-16. 
  4. ^ „Татьяна Никитична Толстая. Биографическая справка” [Tatyana Tolstaya: short bio] (на језику: руски). RIA Novosti. 3. 5. 2011. Архивирано из оригинала 2012-05-30. г. Приступљено 2012-02-10. 
  5. ^ а б в г д ђ е ж Harnish, Lucy (2018-07-24). „Tatyana Tolstaya: From Sightlessness to Imagination” (на језику: енглески). Museum Studies Abroad. Приступљено 2022-11-20. 
  6. ^ „Татьяна Толстая: «В 1960-е постоянно ощущались дефицит и унижения»” [Tatyana Tolstaya: “1960s were a time of deficit and humiliation”] (на језику: руски). Sobaka. Приступљено 2022-11-20. [мртва веза]
  7. ^ „Толстая, Татьяна Никитична” [Tatyana Tolstaya] (на језику: руски). TASS. Приступљено 2022-11-20. 
  8. ^ а б „Сколько не читай, книги не принесут пользы, если человек не развит духовно — Татьяна Толстая” [Tatyana Tolstaya: If a person is spiritually immature, books will do him no good] (на језику: руски). Prima Media. 2022-10-09. Приступљено 2022-11-20. 
  9. ^ [1], nytimes.com, 25 Apr 1989.
  10. ^ [2], nytimes.com, 11 Feb 2003.
  11. ^ а б Hamilton, D. (1992-05-12). „A Literary Heiress : Author: A distant relative of Leo Tolstoy, Russian short-story writer Tatyana Tolstaya says writing is in her blood. Critics say her work follows in the tradition of Gogol and praise it for its satire and surrealism”. The LA Times (на језику: енглески). Приступљено 2022-11-21. 
  12. ^ а б в Bohlen C. (2003-01-11). „A Tolstoy Speaks, And Russia Listens”. The New York Times (на језику: енглески). Приступљено 2022-11-21. 
  13. ^ Zhelnov, A. (2014-06-18). „Татьяна Толстая: "Я боюсь говорить об Украине. Любое слово сейчас может кончиться пулей"” [Tatyana Tolstaya: ‘I’m afraid of talks about Ukraine. Any word can lead to a bullet’] (на језику: руски). TV Rain. Архивирано из оригинала 2021-12-01. г. Приступљено 2022-11-21. 
  14. ^ [3], Encyclopedia of Russian History, encyclopedia.com, 24 March 2017, 13 May 2015.
  15. ^ [4], nyrb.com, The Slynx by Tatyana Tolstaya, translated from the Russian by Jamey Gambrell.
  16. ^ Petrova, E. (2004-01-28). „Granddaughter of Russian classic author Alexei Tolstoy, writer Tatyana Tolstaya became TV show-woman” (на језику: енглески). English Pravda. Приступљено 2022-11-21. 
  17. ^ „Tatyana Tolstaya” (на језику: енглески). NYRB. Приступљено 2022-11-21. 
  18. ^ [5], Tolstaya, Tatyana. The Square. The New Yorker, Volume 91. Translated by Anya Migdal, June 12, 2015.
  19. ^ Chakraborty, A. (2019-05-03). „Aetherial Worlds by Tatyana Tolstaya review – an elegiac Russian collection”. The Guardian (на језику: енглески). Приступљено 2022-11-21. 
  20. ^ Sacks, S. (2018-03-16). „Fiction Chronicle: Life Will Deceive You Later” (на језику: енглески). The Wall Street Journal. Приступљено 2022-11-21. 
  21. ^ „Премию Белкина получила Татьяна Толстая” [Tatyana Tolstaya gets Ivan Belkin Literary Award] (на језику: руски). Colta. 2014-02-28. Приступљено 2022-11-21. 
  22. ^ David S. Wallace (2018-04-24). „"Aetherial Worlds" by Tatyana Tolstaya” (на језику: енглески). The New Yorker Recommends. Приступљено 2022-11-21. 
  23. ^ „Татьяна Толстая получила Гран-при премии "Писатель года"” [Tatyana Tolstaya gets Gran-Prix of Writer of the Year Award] (на језику: руски). RBC. 2020-09-19. Приступљено 2022-11-21. 

Додатна литература уреди

  • Hamilton, Denise (12. 5. 1992). „A Literary Heiress”. Cultural Comment. Los Angeles Times. Приступљено 2017-03-24. 
  • Goscilo, Helena. 1996. The Explosive World of Tatyana N. Tolstaya's Fiction. Armonk, NY: M. E. Sharpe.

Спољашње везе уреди

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Татјана_Толстој&oldid=27615910”