Фрањо Клуз (Јошик, код Босанске Дубице, 18. септембар 1913Омиш, 14. септембар 1944), учесник Народноослободилачке борбе и народни херој Југославије. Уз Рудија Чајавеца један од пионира ратног ваздухопловства НОВ и ПОЈ.

фрањо клуз
Фрањо Клуз
Лични подаци
Датум рођења(1913-09-18)18. септембар 1913.
Место рођењаЈошик, код Босанске Дубице, Аустроугарска
Датум смрти14. септембар 1944.(1944-09-14) (30 год.)
Место смртиОмиш, НД Хрватска
Професијавојни пилот
Деловање
Члан КПЈ од14. јула 1942.
Учешће у ратовимаНародноослободилачка борба
СлужбаВојска Краљевине Југославије
Домобранство НДХ
НОВ и ПО Југославије
Чинмајор
У току НОБполитички комесар
Прве ескадриле НОВЈ,
Херој
Народни херој од18. маја 1948.

Биографија

уреди

Рођен је 18. септембра 1913. године у селу Јошику, код Босанске Дубице. Основну и грађанску школу је завршио у Босанској Дубици. Потом је једно краће време радио као писар код једног адвоката, а онда је ступио у Војно ваздухопловство. Најпре је завршио механичарску, а потом и пилотску подофицирску школу, 1939. године. Почетак Априлског рата, 1941. године, затекао га је као пилота извиђачке ескадриле на аеродрому Рајловац, код Сарајева.

После капитулације Југословенске краљевске војске, није одведен у заробљеништво, већ је мобилисан у новоформирано ваздухопловство Домобранства Независне Државе Хрватске. Пошто је био родољуб и није желео да служи окупатору, повезао се са припадницима Народноослободилачког покрета у Бањој Луци. Најпре је даваo покрету помоћ у новцу, оружју и другом материјалу, чекајући прилику да авионом полети на ослобођену територију.

 
Споменик у Козарској Дубици

После ослобођења Приједора и Љубије, маја 1942. године, стекли су се услови за прелазак Фрање Клуза и Рудија Чајавеца у Народноослободилачку војску. После опсежних припрема, којима су руководили бањалучка партијска организација и Оперативни штаб НОП одреда Босанске крајине, Фрањо Клуз је, 23. маја 1942. године, авионом „Потез 25“ слетио на слетилиште Урије, код Приједора. Истог дана, у Приједор се спустио и пилот Руди Чајавец с механичаром Милованом Јазбецом. То је био почетак стварања партизанске авијације, и један од првих примера у Другом светском рату да покрети отпора располажу властитим ваздухопловством. У чланство Комунистичке партије Југославије, Фрањо је примљен, убрзо по доласку у партизане, 14. јула 1942. године.

Са раније припремљеног аеродрома код села Међувође, Фрањо Клуз је, с механичаром стрелцем Ивицом Митрачићем, извршио два борбена лета. Први лет 4. јуна када су бомбама и митраљеском ватром напали злогласну усташку црну легију, код Међеђе, а други 7. јуна када су бомбардовали Босански Нови и Двор на Уни и бацали летке над Дубицом и Костајницом. Због непријатељске офанзиве на Козару, Клуз и Митрачић су се 14. јуна пребацили на нови аеродром код Лушци Паланке, нападајући уз пут непријатељске колоне.

Један немачки ловац је 6. јула 1942. године, открио и запалио Фрањин авион „Потез 25“, што је онемогућило даљу акцију првих партизанских авијатичара, који су, у условима огромне непријатељске превласти у ваздуху, успели да се одрже пуних 45 дана, што је имало знатан морални и политички ефект. Оставши без авиона, Фрањо Клуз је ушао у састав Оперативног штаба НОП одреда Босанске крајине, где је остао све до новембра 1943. године, када се прикључио Првој ваздухопловној бази у Ливну. Заједно с осталим ваздухопловцима који су се ту прикупили на позив Врховног штаба НОВ и ПОЈ, прешао је у Италију, па у северну Африку, где је ушао у састав Прве ескадриле НОВЈ, коју су, после интензивне обуке, Савезници наоружали ловцима марке „Спитфајер“. У чину капетана Фрањо Клуз је у овој ескадрили, поред летачке дужности, обављао и функцију политичког комесара.

Као првом партизанском пилоту и добром летачу, Клузу је било поверено да, као пратилац командира ескадриле мајора Милете Протића, изврши први борбени задатак ове ескадриле, 18. августа 1944. године. Од тада с аеродрома Кана у Италији, Клуз је извршио више борбених летова, нападајући непријатеља у Далмацији и деловима Босне и Херцеговине, и обезбеђујући ловачку заштиту партизанским и савезничким авионима.

Погинуо је 14. септембра 1944. године, када је, као вођа четворке „Спитфајера“, оборен од непријатељске противавионске артиљерије, приликом напада луке у Омишу.

Указом Президијума Народне скупштине Југославије, 18. маја 1948. године проглашен је за народног хероја.[1][2]

Референце

уреди
  1. ^ Народни хероји 1982, стр. 384.
  2. ^ „Сл. лист ФНРЈ 97/48” (PDF). www.slvesnik.com.mk. 6. 11. 1948. стр. 1604. 

Литература

уреди

Спољашње везе

уреди