Џорџ Смит Патон

Џорџ Смит Патон (енгл. George Smith Patton; Сан Габријел, 11. новембар 1885 — Хајделберг, 21. децембар 1945) је био амерички генерал у Другом светском рату. У својој војној каријери, дугој 36 година био је међу првим америчким официрима који су заговарали стварање модерних оклопних јединица, командовао је америчким јединицама у северној Африци, Сицилији и у Европи. У америчкој војсци остао је запамћен по надимку „Стари крв и петља“ (Old blood and guts), који је добио захваљујући погрешном цитирању његове изјаве у којој је рекао да је за победу у рату потребна не само крв већ и мозак (Blood and brains). Званична историја створила је представу о генералу Патону као о бриљантном војном лидеру који је повремено имао епизоде непослушности и нестабилности.

Џорџ Патон
Џорџ Смит Патон
Лични подаци
Пуно име	Џорџ Смит Патон
Датум рођења	(1885-11-11)11. новембар 1885.
Место рођења	Сан Габријел, САД
Датум смрти	21. децембар 1945.(1945-12-21) (60 год.)
Место смрти	Хајделберг, Немачка
Образовање	United States Army War College, Војна академија Сједињених Америчких Држава у Вест Поинту, United States Army Command and General Staff College, Вирџинијски војни институт
Војна каријера
Војска	Армија САД

Његови потчињени, како официри тако и војници памтиће га не само по бриљантном командовању, лудој храбрости и истрајности, већ и по оштрим, често вулгарним говорима којима је подизао морал својим јединицама.

Породица

Патон је рођен у месту Сан Габријел у Калифорнији, од оца Џорџа Смита Патона и мајке Рут Вилсон, ћерке Бенџамина Дејвиса Вилсона, угледног локалног земљопоседника и политичара и једног од првих пионира који је кренуо 1840. год на запад да би тамо остао и стекао значајан иметак. Родио се у породици чији су мушки потомци били цивили, адвокати и политичари, док су војници постајали само по позиву. Његов деда Џорџ Патон учествовао је у Америчком грађанском рату као пуковник Конфедерације и погинуо је 1864. године у бици код Седар Крика у Винчестеру у Вирџинији.

Патон је од малих ногу читао Илијаду и Одисеју, Библију и дела Вилијама Шекспира. Одрастао је слушајући приче о подвизима војника Конфедерације у Америчком грађанском рату и о свом деди. Инспирисан овим причама мали Патон је још као клинац маштао о томе да једног дана постане генерал и херој.

Образовање

Патон је годину дана похађао Војни институт у Вирџинији, пре него што је прешао у Вест Поинт. По завршетку прве године пао је заједно са Кортнијем Хоџисом (због лошег знања из математике) али се поново уписао и дипломирао 1909. год.

Патон је био интелигентно дете и интензивно је проучавао класичну књижевност и војну историју још од малих ногу, али је највероватније патио од недијагностификоване дислексије, што ће му у великој мери отежати његово школовање. Врло касно је научио да чита, и никада није научио основне вештине као што је спеловање. Због овог поремећаја требало му је пет година да заврши Вест Поинт.

Док је био на школовању у Вест Поинту, Патон је обновио своје познанство са пријатељицом из детињства Беатрис Ајер, ћерком богатог текстилног индустријалца. Њоме се оженио недуго након дипломирања.

По завршетку школовања учествовао је на летњим Олимпијским играма које су одржане 1912. године у Стокхолму. Представљао је САД у новој атлетској дисциплини, петобоју. У укупном пласману освојио је пето место. Био је на врху табеле све до такмичења у стрељаштву када је један његов хитац највероватније промашио мету, иако је Патон тврдио да је прошао кроз рупу коју је направи претходни хитац.

Као и већина чланова његове породице, Патон је често тврдио да је имао живе визије својих предака. Чврсто је веровао у реинкарнацију што се и манифестовало у његовом уверењу да је у прошлим животима био картагински војсковођа Ханибал, римски легионар, Наполеонов фелдмаршал и многе друге историјске личности.

Рана војна каријера

Током сукоба на мексичкој граници 1916. године. Патон је био у саставу 13. Тексашког коњичког пука и пратио је бригадног генерала Џона Џ. Першинга као његов ађутант током потере за Панчом Виљом. Током овог сукоба Патон је уз помоћ десет војника из 6. пешадијског пука убио „Генерала“ Хулиа Карденаса, командира Вилиних личних телохранитеља. Због ове акције као и због наклоности коју је Патон показивао према свом револверу Колт Миротворац (Colt Peacemaker), Першинг му је доделио надимак „Бандит“ (Bandito).

Први светски рат

Џорџ Патон испред француског тенка Рено ФТ-17, Француска 1918.

Непосредно пре избијања Првог светског рата генерал Першинг унапредио је Патона у чин капетана. По уласку САД у рат Патон је затражио од Першинга да му повери команду над неком од америчких јединица на првој линији фронта. Першинг му је поверио команду над новоформираним Америчким тенковским корпусом. Претпоставља се, мада никада није тачно утврђено да је Патон учествовао у бици код Камбреа у којој су први пут употребљени тенкови у значајном броју. Пошто Амерички тенковски корпус није учествовао у обој бици, а мало је вероватно да би Енглези поверили команду над својим оклопним јединицама америчком официру, Патону је највероватније поверена посматрачка улога. Због своје успешности у организацији обуке (формирао је школу за америчке тенкисте у Ланжеру у Француској) и командовању америчким оклопним јединицама, унапређен је два пута. У чину потпуковника постављен је за команданта Америчког тенковског корпуса који је прво био део Америчких експедиционих снага, а затим део америчке 1. армије. Учествовао је у Сен Мишел офанзиви 1918. године када је и рањен метком из митраљеза док је помагао да се заглибљени амерички тенк извуче из блата. Метак му је прошао кроз горњи део бутине. Патон је много година касније често, након што би на неким друштвеним догађајима попио мало више, свлачио панталоне показујући своју рану називајући подругљиво себе „генералом са пола стражњице“.

За заслуге у Меза-Аргонској офанзиви Патон је одликован Пурпурним срцем и Крстом за истакнуте заслуге у служби и унапређен је у пуковника. Док се Патон опорављао од рана Први светски рат је завршен.

Између два рата

Док је био на служби у Вашингтону 1919. године. Патон је упознао и постао близак пријатељ Двајта Д. Ајзенхауера који ће играти веома значајну улогу у наставку његове војне каријере. Године 1920. упутио је петицију Америчком Конгресу у којем је затражио да се поправи стање у финансирању америчких оклопних снага али безуспешно. Посветио се популаризацији овог рода војске пишући чланке о тактици коришћења оклопних јединица предлажући нове начине њихове употребе. Радио је и на модернизацији тенкова. Међутим, због недостатка финансијских средстава која су била неопходна за финансирање оклопних јединица Патон је био принуђен да се поново врати у коњицу.

Јула 1932. године. Патон је служио под начелником генералштаба генералом Дагласом Макартуром као мајор који је предводио америчку коњицу у борби против Бонус армије.

После тога је био распоређен на Хаваје одакле је поново покушао да убеди Конгрес у исправности финансирања оклопних јединица. Пред крај тридесетих година поверена му је команда над Форт Мајером у Вирџинији. Одмах након успеха нове немачке тактике блицкрига у Европи, која се базирала на употреби снажних оклопних снага, Патон је захваљујући непобитним аргументима које су му пружали немачки успеси коначно успео да убеди Конгрес у потребу оснивања оклопних дивизија. По добијању сагласности Конгреса Патон је унапређен у бригадног генерала и поверена му је команда над оклопном бригадом. Бригада је временом прерасла у 2. оклопну дивизију, а Патон је добио чин генерал-мајора.

Други светски рат

Током припрема за улазак у рат Патон је формирао школу за обуку тенковских посада за ратовање у пустињским условима у Индију у Калифорнији. Такође је командовао једном од две вежбовне армије у великим маневрима који су одржани у Луизијани 1941. год.

Кампања у Северној Африци

Године 1942. генерал Патон командовао је америчком 1. оклопном дивизијом која се у склопу савезничке Операције Бакља искрцала на обалама Алжира и Марока. Патон и његов штаб стигли су у Мароко на крстарици УСС Огаста која је приликом уласка у луку Казабланка дошла под ватру француског бојног брода Жан Барт.

После пораза америчких снага од стране Немаца у бици за Касерински пролаз 1943. године, Патон је унапређен у чин генерал-пуковника и поверена му је команда над 2. америчким корпусом. Иако је инсистирао на обуци и дисциплини, заслужио је поштовање својих војника који су га углавном волели. Поновно успостављање дисциплине у америчким редовима се исплатило. У марту је започела нова контра-офанзива и америчке јединице потиснуле су немачке снаге источно од првобитних положаја. У исто време британске снаге под командом генерала Монтгомерија напале су Немце са југа. После жилавог али безуспешног отпора немачке снаге у Тунису су се предале 13. маја 1943. године.

Кампања у Италији

Захваљујући успесима које је постигао у Северној Африци, Патону је поверена команда над 7. америчком армијом која је требало да учествује у искрцавању на италијанско острво Сицилију. Додељен му је задатак ослобађања западног дела острва док је Монтгомери имао задатак да ослободи источни део острва и ослободи Месину чиме би немачким и италијанским трупама на острву била одсечена одступница.

Не желећи да препусти сву славу свом супарнику Монтгомерију Патон је невероватним темпом ослободио западни део острва, ослободио Палермо, а затим и Месину. Његове трупе ушле су у град 17. августа 1943. године само два сата пре доласка претходница Монтгомеријеве 8. армије.

Патонов имиџ суровог ратника и крвожедни говори које је држао нису наилазили на добар пријем у јавности савезничких земаља. Његова војна каријера скоро је била готова када је у августу 1943. године приликом посете војној болници вербално напао и ошамарио два америчка редова које је сматрао кукавицама зато што су у болницу смештени због контузије или ратног замора што је психичко стање, а не рана стечена у борби. Касније се показало да је један од ових редова имао маларију. Због овог инцидента Патон је неко време био изван видокруга и било му је наређено да се извини војницима. Ма колико то иронично звучало, данас постоји теорија по којој је и сам Патон био жртва борбеног замора. Због самог инцидента у јавности су се појавили захтеви за његовом оставком или отпуштањем. У складу са тим одузета му је команда над 7. армијом која се спремала за операције у Италији.

Иако је привремено био суспендован Патон је својим присуством стварао лажну слику код Немаца о новим могућим местима савезничких искрцавања. Док је боравио на Корзици сматрало се да ће очекивано савезничко искрцавање бити на југу Француске. За време његовог боравка у Каиру Немци су сматрали да ће савезничко искрцавање вероватно уследити на Балкану. Страх од генерала Патона везао је многе немачке трупе на претпостављеним местима искрцавања и одиграо је важну улогу у прикривању припрема за право савезничко искрцавање у Нормандији на северу Француске.

Нормандија

У периоду непосредно пред Д-дан Патон је држао говоре и јавне наступе широм Британије као командант непостојеће Прве армијске групе која је требало да изврши искрцавање у рејону Калеа. Био је то још један од начина на који су савезници заваравали немачке обавештајце у погледу тачне локације и времена искрцавања. Све ове активности укључујући и стварање привидних лажних места концентрација трупа уз помоћ гумених и дрвених макета десантних чамаца, тенкова, авиона и др. одвијале су се у склопу Операције Фортитуд.

Након искрцавања савезничких снага у Нормандији и почетног неуспеха у пробоју немачке линије фронта, Патону је поверена команда над 3. армијом која је требало да заузме положај на крајњем десном крилу савезничког ратног распореда.

Под његовом командом 3. армија је у склопу операције Кобра која је почела 25. јула 1944. године успешно пробила немачку линију фронта западно од Сен Лоа одсекавши Шербур од остатка немачких снага. Пробоју 3. армије претходио је снажан артиљеријски бараж и ваздушно бомбардовање. До краја августа месеца читава Бретања била је ослобођена. Патонове јединице ослободиле су Сен Мало и опколиле Брест, Лорен и Сен Назер. Трећа армија успешно је одбила последњи немачки контранапад у Француској који је кренуо из Мортена у правцу Авранша и који је требало да поново успостави линију фронта на месту где је пробијена. После три дана борби Немци су се повукли како би избегли опкољавање само да би их иста судбина стигла у џепу код Фалеза.

У току августа месеца положај савезничких јединица био је идеалан за извођење операције свеобухватног опкољавања јединица немачке 7. армије у Француској. Патоновој 3. армији поверена је улога јужног крака клијешта док је са севера обруч требало да затворе британске и канадске јединице под командом фелдмаршала Монтгомерија. Патонове јединице стигле су до Аржантана 13. августа. Иако је Патон желео да настави даље напредовање ка Фалезу и затвори обруч, 14. августа је добио наређење да своје претходнице које су већ стигле до Фалеза повуче у Аржантан и сачека да обруч затворе британске снаге. Крајње бесан није могао да учини ништа друго него да гледа како кроз отвор у обручу који у једном тренутку није био шири од десетак километара пролазе колоне немачких војника и возила. Британске јединице затвориле су обруч 19. августа али је тада већ било касно јер је већина немачке 7. армије евакуисана. У обручу је заробљено 40.000 немачких војника, а у борби је погинуло око 10.000. Да је Монтгомери био бржи у обручу би се нашло преко 100.000 немачких војника.

Патон је у борбама у Француској успешно употребио тактику „блицкрига“ против њених твораца прешавши 600 mi (970 km) за само две недеље. Патонове јединице ослободиле су већи део северне Француске и заобишле Париз док су снаге француског маршала Леклерка помогле устаницима у граду да ослободе престоницу.

Лорена

Патонова офанзива је застала 31. августа 1944. год. када је његова армија остала без горива у близини реке Мезе, непосредно надомак града Меца у Француској. Време које је потрошено на допуну јединица горивом и муницијом Немци су искористили да би утврдили град и претворили га у тврђаву. Град који је био утврђен још из времена Француско-пруског рата 1870. године имао је преко двадесет форова од којих су највећи били наоружани топовима калибра 105 mm и 150 mm, углавном француске производње. Борбе за Мец трајале су од почетка октобра до краја новембра месеца проузрокујући тешке губитке на обе стране. Гарнизон у граду капитулирао је 23. новембра али су посаде неких форова пружале отпор све до средине децембра.

У овим борбама губици америчке 3. армије износили су преко 7.000 мртвих и рањених војника. Обилазећи рањенике у оближњој болници након што се Мец предао, Патон је упитао једног војника да ли зна да је Мец пао. Војник му је одговорио да зна. На то му је Патон стегао руку, насмејао се и рекао: „Сине, сутра ће у новинама осванути наслов ››Патон ослободио Мец‹‹, али ти и ја знамо да је то проклета лаж. Мец сте ослободили ти и твоји другови."

Арденска офанзива

Пред крај 1944. године немачка војска је по Хитлеровом наређењу учинила последњи очајнички покушај како би поразила савезничке јединице на Западном фронту. Арденска офанзива је била последња велика офанзивна операција немачке војске. 16. децембра 1944. године у напад је кренуло 29 немачких дивизија са око 250.000 војника. Напад је уследио на делу фронта између града Моншауа на северу и града Ехтернаха на југу, где су савезничке снаге биле најслабије. Немачке јединице састављене од 6. СС оклопне армије, 5. оклопне армије и 7. армије имале су задатак да пробију америчке положаје у области Ардена, форсирају реку Мезу између Лијежа и Намира, заобиђу Брисел и избију на обалу код Антверпена. Хитлер је сматрао да ће у случају да ова операција буде успешна, западни савезници бити принуђени да склопе сепаратни мир са Немачком. Лоше временске прилике и тешка зима погодовале су немачким јединицама јер су маскирале кретање тенкова и онемогућавале дејство савезничке авијације.

Патонова 3. армија која је оперисала у области Сар, избила је 15. децембра на Зигфридову линију. На конференцији у Вердену 19. децембра, на којој је присуствовао и Патон, савезнички команданти разматрали су тежину ситуације на фронту који је био потпуно пробијен. Констатовано је да је хитно неопходно извршити напад на јужно крило непријатеља. Међутим, једина борбена формација која је могла да изврши овај задатак била је Патонова 3. армија чији борбени поредак је био оријентисан ка истоку. На опште запрепаштење присутних Патон је изјавио да може да отпочне контранапад на немачко јужно крило са три дивизије у року од три дана. Присутни генерали сматрали су да је немогуће ротирати борбени поредак читаве армије за 90° и извршити контранапад у тако кратком року. Међутим, оно што је Патон прећутао била је чињеница да је још 12. децембра наредио свом штабу да изучи ситуацију у којој би од 3. армије било захтевано да изврши контранапад са југа на немачки продор у сектору америчке 1. армије.

У тренутку када је ситуација била најкритичнија, Патон је ротирао 3. армију за деведесет степени и кренуо у пробој ка малом саобраћајном чворишту Бастоњу у којем су се налазиле опкољене јединице америчке 101. ваздушно-десантне дивизије. И данас је уврежено мишљење да овакав маневар читаве армије, у тако кратком временском периоду могао да изведе само Патон. До краја фебруара Немци су потиснути на почетне положаје, а Патонове јединице наставиле су да напредују у правцу Сарског басена на Немачкој територији.

Америчка 3. армија је прешла реку Рајну код Опенхајма 22. марта 1945. године. Потом је послао оперативну групу Баум која је имала задатак да ослободи америчке ратне заробљенике у логору Хамелбург у којем се налазио и његов зет Џон К. Вотерс.

Патон је планирао да ослободи Праг у Чехословачкој када је стигло наређење о обустављању даљег америчког напредовања. Без обзира на то његове трупе ослободиле су Плзењ (6. маја 1945. год) као и највећи део западне Чешке.

После немачког пораза

Након завршетка рата у Европи Патон је био веома разочаран зато што је савезничка команда одбила да му повери борбену команду над неком од америчких армија на Пацифику како би наставио да се бори против Јапанаца. Незадовољан својом улогом војног гувернера Баварске и сигуран да за живота више неће учествовати ни у једном рату, Патон је почео да се понаша чудно. Његова писма упућена породици у Америци била су пуна антикомунистичких и антисемитских изјава.

Патон се ускоро опет нашао у немилости америчких политичара и јавности. У једном разговору са новинарима упоредио је немачке нацисте са губитницима на америчким парламентарним изборима. Убрзо по давању изјаве смењен је са дужности команданта 3 армије. Пребачен је у 15. армију у којој је имао задатак да учествује у припреми историје Другог светског рата.

Огорчен и љут Патон је у октобру 1945. године преузео команду над америчком 15. армијом. Намеравао је да да оставку на овај положај али га је у томе претекла тешка саобраћајна несрећа која се догодила 9. децембра 1945. године. Многи теоретичари завере сматрају да је возачу који је управљао колима наређено да намерно изазове несрећу зато што је Патон наводно намеравао да се по повратку у САД кандидује за председника. Патон је преминуо у болници од последица несреће 21. децембра 1945. године и сахрањен је на америчком војничком гробљу у Хаму у Луксембургу.

Литература

• Forty, George (1978). Patton's Third Army at War. Shepperton, Surrey: Ian Allen Ltd. ISBN 978-0-7110-0901-1.