Бокељима (или архаично Бокези од ит. Bocchesi - "становници, житељи Боке") се сматрају становници Боке Которске (градови Котор, Тиват, Рисан и Херцег Нови, а у историјском смислу и Будва) која се налази у југозападном делу данашње Црне Горе. Већина их је православне вероисповести, док постоји и један број католика. Бокељи су доминантно српског порекла и српског националног осећаја и идентитета.

Бокељи имају и своју народну ношњу и сви, без обзира на верско опредељење, славе крсну славу, карактеристичан српски православни обичај. По истраживању академика Славка Мијушковића, код Бокеља католичке вере постојала је свест о црногорском пореклу, славили су и даље крсне славе и поштовали обичаје.[1].

Историја

уреди
 
Бокељи по етничкој структури, према попису из 2003. године

Простор Боке которске су у 7. веку населила српска племена,[2] а читава област је током највећег дела средњег века била у саставу српских држава.[3] У то време, Бока Которска није постојала као посебна административна целина. Њене границе су повучене тек након потоњих млетачко-турских ратова у 17. и 18. веку. Од тог времена усталио се и геополитички појам Боке Которске, а њени становници су прозвани Бокељима. Као такви, разликовали су себе од суседних Херцеговаца на једној и Црногораца на другој страни.

Петар I Петровић Његош није Бокеље сматрао Црногорцима, него Приморцима, а да та два дела српског народа раздваја по регионалној припадности доказују и његове посланице и писма. Неки Бокељи су се жалили аустријском цару против Црногораца[4] :

Разумио сам да су неки Бокељи пред императором велику жалбу приносили противу Церногорацах... који су највиши смутљивци и злодјеи међу ова два народа...

Када су неки Црногорци са неким Приморцима разбијали цркве и куће по Боки 1806. године[5] , Петар I је написао:

Ја знам да је било и Приморацах који су наговарали Црногорце да тако чине.

Обичаји и народна ношња

уреди

Познати Бокељи

уреди

Референце и напомене

уреди
  1. ^ Jovović, Ivan (2013). MATICA, proljeće 2013, DVOOLTARSKE CRKVE NA CRNOGORSKOM PRIMORJU (PDF). Matica crnogorska. стр. 69. 
  2. ^ Moravcsik 1967.
  3. ^ Јанковић 2007.
  4. ^ Петровић Његош, Петар I (2015). Свети Петар Цетињски, Између молитве и клетве, сабрана дјела, Петар Први Сименону Орловићу, стр. 360., писмо бр. 314. од 4.6.1818. Цетиње: Светигора. 
  5. ^ Петровић Његош, Петар I (2015). Свети Петар Цетињски, Између молитве и клетве, сабрана дјела, Петар Први Јовану Радоњићу, стр. 239., писмо бр. 81. од 9.3.1806. Цетиње: Светигора. 
  6. ^ „Slobodna Dalmacija”. Arhiv.slobodnadalmacija.hr. 14. 4. 2004. Приступљено 26. 10. 2013. 
  7. ^ Mato Mrsa
  8. ^ „Св. Леополд Богдан Мандић”. Архивирано из оригинала 29. 10. 2013. г. Приступљено 27. 10. 2013. 
  9. ^ „biografije : Petar Zambeljic”. moljac.hr. Архивирано из оригинала 29. 10. 2013. г. Приступљено 1. 11. 2013. 
  10. ^ „digitalna biblioteka crnogorske kulture i nasljedja”. Montenegrina. Приступљено 26. 10. 2013. 

Литература

уреди

Спољашње везе

уреди