Александра Бајић Милосављевић

Др Александра Бајић Милосављевић (Београд, 1954) српски је лекар, специјалиста неурологије и психијатрије. У последњих петнаест година свог радног века, као и након пензионисања интензивно се бави проучавањем митологије и астрономије у култури (археоастрономија или етноастрономија).

Др Александра Бајић Милосављевић
Александра Бајић Милосављевић фото:Борис Субашић
Лични подаци
Датум рођења	1954.
Место рођења	Београд, ФНР Југославија
Научни рад
Поље	медицина, митологија, астрономија у култури

Живот и школовање

Рођена је 1954. године у Београду. Одрасла је у породици која је неговала природне науке, где се учење сматрало начином живота. Отац Алекса, рударски инжењер, помогао јој је да стекне солидно разумевање математике и физике, мајка Милада, по професији биолог, упутила је у тајне живог света и научила је коришћењу најразличитије литературе.

Завршила Медицински факултет у Београду 1980. године, а неколико година касније и специјализацију из неурологије и психијатрије. Десетак година радила као консултант за неуропсихијатрију у Специјалној болници на Озрену код Сокобање. Од 1990. године радила као лекар-вештак у инвалидском осигурању у Дирекцији републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање у Београду и као судски вештак за област неурологије и психијатрије.

Изучавање митологије и астрономије у култури

Изучавање митологије се природно надовезало на њен основни позив: учење Карла Густава Јунга јој је донело солидно познавање језика симбола и архетипа. Сам Јунг је интезнивно проучавао народно литерарно стваралаштво многих народа, налазећи у старим религијама управо универзалне симболе и архетип. Чинило се логично да се исто може потражити и у народном литерарном стваралаштву Јужних Словена. У самом почетку свог истраживања митологије, Александра Бајић Милосављевић се сусрела са књигом Натка Нодила, „Стара вјера Срба и Хрвата”, која је настала у 19. веку, а која предхришћанског словенског Бога Световида сагледава у светлу једног соларног култа, повезујући га на тај начин са Сунцем. Књига је, практично од свог настанка, била жестоко критикована због националног романтизма, који провејава кроз цео њен садржај, због чега је наводно трпела научна објективност аутора. Национални романтизам свакако смета научној објективности, али је исто тако неспорно да дело садржи и веома важне увиде, који Натка Нодиа чине првим аутором који је на Балкану проучавао астрономска и календарска знања у култури Јужних Словена.

Сунце јесте било схваћено као божанство у многим старим културама. Треба се сетити грчког Аполона, који је најбољи пример за то, или староегипатског Бога Ра, али се исто тако треба чувати једностраности... Нису сви стари Богови соларни, неки нису чак ни небески. Од ове тачке у истраживању, указала су се два могућа пута: требало је активно тражити симболику Сунца у митологији Јужних Словена (и других народа) и требало је испитати како се једно соларно божанство, као божанска персонификација Сунца „понаша“ у природи. Први пут је водио изучавању народног литерарног стваралаштва у светлу Јунгових учења, други је водио ка астрономији и њеним законитостима. Укратко, такво истраживање је захтевало чврсту сарадњу природних и друштвених наука.

Година 2010. представљала је једну прекретницу. Проглашена је за годину археоастрономије и тада се много говорило о овој новој науци. Штампа и интернет су били пуни прича о необичним местима, која су била намерно уређена за посматрање небеских тела. Много се говорило и писало о Стоунхенџу у Британији, неолитској кружној формацији код места Госек у Немачкој, Њугреинџу у Ирској... Најчешће, то су биле различите кружне формације, одакле је посматрано небо и небеска тела. Случај је хтео да исте те године, Александра сретне шумара Драгана из Сокобање, који јој је открио постојање неколико кружних формација на планини Девици, које су исто тако биле идеалне за посматрање неба и небеских тела. Једна од њих се налазила на локалитету који се назива Богово Гумно. I сам назив је упућивао да је реч о светом месту: ту су се среле митологија и астрономија, археологија је тек требало да каже своје. Први археолог, који је видео локалитет, био је Драган Јацановић, који је одмах схватио његову астрономску намену. У сваком случају, све то је било веома инспиративно. Било је могуће испитати како се са Боговог Гумна могло видети Сунце.

Тако је настала прва археоастрономска књига ове ауторке, под називом „Календар предака”. Књига није имала високе научне претензије и писана је на популаран начин, тако да њен садржај буде доступан свима. Изазвала је одређену пажњу медија и инспирисала Ружицу Лукић, редитеља документариног програма РТС-а да 2012. године сними филм под називом „Кругови на Девици” и још један, назван „Стари словески Богови”. Оба филма су представила Србији једну нову науку, астрономију у култури.

Друштво „Влашићи”

Убрзо, Александри се јавио Милорад Стојић, археолог са Института за археологију САНУ. Показао јој је новооткривену кружну формацију код села Белица, у Шумадији, која је саграђена у време старијег неолита и предложио њено археоастрономско истраживање. Један такав локалитет, по својој важности превазилази сваког појединца. Да би се такво истраживање обавило, морало се се много учити... Милорад Стојић, археолог, сматрао је да је за учење неопходан и добар учитељ, кога је нашао у лику Милана Димитријевића, астронома.

Некако у исто време, Христивоје Павловић, архитекта и заљубљеник у Лепенски Вир, појавио се са идејом да би и тај локалитет требало археоастрономски истражити. Године 2014. први резултати истраживања Белице и Лепенског Вира су представљени на конференцији Развој астрономије код Срба, у народној обсерваторији на Калемегдану. Управо тада, основано је Друштво за археоастрономска и етноастрономска истраживања „Влашићи“. Први чланови и оснивачи били су Милан Димитријевић, Милорад Стојић, Христивоје Павловић и Александра Бајић Милосављевић.

Година 2018. донела је прва представљања Друштва „Влашићи“ на међународним конференцијама. Крајем августа те године, друштво је учествовало на Конференцији СЕАЦ-а (Европска асоцијација за астрономију у култури), која је одржана у Грацу. Александра Бајић Милосављевић и Христивоје Павловић су представили резултате свог истраживања Лепенског Вира; иста ауторка и Милан Димитријевић су приказали и своје истраживање Феликс Ромулијане; Александра је, заједно са истраживачима румунске Асоцијације за астрономију у култури (СРПАЦ), учествовала у истраживању кружне формације код Вршца, које је такође представљено на Конференцији. Сва три рада су, након строгих рецензија, прихваћена и објављена у Зборнику СЕАЦ 2018.

У новембру 2018. године, на конференцији румунске асоцијације СРПАЦ, представљено је археоастрономско истраживање локалитета у Белици, као и истраживање астрономских симбола на грчком и римском новцу. Тада је успостављена трајна сарадња Друштва „Влашићи“ и Друштва „СРПАЦ“, а Александра Бајић Милосављевић постала почасни члан Румунског удружења за астрономију у култури.

Успостављена је и сарадња са Друштвом за класичне студије из Београда, које годинама успешно води Ксенија Марицки Гађански.

Од тада, Друштво Влашићи је, са својим истраживањима учествовало на многим научним скуповима, у Србији и иностранству. Поред овога, његови чланови су се бавили и превођењем и издавањем литературе у области астрономије у култури античке Грчке и Рима. Преведено је по први пут на Српски језик Овидијево дело „Фасти“, Аратово дело „Појаве“ („Феномени“), као и Хигиново дело „Астрономика“.

Друштво „Влашићи“ је 2020. године, по први пут представило своје радове на међународној конференцији европске асоцијације археолога (ЕАА). Александра Бајић Милосављевић и Милан Димитријевић су приказали своја археоастрономска истраживања античких грчких храмова на оствима Делос и Наксос. Учешће на овој конференцији је представља нову прекретницу: европски археолози сада прихватају астрономију у култури као науку, већ две године њихове конференције имају обавезне сесије за ову научну дисциплину.

Један од најважнијих циљева Друштва „Влашићи“ је да привуче младе истраживаче, који ће ову науку пронети у будућност.

Радови представљени на међународним конференцијама

• Бајић, Александра; Павловић, Христивоје: The Summer Solstice Sun at Lepenski Vir, Harmony and Symmetry Celestial regularities shaping human culture, Proceedings of the SEAC 2018 Conference in Graz. (2018)
• Бајић, Александра; Димитријевић, Милан: Archeoastronomical research in Felix Romuliana (The palace, neither on Heaven nor on the Earth), Harmony and Symmetry Celestial regularities shaping human culture, Proceedings of the SEAC 2018 Conference in Graz. (2018)
• Бајић, Александра; Стојић, Милорад: Possible archaeoastronomical aspect of the archaeological site Pojate-Pojila in Belica, the village in Central Serbia, Sesiunea Nationaa de Comunicari a Societatii Romane pentru Astronomie Culturala, Timisoara, 16-17 noiembrie 2018, Lucrari, edited by Marc Eduard Frincu. (2018)
• Бајић, Александра; Димитријевић, Милан: Possible astronomical lore of the ancient Tribalians,Sesiunea Nationaa de Comunicari a Societatii Romane pentru Astronomie Culturala, Timisoara, 16-17 noiembrie 2019, Lucrari, edited by Marc Eduard Frincu. (2019)
• Бајић, Александра; Димитријевић, Милан: A pair of stećaks from Donja Zgošća, Publications of Astronomical Society "RudjerBošković", Belgrade (Proceedings of Serbian-Bulgarian astronomical Conference, held in Sokobanja, September 2020). (2020)
• Бајић, Александра; Димитријевић, Милан:Dionysus, wine, stars and Apollo,Journal of classical studies, Vol. 21-22, Матица Српска, Нови Сад.

Види још

• Етноастрономија

Спољашње везе

• „Интервју: Александра Бајић”. ТВ Храм. Приступљено 1. 3. 2021. 
• „О Удружењу”. Удружење Влашићи. Архивирано из оригинала 18. 04. 2021. г. Приступљено 1. 3. 2021. 
• „Еко фајл: Кругови на Девици”. Yоу Тубе. Приступљено 1. 3. 2021. 
• „Врзино коло на боговом гумну”. Yоу Тубе. Приступљено 1. 3. 2021.