Википедија

Мокшани

(преусмерено са Mokšu)
„Мокша (народ)” преусмерава овде. За друге употребе погледајте страницу Мокша (вишезначна одредница).

Мокшани, или народ Мокша (мокш. мокшет; рус. мокшане, или народ мокша), су подгрупа угро-финског народа Мордвина (Мордоваца, Мордва),[2] која живи у Руској Федерацији, најчешће око река Волге и Мокше,[3] и притока реке Ока.

Мокшани
Мокшанке у народној ношњи, 19. век. Фотографија Ивана Дубасова.
Укупна популација
296.900[1]
Региони са значајном популацијом
 Русија:
 Мордовија
 Пензенска област
 Рјазањска област
 Алтајска Покрајина
 Тамбовска област
 Саратовска област
 Оренбуршка област
 Татарстан
 Московска област
Језици
мокшански, руски
Религија
православље (Руска православна црква), лутеранизам, паганизам
Сродне етничке групе
Ерзјани (Ерзја), Поволшки Финци, Маријци (Мари) и остали уралски народи

Њихов матерњи језик је мокшански, један од два преживела језика из групе мордовских језика, гране фамилије уралских језика. Према попису из 1994. у Русији, 49% староседелачког поволшко-финског становништва у Мордовији је себе сматрало Мокшанима, све укупно више од 180.000 људи.[4] Већина Мокшана је религијски везано за Руску православну цркву; друге практиковане религије су лутеранизам[5] и паганизам.

Име уреди

 
Незванична застава Мокшу народа.[6]

Рубрук, фрањевачки свештеник који је послат код Монгола их је звао Моксел. Исти термин је коришћен у персијској хронологији Рашид ад-Дин. Према популарној традицији, Руси су први употребили термин Мордва који се односи само на Ерзјане,[7] но касније се користио како за Ерзјане тако и за Мокшане. Термин Мокша се почео јављати у руским списима од 17. века.

Мокшани су у локалним језицима познати као:

Историја уреди

Праисторија уреди

Подела Поволшких Финаца на мање групе започета је око 1200. п.н.е.[8] Мокшани се не могу пратити пре тог периода, јер нису развили тенхику сахрањивања која се разликовала од оне коју су имали остали Поволшки Финци. Према археолошким подацима, тела покојника у раној мокшанској култури су била оријентисана тако да су главе биле усмерене ка југу. Херодот напомиње да Андрофаги живе у шумама између Дњепра и Дона северно од Скитије и веровао да су ови људи, припадници Городецке културе, били Мокшани. Наводи Херодота представљају први писани траг Мокшана у историји.[9][10] Херодот је такође описао Скитско-персијски рат 516—512 п.н.е. који је укључио све народе средње Волге. Током овог рата су Сармати истерали Ските и потчинили неке Мокшанске кланове. Током 2. и 3. века нове ере Анти, Словени, Мокшани и Ерзјани су постали најмоћнији и најмногобројнији народи у источној Европи.[11] До краја 4. века, већина Мокшана се прикључило Хунском племенском савезу, учествујући са њима у победи над Остроготима 377. године, који су затим отишли на запад и населили у Панонију. Доказ за војно савезништво са Хунима укључује војну опрему, као што су битови и псалије, који су идентификовани као ранохунска ратна опрема.[12] Археолошки подаци указуију на то да се границе Мокшу територија нису мењале од 4. до 8. века. Године 450, Мокшу су били у савезу са народом Волге, познатијим као Буртаси који су највероватније Алани.[13][14]

Средњи век уреди

Током другог Арапско-хазарског рата 737. године, арапска војска је под вођством Марвана ибн Мухамеда стигла до десне обале Волге у ушла у сукоб са Буртасима на путу до леве обале Волге где су били Хазари.[15] Око 889—890 године, Хазари су заратили са Буртасима, Огузима и Печенезима. Године 913, после рата Ал-лариса и Руса на Итилу, 5.000 преживелих Руса побегло је узводно Волгом, где су били побијени од стране Буртаса. Године 932, хазарски краљ Арон је оформио ратни савез са Огузима. Око 940. године, током владавине краља Јозефа, Хазари су ушли у савез са Буртасима.[16] Касније је бурташка кнежевина Селикса постала вазал хазарском канату.[17] Године 965, Свијатослав I Кијевски је напао казарске савезнике, основио Серкел и Бугарску и стигао до Семендера.[18] Две године касније, после велике поплаве, он је напао и освојио Итил.[19] На почетку 10. века Алмиш краљ Поволшке Бугарске је преузео владавину над хазарским поданицима. Исламизирао их је, формирао савез са калифатом Багдада Ал-Муктафи и формирао трговачку базу на ушћу реке Ока.[20] Кијевски кнез Владимир освојио је престоницу Болгар 985. године. Краљ Алмуш и кнез Владимир су потписали мир и трговински споразум 1006. године, што је био почетак „вечног мира“ који је трајао 80 година.[21] Рат за доминацију над реком Оком и Ерзјанском тврђавом Обран Ош поново је започео 1120. године.[22] Кнез града Владимира Јуриј II освојио је Ошел 1220. године и захтевао смањење бугарског утицаја на Ерзјанско краљевство (Пургаска Русија). Касније је ступио у савез са Поволшком Бугарском. Кнежеви Владимира су заузели и уништили Обран Ош 1221. године и основали Нижњи Новгород на том месту. Ерзјански краљ Пургаз и мокшански краљ Пуреш су били у рату, при чему је Пургаз био у савезу са Бугарима, а Пуреш са кнезом Јуријем.[23] Године 1230, Пургаз је предводио опсаду Нижњег Новгорода, али је био поражен. После тога, син Пуреша, принц Атамаз је са својим куманским савезницима упао на територије Пургаза и потпуно разорио његово краљевство.[24] Као што је записано од стране Рашид-ал-Дина у његовом Јами ал-Таварикх, 4. септембар 1236. је дан када су синови Јочија — Бату-кан, Орда-кан и Берке, Угедејев син Кадан, Чагатаји-канов унук Бури и син Џингис Кана, Кулкан, прогласили рат против Мокшана, Буртаса и Ерзјана. Рат се завршио 23. аугуста 1237. са тријумфалном победом Монгола код Црне шуме, на граници са Рјазањском кнежевином.[25][26]

Мокшански краљ Пуреш се поклонио Бату-кану, од краља Пуреша је тражено да као вазал лично предводи своју војску у монголско-тартарским војним походима.[27] На почетку 1241. године, Монголи су освојили Кијев, прешли Карпатске планине и напали Пољску. Роџер Бакон у свом Опус Мајусу[28] пише да су Мокшани били претходница монголској војсци и да су помогли освајању Либлина и Завихоста у Пољској. Бенедикт Полоне је записао да су мокшански војници претрпели озбиљне губитке приликом освањана Сандомјежа, фебруара, и Кракова, марта исте године. Дана 9. априла 1241. године монголска војска је победила уједињену армију Пољске и Немачке у бици код Легнице. Верује се да је краљ Пуреш настрадао тада.[29] Брзо после те битке, мокшанска војска се заклела Бату-кану да се неће борити против Немаца. У наводима Ребрука и Бекона, Мокшани су прво преговарали са Немцима и Бохемијанцима у нади да ће прављењем савеза са њима побећи од потлаченог и вазалног односа који су имали према Бату-кану.[30] Такође се зна да је Субудај наредио кажњавање завереника, где је једна трећина, око хиљаду, мокшанских ратника убијено, а трећина успела да побегне и врати се у своју домовину. Једна трећина је остала у савезу са монголском војском и са њом марширала до Мађарске кроз Верецки пролаз марта 1242. године, по наводима мађарског бискупа Стефана II.[31] анд Маттхеw оф Парис.[32]

Географско распрострањење уреди

Мокшани живе предоминантно у централном и западном делу Мордовије, али и суседним регионима Тамбовске Области и западним и централним деловима Пензенске Области. Мокшани такође живе у Оренбург Области, Башкортостану, Татарстану, Алтајском Крају, али такође и као дијаспора у Естонији, Казахстану, Сједињеним Америчким Државама и Аустралији.

Култура уреди

 
Мокшанске жене
 
Мокшанске девојчице

Језик уреди

Мокшани говоре мокшанским језиком, који је један од мордвинских језика, гране фамилије уралских језика.

Митологија уреди

У традиционалној мокшанској митологији, свет је креирао Ińe Narmon (Велика Птица), који се у фолклору наводи као Акша Локсти (Бели Лабуд). Прву ствар који је Ińe Narmon креирао је вода. Yakśarga (Пловка) је донела песак са дна мора, Ińe Narmon је узео тај песак и направио земљу са Ińe Šufta-ом (Велико Дрво) њој. Ińe Narmon је направио гнездо на Ińe Šufta, које се најчешће односи на Келу (букву) у фолклору. Akša Kal (Бела Јесетра) је носила Земљу са кореном Ińe Šufta на својим леђима. Ińe Narmon је имао три птића: Тсофкс (Славуј), Куку (Кукавица), анд Ожарга (Пољска шева). Тсофкс је изабрала жбуње и врбаке као станиште, Куку се сместила у шуме, а Ожарга је отишла на поља. Једно од старијих деизама који се помиње у фолклору Мокшуа јес Мешаване (Мајка Ччела). Од покрштавања Мокшуа, врховни бог се назива Вäрден Шкаи (Узвишени Творац).

Према старијим легендама, стварање света је ишло у неколико фаза: прва, када је Идемевс (Ђаво) питан од стране Бога да донесе песак са дна великог мора. Идемевс је сакрио мало песка у својим устима. Када је Вäрден Шкаи почео са стварањем Земље, сакривени песак у устима Идемевс је почео да расте. Он је морао са испљуне песак и тако су бездани и планине настале на претходно равној и лепој Земљи. Први људи које је направио Вäрден Шкаи су могли да живе између 700 и 800 година и били ду џинови 99 аршина високи. Подземни свет у Мокшинској митологији припада Масторатиа-ју. Душе хероја, старешина кланова и ратника појених у биткама су одлазиле на емералд зелена острва названа Усиyа, где су седеле за дугачким столом са великим краљем Ťušťen-om i pile čist nektar.

Reference уреди

  1. ^ „Moksha”. Ethnologue.com. Приступљено 7. 9. 2017. 
  2. ^ „Who are the Mordvin People?”. worldatlas.com. 
  3. ^ Vuorela, Toivo (1964). The Finno-Ugric Peoples. Indiana University. стр. 221. 
  4. ^ Goskomstat (1995): Goskomstat of Russia, 1994 Microcensus of Russia, topical results (8 volumes). Goskomstat, Moscow
  5. ^ „Inkerin kirkko – Церковь Ингрии”. Inkerinkirkko.fi. 21. 8. 2016. Приступљено 3. 11. 2016. 
  6. ^ „Флаг мокшан”. Uralistica.com. Приступљено 7. 9. 2017. 
  7. ^ Jaimoukha, стр. 12.
  8. ^ „Moksha | people”. Britannica.com. 19. 1. 2006. Приступљено 3. 11. 2016. 
  9. ^ Kuussaari, Eero, Suomen suvun tiet, F. Tilgmann Oy, Helsinki 1935
  10. ^ Бубрих Д. В. Можно ли отождествлять мордву с андрофагами Геродота? — Записки Мордовского научно-исследовательского института социальной культуры, Саранск, 1941, № 3, с. 31.
  11. ^ Федорова М. В. Славяне, мордва и анты. Издательство Воронежского Университета, 1976
  12. ^ Ахмедов И. Р. Псалии в начале эпохи великого переселения народов // Культуры Евразийских степей вт. пол. I тыс. н. э.: (из истории костюма) . — Т. 2 . — Самара, 2001 — С. 220—222
  13. ^ Афанасьев Г. Е. Буртасы // Исчезнувшие народы. — М., 1988. — С.85-96.
  14. ^ Афанасьев Г. Е. Этническая территория буртасов во второй половине VIII — начале Х века // СЭ. — 1984. — № 4 — С.28-41
  15. ^ The History of the Jewish Khazars. New York: Schocken Books. 1967. стр. 84.
  16. ^ Zuckerman, Constantine. (1995) On the Date of the Khazars' Conversion to Judaism and the Chronology of the Kings of the Rus Oleg and Igor (Journal Article in Revue des études Byzantines)
  17. ^ «История Пензенского края» под редакцией профессора Г. Н. Белорыбкина, Пенза, 1996
  18. ^ Калинина Т. М. Сведения Ибн Хаукаля о походах Руси времен Святослава//ДГ. М., 1976. С. 90-101.
  19. ^ „{title}”. Архивирано из оригинала 24. 10. 2008. г. Приступљено 7. 9. 2017. 
  20. ^ В. А. Юрченков. Мордовский народ: вехи истории. — Саранск, 2007. — с. 89
  21. ^ В. А. Юрченков. Мордовский народ: вехи истории. — Саранск, 2007. — с. 90
  22. ^ В. А. Юрченков. Мордовский народ: вехи истории. — Саранск, 2007. — с. 93
  23. ^ В. А. Юрченков. Мордовский народ: вехи истории. — Саранск, 2007. — с. 97-98
  24. ^ „Электронная библиотека - Книги для читателей и качателей (; Наука. Техника. Медицина История Костомаров Н. И.. Русская история в жизнеописаниях ее главнейших дейтелей”. Biblioteka.org.ua. Архивирано из оригинала 04. 06. 2016. г. Приступљено 3. 11. 2016. 
  25. ^ Лурье Я. С. 1) Общерусские летописи. С. 49-55; 2) Летопись Тверская // Словарь книжников и книжности Древней Руси. Вып.2. (вторая половина XIV — XVI в.). 4.2. Л.,1989
  26. ^ Рашид Ад-Дин. Сборник летописей. Т. II, Издательство АН СССР, 1960
  27. ^ Benson, Douglas (1995). Six Emperors. University of Michigan. 
  28. ^ John Bridges. The "Opus Majus" of Roger Bacon. Elibron Classics, 2000
  29. ^ В. А. Юрченков. Мордовский народ: вехи истории. — Саранск, 2007. — с. 116
  30. ^ Itinerarium fratris Willielmi de Rubruquis de ordine fratrum Minorum, Galli, Anno gratia 1253. ad partes Orientales.
  31. ^ Sinor D. Un voyageur du treizieme siecle: le Dominicain de Hongrie. — Bulletin of the School of Oriental and African Studies. University of London, 1952, vol. XIV, part 3. стр. 599)
  32. ^ Paris, Matthew; Roger, of Wendover; H. R. Luard (editor). Chronica majora in Rerum Britannicarum Medii Aevi Scriptores; or, Chronicles and Memorials of Great Britain and Ireland During the Middle Ages (London: Great Britain Public Record Office, 1858-1911). 57.

Izvori уреди

  • Финно-угры и балты в эпоху средневековья (Археология СССР). М., 1987. С. 398-404
  • Кулаков В И. Древности пруссов VI-XIII вв. САИ. Вып. Г1-9 М., 1990
  • Финно-угры и балты... С. 411-419
  • Jaskanis J. Jacwiez w badaniach archeologicznych. Stan i perspektywy badawce // Rocznik biatostocki. T. XIV. Biatystok. 1981. S. 49-67.
  • Nowakowski W. Osiedia Kultury bogaczcwskiej - proba podsumowania stanu badart // WA. LI-1. 1986-1990.
  • Таутавичюс А.3. Балтские племена на территории Литвы в I тысячелетии н.э. // Из древнейшей истории балтских народов (по данным археологии и антропологии). Рига, 1980. С. 81, 82
  • Kevin Alan Brook. The Jews of Khazaria. Rowman & Littlefield Publishers, Inc. (2nd изд.). 2010. ISBN 978-0-7425-4981-4. 

Спољашње везе уреди

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Mokšani&oldid=26762972”