Ćiune Sugihara

Ćiune Sugihara (杉原 千畝, Sugihara Ćiun,; Kozuči, 1. januar 1900 – 31. jul 1986, Kamakura) je bio japanski diplomata koji je služio kao zamenik konzula Japanske imperije u Kaunasu, u Litvaniji. Tokom Drugog svetskog rata, Sugihara je pomogao oko 6000 Jevreja da pobegnu iz Evrope izdavanjem tranzitnih viza tako da bi mogli da putuju kroz japansku teritoriju, rizikovajući svoj posao i živote članova svoje porodice.Jevreji koji su bežali su bili izbeglice iz okupirane Zapadne Poljske i okupirane Istočne Poljske, kao i stanovništvo Litvanije. Godine 1985, država Izrael mu je dodelila priznanje Pravednika među narodima (Hebrejski: חסידי אומות העולם) zbog njegovih postupaka. On je jedini čovek japanske nacionalnosti koji je počastvovan tim priznanjem. Godine 2020. je "Godina Čijun Sugihare" u Litvaniji. Proračunato je da je danas živo oko 100.000 ljudi koji su potomci primalaca Sugiharinih viza.

Ćiune Sugihara
Ćiune Sugihara
Ime po rođenju	杉原 千畝
Druga imena	"Sempo",Pavlo Sergeivič Sugihara
Datum rođenja	(1900-01-01)1. januar 1900.
Mesto rođenja	Kozuči (sada Mino, prefektura Gifu),Japan
Datum smrti	31. jul 1986.(1986-07-31) (86 god.)
Mesto smrti	Kamakura, prefektura Kanagava, Japan
Državljanstvo	japansko
Zanimanje	zamenik konzultata japanske imperije u Litvaniji
Delovanje	spašavanju 6000 Jevreja tokom Holokausta
Supruga	Klaudija Semionovna Apolonova (v. 1919 —  r. 1935) Jukiko Kikuči (v. 1936)
Deca	4
Nagrade

Biografija

Mladost

Ćiune je rođen 1. januara 1900. gradu Kozuči, Japansko carstvo (sada Mino, prefektura Gifu), od oca Jošima Sugihare i majke Jacu Sugihare. Majka mu je bila iz samurajskog staleža. Bio je drugi sin među pet dečaka i jedne devojčice. Njegov otac je želeo da bude lekar, ali je on namerno pao na prijemnom ispitu. Univerzitet Vaseda upisuje 1918. i studira englesku književnost. Studije je morao da prekine zbog nedostatka sredstava. Godine 1919. položio je ispit za stipendiju Ministarstva inostranih poslova Japana. Poslat je u da izučava ruski jezik. Japansko Ministarstvo spoljnih poslova ga je poslalo u Harbin, u to vreme centar ruske emigracije, gde je učio ruski i nemački tako da je postao upućen u ruske poslove. U japanskoj ambasadi u ovom gradu počeo je da radi 1924. Dok je bio u Harbinu, Ćiune se obratio u pravoslavlje, uzimajući kršteno ime Pavle Sergejevič. Sugihara je od rane mladosti bio hrišćanin, član protestantske baptističke crkve koju su u Japanu osnovali američki misionari. Tu se oženio za ruskinju, Klaudiju Simonovu Apolonovu. Razveli su se 1935. godine – Ćiune je mnogo želeo decu, a Klaudija nije želela da bude majka.

Nakon što je uspio da završi studije i diplomira Sugihara je radio u japanskom ministarstvu spoljnih poslova, a zatim od 1931. u ministarstvu spoljnih poslova Mandžurije, gdje je obavljao dužnost zamenika ministra inostranih poslova u marionetskoj vladi. Pregovarao sa Sovjetskim Savezom o prodaji Severne mandžurijske železnice – njegovi ruski kontakti su mu omogućili da tačno proceni vrednost železnice, tako da je obezbedio kupoprodajni ugovor koji je bio mnogo povoljniji za Japance. Ipak, dao je ostavku na poziciju vršioca dužnosti ministra stranih poslova iz protesta kako su Japanci tretirali lokalne Kineze: "Odnosili su se prema njima kao da su životinje. Kao da nisu ljudska bića". Kada se 1935. godine vratio u Japan, Ćiune se oženio Jukikom Kikući, koja je na krštenju uzela ime Marija. Kako sama Jukiko kaže: "Kada sam ga upoznala, videla sam da nije kao ostali Japanci. Iz njega je zračio mir. Ophodio se samnom kao kao da je jednak samnom, što Japanci nisu radili sa ženama. Žene su bile drugorazredni građani." Par je imao četvoro sinova: Hirokija, Ćiakija, Harukija i Nobukija. Nakon nekoliko godina provedenih u otadžbini, on je 1938. poslan u japansku ambasadu u Helsinkiju.

Angažman u Litvaniji

Bivši japanski konzulat u Kaunasu.

Ćiune je 1939. postavljen kao vicekonzul u Kaunasu, glavnom gradu Litvanije. Razlog zašto je postavljen tamo je bio da obaveštava japanske vlasti o sovjetskim i nemačkim trupama. Trebao je i da sazna da li Njemačka planira da napadne SSSR i ako planira da o tome izvijesti svoje nadređene u Berlinu i Tokiju. Sugihara je sarađivao i sa poljskim obaveštajcima kao dio većeg plana japansko-poljske saradnje. Međutim, iste godine nemačke snage su prodrle u susednu Poljsku otpočevši Drugi svetski rat, usled čega su hiljade poljskih Jevreja bile prisiljene na bekstvo, naročito u tada neutralnu Litvaniju. Kada su Sovjeti zauzeli Litvaniju 1940, mnoge jevrejske izbeglice iz Poljske kao i mnogi litvanijski Jevreji su pokušali da dobiju izlazne vize. U to vrijeme litvanski Jevreji činili su trećinu gradskog stanovništva Litvanije i polovinu stanovnika svakog grada. U periodu između 16. jula i 3. avgusta 1940. holandski počasni konzul Jan Zvartendijk obezbjedio je vize za preko 2.200 Jevreja za Kurasao, ostrvo na Karibima gdje se nalazila holandska kolonija ili do Surinama. Dolazak do Kurasaoa bi takođe zahtevao tranzitnu vizu neke od zemalja kroz koje su Jevreji morali da putuju, ali ambasade su bile nevoljne da ih izdaju. U to vreme, japanska vlada je zahtevala da se vize izdaju samo onima koji su prošli kroz odgovarajuću imigracionu proceduru i koji su imali dovoljno novca – većina izbeglica nije ispunjavala ove kriterijume. Sugihara je tri puta kontaktirao japansko Ministarstvo inostranih poslova da mu odobri da izda tranzitne vize – svaki put je bio odbijen.

Ćiune je odlučio da izdaje vize bez odobrenja svoje vlade. Znajući da ga takav čin neposlušanja koštati posla, ali i takođe da će dovesti u opasnost život svoje žene i dece ako nacisti ikada napadnu Litvaniju, pitao je ženu za savet. Setivši se izvesnog stiha iz knjige proroka Jeremije, Jukiko ga je podržala u njegovoj nameri. Tada su počeli da pišu neodobrene vize. Od 18. jula do 28. jula 1940, Ćiune je ručno ispisivao vize. Svaka viza je omogućavala desetodnevni tranzit preko Japana, što je bilo u direktnom sukobu sa naređenjima koje je Ćiune dobijao. U japanskoj kulturi takav čin neposlušanja se strogo kažnjavao. Ipak, on je pregovarao sa sovjetskim službenicima koji su dopustili Jevrejima da putuju preko transsibirske železnice.

Viza koju je 1940. izdao konzul Sugihara u Litvaniji.

Sugihara je vize pisao ručno. Dnevno je provodio 18-20 sati dnevno pišući vize, uz pomoć svoje žene i radnika konzulata, ponekad i izbeglica. Zabeleženo je da neretko nije jeo da ne bi gubio vreme na pisanje viza. Zbog izdavanja viza bio je smenjen sa svoje funkcije i bilo mu je naređeno da odmah napusti konzulat. Ćiune, Jukiko i njihovi sinovi su se onda smestili u obližnjem hotelu. Jevreji su ih ubrzo našli i molili ih da im izdaju još viza. Do 4. septembra, kada su trebali da napuste Kaunas vozom, Ćiune i Jukiko su pisali vize. Svakog dana su izdavali onoliko viza koliko je konzulat prosečno izdavao za mesec dana. Veče pred odlazak, on i žena su celu noć ispisivali spasonosne papire. Na dan odlaska, na putu do železničke stanice, Ćiune je stavljao blanko potpise na papire, bacajući vize u masu tako da bi ih ljudi sami posle popunili. Kada je ušao u voz, samo je udarao pečat na prazne papire, izbacujući dokumenta kroz prozor. U jednom trenutku, ostao je bez snage. Nagnuo se kroz prozor i rekao: "Molim vas da mi oprostite. Ne mogu više da pišem. Želim vam sve najbolje." Tada se duboko naklonio prisutnim izbeglicama. Neko od prisutnih Jevreja i Poljaka mu je uzviknuo: "Sugihara, nikada te nećemo zaboraviti! Sigurno ću te opet videti!" Jukiko je na ove reči zaplakala i plakala je još dugo pošto je voz napustio stanicu.

Broj spašenih

Ikona Ćiune Sugihara u paraklisu Svetog Jovana Zlatoustog, Beograd, Srbija

Broj Jevreja koji su dobili Sugiharine vize nije nikad tačno utvrđen. U zvaničnoj arhivi japanskog konzulata je zapisano oko 2.100 imena. Vjeruje se da u svoj žurbi da potpiše što veći broj viza Ćiune nije unosio u arhivu svako ime. Tvrdilo se da je prije odlaska izbjeglicama dao svoj pečat službenog konzulata kako bi se moglo falsifikovati što više viza. Njegov sin Nobuki Sugihara odlučno je insistirao na tvrdnji da otac nikome nije dao pečat, jer je i u vozu ovjeravao blanko papire. Izvori navode dva broja 2200 i 6000. Cifra od 6000 spašenih iako se smatra da je samo priča, mogla bi biti realna jer su u pitanju su porodične vize koje su omogućavale glavi porodice da sa svojim supružnikom i djecom napusti Litvaniju. Japanska televizija Fuđi je 29. septembra 1983. emitovala dokumentarni film "Jedna viza koja je odlučila o njihovoj sudbini - Japanci koji su spasili 4.500 Jevreja". Kada je 1985. Ćiune Sugihara dobio nagradu Pravedni među narodima neki japanski listovi su izvjestili da je spasio 6.000 ljudi, a drugi 4.500. "Japan Tajms" od 19. januara 1985. donosi članak sa naslovom "Japanac počašćen što je spasio 6.000 Jevreja", u kojem piše "Sugihara se oglušio o naredbe iz Tokija i izdao tranzitne vize za skoro 6.000 Jevreja". Američke novine takođe spominju Sugiharu kao "diplomatu koji se oglušio na naredbe svoje vlade i izdao tranzitne vize za 6.000 Jevreja". Centar Simon Vizental procenio je da je Ćiune Sugihara izdao tranzitne vize za oko 6.000 Jevreja i da je oko 40.000 potomaka jevrejskih izbjeglica danas živo zbog njegovih postupaka. Poljska obaveštajna služba izdala je određen broj lažnih viza. Sugiharina udovica i najstariji sin procenjivali su broj spašenih od sigurne smrti na 10.000 Jevreja. Profesor i sa Bostonskog univerziteta Hilel Levin takođe procenjuje da je pomogao "čak 10.000 ljudi", ali da je na kraju preživjelo daleko manje ljudi. Neki Jevreji nisu uspeli da napuste Litvaniju na vreme (Sovjeti su naplaćivali voznu kartu pet puta skuplje nego što je to bilo uobičajeno) tako da su nestali u Holokaustu kada su Nemci napali Sovjetsku uniju 22. juna 1941.

Otkaz

Sugihara je preraspoređen u Kenigsberg, Istočna Pruska prije nego što je služio kao generalni konzul u Pragu, Čehoslovačka, od marta 1941. do kraja 1942. i u delegaciji u Bukureštu, Rumunija, od 1942. do 1944. Unaprijeđen je u čin trećeg sekretara 1943, a odlikovan je Ordenom svetog blaga, 5 stepena, 1944. Kada su svojetske trupe ušle u Rumuniju, zarobili su Sugiharu i njegovu porodicu i odvezli ih u ratni logor. Tamo su ostali nekih 18 meseci i pušteni su tek kada je Jukiko čuvaru dala svoj skupoceni kimono. Godine 1947. japansko ministarstvo spoljnih poslova zatražilo je od njega da podnese ostavku, nominalno zbog smanjenja broja zaposlenih. Neki izvori, uključujući njegovu suprugu Jukiko Sugiharu, tvrde da je otpušten zbog "incidenta" u Litvaniji.

Kasnije doba

Sugihara se sa ženom i tri sina nastanio u Fudžisavi u prefekturi Kanagava. Da bi izdržavao svoju porodicu, uzimao niz slabo plaćenih poslova, u jednom trenutku čak prodavajući sijalice od vrata do vrata. Porodica je 1947. doživjela tragediju kada je njegov najmlađi sin Haruki umro u sedmoj godini, nedugo nakon povratka u Japan. Godine 1949. dobili su još jednog sina, Nobukija. Sugihara je kasnije počeo da radi za izvoznu kompaniju kao generalni direktor. Koristeći svoje znanje ruskog jezika, Sugihara je nastavio sa radom i živeo skromno u Sovjetskom Savezu šesnaest godina, dok je njegova porodica ostala u Japanu. Jedan njegov prijatelj se seća: "Pozvao me je na večeru. Ja sam se naravno ponadao da ćemo lepo jesti. On je rekao da će on da kuva, te smo otišli u prodavnicu, gde je on kupio krompir i kobasice. Krompir je kući oljuštio i skuvao u kuvalu koje mu je stajalo u klozetu. On je to smatrao gozbom".

Ješua Nišri, ekonomski ataše izraelske ambasade u Tokiju i jedan od Jevreja koji je spašen zahvaljujući Sugihari dok je još bio dete, konačno je 1968. uspio da ga nađe. Sledeće godine je Ćiune otišao u Izrael gde ga je dočekala izraelska vlada. Jevreji koje je spasao počeli su da lobiraju u Jad Vašem da bude priznat za Pravednika. Jad Vašem ga je 1984. proglasio "Pravednikom među narodima". Pošto je bio suviše bolestan da bi putovao, žena i sin su otišli da bi u njegovo ime preuzeli nagradu.

Ćiune i njegov sin Nobuki u Izraelu, decembar 1969.

Ploča sa imenom Ćiune Sugihare u Jad Vašem, Jerusalim.

Na pitanje koji su njegovi razlozi za izdavanje viza Jevrejima, Sugihara je objasnio da su izbjeglice ljudska bića i da im je jednostavno potrebna pomoć: "Želiš da znaš šta me je pokrenulo, zar ne? Pa... To je prosto onaj osećaj koji bi svako imao da se zapravo susretne sa izbeglicama lice u lice, kako mole sa suzama u očima. Čovek prosto ne može da se suzdrži a da ne sastradava sa njima. Među njima je bilo starih ljudi i žena. Bili su toliko očajni da su išli toliko daleko i da mi ljube cipele. Da, to sam video sopstvenim očima. U to vreme sam osećao da japanska vlada U Tokiju nije imala jedinstveno stanivište. Neke japanske vođe su prosto bile uplašene zbog pritiska od strane Nacista; drugi zvaničnici su prosto bili nezainteresovani.

Ljudi u Tokiju nisu bili jedinstveni. Bilo bi smešno da se bavim njima. Tako sam se odlučio da više ne čekam odobrenje. Znao sam da će oko toga da se žale u budućnosti. Ali, ja sam znao da bi to bilo ispravno. Nema ništa loše u tome da se spašavaju životi. Sa duhom smirenja, čovekoljublja i prijateljstva prema bližnjima, sa tim duhom, krenuo sam da učinim šta sam učinio, suočen sa najtežom situacijom – i iz tog razloga, krenuo sam napred sa udvostručenom hrabrošću".

Ćiune Sugihara je umro u bolnici u Kamakuri 31. jula 1986. godine. Ćiune nikada samoinicijativno nije govorio o svome podvigu. Uprkos publicitetu koji mu je dat u Izraelu i drugim državama, ostao je praktično nepoznat u svojoj zemlji. Tek kada je na njegovu sahranu došla velika delegacija Jevreja iz cijelog svijeta, uključujući i izraelskog ambasadora u Japanu, njegove komšije su saznale za njegov podvig. Njegovo kasnije posthumno priznanje je u suprotnosti sa životom koji je živio nakon gubitka diplomatske karijere. Voleo je da govori: "Možda sam i mogao da poslušam svoju vladu, ali onda ne bih slušao Boga". Muneo Suzuki se 1991. se izvinio porodici Sugihara zbog dugogodišnjeg nepravednog tretmana Ministarstva spoljnih poslova. Zvanična obnova časti od strane japanske vlade izvršena je 10. oktobra 2000. godine kada je ministar inostranih poslova Johai Kono održao govor u Sugiharinu čast u Diplomatskom arhivu Ministarstva spoljnih poslova Japana. Kratki film "Vize i vrlina" iz 1997. čija je tema Sugiharino spašavanje Jevreja, osvojio je Oskara u martu 1998. za najbolji kratkometražni film.

Odlikovanja

• Orden svetog blaga, 5 stepena, 1944;
• Krst za spasavanje umirućih (Litvanija), (1993)
• Orden zasluga Republike Poljske, Komandantov krst (1996);
• Ordena obnove Poljske, Komandantov krst sa zvezdom (2007);

Literatura

• Levine, Hillel (1996). In search of Sugihara: the elusive Japanese diplomat who risked his life to rescue 10,000 Jews from the Holocaust. New York: Free Press. ISBN 978-0-684-83251-7. 
• Sugihara, Yukiko (1995). Visas for life. Edu-Comm Plus. ISBN 978-0-9649674-0-3. 
• Levine, Hillel (4. 11. 1996). In Search of Sugihara: The Elusive Japanese Diplomat Who Risked his Life to Rescue 10,000 Jews From the Holocaust. Free Press. str. 69. ISBN 978-0684832517. CS1 održavanje: Format datuma (veza)
• Sugihara, Yukiko (1995). Visas for life. Edu-Comm Plus. ISBN 978-0-9649674-0-3. 
• Levine, Hillel (4. 11. 1996). In Search of Sugihara: The Elusive Japanese Diplomat Who Risked his Life to Rescue 10,000 Jews From the Holocaust. Free Press. str. 69. ISBN 978-0684832517. 

Dodatna literatura

• Esin Ayirtman - Sugihara (2020). Chiune Sugihara. EPO vzw. ISBN 978-9464007862. 
• Yukiko Sugihara (1995), Visas for Life, translation by Hiroki Sugihara and Anne Hoshiko Akabori, Edu-Comm Plus Editors. Sugihara, Yukiko (1995). Visas for Life. Edu-Comm Plus. ISBN 978-0964967403. 
• Yutaka Taniuchi (2001). The miraculous visas – Chiune Sugihara and the story of the 6000 Jews. New York: Gefen Books. ISBN 978-4-89798-565-7. 
• Sugihara, Seishirō; Norman Hu (2001). Chiune Sugihara and Japan's Foreign Ministry, Between Incompetence and Culpability. University Press of America. ISBN 9780761819714. 
• Ganor, Solly (2003). Light One Candle: A Survivor's Tale from Lithuania to Jerusalem. Kodansha America. ISBN 978-1-56836-352-3. 
• Gold, Alison Leslie (2000). A Special Fate: Chiune Sugihara: Hero Of The Holocaust. New York: Scholastic. ISBN 978-0-439-25968-2. 
• Kranzler, David (1988). Japanese, Nazis and Jews: The Jewish Refugee Community of Shanghai, 1938–1945. Ktav Pub Inc. ISBN 978-0-88125-086-2. 
• Saul, Eric (1995). Visas for Life: The Remarkable Story of Chiune & Yukiko Sugihara and the Rescue of Thousands of Jews. San Francisco: Holocaust Oral History Project. ISBN 978-0-9648999-0-2. 
• Iwry, Samuel (2004). To Wear the Dust of War: From Bialystok to Shanghai to the Promised Land, an Oral History (Palgrave Studies in Oral History). Basingstoke: Palgrave Macmillan. ISBN 978-1-4039-6576-9. 
• Paldiel, Mordecai (2007). Diplomat heroes of the Holocaust. Jersey City, NJ: distrib. by Ktav Publishing House. ISBN 978-0-88125-909-4. 
• Sakamoto, Pamela Rotner (1998). Japanese diplomats and Jewish refugees: a World War II dilemma. New York: Praeger. ISBN 978-0-275-96199-2. 
• Staliunas, Darius; Schreiner, Stefan; Donskis, Leonidas; Nikzentaitis, Alvydas (2004). The vanished world of Lithuanian Jews. Amsterdam: Rodopi. ISBN 978-90-420-0850-2. 
• Steinhouse, Carl L. (2004). Righteous and Courageous: How a Japanese Diplomat Saved Thousands of Jews in Lithuania from the Holocaust. Authorhouse. ISBN 978-1-4184-2079-6. 
• Ten Green Bottles: The True Story of One Family's Journey from War-torn Austria to the Ghettos of Shanghai by Vivian Jeanette Kaplan (St. Martin's Press). Kaplan, Vivian Jeanette (2004). Ten Green Bottles: The True Story of One Family's Journey from War-torn Austria to the Ghettos of Shanghai. Macmillan. ISBN 0-312-33054-5. 
• J.W.M. Chapman, "Japan in Poland's Secret Neighbourhood War" in Japan Forum No. 2, 1995.
• Ewa Pałasz-Rutkowska & Andrzej T. Romer, "Polish-Japanese co-operation during World War II" in Japan Forum No. 7, 1995.
• Takesato Watanabe (1999), "The Revisionist Fallacy in The Japanese Media 1 – Case Studies of Denial of Nazi Gas Chambers and NHK's Report on Japanese & Jews Relations" in Social Sciences Review, Doshisha University, No. 59.
• Gerhard Krebs, Die Juden und der Ferne Osten na sajtu Wayback Machine (arhivirano 2005-11-05), NOAG 175–176, 2004.
• Gerhard Krebs, "The Jewish Problem in Japanese-German Relations 1933–1945" in Bruce Reynolds (ed.), Japan in Fascist Era, New York, 2004.
• Jonathan Goldstein, "The Case of Jan Zwartendijk in Lithuania, 1940" in Deffry M. Diefendorf (ed.), New Currents in Holocaust Research, Lessons and Legacies, vol. VI, Northwestern University Press, 2004.
• Mitsui, Hideko (2010). „Longing for the Other: Traitors' cosmopolitanism”. Social Anthropology. 18 (4): 410—416. doi:10.1111/j.1469-8676.2010.00124.x. 
• "Lithuania at the beginning of WWII"
• George Johnstone, "Japan's Sugihara came to Jews' rescue during WWII" in Investor's Business Daily, 8 December 2011.
• William Kaplan (1998). One More Border: The True Story of One Family's Escape from War-Torn Europe. Douglas & McIntyre. ISBN 0-88899-332-3.