Википедија

Azerska umetnost

Azerska umetnost se razvila tokom drevne istorije Azerbejdžana i iranskog Azerbejdžana. Azeri su stvorili bogatu i karakterističnu kulturu, čiji su glavni deo uglavnom umetnički predmeti. Ovaj oblik umetnosti ukorenjen je u drevnu antiku, predstavljen je širokim spektrom rukotvorina, kao što su izrada nakita, graviranje metala, obrada drveta, kamena i kostiju, izrada tepiha, vezenje, tkanje i pletenje. Svaka od ovih vrsta azerske umetnosti, veoma je popularna. Mnogo zanimljivih činjenica koje se odnose na razvoj umetnosti i zanata u Azerbejdžanu preneli su brojni trgovci, putnici i diplomate koji su posetili ta mesta u različito vreme.

Praistorijska umetnost uredi

 
Crteži na stenama, u Gobustanu

Crteži koje prikazuju totemske pojmove drevnih ljudi, njihove verske običaje i lov sačuvane na stenama u Gobustanu svedoče o umetnosti u epohi paleolita. Često su prikazivani muškarci i žene, ribolov, slike ljudi koji plešu na stenama, čamci sa veslačima i razne divlje životinje.[1]

Petroglif na teritoriji ordubadskog rejona potiče iz 4—1. veka pre nove ere. Na bazaltnim stenama pronađeno je oko 1500 uklesanih stenskih crteža jelena, koza, bikova, pasa, zmija, ptica, fantastičnih bića kao i ljudi, kočija i raznih simbola.[2]

Antika uredi

Pronalasci keramičkih predmeta pripadali su kavkaskoj albanskoj kulturi, otkriveni tokom arheoloških iskopavanja. Raznoliki ukrasni i semantički motivi tipični su za keramičke predmete koji se nalaze u različitim oblastima Azerbejdžana, kao što su Šahti.

Veliki brod, pronađen u selu Šahti, jedan je od najpoznatijih keramičkih predmeta u Azerbejdžanu. Prema istraživanjima, najzanimljivija je čaša od ritona sa likom jelena.

Temelji su otkriveni u različitim rejonima Azerbejdžana, uglavnom u Nahčivanu i Gabalinu. Kameni crteži pronađeni su u Kazaškom rejonu i pripadali su  veku 4—3. p. n. e.. Pećinski stanovi pronađeni su u Zangelanskom i Šemahinskom rejonu.

Srednji vek uredi

 
Kamen od 5. do 6. veka pronađen u hramu u Mingečeviru sa natpisom na albanskom jeziku[3]

Razvoj starih i izgled novih gradova uticali su na razvoj karavanskih trgovina i širenju zanatske proizvodnje. Mnogi su gradovi bili poznati po tkanju tepiha, proizvodnji umetničkih keramičkih tegli, zlatnih i srebrnih predmeta.

Uzorci gravura i skulptura bili su široko rasprostranjeni u likovnoj umetnosti, u periodu kavkaske Albanije.[4]

Kamen iz 5. do 6. veka pronađen je u Mingečeviru i bio je jedan od najpoznatijih otkrića tog vremena. Šolja pronađena u selu Bartim potiče iz 2—4 veka i čuva se u istorijskom muzeju u Moskvi.

 
Ornament u mauzoleju Momine Hatun, u Nahčivanu, 12. vek

Zauzimanje Kavkaske Albanije od Arapa u 7. veku bilo je od velikog značaja za dalji razvoj likovne umetnosti. Muslimansko—iranske i arapske kulture počele su se širiti na teritoriji modernog Azerbejdžana. Izgradnja džamija, mauzoleja, dvoraca i drugih kultnih arhitektonskih spomenika praćeno je njihovim ukrašavanjem raznim uzorcima i ukrasima, kaligrafskim elementima (epitafom), pločicama i bareredima. Ukrasi na mauzoleju Momine Khatun u Nahčivanu, izgrađeni u epohi vladavine Seldžučk dinastije na obali reke Pirsat, spomenici su tog vremena.

 
Ukrasi palate u Bakuu, 15. vek

Lokalne likovne škole su otvorene u rejonima kao što su Bardinski, Šemahinski, Bejlaganski rejon, Gendže, Nahčivanu i Sabran. Arhitektonske škole Nahčivana, Širvan—Apšeronski rejon i Tabriz su najvažnije među njima. Spomenici i građevine Nahčivan škole odlikuju se po keramičkim detaljima, koji su u početku bili jednobojni, ali su potom postali višebojni. Ukrasni motivi obično su se sastojali od cigle i crepa. Glatki kameni zidovi od plastike, koji se retko koriste, pripadaju arhitektonskoj školi Širvan—Apšeronski rejon.

Umetnička vrednost Divankhana iz Širvanšah palate određena je savršenstvom.

Kamenje sa natpisima i slikama ljudi i životinja (tigar, konj, bik i ptica) pronađeni su u Širvanovom arhitektonskom spomeniku izgrađenom u 13. veku u zalivu Bakua.[5] Ovaj spomenik pripada kiparskoj umetnosti gde su natpisi i istaknute slike bili presudan faktor u dekorativnom oblikovanju zgrada. Kulturne tradicije drevne kavkaske Albanije sačuvane su u reljefima kamenja.[6]

Kamenje Bail, koje je imalo karakteristike Friza, sastojalo se od dekorativnih elemenata u velikim arhitektonskim spomenicima koji se u to vreme nalaze na zemlji.

Keramički predmeti pronađeni tokom arheoloških iskopavanja u Sabranu i Bailaganu, takođe, svedoče o visokom nivou likovne umetnosti u srednjem veku.

15. vek uredi

Azerbejdžanski tepih uredi

Azerbejdžanski tepih je proizvod Azerbejdžana, drevnog centra tkanja tepiha. Azerbejdžan je od davnina poznat kao centar velikog broja različitih zanata. Arheološka iskopavanja na teritoriji Azerbejdžana svedoče o dobro razvijenoj poljoprivredi, stočarstvu, obradi metala i keramike i tkanja tepiha koji potiču još iz 2. milenijuma pre nove ere. Pojačan je razvoj tkanja tepiha za vreme vladavine Ismaila I.

Tepisi iz Azerbejdžana mogu se grupisati u nekoliko velikih grupa i mnogo podgrupa. Pravo naučno istraživanje o azerbejdžanskom tepihu povezano je sa Latifom Karimovom, naučnikom i umetnikom. Njegova klasifikacija je povezala četiri velike grupe tepiha sa četiri geografske zone Azerbejdžana, tj. Guba—Širvan, Ganja—Kazahstan, Karabah i Tabriz.[7]

Tepih Karabaha jedan je od pet glavnih regionalnih grupa tepiha proizvedenih u Azerbejdžanu, nazvanom po Karabaškom rejonu, koji se sastoji od sadašnje regije Nagorno—Karabah i susednih nizijskih teritorija. Tepisi Karabaha imaju 33 delova. Specifični su po svojim živim i radosnim bojama. Podeljeni su u četiri grupe.

17. do 18. vek uredi

 
Vaza u narodnom istorijskom muzeju Azerbejdžana

Škola minijaturnog crtanja uredi

Persijsko minijaturno crtanje razvijalo se na teritoriji Azerbejdžana u srednjem veku. Rukopisi sa minijaturnim slikama ljudi, životinja i pejzaža u njima bili su popularni u to vreme. Heroji poezije bili su Firdusi, Nezami Gandžavi, Saadi, Muhamed Šemsudin Hafiz, Džami, Amir Hosrov Dehlevi i drugi, imali su važnu ulogu u minijaturnom crtanju.[8] Sredinom 15. veka razvijen je novi stil minijature „turkmenistanski stil“ na teritorijama država Kara Kojunlu i Ak Kojunlu.[9] Ovakve minijature napravljene su u Tabrizu i drugim gradovima koji se nalaze na teritoriji modernog Azerbejdžana. Tragovi ovog, sada, drevnog stila stvaraju umetnici u radionicama Rašid al-Din Hamadania na početku 14. veka. Ilustracije za „Antologiju istočne poezije“ ili „Antologija Šamahija“ iz 1468. godine sačuvane cu u Britanskom muzeju u Londonu.

Ratovi između Turske i Irana, kao i feudalne svađe među kanatima, nepovoljno su uticali na razvoj likovne umetnosti u 17. i 18. veku. U tom periodu napravljena je palata Šakijskih kanova, 1797. Na zvonicima palate bili su naslikani ljudi i životinje, kao i scene lova.

U 18. veku zidne slike su se uglavnom sastojale od biljnih motiva, koje se pojavljuju u kućama bogatih građana. Narodna umetnost stvorila je ukrase za puške i tegle.[10]

19. do početka 20. veka uredi

Dekorativna umetnost uredi

 
Portreti u Sardarovoj palati.
 
Drvo života.

Od 19. do početka 20. veka nekoliko pripadnika dekorativne umetnosti nisu bili slavni i umetnički obrazovni. Mir Mohsun Navab, koji takođe nije imao umetničko obrazovanje, proslavio se i kao pesnik, muzički teoretičar i kaligrafista, bio je među najpoznatijim umetnicima toga doba. Ukrasi koje je stvorio važni su za umetnost. Ukrasne zidne slike, slike cveća i ptica, ilustracije rukopisa karakteristični su za njegovo stvaralaštvo.[11]

Takođe treba primetiti pejzaže, slike cveća i uzorke dekorativno—primenjene umetnosti koje je uradio pesnik Natavan. Svoje pesme ukrasio je i lirskim motivima.[12]

Umetnici poput Avazalija Mughanlija, Mirze Aliguluje (Šahname, 1850), Najafgulu Šamahilija i drugi bili su poznati među azerbejdžanskim minijaturnim slikarima.

Postolje za crtanje uredi

 
Izbeglica, 1920.
 
Azerbejdžanka, 1908.

Nova progresivna likovna umetnost Azerbejdžana razvila se krajem 19. veka.[11] azerbejdžanska likovna umetnost počela je u ovom periodu, ali su dela tog perioda, poput portreta u Jerevanu, „još uvek bila čvrsto povezana sa tradicijama istočne minijature srednjih godina".[13]

Slikar Mirza Gadim Iravani, koji takođe nije stekao profesionalno umetničko obrazovanje uglavnom je bio poznat kao portretista. „Plesač“, „Derviš“, „Strongmen“ i „Kavalir“ su njegova najpopularnija dela. Njegovi radovi se čuvaju u Narodnom muzeju umetnosti Azerbejdžana. Irevani, čija su dela bila povezana sa tradicijama istočne minijature srednjeg veka, postavili su temelje realističkog slikarstva u Azerbejdžanu.[11]

 
Zlatni ženski kaiš, Narodni muzej istorije Azerbejdžana
 
Zlatni broš sa dijamantom, smaragdom, rubinom.

Slike u Sardarovoj palati u Irevanu, kao i portreti, među kojima je „Nepoznat ratnik", su jedna od poznatih dela Mirze Gadima Iravanija.[11] Palata je srušena 1914. godine i izbrisana su četiri portreta na zidovima palate, a takođe i slike na zidovima kuća u Šuši.

Takođe je poznat i Tamerlanov portret Mirze Gadima Iravanija, oslikan akvarelom 1902. godine i sačuvan je u Narodnom muzeju umetnosti Azerbejdžana u Bakuu.

Žanrovi satire pojavili su se izdavanjem časopisa početkom 20. veka i razvojem izdavanja knjiga. Azim Azimzade je osnivač satire Azerbejdžana.[14] Takođe su poznate njegove karikature koje ismejavaju socijalnu nejednakost, neznanje, fanatizam. Njegova serija slika pod nazivom „Sto vrste" posvećena je slobodi žena, ateizmu i političkim motivima.

Bahruz Kangarli je prvi azerbejdžanski umetnik koji je stekao nepotpuno profesionalno obrazovanje (1926), kao jedan od osnivača realističke umetnosti Azerbejdžana, stvorio je pejzaže poput „Pre zore“ i „Proleće“. Takođe je stvorio portrete nesrećnih ljudi u serijama „Izbeglice“ i kompozicijama iz svakodnevnog života. Njegova serija koja se sastoji od dvadeset pejzaža čuvana je u Narodnom muzeju umetnosti Azerbejdžana.

20. vek uredi

Azerbejdžanska Demokratska Republika uredi

Muzej nezavisnosti Azerbejdžana, gde su stvoreni državni grb i zastava, osnovan je u Bakuu 1919, nakon uspostavljanja Azerbejdžanske Demokratske Republike. U muzeju su održani sastanci posvećeni očuvanju istorijskih spomenika.[15]  

Sovjetski Azerbejdžan uredi

Nova vrsta umetnosti formirala se nakon uspostavljanja sovjetskog režima u Azerbejdžanu, 1920. godine. Prva umetnička škola, u kojoj su stvoreni novi žanrovi likovne umetnosti, otvorena je 1920. godine u Bakuu.[16]

 
„Odmor u selu“, Azim Azimzade 1930-te.

Urađene su ilustracije knjiga azerbejdžanskih i stranih pisaca. Pravljeni su i plakati aktuelnih tema tog vremena.

Godine 1928. održana je prva umetnička izložba azerbejdžanskog saveza mladih umetnika. Ona je 1930-ih revolucionarno uticala na likovnu umetnost, koja je postigla veliki uspeh.

Godine 1932. osnovan je Komitet azerbejdžanskih umetnika. U tom periodu su bila poznata dela poput „Berba grožđa“ i „Portret Azima Azimzadea“. Prvi kongres azerbejdžanskih umetnika održan je 1940. godine.

Tokom Drugog svetskog rata pravljeni su politički plakati i satirične karikature.

 
Za tebe, čovečanstvo! 1961.

Faza zrelosti u azerbejdžanskoj likovnoj umetnosti započela je sredinom 1950-ih. Mikael Abdulaev, Tahir Salahov, Vidadi Narimanbekov, Satar Bahlulzade, Togrul Narimanbekov, Geisar Kashieva i drugi bili su poznati umetnici sovjetskog Azerbejdžana, u drugoj polovini 20. veka.[17] [18] Tahir Salahov zaslužan je za socijalistički realizam.[19]

Maral Rahmanzade je prva umetnica iz Azerbejdžana koja je profesionalnim umetničkim obrazovanjem postigla veliki uspeh u sferi slikanja i ilustracija knjiga.

21. vek uredi

Nezavisni Azerbejdžan uredi

 
Muzej moderne umetnosti

Kao što je napisao Teimur Daimi 2001. godine za katalog međunarodne izložbe, koji je objavio na engleskom i francuskom jeziku u Strazburu 2012. godine, početak 21. veka može se smatrati periodom stabilizacije i revitalizacije.[20]

Pridruživši se Savetu Evrope, stvara ce azerbejdžanska državna umetnička akademija, sprovodeći velike događaje, nove umetničke grupe pod nazivom „Krila vremena". [21] [22]

Međunarodni festival umetnosti organizuje se od 2010. godine sa ciljem globalne promocije Devojačke kule u Starom gradu Bakua, koja je 2000. godine uvrštena na Uneskovu listu svetske baštine i koja se smatra simbolom Bakua.[23] U 2012. godini, Azerbejdžan je organizovao 012 Baku Festival, prvi festival moderne umetnosti u zemlji.[24]

Od 2000-ih, umetnička fotografija postala je popularna u Azerbejdžanu, na izložbama u Londonu i Njujorku.[19]

U 2010. godini umetnost azerbejdžanskog tkanja tepiha dodata je na listu nematerijalnog kulturnog nasleđa.[25] Zbog njegovog društveno-ekonomskog značaja, azerbejdžanska narodna primenjena umetnost, posebno tkanje tepiha, privukla je pažnju vlade da očuvaju, proučavaju, promovišu i razvijaju tradiciju tkanja tepiha azerbejdžanskih naroda.[25] [26] Zakon o zaštiti i razvoju tepiha u Azerbejdžanu usvojen je u decembru 2004. godine.[27] Dan tkanja tepiha počeo se obeležavati 5. maja,[28] nova zgrada Muzeja tepiha iz Azerbejdžana koja je u obliku valjanog tepiha dizajnirao je austrijski arhitekta Franz Janz, izgrađena je između 2007. i 2014.[29] Ilham Alijev je u petak, februara 2018. godine, odobrio Državni program zaštite i razvoja tepiha u Republici Azerbejdžan 2018—2022.

Muzeji Azerbejdžana i zapadne umetnosti uredi

Vidi još uredi

Reference uredi

  1. ^ UNESCO World Heritage: Gobustan Rock Art Cultural Landscape
  2. ^ Naskalьnыe risunki Gяmigaя
  3. ^ „L. S. Bretanickiй, B. V. Veйmarn. Očerki istorii i teorii izobrazitelьnыh iskusstv. Iskusstvo Azerbaйdžana” (PDF). Arhivirano iz originala (PDF) 15. 02. 2010. g. Pristupljeno 23. 05. 2020. 
  4. ^ „L. S. Bretanickiй, B. V. Veйmarn. Očerki istorii i teorii izobrazitelьnыh iskusstv. Iskusstvo Azerbaйdžana” (PDF). Arhivirano iz originala (PDF) 15. 02. 2010. g. Pristupljeno 23. 05. 2020. 
  5. ^ Hudožestvennaя эnciklopediя
  6. ^ Akademiя hudožestv SSSR. Institut teorii i istorii izobrazitelьnыh iskusstv. Vseobщaя istoriя iskusstv. Tom 2. Iskusstvo srednih vekov. Kniga vtoraя. Iskusstvo Bližnego i Srednego Vostoka. Iskusstvo Azerbaйdžana
  7. ^ „Art - KMT”. www.kmt.az. Arhivirano iz originala 3. 3. 2016. g. Pristupljeno 6. 11. 2014. 
  8. ^ G.Fehervari. Art and architecture // Peter Malcolm Holt, Ann K. S. Lambton, Bernard Lewis. The Cambridge history of Islam, vol. 2. Cambridge University Press, (1977) ISBN 9780521291385. Str. 738 "In miniature painting, Herat remained the centre only for a few years after Shah Ismail's occupation of the city. Artists, like Bihzad and many of his pupils, moved to the new capital, Tabriz. Thus Tabriz became once more a centre of Persian painting. Another new centre emerged in Bukhara, which was very active during the tenth/sixteenth and early eleventh/seventeenth centuries. Illumination of manuscripts of the Shah-nama and Khamsa of Nizami continued. Bihzad's style was followed for quite a long time. Upon the moving of the capital to Isfahan under Shah 'Abbas I, a new school of painters was founded there which excelled not only in miniature painting, but also in the production of bookbindings and in lacquer-works as well."
  9. ^ „L. S. Bretanickiй, B. V. Veйmarn. Očerki istorii i teorii izobrazitelьnыh iskusstv. Iskusstvo Azerbaйdžana” (PDF). Arhivirano iz originala (PDF) 15. 02. 2010. g. Pristupljeno 23. 05. 2020. 
  10. ^ L.S. Bretanickiй. „Arhitektura i izobrazitelьnoe iskusstvo.”. Rossiйskie universalьnыe эnciklopedii. Brokgauz-Efron i Bolьšaя sovetskaя эnciklopediя obъedinennый slovnik. Arhivirano iz originala 11. 4. 2012. g. 
  11. ^ a b v g „Gюnaй Džafarova. Tvorčestvo M. K. Эrivani našedšee otraženie v issledovaniяh K. Kerimova.”. Arhivirano iz originala 8. 10. 2018. g. Pristupljeno 23. 5. 2020. 
  12. ^ Živopisь Azerbaйdžana Arhivirano 2014-10-26 na sajtu Wayback Machine
  13. ^ Pod obщ. red. B.V. Veйmarna, Ю.D. Kolpinskog (1964). Vseobщaя istoriя iskusstv. 5. Moscow: Iskusstvo. 
  14. ^ Azimzade Azim Aslan oglы v Bolьšoй sovetskoй эnciklopedii
  15. ^ Jonathan M. Bloom, Sheila Blair (2009). The Grove Encyclopedia of Islamic Art and Architecture. 2. Oxford University Press. str. 513. ISBN 9780195309911. 
  16. ^ Izobrazitelьnoe iskusstvo v XIX — pervoй polovine XX veka
  17. ^ „Azerbaijani Artists”. www.arthistoryarchive.com. Pristupljeno 6. 11. 2014. 
  18. ^ Istoriя živopisi Azerbaйdžana. www.azerbaijans.com (na jeziku: ruski). Pristupljeno 6. 11. 2014. 
  19. ^ a b Crichton-Miller, Emma. „Azeri Artists Take on the World”. www.nytimes.com. Pristupljeno 6. 11. 2014. 
  20. ^ „Izobrazitelьnoe iskusstvo Azerbaйdžana konca II načala III tыsяčeletiя | Soobщestvo lюbiteleй izящnыh iskusstv”. www.baku.ru. Pristupljeno 12. 8. 2019. 
  21. ^ „YARAT Contemporary Art Organisation”. artdubai.ae. Arhivirano iz originala 06. 11. 2014. g. Pristupljeno 6. 11. 2014. 
  22. ^ Gleadell, Colin. „Art market: Azerbaijan in the spotlight”. www.telegraph.co.uk. Pristupljeno 6. 11. 2014. 
  23. ^ „Maiden Tower International Art Festival”. www.heydar-aliyev-foundation.org. Arhivirano iz originala 07. 11. 2014. g. Pristupljeno 6. 11. 2014. 
  24. ^ Michalska, Julia. „Azerbaijan stages first art festival”. www.theartnewspaper.com. Pristupljeno 6. 11. 2014. 
  25. ^ a b „UNESCO - Traditional art of Azerbaijani carpet weaving in the Republic of Azerbaijan”. ich.unesco.org (na jeziku: engleski). Pristupljeno 18. 9. 2019. 
  26. ^ „On the approval of the State Program for the “Protection and development of carpet art in the Republic of Azerbaijan 2018-2022””. Ministry of Justice of Azerbaijan - Database of Regulatory Legal Acts. Arhivirano iz originala 09. 06. 2018. g. Pristupljeno 18. 9. 2019. 
  27. ^ „Law “On the protection and development of carpet art of Azerbaijan"”. Ministry of Justice of Azerbaijan - Database of Regulatory Legal Acts. Arhivirano iz originala 09. 08. 2020. g. Pristupljeno 18. 9. 2019. 
  28. ^ „Azerbaijan celebrates Carpet Weaver Day | Vestnik Kavkaza”. vestnikkavkaza.net (na jeziku: engleski). Arhivirano iz originala 05. 05. 2018. g. Pristupljeno 18. 9. 2019. 
  29. ^ „Azerbaijan National Carpet Museum”. azcarpetmuseum.az. Arhivirano iz originala 15. 10. 2018. g. Pristupljeno 18. 9. 2019. 
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Азерска_уметност&oldid=26422031”