Википедија

Атлантска туна плавоперка

Atlantska tuna plavoperka (lat. Thunnus thynnus) vrsta je tune iz porodice skušovki. Poznata je i kao severnoplava tuna (uglavnom kada se posmatra zajedno sa pacifičkom tunom plavoperkom kao dve podvrste), džinovska tuna [za jedinke veće od 150 kilograma], a ranije i samo kao tuna.

Atlantska tuna plavoperka
Illustration of adult bluefin
Naučna klasifikacija uredi
Domen: Eukaryota
Carstvo: Animalia
Tip: Chordata
Klasa: Actinopterygii
Red: Perciformes
Porodica: Scombridae
Rod: Thunnus
Podrod: Thunnus (Thunnus)
Vrsta:
T. thynnus
Binomno ime
Thunnus thynnus
Sinonimi[3]

Scomber thynnus Linnaeus, 1758

Atlantske tune plavoperke nastanjuju područja zapadnog i istočnog Atlantskog okeana, kao i oblasti Sredozemnog mora. U Crnom moru su izumrla vrsta. Atlantska tuna je blisko srodna sa preostale dve vrte tuna iz njenog roda - sa pacifičnom i južnom tunom plavoperkom.

Atlantska tuna plavoperka može da teži i do 680 kilograma i zajedno sa crnim marlinom, plavim marlinom i sabljarkom predstavlja najveće vrste iz porodice grgečki. Kroz istoriju, atlantska tuna plavoperka bila je veoma cenjena kao hrana. Pored njene komercijalne vrednosti kao hrana, velika veličina, brzina i moć koju ispoljava kao veliki predator, privlačili su i divljenje ribara, pisaca i naučnika.

Atlantska tuna je osnova jednog od najunosnijih komercijalnih ribarstava na svetu. Srednje velike i velike jedinke visokko su vrednovane na japanskom tržištu sirove ribe, gde su sve vrste tuna iz ove grupa visoko cenjene za suši i sašimi.

Ovaj komercijalni značaj doveo je do ozbiljnog prekomernog ribolova. Međunarodna komisija za očuvanje atlantske tune potvrdila je u oktobru 2009. godine da su zalihe tuna plavoperki dramatično opale u poslednjih 40 godina, za 72% u istočnom Atlantiku i za 82% u zapadnom Atlantiku.[4] Dana 16. oktobra 2009. godine, Monako je zvanično predložio da se ova tuna uvrsti na spisak ugroženih vrsta u aneksu I Konvencije o međunarodnom prometu ugroženih vrsta divlje flore i faune što bi zabranilo internacionalnu trgovinu ovom ribom. Početkom 2010. godine evropski zvaničnici, na čelu sa francuskim ministrom ekologije, pojačali su pritisak da se na međunarodnom nivou zabrani komercijalni ribolov tune plavoperke.[5] Zemlje članice Evropske unije, koje su kolektivno odgovorne za većinu prekomernog lova na tunu plavoperku, kasnije su se suzdržale od glasanja u predlogu UN-a za zaštitu ove vrste od međunarodne trgovine.[6]

Većina ovih tuna su komercijalno zarobljene i drže ih profesionalni ribari u raznim mrežama i harpuna. Rekreativno, tune plavoperke su jedna od najvažnijih vrsta riba koju sportski ribolovci traže još od 1930-ih, posebno u Sjedinjenim Državama, ali i u Kanadi, Španiji, Francuskoj i Italiji.

Taksonomija uredi

Atlantska tuna plavoperka jedna je od mnogih vrsta riba koje je Line opisao u značajnom desetom izdanju svog Systema Naturae 1758. godine, kada joj je tom prilikom dao binomijalno ime Scomber thynnus. [7]

Ova tuna je najbliže povezana sa pacifičkom tunom plavoperkom ( T. orientalis ) i južnom tunom plavoperkom ( T. maccoyii ), a daljei je rođak i sa ostalim tunama iz roda Thunnus - velikookom tunom ( T. obesus ) i žutorepom tunom ( T. albacares ). [8] Dugo godina su se atlantska i pacifička vrsta tune plavoperke smatrale istom vrstom ili podvrstama jedne vrste i nazivali su „severna tuna plavoperka“. Ovaj naziv povremeno izaziva zabunu, jer se dugorepa tuna ( T. tonggol ) ponekad u Australiji može nazivati „severna tuna plavoperka“. [9] [10] To važi i za Novi Zeland i Fidži.

Tuna plavoperka se često naziva običnom tunom, posebno u Velikoj Britaniji, Australiji i Novom Zelandu. Naziv „tuna“, izvedenica iz španskog atún, široko je prihvaćen u Kaliforniji početkom 1900-ih i od tada je prihvaćen za sve tune, uključujući i plavoperku, širom engleskog govornog područja. U nekim jezicima crvena boja mesa ove tune uticala je na njeno ime, a neki od tih naziva su atún rojo (španski) i tonno rosso (italijanski).

Opis uredi

Migracija atlantske tune plavoperke

Telo atlantske tune plavoperke je romboidnog oblika gledano iz profila i robusno. Glava je konusna, a usta prilično velika. Glava sadrži epifizu koji ribama omogućava navigaciju kroz njen areal od više hiljada kilometara.[11] Telo je tamnoplave boja sa gronje i sive sa donje strane, sa zlatnim odsjajem koji prekriva telo i jarko žutim bojama kaudalnih peraja. Tuna plavoperka se može razlikovati od ostalih članova porodice po srazmerno kratkoj dužini pektoralnih peraja. Njihova jetra ima jedinstvenu karakteristiku po tome što je prekrivena krvnim žilama. Kod ostalih tuna sa kratkim pektoralnim perajama, takvi krvni sudovi ili nisu prisutni ili su prisutni u malom broju duž ivica.

Potpuno zreli odrasli primerci prosečno su dugi 2-2,5 metara i teški oko 225 do 250 kilograma.[12] [13] Najveći zabeleženi primerak atlantske tune plavoperke ulovljen u skladu sa pravilima Međunarodnog udruženja za sportski ribolov uhvaćen je u okolini Nove Škotske, područja poznatog po ogromnim atlantskim tunama plavoperkama, i težio je 679 kilograma, a bio je dug 3,7 metara. [14] Najduže takmičenje između čoveka i ribe tune dogodilo se u blizini Liverpula u Novoj Škotskoj 1934. godine, kada se šest muškaraca borilo čak 62 sata sa tunom teškom između 164 i 363 kilograma. [15] Smitsonijan institut i američka Nacionalna služba za morsko ribarstvo prihvatili su da ova vrsta može težiti do 910 kilograma, mada nedostaju dalji dokazi koji bi potvrdili ovu težinu.[16] Atlantska tuna plavoperka dostiže zrelost relativno brzo. U istraživanju koje je obuhvatilo uzorke duge do 2,55 metara i teške oko 247 kilograma, nijedna od ispitanih jedinki nije bila starija od 15 godina. [17] Međutim, veoma veliki primerci mogu biti stari i do 50 godina.

Atlantska tuna plavoperka ima veoma veliku mišićnu snagu, koju kanališe kroz par tetiva do svojih kaudalnih peraja u svrhu pokretanja. Za razliku od mnogih drugih riba, telo ostaje čvrsto i nepomično, dok rep leprša napred-nazad, povećavajući efikasnost kretanja. [18] Takođe ima veoma efikasan krvotok. Poseduje jednu od najviših koncentracija hemoglobina u krvi među ribama, što joj omogućava efikasan dotok kiseonika u tkiva; ovo se kombinuje sa izuzetno tankom barijerom krv-voda kako bi se osigurao brzi unos kiseonika. [19]

Da bi održala svoje srčane mišiće toplim, koji se koriste za snagu i neprestano plivanje, atlantska tuna plavoperka koristi razmenu nasuprot struje kako bi sprečila gubitak toplote u okolnu vodu. Toplota u venskoj krvi efikasno se prenosi u hladnu, oksigenizovanu arterijsku krv. [19] Iako su svi članovi porodice tuna toplokrvni, sposobnost termoregulacije je razvijenija kod tuna plavoperki bolje nego kod bilo koje druge ribe. To im omogućava da potraže hranu u bogatim, ali hladnim vodama Severnog Atlantika. [11]

Biologija i ekologija uredi

Atlantska tuna plavorepka može da zaroni do dubine od 1.006 metara. [20] [21] Mogu dostići brzinu od 64 kilometra na čas.[11] Atlantska tuna plavorepka obično lovi sitne ribe kao što su sardine, haringe i skuše, kao i beskičmenjake poput lignji i rakova .

Pantljičara iz vrste Pelichnibothrium speciosum poznati je parazit ove vrste. [22] Budući da je definitivni domaćin ove pantljičare plavi morski pas, koji se uglavnom ne hrani tunom, atlantska tuna plavorepka verovatno je slepi domaćin za P. speciosum .

Istorija života uredi

 
Larva atlantske tune plavoperke

Smatra se da ženke tune plavoperke proizvode do 30 miliona jaja. Atlantska tuna pravoperka mresti se u dva široko odvojena područja. Jedno mrestilište postoji u zapadnom Sredozemlju, posebno na Balearskim ostrvima. Njihovo drugo važno mesto za mrešćenje je Meksički zaliv. Čini se da rezultati satelitskog praćenja u velikoj meri potvrđuju verovanje mnogih naučnika i ribolovaca da iako se tuna plavoperka koja se mresti u svakom od ova dva područja može hraniti širom celog Atlantika, jedinke izlegnute u jednom mrestilištu se uvek vraćaju u isto područje na mrešćenje.

Atlantske tune plavoperke udružuju se u velikim koncentracijama prilikom mrešćenja i u takvim vremenima su vrlo ranjive na komercijalni ribolov. Ovo je naročito izraženo na Mediteranu, gde se grupe koje se mreste mogu uočiti iz vazduha lakim avionima. Smatra se da zapadna i istočna populacija sazrevaju u različitom uzrastu. Smatra se da tune plavoperke rođene na istoku sazrevaju godinu ili dve ranije od onih koje se rađaju na zapadu. [21]

Interakcija sa ljudima uredi

Drevni ribolov uredi

Prema Longu, „na prelazu prvog milenijuma nove ere nastao je sofisticirani ribolov na tune plavoperke pomoću zamki []. . . Ovaj ribolov zamkama, nazvan tonnara na italijanskom, madrague na francuskom, almadraba na španskom, i armação na portugalskom, prestavlja složeni lavirint mreža koje hvataju i zarobljavaju tunu plavoperku tokom sezone mrešćenja. Aktivno više od hiljadu godina, tradicionalni / rekreativni ribolov zamkama na tune plavoperke doživeo je kolaps na Mediteranu a u oblastima u kojima se još uvek praktikuje je ugrožen. " [23]

 
Ulov atlantske tune plavoperke u tonama od 1950. do 2009. godine
 
Odrasla atlantska tuna plavoperka na palubi

Komercijalni ribolov uredi

Nakon Drugog svetskog rata, japanskim ribolovcima je bilo potrebno više tune da bi jeli i izvozili za industriju konzerviranja u Evropi i SAD. Oni su proširili svoj ribolovni domet i usavršili industrijski ribolov na duge linije, praksa koja koristi hiljade mamaca na udicama dugačkim kilometrima. Tokom 1970-ih, japanski proizvođači razvili su lagane polimere velike čvrstoće koji su se ubacivali u mrežu. Iako su ih zabranili na otvorenom moru početkom devedesetih, sedamdesetih godina 20. veka mreže su tokom noći bile rasprostirane na više stotina kilometara. Tehnologija zamrzavanja na samom moru tada im je omogućila da donesu smrznutu tunu spremnu za suši iz najudaljenijih okeana na tržište nakon samo godinu dana. [11]

Početna meta bila je žutorepa tuna. Japanci nisu cenili tunu plavoperka pre 1960-ih. Krajem šezdesetih godina 20. veka sportski ribolov džinocske tune plavoperke bio je u jeku u Novoj Škotskoj, Novoj Engleskoj i na Long Ajlendu. Severnoamerikanci su takođe imali mali apetit prema tunama plavoperkama, obično ih odbacujući nakon fotografisanja. Porast sportskog ribolova na tunu plavoperku podudarao se s japanskim izvoznim procvatom. Tokom 60-ih i 70-ih, teretni avioni su se vraćali u Japan prazni. „Japanski preduzetnik je shvatio da može kupiti jeftinu tunu plavoperku iz Nove Engleske i Kanade, i počeo je da puni japanske zalihe ovom tunjevinom. Izloženost goveđem mesu i drugom masnom mesu tokom američke okupacije nakon Drugog svetskog rata pripremio je japansko nepce za masno meso tune plavoperke ( otoro ). Atlantska tuna plavoperka bila je najveća i najdraža od svih tuna. Zahvalnost se ponovila širom Tihog okeana kada su Amerikanci počeli da jedu sirovu ribu u kasnim 1970-ima.” [11]

Pre šezdesetih godina 20. veka, lov na atlantsku tunu plavoperku bio je relativno malog obima, a populacije su i dalje bile stabilne. Iako su neke lokalne zalihe, poput onih u Severnom moru, bile smanjene neograničenim komercijalnim ribolovom, druge populacije nisu bile izložene riziku. Međutim, tokom 1960-ih, hvatanje ribe za konzerviranu tunjevinu za tržište Sjedinjenih Država u priobalnim vodama drastično je smanjilo broj juvenilnih i mladih jedinki zapadne atlantske plavoperke. Mediteranski ribolov u prošlosti je bio loše reguliran i ulov nije bio prijavljivan, plus su se se francuski, španski i italijanski ribolovci takmiili sa severnoafričkim državama oko ribe i na taj način smanjile njene populacije. Migracione navike ove ribe komplikuju zadatak regulisanja ribolova, jer one provode vreme u nacionalnim vodama više zemalja, kao i na otvorenom okeanu izvan bilo koje nacionalne nadležnosti. [11]

Akvakultura uredi

U Evropi i Australiji, naučnici su koristili tehnologiju manipulacije svetlošću i implantate hormona kako bi stvorili uslove za prvo mrešćenje velikih razmera atlantskih i južnih tuna plavoperki. [11] Tehnologija uključuje implantaciju gonadotropin-oslobađajućeg hormona u ribu da bi se stimulisala proizvodnja plodnih jaja i može podstaći ribu da dostigne seksualnu zrelost u mlađim uzrastima. [24]

Međutim, budući da tunama plavoperkama treba mnogo više hrane po jedinici mase - do 10 puta više od lososa - ako bi se tune plavoperke uzgajale u istom obimu kao i što se losos uzgaja tokom 21. veka, populacije mnogih njihovih vrsta plena bi se drastično smanjile ukoliko bi se tuna plavoperka u zatočeništvu hranila onoliko koliko jede i u divljini. Od 2010. godine, 30 miliona tona sitne krmne ribe uklanjano je iz okeana godišnje, a većina ove ribe se koristila kako bi se hranile tune u zatočeništvu. [11]

Ulaskom na tržište mnogih severnoafričkih mediteranskih zemalja, poput Tunisa i Libije, tokom devedesetih godina 20. veka, zajedno sa sve većom rasprostranjenom praksom uzgoja tune u Sredozemlju i drugim oblastima, poput južne Australije (za južnu tunu plavoperku), snizile su cene ove ribe. Kao rezultat toga danas jedan ribar mora uloviti do dvostruko više ribe nego ranije kako bi zadržao isti nivo prihoda.

Pretnje uredi

Globalna potražnja za ribom predstavlja pretnju atlantskoj tuni plavoperki. Prekomerni ribolov se nastavlja i pored kontinuiranih upozorenja o trenutnom naglom padu broja. Akvakultura tune plavoperke, koja je nastala kao odgovor na opadanje broja divljih populacija, tek treba da dostigne održivost, delom i zato što se pretežno oslanja na hvatanje i uzgoj mladih jedinki, a ne na uzgoj u zatočeništvu.

Uprkos određenoj zabrinutosti nakon izlivanja nafte 2010. godine u Dipvoter Horizonu, procene navode da gubitak broja jedinki nije veliki i previše značajan i da se kreće 0,4 do 4,0% juvenilnih jedinki, što je u granicama normalnih godišnjih razlika. [25]

Očuvanje uredi

Organizacije za upravljanje ribarstvom uredi

Tokom 2007. godine, istraživači Međunarodne komisije za očuvanje atlantske tune (ICCAT) - regulatori ribolova na atlantsku tunu plavoperku - preporučili su globalnu kvotu od 15.000 tona za održavanje postojećih zaliha ili 10.000 tona kako bi se omogućio oporavak ribolova. ICCAT je potom odabrao kvotu od 36.000 tona, ali ankete su pokazale da se do 60.000 tona zapravo godišnje hvata (trećina ukupnih preostalih zaliha), a granica je smanjena na 22.500 tona. Njihovi naučnici sada kažu da je 7.500 tona održiva granica. U novembru 2009. ICCAT je odredio kvotu za 2010. godinu na 13.500 tona i rekao da će, ukoliko zalihe ne budu obnovljene do 2022. godine, razmotriti zatvaranje nekih područja.[6]

Dana 18. marta 2010. godine, Ujedinjene nacije su odbacile američki napor da nametnu potpunu zabranu ribolova i trgovanja atlantskom tunom plavoperkom. [26] Konvencija o međunarodnoj trgovini ugroženim vrstama (CITES) glasala je 68 za i 20 protiv, sa 30 evropskih suzdržanih zemalja. Vodeći protivnik, Japan, tvrdio je da je ICCAT zapravo glavno regulatorno telo.[6]

Godine 2011. američka Nacionalna uprava za okeane i atmosferu (NOAA) odlučila je da atlantsku tunu plavoperku ne navede kao ugroženu vrstu. Zvaničnici NOAA-e rekli su da će stroža međunarodna pravila ribolova iz novembra 2010. godine biti dovoljna za oporavak atlantske tune. NOAA je pristala da preispita status ugroženosti vrste tokom 2013. godine. [27] Vrsta je stavljena na spisak vrsta za koje postoji zabrinutost Nacionalnog morskog mrestilišta, i to kao jedna od onih vrsta o kojoj američka vlada pokazuje zabrinutosti u vezi sa statusom i pretnjama, ali o kojima nema dovoljno informacija koje bi ukazivale na potrebu za popisom vrsta prema američkom Zakonu o ugroženim vrstama. [28]

U novembru 2012. godine, 48 zemalja koje su se u Maroku sastale pred Međunarodnom komisijom za očuvanje atlantske tune glasale su za zadržavanje strogih ograničenja ribolova, rekavši da je populacija vrsta i dalje krhka. Kvota će se neznatno povećati, sa 12.900 metričkih tona godišnje na 13.500. [29][30]

Ostale organizacije uredi

Greenpeace International je 2010. godine na svoju crvenu listu morske hrane dodao severnu tunu plavoperku. [31]

Tokom leta 2011. godine Sea Shepherd Conservation Society vodilo je kampanju protiv navodno ilegalnog lova tune u blizini obale Libije, koja je u to vreme bila pod režimom Muamera el Gadafija. Ribari su se oduprli ovoj kampanji bacajući razne male metalne komade na ljude koji su protestovali. Nije povređen tokom sukoba. [32]

U novembru 2011. godine, kritičar hrane Erik Asimov iz Njujork tajmsa kritikovao je elitni njujorški restoran Sushi Yasuda zbog toga što je na svoj jelovnik ponudio ovu tunu, tvrdeći da korišćenje ovako ugrožene vrste predstavlja neopravdani rizik za očuvanje populacija ove ribe.. [33]

Ova vrsta navedena je u vodiču Monterey Bay Aquarium kao riba koju treba izbegavati zbog prekomernog ribolova. [34]

Kuhinja uredi

 
Atlantska tuna plavoperka na ribljoj pijaci u Marseju

Atlantska tuna plavoperka je jedna od najcenjenijih riba koja se koristi u japanskim jelima od sirove ribe. Oko 80% ulovljene atlantske i pacifičke tune plavoperke potroši se u Japanu. [35] Sašimi od ove tune je poseban delikates u Japanu. Na primer, atlantska tuna plavoperka uhvaćena u istočnim Sjedinjenim Državama prodata je za 247.000 dolara na ribarskoj pijaci Cukiji u Tokiju 2008. godine. [36] Ova visoka cena znatno je manja od najviših cena koje se traže za pacifičku tunu plavoperku. Cene su bile najviše u kasnim 1970-ima i 1980-ima. [traži se izvor] Japanci su počeli da jedu suši od tunjevine 1840-ih, kada je veliki ulov ušao u Edo [stari Tokio] tokom jedne sezone. Kuvar je marinirao nekoliko komada u soja sosu i poslužio ga kao nigiri sushi . U to vreme su ove ribe nosile nadimak shibi - "četiri dana" - zato što su ih kuvari čuvali usoljene četiri dana kako bi ublažili njihov krvavi ukus. [11]

Reference uredi

  1. ^ Collette, B.; Amorim, A.F.; Boustany, A.; Carpenter, K.E.; de Oliveira Leite Jr., N.; Di Natale, A.; Die, D.; Fox, W.; Fredou, F.L.; Graves, J.; et al. (2011). „Thunnus thynnus”. Crveni spisak ugroženih vrsta IUCN. IUCN. 2011: e.T21860A9331546. doi:10.2305/IUCN.UK.2011-2.RLTS.T21860A9331546.en  . 
  2. ^ https://www.iucnredlist.org/species/21860/9330380
  3. ^ „Thunnus thynnus'(food of dolphins)'”. Integrated Taxonomic Information System. Pristupljeno 9. 12. 2012. 
  4. ^ „Endangered Atlantic bluefin tuna formally recommended for international trade ban”. oktobar 2009. Pristupljeno 17. 10. 2009. 
  5. ^ Jolly, David (3. 2. 2010). „Europe Leans Toward Bluefin Trade Ban”. The New York Times. 
  6. ^ a b v Jolly, David; Broder, John M. (18. 3. 2010). „U.N. Rejects Export Ban on Atlantic Bluefin Tuna”. New York Times. Pristupljeno 19. 3. 2010. 
  7. ^ Linnaeus, Carl (1758). Systema Naturae per Regna Tria Naturae, Secundum Classes, Ordines, Genera, Species, cum Characteribus, Differentiis, Synonymis, Locis (na jeziku: Latin). Vol. I (10th revised izd.). Holmiae: (Laurentii Salvii). str. 297. Arhivirano iz originala 22. 12. 2019. g. Pristupljeno 16. 5. 2020. 
  8. ^ Collette, B.B. (1999). Mackerels, molecules, and morphology. In: Proceedings of the 5th Indo-Pacific Fish Conference, Noumea. pp. 149–164
  9. ^ Hutchins, B. & Swainston, R. (1986). Sea Fishes of Southern Australia. pp. 104 & 141. ISBN 1-86252-661-3
  10. ^ Allen, G. (1999). Marine Fishes of Tropical Australia and South-East Asia. p. 230. ISBN 0-7309-8363-3
  11. ^ a b v g d đ e ž z Greenberg, Paul (27. 6. 2010). „Tuna's End”. The New York Times. str. 28. 
  12. ^ The Atlantic Bluefin Tuna Arhivirano 2012-06-01 na sajtu Wayback Machine. Outdoor.se (31 July 1926). Retrieved on 2013-05-04.
  13. ^ Atlantic Bluefin Tuna (Thunnus thynnus). Nmfs.noaa.gov. Retrieved on 4 May 2013.
  14. ^ Flick Ford - Blue Fin Tuna Arhivirano na sajtu Wayback Machine (20. децембар 2019). Greenwichworkshop.com. Retrieved on 1 May 2015.
  15. ^ Johnston, Gordon (1973). It Happened in Canada. Scholastic. ASIN B000VUPG1M. 
  16. ^ Burnie D and Wilson DE (Eds.), Animal: The Definitive Visual Guide to the World's Wildlife. DK Adult (2005), ISBN 0789477645
  17. ^ Santamaria, N.; Bello, G.; Corriero, A.; Deflorio, M.; Vassallo-Agius, R.; Bök, T. & Metrio, G. De (2009). „Age and growth of Atlantic bluefin tuna, Thunnus thynnus (Osteichthyes: Thunnidae) in the Mediterranean Sea”. Journal of Applied Ichthyology. 25: 38. doi:10.1111/j.1439-0426.2009.01191.x. 
  18. ^ Piper, Ross (2007), Extraordinary Animals: An Encyclopedia of Curious and Unusual Animals, Greenwood Press.
  19. ^ a b Hill, Richard W.; Wyse, Gordon A.; Anderson, Margaret (2004). Animal Physiology. Sinauer Associates, Inc. ISBN 0-87893-315-8. 
  20. ^ {Ellis (2003) The Empty Ocean, p32}
  21. ^ a b Block, B. A.; Dewar, H; Blackwell, S. B.; Williams, T. D.; Prince, E. D.; Farwell, C. J.; Boustany, A; Teo, S. L.; Seitz, A (2001). „Migratory Movements, Depth Preferences, and Thermal Biology of Atlantic Bluefin Tuna” (PDF). Science. 293 (5533): 1310—4. Bibcode:2001Sci...293.1310B. PMID 11509729. doi:10.1126/science.1061197. 
  22. ^ Scholz, T. Š. (1998). „Taxonomic status of Pelichnibothrium speciosum Monticelli, 1889 (Cestoda: Tetraphyllidea), a mysterious parasite of Alepisaurus ferox Lowe (Teleostei: Alepisauridae) and Prionace glauca (L.) (Euselachii: Carcharinidae)”. Systematic Parasitology. 41: 1. doi:10.1023/A:1006091102174. 
  23. ^ Longo, Stefano B. (26. 8. 2011). „Global Sushi: The Political Economy of the Mediterranian Bluefin Tuna Fishery in the Modern Era”. Journal of World-Systems Research. 17 (2): 403—427. doi:10.5195/jwsr.2011.422  . Arhivirano iz originala 29. 12. 2019. g. Pristupljeno 16. 5. 2020 — preko jwsr.pitt.edu. 
  24. ^ „Breeding the Overfished Bluefin Tuna”. LiveScience. 17. 3. 2008. Pristupljeno 13. 2. 2012. 
  25. ^ Associated Press via Naples Daily News (4. 12. 2011). „Bluefin tuna probably OK after BP oil spill, fed agency says”. Arhivirano iz originala 27. 4. 2012. g. Pristupljeno 16. 5. 2020. 
  26. ^ Black, Richard (18. 3. 2010). „Bluefin tuna ban proposal meets rejection”. BBC News. Arhivirano iz originala 25. 3. 2010. g. Pristupljeno 13. 4. 2010. 
  27. ^ Harris, Richard (27. 5. 2011). „Sorry, Charlie! Better Luck Next Time Getting Endangered Species Status”. NPR. Pristupljeno 30. 5. 2011. 
  28. ^ Species of Concern NOAA
  29. ^ „Bluefin tuna quotas remain in place”. 3 News NZ. 20. 11. 2012. 
  30. ^ „Arhivirana kopija” (PDF). Arhivirano iz originala (PDF) 8. 5. 2017. g. Pristupljeno 16. 5. 2020. 
  31. ^ „Greenpeace International Seafood Red list”. Greenpeace.org. 17. 3. 2003. Arhivirano iz originala 10. 4. 2010. g. Pristupljeno 13. 4. 2010. 
  32. ^ Operation Blue Rage 2011 Arhivirano 2013-11-02 na sajtu Wayback Machine. Seashepherd.org. Retrieved on 1 May 2015.
  33. ^ Asimov, Eric (15. 11. 2011). „Sushi Yasuda — NYC”. nytimes.com. Архивирано из оригинала 17. 11. 2011. г. Приступљено 30. 1. 2013. 
  34. ^ Tuna, Bluefin – Seafood Watch. Montereybayaquarium.org. Retrieved on 4 May 2013.
  35. ^ Washington Post (5 January 2011). Swank sushi: Bluefin tuna nets $736,000 at Tokyo auction, easily beating old record.[мртва веза] Accessed 6 January 2011
  36. ^ NBC News (1 January 2009). Premium tuna fetches $100,000 at auction. Accessed 6 January 2011

Литература uredi

Spoljašnje veze uredi

  Mediji vezani za članak Atlantska tuna plavoperka na Vikimedijinoj ostavi

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Атлантска_туна_плавоперка&oldid=25379452”