Ajurveda

Ajurveda (sanskrit: आयुर्वेद; Āyurveda „nauka o dugom životu“) oblik je tradicionalne medicine poreklom iz Indije. Ova tradicionalna indijska nauka o zdravlju, svoje principe brige za zdravlje (svasta) zasniva na „celokupnom opsegu života“, i svetom i prirodnom načinu življenja.

Ajurveda
Klasifikacija i spoljašnji resursi
Specijalnost	tradicionalna medicina
MKB-9-CM	99.9
MeSH	D000529

Najranija literatura o ovoj drevnoj medicinskoj praksi pojavila se tokom vedskog perioda u Indiji od 5.000 p. n. e. do 500. godine n.e. Tokom ovog perioda nastala su Sušruta Samhita (Suśruta Saṃhitā) i Ćaraka Samhita (Charaka Saṃhitā), Rigveda i Atharvaveda, tradicionalne medicinske enciklopedije nastale iz različitih izvora, koje čine osnovu ajurvedske medicine. Narednih vekova, ajurvedski terapeuti razvili su veći broj medicinskih i hirurških procedura za tretman raznih bolesti. „Velika vremenska distanca fragmentisala je ajurvede u funkcionalno odvojene i pojedinačno različite pristupe i postupke, koji su se kao nezavisni održali unutar tradicionalnih ajurvedskih porodica i ajurveda škola.“ Trenutna ajurvedska praksa smatra se delom tradicionalne (komplementarne i alternativne) medicine.

Posebna Radna grupa za tradicionalnu (komplementarnu i alternativnu) medicinu pri Udruženju za javno zdravlje Srbije, 2009. godine je u konačnom predlogu Pravilnika o bližim uslovima, načinu i postupku obavljanja metoda i postupaka tradicionalne medicine, stala na stanovište da ajurvedu u Srbiji treba legalizovati kao metodu tradicionalne medicine i svrstala je u prvu grupu („Metode dijagnostike i lečenja“): kao jednu od petnaest tradicionalnih metoda dijagnostike i lečenja.

Ajurveda, posmatra i analizira ljudski život i njegovo zdravlje kroz jedinstvo tela, duha i uma i opisuje korisne, beskorisne, srećne i nesrećne aspekte života. Zdravlje je definisano kao; stanje ekvilibrijuma dosha (humoura), agni (digestivnih sokova, enzima i hormona), dhatu (tkiva) i normalnog izlučivanje mala (otpadnih materija), zajedno sa srećnim stanjem atma (duše), indriya (senzornih i motornih organa) i manas (uma).Ajurveda svoje principe prvenstveno zasniva na ravnoteži tri elementarne energije: (vazdušnom prostoru - „vetar“), (vatri i vodi - „žuč“) i (vodi i zemlji - „sluz“). Prema ajurvedskoj medicinskoj teoriji, ako su ove tri energije u jednakim količinama (uravnotežene), telo će biti zdravo. Ajurveda svoje metode takođe zasniva i na telesnim vežbama, manuelnoj masaži, jogi i meditaciji. Tradicionalno, ajurveda se primenjuje isključivo u Vastu objektima.

Najnovija istraživanja otkrila su da oko 20% ajurvedskih tretmana sadrži toksične nivoe štetnih metala poput olova, žive i arsenika. Dodatnu brigu i oprez zahteva upotreba biljaka koje u sebi sadrže otrovne supstance i nepostojanja kontrole hemijske, bakterijološke ispravnosti i kvaliteta sirovina, u ajurvedskim postrojenjima i procesima proizvodnje

Sinonimi

Ajurveda medicina • Tradicionalni azijskih medicine (TAM) • Tradicionalne indijske medicina (TIN)

Istorijat

Reč ajurveda je sanskritska kovanica, dva pojma - ajusa, koji znači život i veda, koji znači znanje. Ajurveda je, dakle, znanje o životu nastalo u staroj indijskoj medicini koja u sebi objedinjuje iskustva drevnih filozofa i prastaru mudrost religioznih mudraca Rišija. Tradicionalni zapisi o ajurvedi datiraju od pre 5.000 godina p. n. e.

Mahariši Sušruta jedan od osnivača ajurvedske medicine

Jedno od prvih izdanja Ajuverda na engleskom jeziku iz 1947.

Rigveda iz (2000. p. n. e.) je najstarija zabeleženi dokument o lekovitim svojstvima i upotrebi biljaka u Indiji. Ovu tradiciju nastavili su drugi drevni tekstovi, Atarvaveda (Atharvaveda, 1500. p. n. e.-1000. p. n. e.), u kojima je opisan još veći broj vrsta biljaka i navedeni osnovni pojmove iz ove oblasti.

U (1000. p. n. e.), Punarvasu Atreia (upravnik medicine škole) i Divodas Danvantari (upravnik hirurške škole) prenosili su stečena znanje i izvodili praktičnu obuku sa svojim učenicima. Briljantni naučnici potekli u ovim školama među kojima eminentno mesto zauzima Mahariši Sušruta, verno su dokumentovali učenja i pravila svojih upravnika u njihovim zbornicima, popularno poznatim kao „Charaka Samhita“ i „Sushruta Samhita“ „Charaka Samhita“ i „Sushruta Samhita“ su osnovni dokumenti ajurvede, koji su dopunjeni hiljadama novih dodataka na osnovu višegodišnjih posmatranja i prakse. Kroz višemilenijumsku istoriju na ajurvede su uticali Arapi, a na njenu fragmentaciju u posebne grane i turska i britanska kolonijali vladavina-ali se načela ajurvede uvek ostala jednaka, bez obzira na škole kojih je bilo mnogo i mnogih ajurvedskih lekara koji su oformili svoje škole, što je ovu „nauku“ još dodatno obogatilo. U zemljama Zapada ajurvede započeo je da radi Mahariši Maheš Jogi, osnivač programa Transcendentalne Meditacije, 1980. sa trojicom vrhunskih indijskih ajurvedskih specijalista: dr V. M. Dvivedijem (u to vreme najvećim svetskim stručnjakom za ajurvedsku farmakopeju), dr B. D. Trigunom (najvećim svetskim stručnjakom za puls dijagnozu) i dr Balarađaj Maharišijem (tada najvećim poznavaocem lekovitog bilja u svetu). Oni su obnovili ovo drevno znanje i nazvali ga Mahariši Ajurveda, i osnovali medicinski savet i osmislili autentične biljne formule u skladu sa ajurvedskim tekstovima. Ubrzo potom oni su osnovali i međunarodnu mrežu lekara, klinika i škola posvećenih iskorenjivanju bolesti, nudeći savršeno zdravlje ljudima svih nacija.

Novi pravac ajurveda, koji je svoj rad van Indije prvo započeo u Evropi, a potom i u SAD, svoj način rada je prilagodio savremenom načinu življenja („kako bi ga zapadnjaci mogli razumeti“), uz očuvanje osnovnih načela ajurvede. Zato ona i danas nalazi primenu u dijagnostici i lečenju raznih bolesti iako njena načela proizlaze iz osnovnih načina pristupanja životu koji je tipičan za indijski način razmišljanja.

Ajurveda je kao metoda tradicionalne (alternativne i komplementarne) medicine priznata od strane Svetske zdravstvene organizacije 1977.

Grane ajurvede

Ajuverdska apoteka u Indiji

Ajurveda se deli na:

• Internu medicinu (Kaja Ćikitsa)
• Psihijatriju (Bhut Vidja)
• Otorinolaringologiju i oftalmologiju (Šalakja Tantra)
• Hirurgiju (Šalja Tantra)
• Toksikologiju (Agada Tantra)
• Gerijatriju (Rasajana, Tantra)
• Eugeniku (Vađekarana Tantra)

Prednosti ajurveda

Prednosti ajurvede, prema njenim pristalicama, u poređenju sa savremenom medicinom u trenutnoj fazi njenog razvoja, upravo je u tome što ajurveda mnogo ranije prepoznaje „neravnotežu“ u telu. U ajurvedi postoji šest stepena razvoja bolesti, odnosno neravnoteže fluida koji čine individualnu konstituciju. Svaki stepen ima svoje simptome. Savremena klinička medicina može dijagnostikovati bolest, tek na petom stepenu njenog razvoja, pa po ajurvedi, tada se bolest mnogo teže leči jer se...„neravnoteža toliko produbi i fluidi izađu iz svojih tzv. „domova“ i nađu „slabu tačku“ i u njoj se „nasele“.

Aspekt preventive je u ajurvedi izuzetno naglašen. Svakako da u ranijem prepoznavanju simptoma postoji prednost ajurvede, kod čoveka koji ima senzibilan odnos prema svom telu i duhovnosti kada ga neravnoteža pritiska. Zdravom čoveku je uvek bio težak zadatak da definiše svoj odnos prema sebi i svetu, prema životu, prema univerzumu ili Bogu, u svim periodima od ljudskog postanka...Ako je taj odnos neskladan, ako osoba na sebe i na svoju slobodnu volju ne gleda kao na deo celine, onda je reč o teškom nedostatku uma, koji se pre ili posle odražava na fiziološko zdravlje.

Zato je jedan od osnovnih pristupa ajurvede pomoć osobi da promeni svoj unutrašnji doživljaj života. U suprotnom se može dogoditi da se u fizički izlečenom telu bolest ponovo javi, jer matrica uma ostaje ista. U određenom trenutku (na šta ga često natera sam život), čovek mora svesno da odluči da se promeni. Ali najčešće ta odluka mora prethodno sazreti i zato nije svaki čovek spreman na promene u svom životu dok za to ne nastane pravo vreme. I to je deo ajurvede i životne mudrosti uopšte, jer često bolest je zapravo znak dolaska tog vremena.

Koncept i fundamentalni principi ajurveda

Ajurvedska medicina nije „proizvod“ neke naučne misli, već filozofija drevnih mudraca i njihovih spoznaja o višim stanjima, prirodnim zakonima i načinu na koji oni funkcionišu i utiču na organizam čoveka. Zato osnovne teorije i principi ajurveda prakse potiču iz iskustva. To su konstatacije (zaključci) nastali nakon četiri spoznajna oblika ispitivanja, odnosno; aptopadesha (autoritativnih izjava), pratyaksha (percepcije), anumana (zaključivanje) i yukti (obrazloženje), kako je navedeno u „Charaka Samhita“.

Ajurveda se zasniva na principu da su celokupni univerzum i ljudsko telo jedna celina, i da zato isti principi vladaju u oba sistema. Promene koje se dešavaju u univerzumu, kroz vreme, takođe nastaju i u ljudskom telu. Dakle, supstance prirodnog porekla su srodne ljudskom telu i pomažu mu da održi ravnotežu svojih sistema. Kako univerzum tako i ljudsko telo sastoje se od pet elemenata. Izbalansirano stanje ovih elemenata u telu donosi zdravlje, a neravnoteža dovodi do razvoja bolesti. Elementarni sastav tela objašnjen je u teorijama dosha, dhatus i mala, koje su osnovni principi u ajurvedi. Iz ovih principa proizašao je i cilj ajurvede; „postizanje ravnoteža između doshas-a i dhatus-a, za koje se veruje da donese zdravlje i dugovečnost“.

Šematizovani prikaz doktrine tridoshas, na kojoj se zasniva ajurvedska praksa

Koncept ajurvedske fiziologije, patologije, dijagnoza, medicine i terapije, zasniva se na doktrini tridoshas: vata, pitta i kapha. Oni su označeni kao dosha zbog svoje sposobnosti da kvare druge doshe i kao dhatus ili podrška telu. Dosha je prisutna u svakoj ćeliji i kreće se kroz sve kanale tela. Dosha u svom normalnom stanju, je glavna podrška tela, a uopšteno govoreći aktivnosti;

• nervnog sistema reguliše vata,
• termogenezu i endokrinu/egzokrinu aktivnost žlezda pitta i
• mišićni i metabolički sistem kapha.

Sedam dhatus-a, su osnovna tkiva tela, koja takođe deluju kao podrška organizmu, kada su u normalnom stanju. Ona su:

• rasa (hranljivi elemenati koji čine krajnji proizvodi gastrointestinalnog varenje - hilomikroni, limfa, tkivne tečnosti i sl),
• rakta (krv),
• mamsa (mišićno tkivo),
• medas (masno tkivo),
• asthi (hrskavica i kostno tkivo),
• majja (crvena kostna srž) i
• shukra (reproduktivni elemenati).

Kada se odlaže, dhatus nastaje „prasada“ stanje, koje pogoduje sintezi supstanci u telu, a kada je to stanje nenormalno (narušeno), veruje se da ono pogoduje nastanku bolesti.

Termin mala označava otpadne proizvode organizma, a glavni delovi tela za izlučivanje „otpada“ su; mutra (mokraće), purisha (fekalija) i sveda (znoja). Agni (biosagorevanje) odgovara na dejstvo raznih sokova za varenje, enzima, hormona itd, koji su uključeni u proces varenja hrane i metabolizam.

Tako, ajurveda ima za cilj da održi ili ponovo uspostavi ravnotežu dosha, dhatu i mala, prohodnost srotas-a (kanala), i zdravo stanje agni-a. Ajuverda leči životnom energijom, koja je univerzalno primenjiva i svojstvo svake osobe, bez obzira na podneblje. Zato je povratak prirodi, u osnovi ajurvede pravca u tradicionalnoj medicini, koja leči, a svi ostali koji se bave lečenjem samo nastoje da čoveka ponovo harmonizuju, vraćajući ga prirodi.

Ajurvedska farmakologija

Upotreba ajurveda lekova je veoma popularno u Indiji - a u poslednje vreme njihova primena prihvaćena je i neprestano raste u drugim zemljama sveta. Ovo potvrđuje nedavno istraživanje koja je sprovela NCCAM u SAD, koje je pokazalo da oko 751.000 ljudi u SAD povremeno koristi ajurvedu, i da je 154.000 ljudi ovu metodu koristilo u poslednjih 12 meseci. U skladu sa povećanim potrebama za uslugama i lekovima ajurvede sve više je rasla i zabrinutost za bezbednost ajurvedskih lekova Da su sumnje donekle opravdane navodi studija objavljena 2008. u „Časopisu američkog medicinskog udruženja“ (engl. Journal of the American Medical Association), da skoro 21% ajurvedskih lekova - na bazi bilja koji se u lečenju koriste u Indiji već hiljadama godina - u svom sastavu sadrže olovo, živu ili arsen .

U Ajurvedi, se kao lekovi koriste; supstance prirodnog porekla, uključujući cele biljke ili njihove delove, delove životinja i minerala, bilo samostalno ili u različitim kombinacijama. Osim toga, ajurveda koristi i razne druge mere u pokušaju da očuva zdravlje u zdravoj osobi i ublaži poremećaje uma i tela. Ove supstance deluju na principima samanya (homologih) i visesha (antagonističkih) aktivnosti. U slučajevima bolesti, ili neravnoteže; dosha, dhatu i mala, racionalno korišćenje dostupnih prirodnih supstanci ima za cilj da povrati normalnost u organizmu.

Sastav elemenata u lekovima i ishrani je proučavan u smislu različitih osobina, u daljem tekstu rasa, guna, virya, vipaka i prabhava. Efekat i delovanja lekova ili ishrane zavisi od ovih svojstava.

• Rasa (ukus): je svojstvo leka koje otkriva jezik. Postoji šest različitih rasa- ukusa, od kojih svaki ima „prevlast dva elementa“ koji reprezentuju karakteristike ovih elemenata. Administracija leka sadrži određenu etničku (grupnu) pripadnost koja pojačava rasa (ukuse) u telu i smanjuje sopstvenu suprotnost. Šest ukusa su; slatko (madhura), kiselo (amla), slano (lavana), oporo (katu), gorko (tikta) i adstrigentno (stežuće) (kashaya).
• Guna: je svojstvo leka otkriveno od strane čulnih organa, osim jezik. Njih ima oko 20 i predstavljaju karakteristike elemenata. Postoji i 10 para kontrastnih karakteristika • mučno (guru)—svetlo (laghu) • dosadno (manda)—oštoumno (tikshna) • hladno (sita)—toplo (ushna) • masno (snigdha)—bezmasno (ruksha) • glatko (slakshna)—grubo (khara) • nepokretno (sthira)—mobilno (sara) • meko (mridu)—tvrdo (kathina) • jasno (visada)—ljigavo (picchila) • čvrsto (sandra)—tečno (drava) • glomazno (sthula)—fino (sukshma).
• Virya: je svojstvo leka koje označava njegovu potentnost. Postoji osam virya, koje predstavljaju aktivnosti guna. Ona se može razvrstati u dve široke kategorije - sit (hlađenje) i ushna (grejanje).
• Vipaka: označava stanje rasas nakon varenja što pokazuje njihovu aktivnost. Postoje tri vipakas-a. Slatkog ukusa postaje madhura vipaka; kiselim i slanim ukusima postaju amla vipaka i opor, gorak i opor ukus postaje katu vipaka. Isti elementi dominiraju kao u originalnu rasas, sa odgovarajućom aktivnošću.
• Prabhava: posebna svojstva nekih lekova, koja se ne mogu objasniti sastavom njihovih elementa.

Ajurvedska patologija

Prema ajurvedi, postoje tri glavna uzroka bolesti;

• asatmyendriyartha samyoga (neselektivna upotreba čula i njihovih objekata),
• prajnaparadha (greška intelekta koja je rezultovala gubitkom diskriminacije između zdravog i nezdravog sa kasnijim prepuštanju štetnim dijetama i ponašanju) i
• parinama (sezonske varijacije, kosmičkih efekata i efekata vremena).

Pancha lakshana nidana, su pet komponenti patologije bolesti, koje pomažu u dijagnostici. One su nidana (uzročnik), purvarupa (prodromalni simptom), rupa (znaci i simptomi), samprapti (patogeneza) i upashay (elementi neprijateljski raspoloženi prema bolesti i uzroku).

Koncept shat kriyakala (šest faza patogeneze) je od vitalnog značaja u ajurvedi za razumevanje patoloških stanja (samprapti) od dosha koji dovode do bolesti. To su chay (akumulacija), prokopa (pogoršanje), prasara (preliv), sthanasamsraya (lokalizacija), vyakti (manifestacija) i bheda (klasifikacija ili raspad) od dosha.

Bolest se u ajurvedi tretira na jedan od tri glavna načina;

• nidana parivarjana (izbegavanje uzročnika i provokativnih faktora),
• shodhana i panchakarma (terapija čišćenja) i
• shamana (palijativna terapija).

Ajurvedska dijagnostika

Za dijagnozu bolesti ajurveda upotrebljava puls dijagnozu, u toku koje iskusan ajurvedski terapeut, opipavajući sa tri prsta kvalitete pulsnog talasa iznad radijalne arterije, za nekoliko minuta može da otkrije neravnotežu u organizma i brojne bolesti ne samo kardiovaskularnog sistema, već i brojna druge poremećaje (dijabetes, tumor, muskuloskeletalne bolesti i astmu), u ranim stadijumima, kada nema bilo kakvih kliničkih simptoma i kada blagi oblici intervencije mogu biti dovoljni.

Ajurvedska puls dijagnoza, objedinjava dva energetska principa (doše i subdoše) odgovorna za pacijentovo kliničko stanje, koji se osećaju kao oblici vibracija na radijalnoj arteriji. Prisustvo i lokacija ovih vibracionih kvaliteta u pulsu ukazuju terapeutu na specifične obrasce balansa i disbalansa koji leže u osnovi pacijentovog stanja i odgovorni su za njega.

Veština čitanja pulsa zavisi od obučenosti, uvežbanosti i budnosti dijagnostičara. Tokom obuke konsultant prvo opipava svoj puls stotinama puta svakoga dana i tako postaje blisko upoznat sa time kako se puls menja u različitim okolnostima. Sledeći korak je vršenje brojnih merenja na pacijentima. Vrhunski stručnjaci za ajurvedsku puls dijagnozu u roku od svega nekoliko minuta mogu da otkriju i odrede sve prošle, postojeće ili moguće neravnoteže u duhu i telu pacijenta. Na osnovu ovih nalaza, daju se preporuke za rešavanje postojećih i sprečavanje budućih neravnoteža, što vodi ka ostvarivanju savršeno sređenog funkcionisanja duha i tela.

Ajurvedska terapija

Ajurvedska terapija u procesu lečenja koriste: lekove (biljne i mineralne preparate), relaksacione postupke (meditaciju), odgovarajuću dnevnu rutinu, specifičnu ishranu, postupke fiziološkog čišćenja, hromoterapiju, aromaterapiju, vedsku vibracionu tehnologiju, kao i precizna uputstva o (Vastu)-u za koji se vezuju pojedine bolesti, melodije za specifične bolesti (Ghandarva Veda) itd. Lečenje ajurveda metodama kod pojedinih pacijenata može uspešno otkloniti simptome bolesti, otklanjajući njene uzroke i u tom cilju ajurveda primenjuje različite terapeutske metode.

Lekovi

Farmakološki principi ajurvedskih lekova zasnivaju sa na aktivaciji prirodnih mehanizama za isceljenje i samoobnovu organizma i u principu ne smeju da imaju kontraindikacije.

Ajurvedski lekovi (lekovita sredstva)

Lekovi prema poreklu	Primeri
Biljnog porekle	Lekovito bilje, ulja, voćni i biljni ekstrakti, ulja, začini). Među lekovitim biljnim preparatima su najpoznatiji: crni i beli luk, asparagus, ananas, aloe vera, zimska trešnja, u obliku ekstrakata različitih biljaka, čajeva, kapsula ili tableta.
Mineralnog porekla	Metali, drago kamenje,
Životinjskog porekla	Med, masne materije, biseri, korali.

Relaksacioni postupci

Ajurveda masaža

Ulje poput susamovog koristi se obilno u velikim razmerama u ajurvedskoj medicini. Istraživanja pokazuju da ovo ulje sadrži značajnu količinu linoleata. Ulja bogata linolnom kiselinom mogu imati antineoplastična svojstva

Za lečenje bolesti ajurveda primenjuje i telesne vežbe, jogu i druge tehnike vežbanja, (za koje se smatra da su najdelotvornije vežbe za telo za koje se do sada zna). One pomažu kod poremećaja funkcionisanja energetskih centara - „čakri“ koje su u određenim delovima tela usko povezane sa stanjem kičme. Vežbanjem joge, otvara se glavna energetska osovina uzduž kičme, a potom i eterični kanali kojima „putuje“ životna energija.

Ishrana i dodaci u ishrani

Ključni deo ajurveda terapije je i ishrana, jer hrana koju konzumiramo triput na dan tokom četiri godišnja doba, celog života određuje i naše zdravlje, vitalnost pa i dužinu života na vrlo značajan način. Ajurveda lekoviti dodaci u ishrani su najčešće biljne formule, čiji sastojci nisu u dovoljnoj količini zastupljeni u svakodnevnoj ishrani. Oni kroz ishranu imaju za cilj jačanje pojedinih telesnih ili mentalnih funkcija organizma.

Ostali (egzotični) postupci

Postoje još mnogi drugi pristupi u ajurvedi koji su egzotičniji pa se na našem području retko i koriste. Neke od terapijskih mera propisane u ajurvedi su sledeće;

• brimhana (promocija pravilne telesne težine)
• langhana (proizvodnja lakoće u telu)
• svedana (dijaforeza)
• stambhana (rashlađivanje; držanje leđa; provera)
• rukshna (hrapavljenje)
• snehana (uncting/anointing)
• rasayana (promotivna terapija)
• vajikarana (afrodizijak)
• samsodhana (pravilno prečišćavanje otklanjanjem nečistoća)
• ahara (hrana)
• achara (ponašanje)

Naučni dokazi

Ako nas istorija medicine može nečemu naučiti onda je to permanentna potreba čoveka da prouči, shvati, imitira, primeni ili menja svoja saznanja o tradicionalnim metodama lečenja.

Potencijalno toksični metali ponekad su uključeni u sastav tradicionalnih ajurvedskih lekova kao deo raša šastra-prakse koja kombinuje biljke sa metalima, mineralima i dragim kamenjem. Dok rasa šastra praktičari tvrde da su takvi lekovi bezbedni ako se pravilno pripremaju, i doziraju, ne možemo se oteti utisku i strahu od mogućeg trovanja teškim metalima korisnika ovih lekova.

Ovome doprinosi i činjenica, da se zato što se ajurera smatra oblikom tradicionalne medicine, mnogi ajurvedski proizvodi ne podvrgavaju kontroli i propisanim metodama provere koja važi za lekove. Takođe zbog ovakvog stava ajurveda metode često ne podležu i naučnim istraživanjima i drugim medicinskim proverama. U Indiji, istraživanje efekata ajurvede je u nadležnosti Centralnog saveta za istraživanje ajurvede i sidhe (CCRAS), kroz nacionalnu mrežu istraživačkih institucija.

Sistematskim istraživanjem tretmana ajurvedom za reumatidni artritis zaključeno je da nema dovoljno dokaza, da većina eksperimenata nije ispravno sprovedena i da jedno kvalitetno istraživanje nije pokazalo ikakve prednosti.

Istraživanje dejstva ajurvede na kardiovaskularne bolesti pokazalo je da ajurveda nije efikasna, iako neke biljke izgledaju obećavajuće

Dve vrste žalfije su testirane na manjim uzorcima; Jedno istraživanje ukazuje da španska žalfija (lat. Salvia lavandulifolia) može da poboljša pamćenje reči kod dece, a drugo da obična žalfija (lat. Salvia officinalis) može da poboljša simptome Alchajmerove bolesti.

Mnoge biljke koje se koriste kao podmlađujući (rasayana) lekovi, su potencijalni antioksidansi. Nijedan od ovih lekova ne izgleda da ima bitne farmaceutske efekte

Za neke od osnovnih principa na kojima se zasniva ajurveda poput šest stepena razvoja bolesti, jedinstva univerzuma i ljudskog tela, pet osnovnih elemenata univerzuma i ljudskog tela ne postoje naučni dokazi.

Literatura

• David Frawley (2000). Ayurvedic Healing. Lotus Press. , Twin Lakes, Wisconsin
• Selin, Helaine; Shapiro, Hugh (2003). Medicine Across Cultures: History and Practice of Medicine in Non-Western Cultures. Springer. ISBN 978-1-4020-1166-5. 
• Girish Dwivedi & Shridhar Dwivedi (2007). History of Medicine: Sushruta – the Clinician – Teacher par Excellence Arhivirano na sajtu Wayback Machine (10. oktobar 2008).National Informatics Centre|National Informatics Centre (Government of India).
• Finger, Stanley (2001). Origins of Neuroscience: A History of Explorations Into Brain Function. US: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-514694-3. .
• P.N.V. Kurup: in „Ayurveda—A Potential Global Medical System”. Scientific Basis for Ayurvedic Therapies. CRC Press. 2003. str. 1—14. ISBN 978-0-8493-1366-0.  edited by Mishra, L.C. .
• P. Kutumbian (2005). Ancient Indian Medicine. Orient Longman. ISBN 978-81-250-1521-5. .
• Lock, Stephen (2001). The Oxford Illustrated Companion to Medicine. USA: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-262950-0. .
• K.S. Mitra; P.R. Rangesh (2003). „Irritable Colon (Grahni)”. Ur.: Mishra, L.C. Scientific Basis for Ayurvedic Therapies. CRC Press. ISBN 978-0-84931-366-0. 
• H. M. Sharma & Gerard C. Bodeker (1997). in Alternative Medicine (medical system). Encyclopedia Britannica 2008.
• E. Ashworth Underwood & P. Rhodes (2008). in History of Medicine. Encyclopedia Britannica 2008.
• D. Wujastyk (2003). The Roots of Ayurveda: Sélections from Sanskrit Medical Writings. Penguin Classics. ISBN 0-14044-824-1. 
• Department of Ayurveda, Yoga and Naturopathy, Unani, Siddha and Homoeopathy (AYUSH). Ayurvedic formulary of India, Part I (2nd revised English ed). New Delhi, Ministry of Health and Family Welfare, 2003.
• Department of Ayurveda, Yoga and Naturopathy, Unani, Siddha and Homoeopathy (AYUSH). Ayurvedic formulary of India, Part II (1st English ed.). New Delhi, Ministry of Health and Family Welfare, 2000.
• Department of Ayurveda, Yoga and Naturopathy, Unani, Siddha and Homoeopathy (AYUSH). The Ayurvedic pharmacopoeia of India, Part I, Vols. I–V. New Delhi, Ministry of Health and Family Welfare, 2004.
• WHO guidelines on good agricultural and collection practices (GACP) for medicinal plants. Geneva, World Health Organization, 2003.
• WHO guidelines for assessing quality of herbal medicines with reference to contaminants and residues. Geneva, World Health Organization, 2007.
• WHO guidelines on good manufacturing practices (GMP) for herbal medicines. Geneva, World Health Organization, 2007.
• WHO guidelines on safety monitoring of herbal medicines in pharmacovigilance systems. Geneva, World Health Organization, 2004.

Spoljašnje veze

• (jezik: srpski) Indijska medicina
• (jezik: engleski) Rečnik ajurvede
• (jezik: engleski) Nekoliko mišljenja o ajurvedi
• (jezik: engleski) Dailyindia.com Indian herbal supplement may harbour pancreatic cancer cure (jezik: engleski)
• (jezik: engleski) India Herbs
• (jezik: engleski) Advising Patients Who Seek Alternative Medical Therapies

Molimo Vas, obratite pažnju na važno upozorenje u vezi sa temama iz oblasti medicine (zdravlja).