Bernard Montgomeri

Prvi vikont Montgomeri od El Alamejna, Ser Bernard Lo Montgomeri (engl. Bernard Law Montgomery; London, 17. novembar 1887 — Alton, 24. mart 1976) je bio britanski feldmaršal, i jedan od rukovodilaca savezničkih akcija u Drugom svetskom ratu. Veliki pobednik kod El Alamejna, opštepoznat je pod nadimkom Monti.

Bernard Montgomeri
Bernard Montgomeri
Lični podaci
Nadimak	Monti Spartanski general
Datum rođenja	(1887-11-17)17. novembar 1887.
Mesto rođenja	London, Ujedinjeno Kraljevstvo
Datum smrti	24. mart 1976.(1976-03-24) (88 god.)
Mesto smrti	Alton, Ujedinjeno Kraljevstvo
Obrazovanje	Kraljevska vojna akademija Sandherst
Vojna karijera
Čin	feldmaršal
[[File:|frameless|upright=0.72|alt=]]

Detinjstvo, mladost i Prvi svetski rat

Montgomeri je rođen u Londonu 1887. godine. Vojničko obrazovanje stekao je u Vojnoj akademiji Sandherst. Vojničku karijeru započeo je 1908. godine u 1. vorikširskom puku koji je bio stacioniran u Indiji. Po izbijanju Prvog svetskog rata, u avgustu 1914. godine njegov puk je prebačen u Francusku. Borio se tokom povlačenja britanskih snaga iz Monsa i bio je ranjen za vreme prve bitke kod Ipra 13. oktobra 1914. godine tokom napada na selo Metern koje je bilo u nemačkim rukama. Za učešće u ovoj akciji odlikovan je Medaljom za izuzetne zasluge. Nakon oporavka unapređen je početkom 1915. godine u čin brigadnog majora. Početkom 1916. godine vratio se na Zapadni front gde je učestvovao u bici na Somi. Tokom rata učestvovao je u čitavom nizu većih i manjih okršaja. Kraj rata dočekao je u činu pukovnika, kao štapski oficir u 47. (2. londonskoj) diviziji.

Po završetku Prvog svetskog rata mnogi perspektivni mladi oficiri koji su tokom rata stekli visoke činove vraćeni su u status koji su imali pre izbijanja sukoba. Tako se Montgomeri ponovo vratio na čin kapetana i komandanta čete u 1. vorikširskom puku.

Period između dva svetska rata

Godine 1921. Montgomeri je postavljen za štapskog oficira brigade stacionirane u Korku koji se nalazi u regionu koji je bio poprište najžešćih okršaja tokom anglo-irskog rata. Uprkos činjenici da je njegovog rođaka ubila IRA 1920, kao i da se imanje njegove porodice nalazilo u okrugu Donegal u kojem su se vodile borbe, Montgomeri nije sprovodio ličnu osvetu i njegovi postupci tokom sukoba ni izdaleka nisu bili tako surovi kao postupci njegovog kolege oficira Artura Persivala. Po dolasku u Kork, Montgomeri je zatražio od pripadnika svojih jedinica da se ponašaju besprekorno iako je kasnije, nakon nekoliko neuspelih pokušaja da locira i uništi jedinice organizacije IRA, izjavio da "uopšte nije brinuo o tome koliko će kuća spaliti" tokom ovakvih akcija. Uprkos ovakvoj izjavi Montgomeri je stekao poštovanje svojih neprijatelja pa je čak i jedan od oficira organizacije IRA, Tom Bari, izjavio da se Montgomeri "uvek ponašao sasvim korektno". Montgomeri je ubrzo shvatio da se radi o sukobu u kojem se ne može pobediti i da je jedino pravo rešenje povlačenje britanskih jedinica. Godine 1923. napisao je da je "jedino rešenje dozvoliti im (Ircima) da oforme neku vrstu irske vlade i pustiti ih da sami uguše pobunu".

Godine 1927. oženio se sa Elizabet Karver. Iste godine unapređen je u čin potpukovnika i dobio je komandu nad 1. bataljonom 1. vorikširskog puka sa kojim je službovao u Palestini, Egiptu i Indiji. Ubrzo je unapređen u pukovnika i postavljen za instruktora u Vojnoj školi Indijske armije u Keti u Indiji. Godine 1937. dobio je komandu nad 9. brigadom. Iste godine doživeo je i veliku ličnu tragediju — njegova supruga se teško razbolela i umrla. Sledeće godine unapređen je u general-majora i poverena mu je komanda nad 8. divizijom stacioniranom u Palestini.

Drugi svetski rat

Britanija je objavila rat Nemačkoj 3. septembra 1939. god, dva dana nakon što je Hitler napao Poljsku. U to vreme Montgomeri je tek bio postavljen za komandanta 3. divizije koja je bila raspoređena u Belgiji kao deo Britanskog ekspedicionog korpusa. Nemački napad na Francusku u sklopu kojeg su napadnute i Holandija i Belgija, počeo je 8. maja 1940. godine. U nemogućnosti da zaustavi nemačko napredovanje, Britanski ekspedicioni korpus se povukao do francuske luke Denkerk gde su se britanske i francuske snage uskoro našle u okruženju. U cilju spasavanja preko 300.000 britanskih vojnika britanski Generalštab pokrenuo je opštu evakuaciju britanskih snaga iz Francuske pod nazivom Operacija Dinamo. Evakuacija je počela 26. maja. Tokom evakuacije, Montgomeri je komandovao 2. korpusom i bio je jedan od 330.000 britanskih i francuskih vojnika koji su uspešno evakuisani do završetka operacije 4. juna.

severna Afrika i Italija

Montgomeri osmatra napredovanje britanskih tenkova, severna Afrika, novembar 1942. god.

Po povratku u Britaniju Montgomeri je unapređen u čin general-pukovnika i vršio je razne dužnosti sve dok ga u avgustu 1942. godine Alen Bruk nije predložio Čerčilu za komandanta britanske 8. armije u Severnoj Africi. S obzirom na okolnost da je Čerčilov omiljeni kandidat za ovu funkciju, general Got poginuo u avionskoj nesreći na povratku u Kairo, Čerčil nije imao ništa protiv Montgomerijevog naimenovanja za komandanta 8. armije.

Međutim, njegovo imenovanje nije naišlo na dobar prijem kod generala Okinleka i njegovog osoblja. Preuzevši komandu nad 8. armijom 13. avgusta 1942. godine dva dana pre nego što je to bilo predviđeno, Montgomeri je odmah naredio ojačavanje strateški značajnog položaja na visovima Alam Halfe i sjedinio je štab armije i štab vazduhoplovstva u jednu zajedničku komandu kako bi bolje uskladio njihovo delovanje.

Montgomeri je takođe vrlo brzo uspeo da popravi moral britanske 8. armije ali je to učinio na račun ugleda svog prethodnika generala Okinleka. Njegov neobičan i ponekad uvredljiv način ponašanja prouzrokovao je brojne komentare koji su se uglavnom odnosili na njegovu sposobnost da komanduje armijom. Nastojao je da uspostavi blizak kontakt sa običnim vojnikom i trudio se da se što češće pojavljuje u jedinicama koje su se nalazile na prvoj borbenoj liniji. Glavne kritike koje su do tada stizale na račun 8. armije odnosile su se na njenu razjedinjenost i lošu koordinaciju zbog čega su pojedine jedinice često samostalno morale da vode neke od najžešćih borbi sa neprijateljem. U nameri da ispravi ove greške, Montgomeri je puno pažnje posvetio detaljnom planiranju budućih operacija uključivši aktivno u pripremu planova sve komandante jedinica koje su činile 8. armiju. Mere koje je preduzeo kao i nov pristup osnosu između njega kao komandanta armije i svojih vojnika vrlo brzo su dale pozitivne rezultate. Britanska 8. armija oporavila se od prethodnih neuspeha i bila je spremna da dočeka Nemce na dobro utvrđenim položajima kod El Alamejna.

U bici kod Alam Halfe, koja je počela 31. avgusta 1942. god, Romel je pokušao da probije britansku liniju fronta i opkoli 8. armiju. Upozoren na predstojeću Romelovu ofanzivu zahvaljujući obaveštajnim podacima koje je prikupila Ultra, Montgomeri je uspeo sa zaustavi nemačko napredovanje. Po završetku ove bitke Montgomeri je kritikovan zato što nije prešao u gonjenje nemačkih jedinica koje su se povlačile. Međutim, jedna od Montgomerijevih najboljih osobina bila je ta što je mogao dobro da proceni sposobnosti jedinica pod svojom komandom. Prema njegovoj proceni, 8. armija nije bila sposobna da se upusti u pokretnu bitku mehanizovanih jedinica koja je odgovarala Romelovom načinu ratovanja.

Uprkos tome što je Čerčil razrešio dužnosti Okinleka zbog nedovoljne agresivnosti, Montgomeriju je ostavljeno više vremena nego što je Okinlek tražio za pripremu ofanzive koja je počela bitkom kod El Alamejna. Do Montgomerijevog preuzimanja komande kampanja u severnoj Africi ličila je na klackalicu; obe strane su dobijale bitke ali ni jedna nije stekla odlučujuću prednost. Montgomeri je bio svestan toga i odlučio je da se ne upušta u borbu sve dok ne bude bio u stanju da ostvari odlučujuću pobedu. U sklopu priprema za ofanzivu zdušno se zalagao za detaljno planiranje operacija i kvalitetnu obuku jedinica. Oklopne snage koje su mu stavljene na raspolaganje u sklopu ovih priprema bile su znatno veće od onih koje su bile dostupne Okinleku. Do početka bitke kod El Alamejna, britanska 8. armija imala je preko 800 tenkova američke proizvodnje.

Druga bitka kod El Alamejna počela je 23. oktobra i završila se 12 dana kasnije prvom značajnijom pobedom saveznika u Drugom svetskom ratu. Montgomeri je pravilno predvideo dužinu trajanja bitke i visinu gubitaka koji su iznosili 13.500 ljudi.

Posle pobede kod El Alamejna, Montgomeri je proglašen za viteza i unapređen u čin punog generala. Britanska 8. armija prešla je u gonjenje nemačkih jedinica koje su se povlačile ka zapadu. Zahvaljujući velikoj premoći u tehnici i ljudstvu, Montgomeri je vršio stalan pritisak na nemačke trupe u povlačenju onemogućivši Romela da se utvrdi na nekom od povoljnih položaja duž pustinjskog puta. Dana 6. marta 1943. godine uspešno je odbijen poslednji Romelov napad na razvučeni poredak britanske 8. armije u blizini Medenina. Britanci su se ponovo sukobili sa Nemcima, na staroj francuskoj utvrđenoj liniji poznatijoj pod nazivom Maretska linija. Borbe oko Maretske linije vođene su u periodu od 20-27. marta. Montgomeri, koji je predvideo snažan nemački otpor na ovom položaju, naredio je delu svojih jedinica da u širokom luku izvrši obilazak desnog krila Maretske linije. Zahvaljujući ovom manevru, nemačke i italijanske jedinice bile su prinuđene da napuste utvrđene položaje i povuku se dublje u Tunis.

Kampanja u severnoj Africi pokazala je da u engleskoj vojsci još uvek postoji visok moral (broj bolesnih vojnika i dezertera je smanjen na najmanju moguću meru). Takođe, tokom ove kampanje došla je do izražaja odlična saradnja između različitih rodova vojske kao i odlično razrađen sistem snabdevanja armije u nastupanju.

Sledeća velika saveznička operacija bila je operacija Haski, kako je nazvan plan iskrcavanja na Siciliji. Tokom ove kampanje ispoljila se zategnutost u odnosima između Montgomerija i američkih generala. Montgomeri je iskoristio uticaj tokom planiranja operacije da nametne svoj plan bitke što je izazvalo negodovanje kod američkih generala Patona i Bredlija. Kasniji razvoj bitke na terenu bio je dodatni razlog za pogoršanje odnosa između engleskog i američkih generala.

Montgomeri je nastavio da komanduje 8. armijom tokom iskrcavanja na italijansko kopno. Zgrožen nedostatkom koordinacije, rasplinjavanjem napora, strateškom zbrkom i oportunizmom rado je napustio ovo poprište 23. decembra.

Normandija

Montgomeri se vratio u Ujedinjeno Kraljevstvo da bi preuzeo komandu nad 21. grupom armija koja je činila zemaljsku komponentu savezničkih snaga koje su se pripremale za izvođenje Operacije Overlord, kako je nazvano planirano iskrcavanje u Normandiji. Planiranje operacije trajalo je skoro dve godine. U poslednjoj fazi planiranje operacije preuzeo je načelnik generalštaba vrhovnog savezničkog komandanta. Montgomeri je ubrzo shvatio da je plan operacije veoma ograničen zbog čega se zalagao za njegove izmene po kojima je u prvom napadačkom talasu, umesto tri, trebalo da bude angažovano pet divizija. Kao i prilikom preuzimanja komande nad britanskom 8. armijom, Montgomeri je često obilazio jedinice pod svojom komandom podižući moral vojske svojim borbenim govorima i lično kontrolišući sprovođenje obuke. Dana 7. aprila i 15. maja obrazložio je svoju strategiju prilikom buduće operacije u školi Sent Pol. U svom izlaganju predvideo je bitku koja je trebalo da traje 90 dana. Po njemu, bitka je trebalo da se završi izbijanjem savezničkih jedinica na reku Senu. Proboj nemačke linije fronta i obilazni manevar kroz unuštrašnjost Francuske trebalo je da izvrše američke jedinice oslanjajući se na grad Kan koji bi do tada već bio u rukama britanskih i kanadskih jedinica.

Montgomeri je u velikoj meri bio zaslužan za uspeh savezničkog iskrcavanja u Francuskoj. Ajzenhauer i njegov načelnik generalštaba, general-pukovnik Badel Smit rekli su američkom vojnom izveštaču, Druu Midltonu sledeće: "Niko drugi nije mogao da nas prebaci preko kanala u Normandiju.... Bez obzira šta drugi govorili o njemu, on nas je doveo tamo". Tokom teških borbi u Normandiji, koje su trajale dva i po meseca, Montgomeri nije bio u mogućnosti da u potpunosti realizuje svoj plan, ali je serijom snažnih ofanzivnih akcija uspeo da veže glavninu nemačkih snaga za britanski i kanadski sektor čime je olakšao proboj nemačkog fronta od strane američkih jedinica.

Napredovanje ka Rajni

Značajno povećanje u broju američkih jedinica (sa 2 na 5 divizija tokom D-dana i sa 72 na 85 divizija u 1945) učinilo je politički nekorektnim dalji opstanak Montgomerija kao vrhovnog komandanta savezničkih kopnenih trupa u Evropi. Zbog toga je Ajzenhauer, koji je nastavio da vrši funkciju vrhovnog komandanta savezničkih snaga u Evropi, preuzeo i ovu funkciju, dok je Montgomeri ostao na mestu komandanta 21. grupe armija koja je uglavnom bila sačinjena od britanskih i kanadskih jedinica. Montgomeri se snažno protivio ovoj promeni iako je ona bila planirana još pre početka invazije. Vinston Čerčil je uzbrzo zatim unapredio Montgomerija u čin feldmaršala kako bi kompenzovao za gubitak pozicije vrhovnog komandanta kopnenih snaga.

Uprkos smeni, Montgomeri je i dalje zadržao veliki uticaj na dalji tok odvijanja savezničkih operacija. Uspeo je da ubedi Ajzenhauera u ispravnost svoje strategije odlučujućeg prodora u pravcu Rurske oblasti, koja je trebalo da okonča rat do Božića. Ova operacija, poznatija pod nazivom Operacija Market Garden, izvedena je tokom septembra 1944. godine. Plan operacije uopšte nije ličio na dotadašnje Montgomerijeve planove: ofanziva je bila smela i loše planirana. Operacija Market Garden nije postigla željeni cilj, a savezničke snage su pretrpele značajne gubitke. Najgore je prošla britanska 1. padobranska divizija koja je izgibila više od tri četvrtine ljudstva. Montgomerijeva opsednustost prodorom u pravcu Rura odvukla mu je pažnju od realizacije operacije oslobađanja Antverpena i čišćenja oblasti oko ove luke koja je bila od izuzetnog značaja za snabdevanje savezničkih jedinica.

Kada je 16. decembra 1944. godine usledio iznenadni nemački napad preko Ardena, kojim je otpočela Bitka za izbočinu, front američke 12. armijske grupe je rascepljen, a veći deo američke 1. armije našao se na severnom krilu izbočine. Komandant armijske grupe, general Bredli se zatekao u Luksemburgu, na južnom boku izbočine zbog čega je imao velike teškoće da uspostavi efektivnu komandu nad američkom 1. armijom. Montgomeriju, koji je bio najbliži saveznički komandant, Ajzenhauer je 20. decembra, uprkos snažnom Bredlijevom protivljenju, poverio komandu nad Kortni Hodžisovom 1. armijom i američkom 9. armijom. Montgomeri je odmah obišao sve američke komandante i uspostavio stalnu vezu sa njima. Izvršio je pregrupisanje britanskog XXX korpusa koji je predstavljao stratešku rezervu, reorganizovao je američke odbrambene položaje i naredio povlačenje iz Sent Vita. Nemački komandant 5. oklopne armije, fon Majntofel je rekao: "Akcije američke 1. armije pretvorile su se u čitavu seriju individualnih zaštitnih borbi. Montgomerijev doprinos se sastojao u tome što je čitav niz izolovanih borbi pretvorio u koherentnu bitku vođenu prema jasno definisanom planu. Njegovo odbijanje da se upusti u preuranjene i izolovane kontra-napade omogućilo je Amerikancima da prikupe rezerve i da onemoguće dalje proširenje nemačkog proboja."

Ajzehnauer je smatrao da Montgomeri mora da krene u ofanzivu 1. januara kako bi se susreo sa Patonovom armijom koja je još od 19. decembra napredovala sa juga. Ipak, Montgomeri je odbio da angažuje pešadiju nepripremljenu za zimske uslove da bi osvojio strateški nevažan komad teritorije. U napad je krenuo tek 3. januara. Veliki broj američkih oficira smatrao je da nije trebalo da okleva iako je za njega bilo karakteristično da nije kretao u napad bez dobre pripreme. Po završetku bitke, američka 1. armija vraćena je u sastav američke 12. armijske grupe: američka 9. armija ostala je u sastavu britanske 21. armijske grupe sve do prelaska Rajne.

Montgomeri je u februaru 1945. godine nastavio sa napredovanjem u pravcu Rajne u sklopu operacija Veritabl i Grenejd. Posle prelaska Rajne 24. marta, Montgomeri je odsekao Dansko poluostrvo da bi 4. maja primio predaju nemačkih snaga u severnoj Nemačkoj, Danskoj i Holandiji.

Posle rata

Posle rata, Montgomeri je 1946. godine proglašen sa Prvog vikonta Montgomerija od El Alamejna. Vršio je funkciju načelnika generalštaba u periodu od 1946. do 1948. god, ali je na ovoj funkciji bio veoma neuspešan zato što su mu nedostajale strateške i političke veštine. Zatim je postavljen za vrhovnog komandanta ili predsedavajućeg komiteta komandanata zapadnog saveza. Bio je dobar generalni inspektor i organizovao je nekoliko odličnih vojnih vežbi, ali je bio veoma zadovoljan kada ga je 1951. godine. Ajzenhauer imenovao za svog zamenika i pomoćnika u poslu stvaranja Severnoatlantskog saveza (NATO). Na ovoj funkciji je ostao sve do 1958. god.

Montgomeri i javnost

Pre penzionisanja, neki Montgomerijevi stavovi, kao što je npr. pitanje rase, često su bili javno kritikovani. Nakon što je javnost saznala kakve poglede na svet Montgomeri ima, njegova reputacija je naglo opala. Njegovi memoari okarakterisani su kao arogantni hvalospev samome sebi. Montgomeri je žestoko kritikovao svoje saborce, a naročito Ajzenhauera (koga je između ostalog optužio i da je zahvaljujući njegovoj nesposobnosti rat trajao godinu dana duže) što je za posledicu imalo prestanak njihovog prijateljstva. Javno se divio Aparthejdu i kineskom komunizmu pod rukovodstvom Mao Ce Dunga. U isto vreme, bio je jedan od najvećih protivnika homoseksualnosti u Ujedinjenom Kraljevstvu, tvrdeći da je Akt o seksualnim prestupima iz 1967. godine pogodan samo za ismevanje "i da se takve stvari mogu tolerisati u Francuskoj, ali mi smo ipak Britanci - hvala bogu." Da ironija bude veća, u knjizi „Do gole kože“ (engl. Full Monty) objavljenoj 2001. god, Montgomerijev zvanični biograf i dugogodišnji prijatelj Najdžel Hamilton napisao je da je Montgomeri bio „prikriveni homoseksualac“ koji je imao „kvazi ljubavne afere“ sa mnogim mladićima i dečacima ali da sa njima nije imao seksualne odnose. Međutim, ova tvrdnja nije bila potkrepljena konkretnim dokazima.

Montgomeri je umro 1976. godine u svom domu u Altonu u Hempširu, a sahranjen je u obližnjem crkvenom dvorištu crkve Svetog krsta u Binstedu, nakon državnog pogreba u kapeli Sv. Đorđa u Vindzoru.

Karakter i kontroverze

Montgomeri je bio veoma kompleksna osoba. Iako je bio daleko od savršenstva, ipak je bio veliki i uspešan general zahvaljujući napornom radu, odbijanju da se pokori mrtvim običajima i otvorenom, čistom i senzitivnom umu. Bio je humanista koji je uspevao da među svojim potčinjenim vojnicima i starešinama probudi veliku lojalnost. Montgomeri je verovao da je u 20. veku najvažnije objasniti vojnicima zašto se bore i da naredbe i planovi moraju biti jasni. Zbog toga se češće obraćao običnim vojnicima koje je imao pod svojom komandom nego što je to činio kada su oficiri u pitanju. Njegovi ljudi nastavili su da ga strastveno brane i posle rata što je odlično zapamtio britanski istoričar Ričard Holms kada se kritički izražavao o Montgomeriju. Njegova preterana opreznost, koja je često kritikovana, poticala je od njegovog poštovanja prema životu i želje da ne žrtvuje uzaludno svoje vojnike na način na koji su to činili generali u Prvom svetskom ratu. Montgomeri je smatrao da je jedna od najvažnijih uloga vojnog komandanta da motiviše svoje ljude za borbu.

S druge strane, u privatnom životu je bio veoma težak čovek. Montgomeri se loše razumeo sa svojim vršnjacima i najveći deo vremena proveo je družeći se sa mlađim oficirima. Bio je bezosećajan, uobražen i razmetljiv. Nije bilo lako poznavati ga i nije imao osećaj lojalnosti u odnosu na štapske oficire koji su mu bili neposredno potčinjeni. Njegov potcenjivački i ponekad uvredljiv stav prema drugima često je podsticao loša mišljenja o njegovoj sposobnosti i ličnosti. Moglo bi se reći da su njegovi neuspesi usledili kada je dopustio da njegova želja za slavom pokvari njegovo pažljivo planiranje što je uticalo na njegovu uobičajenu opreznost.

Često su Montgomerijeve izjave o bitkama, kao i o samom njihovom vođenju činile osnov za kontroverze. Tokom čitave karijere, Montgomerijeva naređenja bila su jasna i kompletna, ali je njegova komunikacija sa oficirima koji su bili iznad njega u lancu komandovanja, bila mutna i nekompletna. Tokom bitke za Normandiju, naveo je Ajzenahuera da poveruje da on pokušava da realizuje proboj iz mostobrana, dok je u naređenjima upućenim svojim potčinjenima ublažavao postavljene ciljeve. Na primer, neposredno pred početak Operacije Gudvud, nije naveo Falez kao jedan od ciljeva, ali o tome nije obavestio SHAEF. Često je svoje pretpostavljene dovodio do ludila delom zato što nije dozvolio da konvencije umanjuju vojnu efikasnost, delom zato što je prezirao autoritet i zato što nije bio spreman da se zatekne u situaciji u kojoj nije imao kontrolu, a delom i zato što je bio veoma teška osoba. Badel-Smit mu je jednom rekao "Možda je odlično služiti pod tobom, teško služiti uz tebe, ali budi siguran da je pakleno služiti iznad tebe!". Često je imao problema da javno prizna da njegove operacije nisu išle po planu, čak i onda kada bi u konačnom ishodu bile uspešne (Normandija) ili neuspešne (Operacija Market Garden, za koju je tvrdio da je 90% bio uspešna).

U Ujedinjenom Kraljevstvu Montgomeri je ostao zapamćen naročito po svojoj pobedničkoj kampanji u severnoj Africi, koja se, zajedno sa Bitkom za Staljingrad, često smatra prekretnicom u Drugom svetskom ratu. Drugačija priroda sukoba sa SAD značila je da je njegova reputacija u završnim godinama rata u Evropi bila obeležena kontroverzama, naročito kada je u pitanju Bitka za izbočinu kada su do izražaja došle njegove vrline i njegovi nedostaci.

Odmah posle Bitke za izbočinu, Montgomeri je 7. januara 1945. godine održao konferenciju za štampu na kojoj je zasluge za savezničku pobedu pripisao sebi umanjujući ulogu koju su u postizanju pobede imali američki generali, a naročito Paton. Mnogi njegovi komentari su bili nepromišljeni, kao što je izjava da je zbog pogoršanja situacije Ajzenhauer morao da mu prepusti komandu nad severom kao i uvredljiva izjava na Patonov račun po kojoj ga je Montgomeri spasao poraza. Na konferenciji za štampu Montgomeri je izjavio da je smatrao da se protivofanziva odlično odvija i nije dao objašnjenje zašto je sa zakašnjenjem krenuo u protivofanzivu tek 3. januara. Prema Čerčilu, američke jedinice pod Patonovom komandom, koje su napale nemački klin sa juga, konstantno su napredovale, ali veoma sporo i uz velike gubitke dok je Montgomeri pokušao da izbegne ovu situaciju. Nemci su snimak konferencije za štampu, propraćen zajedljivim komentarima emitovali preko radija što je dodatno razbesnelo Amerikance.

U dopisu koji je uputio Ajzenhaueru, Montgomeri je predložio sebe za komandanta kopnenih snaga i otvoreno je kritikovao dosadašnje vođenje rata. U trenutku kada je američko samopouzdanje bilo uzdrmano a živci napeti, ovakav potez je bio krajnje nepromišljen. Ajzenhauer, kojeg je vazdušni maršal Teder (još jedan od visokih oficira koji nije bio u dobrim odnosima sa Montomerijem) u potpunosti podržao, bio je na granici da razreši Montgomerija dužnosti ali su mu Badel Smit i Montgomerijev načelnik štaba general-major Fredi de Gingand ukazali na to da bio ovakav potez imao loše političke posledice i da bi ga bilo teško opravdati. De Gingand je uspeo da objasni Montgomeriju težinu njegovih izjava (o čijim mogućim posledicama navodno nije bio uopšte svestan) zbog čega je Montgomeri napisao izvinjenje upućeno Ajzenhaueru. Nakon ovog Montgomerijevog postupka situacija se smirila. Ajzenhauer će kasnije napisati u svojim memoarima: "Ne verujem da je Montomeri ikada uspeo da shvati koliko su neki američki komandanti bili uvređeni njegovim izjavama. Oni su verovali da ih je Montgomeri potcenio — i nije im trebalo mnogo da uzvrate istim potcenjivanjem i prezirom".

S druge strane, na istoj konferenciji za štampu Montomeri je iskazao neverovatno poštovanje prema običnim vojnicima, a naročito prema američkim vojnicima za koje je rekao:

"Prvi put sam ih sreo na Siciliji i odmah sam stekao veoma visoko mišljenje o njima. Ponovo sam ih video u Italiji. Veoma su hrabri borci, sigurni pod vatrom i sa neverovatnom upornošću učestvuju u bici, što su sve osobine koje krase prvoklasnog vojnika. Osećam veliku naklnonost i divljenje prema američkim vojnicima. Pozdravljam hrabre ljude Amerike. Nikada ne bih mogao da poželim da se zajedno borim sa boljim vojnicima. Pokušao sam da razmišljam kao američki vojnik kako ne bih preduzeo ni jedan pogrešan potez ili ih uvredio na bilo koji drugi način. Rundštet je u stvari poražen zahvaljujući odličnim borbenim kvalitetom američkih vojnika i timskim radom sa ostalim saveznicima."

O Ajzenhaueru je rekao:

"Kapiten našeg tima je Ajzenhauer. Potpuno sam posvećen Ajku; mi smo najbolji prijatelji. Rastuži me kada u britanskoj štampi pročitam članke koji loše govore o njemu; on nosi veliki teret, on mora da zna da ima našu punu podršku, on ima pravo da to očekuje od nas, a na nama je da se postaramo da mu je pružimo."

Montgomeri je kasnije napisao: "Danas mislim da nikada nije trebalo da održim tu konferenciju za štampu. Neprijateljska osećanja prema meni su bila toliko snažna među američkim visokim oficirima, da bi bilo šta što bih rekao bilo pogrešno protumačeno. Trebalo je da ćutim."

Bruk je možda bio najbliži istini kada je za rekao o Montomeriju: "On je verovatno bio najbolji taktičar među generalima još od Velingtona. Ali neke njegove strateške odluke, a naročito odnos sa Amerikancima su bili skoro katastrofalni."

Literatura

• Alamein, Stephen Bungay, Auram (2002)
• Armageddon, Max Hastings (2004)
• The Battle for the Rhine 1944, Robin Neillands (2005)
• On the Psychology of Military Incompetence, Norman Dixon, Pimlico (1976)
• Montgomery: Master of the Battefield by Nigel Hamilton (1984). Drugi deo Hamiltonove masivne trodelne Montgomerijeve biografije koji se ne libi od toga da raspravlja o dobrim i lošim stranama ličnosti ovog komandanta. Detaljni opis bitaka kod El Alamejna i u Normandiji.
• Hamilton, Nigel (2001). The Full Monty: Montgomery of Alamein 1887 – 1942. London: Allen Lane. ISBN 978-0-7139-9334-9. 
  • Reviewed by Michael Carver in the Guardian, September 22, 2001.
• Caen: Anvil of Victory by Alexander McKee (1984). Odličan prikaz britanske uloge na istočnom krilu i majstorski opis borbi.
• And We Shall Shock Them: The British Army in World War II by David Fraser (1988). Daje opšti pregled britanske armije u Drugom svetskom ratu i njenog uspona nakon prvih početnih godina poniženja.
• Defeat Into Victory by General William Slim (2000). Kvalitetno opisuje razlike u vođstvu između tišeg i skromnijeg Slima i zapaljivog Montgomerija. Treba uočiti da je Slim takođe koristio slične metode kako bi povratio poljuljan britanski moral, uključujući sporo i detaljno objašnjenje koncepcije svim nivoima komandovanja, reorganizaciju obuke i angažovanje u bitkama sa sigurnim pobedničkim ishodom u cilju sticanja samopouzdanja pre upuštanja u velike okršaje sa neizvesnih ishodom.
• The Path to Leadership by General Sir Bernard Law Montgomery (1957).
• A Concise History of Warfare by Field-Marshal Viscount Montgomery of Alamein (1968).
• Montgomery of Alamein by Arthur Gwynne Jones Chalfont, (1976). Uopšteno, kritička Montgomerijeva biografija koja osporava nekoliko njegovih tvrdnji i koja pruža drugačiju sliko o Montgomeriju iz ugla onih koje su njegove metode otuđile, uključujući i bivše zaboravljene pustinjske generale iz perioda 1941-42.