Википедија

Bog u hrišćanstvu

концепт Бога у хришћанству

U hrišćanstvu, Bog je večno biće koje je stvorilo sve i koje sve održava u postojanju. Hrišćani veruju da je Bog istovremeno transcendentan (potpuno nezavisan od materijalnog univerzuma i izvan njega) i imanentan (uključen u svet).[1][2] Hrišćanska učenja o imanentnosti i uključenosti Boga i njegovoj ljubavi prema čovečanstvu isključuju verovanje da je Bog od iste supstance kao stvoreni univerzum,[3] ali prihvataju da je božanska priroda Boga hipostatski bila sjedinjena s ljudskom prirodom u ličnosti Isusa Hrista, u događaju poznatom kao Ovaploćenje.

Ranohrišćanski pogledi na Boga izraženi su u Pavlovim poslanicama i ranim simbolima vere, koji su proglasili jednog Boga i božanstvo Hrista, skoro isto kao u Prvoj poslanici Korinćanima (8:5-6): „5 Jer ako i ima takozvanih bogova, bilo na nebu, bilo na zemlji, kao što je mnogo bogova i mnogo Gospoda, 6 Ali mi imamo samo jednoga Boga Oca, od kojega je sve i za kojega smo mi; I jednoga Gospoda Isusa Hrista, kroz kojega je sve i mi kroz Njega."[4][5][6] Iako je judeohrišćanska sekta evionita protestovala protiv ove apoteoze Hrista,[7] ogroman broj nejevrejskih hrišćana ju je prihvatio.[8] Ovim su počeli da se razlikuju pogledi nejevrejskih hrišćana na Boga od pogleda tradicionalnih jevrejskih učenja tog vremena.

Teološke rasprave o atributima Boga i njegovoj prirodi vode se od najranijih dana hrišćanstva, a Irinej Lionski je u II veku napisao: „Njegovoj veličini ništa ne nedostaje, već ona sadrži sve“.[9] Jovan Damaskin je u VIII veku nabrojao osamnaest atributa koji su i dalje široko prihvaćeni.[10] Kako je vreme prolazilo, teolozi su razvijali sistematične liste tih atributa, neke zasnovane na iskazima iz Biblije (npr. Molitvi gospodnjoj, u kojoj se kaže da je Otac na Nebu), a druge na teološkom rasuđivanju.[11] Carstvo nebesko je česta fraza u sinoptičkim jevanđeljima, a iako se naučnici gotovo jednoglasno slažu da ono predstavlja ključni element Hristovog učenja, malo je slaganja o njegovom tačnom tumačenju.[12]

Iako Novi zavet ne sadrži formalnu doktrinu o Svetom Trojstvu kao takvom, "u njemu se više puta govori o Ocu, Sinu i Svetom Duhu... na način koji nameće trinitarno shvatanje Boga." Ovo nikada ne postaje triteizam, tj. ne implicira tri Boga.[13] Oko 200. godine, Tertulijan je formulisao verziju doktrine o Trojstvu koja jasno potvrđuje Hristovu božansku prirodu i približava se kasnijem konačnom obliku koji je donet na Drugom vaseljenskom saboru 381. godine.[14][15] Doktrina o Svetom Trojstvu se može sažeti na sledeći način: "Jedan Bog postoji u tri osobe i jednoj supstanci, kao Bog Otac, Bog Sin i Bog Sveti Duh."[16][17] Trinitarijanci, koji čine veliku većinu hrišćana, smatraju ga osnovnim načelom svoje vere.[18][19] Netrinitarne denominacije definišu Oca, Sina i Svetog Duha na više različitih načina.

Razvoj teologije Boga uredi

Pregled uredi

 
List iz Papirusa 46 koji sadrži Drugu poslanicu Korinćanima 11:33–12:9. Ovaj list je iz perioda između 175. i 225. godine.

Ranohrišćanski pogledi na Boga (pre nego što su jevanđelja napisana) ogledaju se u izjavi apostola Pavla u Prvoj poslanici Korinćanima (8:5-6), napisanoj oko 53-54. godine, odnosno dvadesetak godina nakon Isusovog raspeća:[4]

Ali mi imamo samo jednog Boga Oca, od kog je sve, i mi u Njemu, i jednog Gospoda Isusa Hrista, kroz kog je sve, i mi kroza Nj.

Osim što tvrdi da postoji samo jedan Bog, Pavlova izjava (koja se verovatno zasniva na prepavlovskim ispovestima) uključuje i niz drugih značajnih elemenata: on razlikuje hrišćansko od jevrejskog verovanja onog vremena pominjući Isusa i Oca skoro zajedno i dodeljujući Isusu titulu božanske časti "Gospod", kao i nazivajući ga Hristom.[4][5][6]

U Delima apostolskim (17:24-27) za vreme Pavlove Propovedi sa Areopaga, on dalje opisuje ranohrišćansko shvatanje:[20]

Bog koji je stvorio svet i sve što je u njemu, On budući Gospodar neba i zemlje

и размишља о односу између Бога и хришћана:[20]

da traže Gospoda, ne bi li Ga barem opipali i našli, premda nije daleko ni od jednog nas, jer kroz Njega živimo...

Pavlove poslanice takođe sadrže brojne reference na Svetog Duha, sa temom koja se pojavljuje u Prvoj poslanici Solunjanima (4.8) „…Boga, koji je i dao Svetoga Duha svojega vama“, i koja se pojavljuje u njegovim poslanicama.[21] U Jevanđelju po Jovanu (14.26), Isus takođe pominje "... Duh Sveti, koga će Otac poslati u ime moje".

Krajem I veka n.e, papa Kliment I više puta pominje Oca, Sina i Svetog Duha i povezuje Oca sa stvaranjem rekavši u Prvoj poslanici sv. Klimenta Rimskog Korinćanima (19.2): "i pogledajmo na Oca i Tvorca svega sveta". Sredinom II veka, Irinej Lionski je u svom delu Protiv Jeresi naglasio (knjiga 4, poglavlje 5) da je Stvoritelj "jedan i jedini Bog" i "stvoritelj neba i zemlje". Ovome je prethodilo Tertulijanovo formalno izlaganje koncepta Svetog Trojstva početkom III veka.

Period od kraja II do početka IV veka (otprilike od 180. do 313. godine) obično se naziva "epohom Velike Crkve" ili "antinikejskim periodom" u kome je došlo do značajnog teološkog razvoja, kao i do konsolidacije i formalizacije brojnih hrišćanskih učenja.[22]

Od II veka pa nadalje, zapadna verovanja su počela sa afirmacijom vere u "Boga Oca (Svemogućeg)", a primarno pominjanje ove fraze bilo je "Bog u svojstvu Oca i stvoritelja univerzuma".[23] To nije isključilo činjenicu ni da je "večni otac univerzuma takođe Otac Isusa Hrista", niti da čak "udostojava [vernika] usvajanja kao svog sina po milosti". Istočna verovanja (za koja znamo da su kasnijeg datuma) počela su afirmacijom vere u „jednog Boga“ i gotovo uvek su to proširivale dodavanjem „Oca Svemogućeg, Tvorca svih stvari vidljivih i nevidljivih“ ili reči u tu svrhu.

Kako je vreme prolazilo, teolozi i filozofi razvijali su sve preciznija shvatanja prirode Boga i počeli da prave sistematične liste njegovih atributa (tj. kvaliteta ili karakteristika). One se razlikuju u detaljima, ali tradicionalno atributi spadaju u dve grupe, one zasnovane na negaciji (Bog je neprolazan) i one pozitivno zasnovane na eminentnosti (Bog je beskrajno dobar).[11] Ijan Remzi je ukazao da postoje tri grupe i da neki atributi kao što su jednostavnost i savršenstvo imaju drugačiju logičku dinamiku od takvih svojstava kao što je beskonačna dobrota jer postoje relativni oblici druge, ali ne i prve.[24]

Tokom razvoja hrišćanskih ideja o Bogu, Biblija je, „i u teoriji i u praksi, bila dominantan uticaj“ u zapadnom svetu.[25]

Ime uredi

 
Tetragramaton YHWH, ime Boga napisano na hebrejskom (stara crkva u Ragundi, Švedska)

U hrišćanskoj teologiji Božje ime je oduvek imalo mnogo dublje značenje i značaj od etikete ili označivača. Ono nije ljudski izum, već ima božansko poreklo i zasniva se na božanskom otkrivenju.[26] Poštovanje Božjeg imena jedna je od Deset Božjih zapovesti, koju hrišćanska učenja vide ne samo kao izbegavanje neprimerene upotrebe Božjeg imena, već kao uputstvo da se ono veliča, kako pobožnim delima tako i pohvalom. To se ogleda u prvoj molitvi iz Molitve gospodnje, upućenoj Bogu Ocu: "Da se sveti ime tvoje!"[27]

Vraćajući se crkvenim ocima, Božje ime se posmatra kao reprezentacija celokupnog sistema „božanske istine“ otkrivene vernima „koji veruju u ime Njegovo“ kao u Jovanu 1:12 ili „će hoditi u ime Gospoda Boga svog" kao u Miheju 4:5.[28] U Otkrivenju 3:12, oni koji nose ime Božje su predodređeni za Nebo. U Jn 17:6 predstavljena su učenja Isusa kao manifestacija Božjeg imena njegovim učenicima.

U Jn 12:28 predstavljena je žrtva Isusa Jagnjeta Božjeg i posledično spasenje koje je poslato kroz njega kao veličanje Božjeg imena, sa glasom s Neba koji potvrđuje Isusovu molitvu ("Oče, proslavi ime svoje") koji kaže: "I proslavio sam i opet ću proslaviti" upućujući na Krštenje i Isusovo raspeće.

Biblija obično koristi Božje ime u jednini (npr. Izl 20:7 ili Ps 8:1), uglavnom koristeći izraze u vrlo opštem smislu, ne navodeći neki poseban naziv Boga. Međutim, opšta pominjanja Božjeg imena mogu se odvojiti do drugih posebnih oblika koji izražavaju njegove višestruke atribute. U Svetom pismu ima mnogo referenci na imena za Boga, ali ključna imena u Starom zavetu su: Svevišnji i Uzvišeni, El-Šadaj i Jahve. U Novom zavetu glavna imena su Teos, Kirios i Pater (πατηρ tj. otac na grčkom).[29]

Atributi i priroda uredi

O teološkim osnovama atributa i prirode Boga raspravlja se od najranijih dana hrišćanstva. Irinej Lionski se u II veku pozabavio tim problemom i objasnio neke atribute, npr. u svojoj knjizi Protiv jeresi (knjiga IV, poglavlje 19) kaže: "Njegovoj veličini ništa ne nedostaje, već sadrži sve".[9] Irinej je svoje atribute zasnovao na tri izvora: Svetom pismu, prevladavajućem misticizmu i narodnoj pobožnosti. Danas se neki atributi povezani sa Bogom i dalje zasnivaju na iskazima iz Biblije, npr. Molitva Gospodnja kaže da je Otac na Nebu, dok su drugi atributi izvedeni teološkim rezonovanjem.

U VIII veku, Jovan Damaskin je naveo osamnaest atributa za Boga u svom Tačnom izlaganju pravoslavne vere (knjiga 1, poglavlje 8).[10] Ovih osamnaest atributa je podeljeno u četiri grupe prema kriterijumu vremena (npr. večan), prostora (npr. bezgraničan), materije ili kvaliteta, a ova lista je ostala uticajna i do danas, delimično se pojavljujući u nekom obliku u raznim modernim formulacijama. U XIII veku, Toma Akvinski se fokusirao na kraću listu od samo osam atributa i to: jednostavnost, savršenstvo, dobrota, neshvatljivost, sveprisutnost, nepromenljivost, večnost i jedinstvenost. Ostale formulacije uključuju listu iz 1215. godine, sa Četvrtog lateranskog sabora, koju je zatim usvojio Prvi Vatikanski sabor 1870. i Vestminsterski kratki katehizam u XVII veku.

Dva atributa Boga koja ga postavljaju iznad sveta ali ipak priznaju njegovu uključenost u svet su transcendentnost i imanentnost.[1][2] Transcendentnost znači da je Bog večan i beskonačan, da ga ne kontroliše stvoreni svet i da je izvan ljudskih događaja. Imanentnost znači da je Bog uključen u svet, a hrišćanska učenja odavno priznaju njegovo obraćanje pažnje na ljudske poslove. Međutim, za razliku od panteističkih religija, u hrišćanstvu Božje biće nije od supstance stvorenog univerzuma.[3]

Tradicionalno, neki teolozi kao što je Luis Berkhof, razlikuju komunikabilne atribute (one koje ljudska bića takođe mogu imati) i nekomunikabilne (one koji pripadaju samo Bogu).[30] Međutim, drugi, kao što je Donald Meklaud, smatraju da su sve izložene klasifikacije veštačke i bez osnova.[31]

Postoji opšta saglasnost među teolozima da bi bilo pogrešno zamisliti suštinu Boga koja postoji sama po sebi i nezavisno od atributa ili atributa kao dodatne karakteristike Božanskog bića. To su suštinske osobine koje trajno postoje u samom njegovom Biću i sa njim koegzistiraju. Svaka izmena u njima podrazumevala bi izmenu suštinskog Božjeg bića.[32]

Hik navodi da bi pri nabrajanju Božijih atributa polazište trebalo da bude njegovo samopostojanje („aseitet“) koje implicira njegovu večnu i bezuslovnu prirodu. Hik dalje razmatra sledeće dodatne atribute: Stvoritelj kao izvor svega što čini njegovo stvaranje ("creatio ex nihilo") i podupirač onoga što je stvorio; Ličan; Nežan, Dobar; i Svet.[33] Berkhof takođe počinje sa samopostojanjem, ali prelazi dalje na nepromenjivost; beskonačnost, koja implicira savršenstvo, večnost i sveprisutnost; jedinstvo. Zatim analizira niz intelektualnih atributa: sveznanje; mudrost; istinitost i potom, moralne atribute dobrote (uključujući ljubav, milost, milosrđe i strpljenje), svetosti i pravednosti, da bi konačno stigao do njegove suverenosti.[32]

Prikazivanje uredi

Rani hrišćani su verovali da bi reči iz Jevanđelja po Jovanu 1.18: „Boga niko nije video nikad“ i mnogi drugi iskazi trebalo da se odnose ne samo na Boga, već i na sve pokušaje prikazivanja Boga.[34]

 
Korišćenje simboličke Božje ruke u Vaznesenju iz Drogovog Sakramentarijuma, oko 850.g

Međutim, kasnije se simbol Božje ruke pojavljuje nekoliko puta u sinagogi Dura Europos, iz sredine III veka, jedinoj drevnoj sinagogi sa sačuvanom velikom dekorativnom shemom, i verovatno je u ranohrišćanskoj umetnosti usvojena iz jevrejske umetnosti. Bila je uobičajena u kasnoantičkoj umetnosti kako na Istoku tako i na Zapadu, a na Zapadu je ostala glavni način za simbolizovanje akcija ili odobravanja Boga Oca sve do kraja perioda romanike.

U situacijama kao što je Hristovo krštenje, gde je naznačeno specifično predstavljanje Boga Oca, korišćena je Božja ruka, uz veću slobodu od karolinškog perioda do kraja romanike. Čini se, posle otkrića sinagoge Dura Europos iz III veka, da je ovaj motiv pozajmljen iz jevrejske umetnosti, a u hrišćanskoj umetnosti se može naći skoro od njenih početaka.[35]

Upotreba religioznih slika generalno je nastavila da raste sve do kraja VII veka, do tačke da je 695. godine vizantijski car Justinijan II, kada je došao na presto, stavio sliku Hrista na jednu stranu svojih zlatnika, što je rezultiralo razdorom i okončalo upotrebu vizantijskih kovanica u islamskom svetu.[36] Međutim, porast religioznih prikaza nije uključivao prikaze Boga Oca. Na primer, iako osamdeset drugi kanon Trulskog sabora 692. godine nije posebno osudio slike Oca, navedeno je da su ikone Hrista poželjnije od Starozavetnih senki i figura.[37]

 
Bog Otac sa desnom rukom podignutom u blagoslov, sa trouglastim oreolom koji predstavlja Sveto trojstvo, rad Đirolama dai Librija, oko 1555. godine

Početak VIII veka svedočio je zabranjivanju i uništavanju verskih ikona sa početkom perioda ikonoklazma ili ikonoborstva u Vizantiji. Car Lav III (717-741) zabranio je upotrebu ikona carskim ediktom Vizantijskog carstva zbog, kako se pretpostavlja, vojnog poraza koji je pripisao neprikladnom obožavanju ikona.[38] Ovaj edikt (objavljen bez konsultacije sa Crkvom) zabranio je poštovanje verskih slika, ali se nije odnosio na druge vidove umetnosti, uključujući slike cara ili religiozne simbole poput krsta.[39] Teološki argumenti protiv ikona počeli su da se javljaju sa ikonoborcima koji su tvrdili da ikone ne mogu istovremeno da predstavljaju i božansku i ljudsku prirodu Hrista. U takvoj atmosferi, nisu se ni pojavljivale javne slike Boga Oca, već su počele da se pojavljuju tek dva veka kasnije.

Sedmi vaseljenski sabor, 787. godine, okončao je prvo razdoblje vizantijskog ikonoborstva i obnovljeno je poštovanje ikona i svetih slika uopšte.[40] Međutim, ovim se nije odmah naširoko počelo sa prikazivanjem Boga Oca. Čak su i pristalice upotrebe ikona iz VIII veka, poput svetog Jovana Damaskina, pravile razliku između slika Boga Oca i slika Hrista.

U svom traktatu O božanskim slikama, Jovan Damaskin je napisao: "Nekada, Bog koji je bez oblika ili tela nikada nije mogao biti prikazan. Ali sada kada se Bog zamišlja kao od krvi i mesa kako razgovara sa ljudima, ja pravim sliku Boga koga vidim."[41] Ovde se implicira da u onoj meri u kojoj Bog Otac ili Duh nije postao čovek, vidljiv i opipljiv, slike i ikone-portreti se ne mogu prikazati. Dakle, ono što je važilo za celokupno Sveto trojstvo pre Hrista ostaje da važi i za Oca i za Duha, ali ne i za Reč. Jovan Damaskin je napisao:[42]

"Ako bismo pokušali da nacrtamo sliku nevidljivog Boga, to bi zaista bilo grešno. Nemoguće je prikazati onoga koji je bez tela: nevidljiv, neopisan i bez oblika."

Oko 790. godine, Karlo Veliki je naručio da se napravi komplet od četiri knjige koje su postale poznate pod nazivom Libri Carolini (tj. „Karlove knjige“) kako bi pobile ono što je njegov sud pogrešno shvatio kao ikonoboračke dekrete Sedmog vaseljenskog sabora u vezi sa svetim slikama. Iako nisu bile poznate tokom srednjeg veka, ove knjige opisuju ključne elemente katoličkog teološkog stava o svetim slikama. Za Rimokatoličku crkvu su prikazi bili samo predmeti koje su napravile zanatlije kako bi se koristili za stimulisanje čula vernika i poštovanja za predstavljeni subjekt, a ne za sam predmet. Četvrti carigradski sabor (869) (koji Rimokatolička, ali ne i Pravoslavna crkva, smatra ekumenskim) potvrdio je odluke Sedmog vaseljenskog sabora i pomogao da se uklone preostali ostaci ikonoborstva. Tačnije, treći kanon ovog sabora propisao je da se Hristova slika poštuje jednako kao u knjizi jevanđelja:[43]

Proglašavamo da se sveta slika našeg Gospoda Isusa Hrista, osloboditelja i Spasitelja svih ljudi, mora poštovati istim počastima kao što je dato u knjizi svetih jevanđelja. Jer, kao što kroz jezik reči sadržanih u ovoj knjizi, svi mogu dostići spas, tako i zahvaljujući delovanju koje ove slike imaju po svojim bojama, sve mudre i jednostavne, mogu od njih profitirati.

Međutim, slike Boga Oca nisu direktno pominjane u Carigradu 869. godine. Na ovom Saboru sastavljen je spisak dozvoljenih ikona, ali simboli Boga Oca nisu bili na njemu.[44] Pa ipak, generalno prihvatanje ikona i svetih slika počelo je da stvara atmosferu u kojoj bi Bog Otac mogao biti predstavljan simbolom.

Pre X veka u zapadnoj umetnosti nije učinjen nijedan pokušaj da se Bog Otac predstavi ljudskim likom.[34] Ipak, zapadna umetnost je na kraju počela da traži neki način da ilustruje prisustvo Oca, pa je putem sukcesivnih reprezentacija postepeno, oko 10 veka, nastao niz umetničkih stilova za simbolizaciju Oca pomoću čoveka. Obrazloženje za upotrebu ljudskog bića predstavlja verovanje da je Bog stvorio dušu Čoveka prema svojoj slici (na taj način omogućavajući Čoveku da transcendira ostale životinje).

Po svemu sudeći, rani umetnici koji su pokušali da predstave Boga Oca, imali su strah i strahopoštovanje od upotrebe kompletne ljudske figure. Obično bi se samo mali deo koristio kao prikaz, obično ruka, a ponekad i lice, ali retko ceo čovek. Na mnogim slikama figura Sina zamenjuje Oca, tako da je prikazan manji deo ličnosti Oca.[45]

 
Prikaz dve Božje ruke (relativno neuobičajeno) i Svetog Duha kao golubice u Verokiovom <i id="mwAbs">Крштењу Христа</i> iz 1472.

U XII veku su slike Boga Oca počele da se pojavljuju u francuskim iluminiranim rukopisima, koji su kao manje javni oblik često mogli biti više avanturistički u svojoj ikonografiji, kao i na vitražima prozora crkava u Engleskoj. U početku su se glava ili poprsje obično prikazivali uokvireni oblacima na vrhu slike, gde se ranije pojavljivala Božja ruka; Hristovo krštenje na čuvenoj krstionici Renijea od Uija u Liježu je primer ovoga iz 1118. godine (Božja ruka se koristi u drugoj sceni). Postepeno se prikazani ljudski simbol može povećati do polovine tela, a onda i do kompletne figure, koja je obično na prestolu, kao na Đotovoj fresci iz 1305. u Padovi.[46]

U XIV veku Napuljska Biblija je imala prikaz Boga Oca u Nesagorivoj kupini. U ranom XV veku, u Molitveniku vojvode od Berija nalazi se značajan broj simbola, uključujući i staru, ali visoku i elegantnu kompletnu figuru koja šeta Edenskim vrtom, što pokazuje znatnu raznolikost u životnom dobu i odevanju. Na "Vratima Raja" Lorenca Gibertija u Firentinskoj krstionici iz 1425. godine, koristi se slična visoka kompletna figura za simbol Oca. U ovom periodu, druga dela, poput velike oltarne slike Postanja hamburškog slikara Majstera Bertrama, nastavila su da koriste stari prikaz Hrista kao Logosa u scenama Postanja. U XV veku se pojavila kratkotrajna moda prikazivanja sve tri ličnosti Svetog Trojstva kao sličnih ili identičnih figura sa uobičajenom pojavom Hrista.

Na slici "Krunisanje Bogorodice", u ranovenecijanskom stilu, autora Đovanija d'Alemanje i Antonija Vivarinija (oko 1443), Otac je prikazan pomoću simbola koji su kasnije koristili drugi umetnici, naime slike patrijarha, blagog ali moćnog izraza lica sa dugom belom kosom i bradom, prikaza koji je u velikoj meri izveden iz gotovo fizičkog, ali ipak figurativnog, opisa iz Knjige proroka Danila:[47]

.... i starac sjede, na kom bješe odijelo bijelo kao snijeg, i kosa na glavi kao čista vuna, prijesto mu bijaše kao plamen ognjeni, točkovi mu kao oganj razgorio. (Danilo 7:9)

U Blagovestima, Benvenuta di Đovanija, iz 1470. godine, Bog Otac je naslikan u crvenoj odori i sa šeširom i podseća na kardinala. Međutim, čak i kasnije u XV veku, simbolično predstavljanje Oca i Svetog Duha kao "ruku i golubice" se nastavilo, kao na primer, na Verokiovom Hristovom krštenju iz 1472. godine.[48]

Na renesansnim slikama obožavanja Trojstva, Bog se može prikazati na dva načina, bilo sa naglaskom na Oca ili na tri elementa Trojstva. Najuobičajeniji prikaz Trojstva u renesansnoj umetnosti je prikaz Boga Oca kao starca, obično sa dugom bradom i izgledom patrijarha, ponekad sa trouglastim oreolom (kao upućivanje na Trojstvo) ili papskom krunom, naročito u severnom renesansnom slikarstvu. U tim prikazima Otac drži globus ili knjigu (kako bi simbolizovao Božje znanje i uputio na to da se znanje smatra božanskim). Nalazi se iza i iznad Hrista na krstu u ikonografiji Svetog Trojstva. Golub, simbol Svetog Duha često se prikazuje kako leti iznad. Na slici mogu biti prisutni razni ljudi iz različitih slojeva društva, npr. kraljevi, pape ili mučenici. U trinitarnoj Pijeti, za Boga Oca je često simbol čovek koji nosi papsku odoru i papsku krunu i koji drži mrtvog Hrista u naručju. Prikazani su kako lebde na nebu sa anđelima koji nose oruđa Hristova (Arma Christi).[49]

 
 
The famous The Creation of Adam by Michelangelo (below, detail of the Hand of God), c. 1512

Prikazi Boga Oca i Svetog Trojstva su napadani kako od strane protestanata i pokreta jansenista i bajanista unutar katoličanstva, tako i od strane određenih pravoslavnih teologa. Kao i prilikom drugih napada na katoličke prikaze, i ovaj je imao za posledicu smanjenje podrške Crkve manje centralnim prikazima i ojačavanje podrške onim centralnim. U Zapadnoj crkvi, pritisak u cilju suzbijanja religioznih slika rezultirao je vrlo važnim dekretima završnog zasedanja Tridentskog sabora 1563. godine. Dekreti Tridentskog sabora potvrdili su tradicionalnu katoličku doktrinu da slike samo predstavljaju osobu koja je prikazana, a da se poštovanje iskazuje toj osobi, a ne samoj slici.[50]

Nakon toga, umetnički prikazi Boga Oca nisu bili sporni u katoličkoj umetnosti, ali manje uobičajeni prikazi Trojstva su osuđivani. Papa Benedikt XIV je 1745. godine izričito podržao prikaz prestola milosti, pozivajući se na knjigu proroka Danila, ali je 1786. godine papi Piju VI ipak bilo neophodno da izda papsku bulu kojom se osuđuje odluka italijanskog crkvenog saveta da se uklone sve slike Trojstva iz crkava.[51]

Bog Otac je simbolično prikazan u nekoliko scena iz Postanja na Mikelanđelovom svodu Sikstinske kapele, od kojih je najpoznatija Stvaranje Adama (čiji prikaz Boga i Adama koji se skoro dodiruju rukama predstavlja ikonu čovečanstva, podsećajući da je Čovek stvoren po Božjem obličju (1 Moj. 1.26)). Na Ticijanovoj slici Uznesenje device, iz crkve Frari u Veneciji, koja odavno važi za remek-delo umetnosti visoke renesanse, Bog Otac je prikazan kao moćna figura koja pluta među oblacima.[52] U crkvi Džezu u Rimu nalazi se više prikaza Boga Oca iz XVI veka. Na nekolicini ovih slika još uvek se pomoću tri anđela aludiralo na Sveto Trojstvo, ali Đovani Batista Fijameri je takođe prikazao Boga Oca kao čoveka koji jaše na oblaku, iznad scene.[53]

Na svojim slikama Strašni sud i Krunisanje Bogorodice, Rubens je prikazao Boga Oca slikom koja je tada bila široko prihvaćena, figurom patrijarha s bradom koji se nalazi iznad scene borbe. U XVII veku, dvojica španskih umetnika, Velaskez (čiji je tast Fransisko Paćeko bio zadužen za odobravanje novih slika za inkviziciju) i Muriljo, prikazali su Boga Oca kao patrijarhalnu figuru sa belom bradom u ljubičastoj odori.

 
The Ancient of Days (1794), akvarel gravura, Vilijam Blejk

Dok je predstava Boga Oca bilo sve više u Italiji, Španiji, Nemačkoj i Niskim zemljama, u drugim zemljama u Evropi javljao se otpor, čak i tokom XVII veka. Godine 1632, većina članova suda Zvezdana komora u Engleskoj (osim nadbiskupa Jorka) osudila je upotrebu slika Trojstva na crkvenim prozorima, a neki su ih smatrali ilegalnim.[54] Kasnije u XVII veku, ser Tomas Braun je napisao da smatra da je predstavljanje Boga Oca kao starca „opasan čin“ koji bi mogao voditi ka egipatskom simbolizmu.[55] Godine 1847, Čarls Vinston je još uvek kritikovao takve slike nazvavši ih „rimskim trendom“ (termin koji se koristio za rimokatolike) za koji je smatrao da se najbolje izbegava u Engleskoj.[56]

Godine 1667, 43. poglavlje Velikog moskovskog sabora posebno je uključilo zabranu niza simboličnih prikaza Boga Oca i Svetog Duha, što je rezultiralo i time da je čitav niz drugih ikona stavljen na spisak zabranjenih,[57][58] time pretežno utičući na prikaze zapadnog stila koji su počeli da se ustaljuju na pravoslavnim ikonama.

Carstvo Božje i eshatologija uredi

Kraljevstvo i carstvo uredi

 
Bog Otac na prestolu, Vestfalija, Nemačka, kraj XV veka

Hrišćanska karakterizacija odnosa između Boga i čovečanstva uključuje pojam „Carstva Božjeg“, čije poreklo seže do Starog zaveta i može se posmatrati kao posledica stvaranja sveta od strane Boga.[12][59] „Psalmi ustoličenja“ (Psalmi 45, 93, 96, 97-99) pružaju razloge za ovo gledište uzvikom „Gospod je car“. Međutim, u kasnijem judaizmu Božje carstvo je dobilo „nacionalnije“ tumačenje po kojem se na iščekivanog Mesiju može gledati kao na oslobodioca i osnivača nove države Izrael.[60]

Izraz „Carstvo Božje“ ne pojavljuje se u Starom zavetu, iako se u nekim slučajevima kada se govori o Bogu koriste izrazi „njegovo Carstvo“ i „tvoje Carstvo“.[61] Međutim, Carstvo Božje (Matejev ekvivalent je „Carstvo nebesko“) je upadljiva fraza u sinoptičkim jevanđeljima (pojavljuje se 75 puta) i naučnici se gotovo jednoglasno slažu da ona predstavlja ključni element Hristovih učenja.[12] Ipak, Ričard Tomas Frans (R. T. France) ističe da iako pojam „Carstva Božjeg“ ima intuitivno značenje za hrišćane laike, među naučnicima skoro da nema nimalo slaganja o njegovom značenju u Novom zavetu. Neki naučnici ga shvataju kao hrišćanski način života, neki kao metod svetske evangelizacije, neki kao ponovno otkrivanje duhovnih darova, drugi ga ne vezuju za sadašnju ili buduću situaciju, već za svet koji dolazi. Frans navodi da se sintagma "Božje carstvo" često tumači na više načina kako bi se uklopila u teološke ideje onih koji je tumače.

Kraj sveta uredi

Tumačenja izraza Carstvo Božje dovela su do brojnih eshatoloških rasprava među naučnicima različitih gledišta, ali nije postignut konsenzus.[62][63] Od Avgustina do protestantske reformacije dolazak Carstva se poistovećivao sa formiranjem hrišćanske crkve, ali se od ovog gledišta kasnije odustalo i početkom XX veka se učvrstilo apokaliptično tumačenje Carstva.[64] U ovom pogledu (takođe nazvanom „dosledna eshatologija“) Carstvo Božje nije počelo u I veku, već predstavlja budući apokaliptični događaj koji tek treba da se desi.

 
Anđeo duva u „poslednju trubu“, kao u 1. Korinćanima 15:52, Langencen, Nemačka, XIX vek

Sredinom XX veka, realizovana eshatologija, koja je Carstvo posmatrala ne apokaliptično, već kao manifestaciju božanske suverenosti nad svetom (realizovanu dolaskom Hrista), okupila je naučne sledbenike.[64] Prema ovom gledištu smatra se da je Carstvo dostupno u sadašnjosti.[62] Konkurentski pristup inaugurisane eshatologije se pojavio kasnije kao pristup "već tu, ali ne još". Prema ovom gledištu Carstvo je već počelo, ali čeka na potpuno otkrivanje u nekom momentu u budućnosti. Ova različita tumačenja su od tada dobila veći broj varijanti, sa raznim naučnicima koji predlažu nove eshatološke modele sa pozajmljenim elementima iz ovih.

Presuda uredi

U Poslanici Jevrejima 12:23 govori se o „Bogu, sudiji sviju“, a ideja da će svim ljudima na kraju biti suđeno“ suštinski je element hrišćanskog učenja. Brojni pasusi iz Novog zaveta (npr. Jn 5:22 i Dap 10:42 i kasniji simboli vere ukazuju na to da je zadatak presuđivanja dodeljen Hristu. U Jevanđelju po Jovanu 5:22 se kaže da „otac ne sudi nikome, nego sav sud dade sinu“. Dela apostolska 10:42 o vaskrslom Hristu govore da je: „narečeni od Boga sudija živijem i mrtvijem“. Uloga Hrista u Božjem sudu naglašena je u najčešće korišćenim hrišćanskim ispovedanjima, sa Nikejskim simbolom vere koji kaže da Isus „sedi desno od Oca; da će doći ponovo, u slavi, da sudi živima i mrtvima; čije carstvo neće imati kraj". Apostolski simbol vere sadrži sličan iskaz.[65]

Brojni pasusi iz jevanđelja upozoravaju na greh i predlažu put pravednosti kako bi se izbegao sud Božji. Na primer, Beseda na gori u Mateju 5: 22-26 propoveda izbegavanje greha, a Parabole o Carstvu (Mt 13:49 ) kažu da će u trenutku presude anđeli „razdvojiti zle od pravednika i baciće ih u peć ognjenu“. Hrišćani tako mogu uživati u oproštaju koji ih oslobađa Božjeg suda prateći Hristova učenja i kroz lično druženje s njim.[66]

Trinitarizam uredi

Istorija i osnova uredi

U ranom hrišćanstvu pojam spasenja bio je usko povezan sa zazivanjem „Oca, Sina i Svetoga Duha“.[67] Od I veka, hrišćani su se obraćali Bogu imenom "Oca, Sina i Svetoga duha" prilikom molitve, krštenja, pričešća, egzorcizma, pevanja himni, propovedi, ispovesti, oproštenja i blagoslova.[68] Ovo je reflektovano u izreci: „Pre nego što se pojavila „doktrina“ o Trojstvu, hrišćanska molitva je prizivala Sveto Trojstvo“.

 
Najraniji poznati prikaz Trojstva, Dogmatski sarkofag, 350. godina.[69] Vatikanski muzeji.

Termin „Trojstvo“ se ne pojavljuje eksplicitno u Bibliji, ali trinitarijanci veruju da je taj koncept, koji je kasnije nastao, u skladu sa biblijskim učenjima.[18][19] U Novom zavetu se na više mesta javlja trostruka liturgijska i doksološka formula, npr. u 2. Korinćanima 1: 21-22, u kojoj se kaže: „A Bog je koji nas utvrdi s vama u Hristu, i pomaza nas, koji nas i zapečati, i dade zalog Duha u srca naša“. Hrist koji prima „vlast i ravnopravnu božanstvenost“ pominje se u Mateju 28:18: „Dade mi se svaka vlast na nebu i na zemlji“, kao i u Jn 3:35, Jn 13: 3 i Jn 17:1. A Duh koji je i „od Boga“ i „Hristov“ pojavljuje se u Gal 4:6, Dap (16:7), Jn 15:26 i Rim 8:14-17.[70]

Opšti koncept je izražen u ranim spisima počev od II veka, sa Irinejem koji je u svom delu Protiv jeresi (knjiga I, poglavlje X) napisao:[68]

„Crkva ... veruje u jednog Boga, svemogućeg Oca, Stvoritelja neba, zemlje i mora i svega u njima; i u jednog Hrista Isusa, Sina Božjeg, koji se ovaplotio za naše spasenje; i u Svetog Duha“.

Oko 213. godine n.e. Tertulijan je u Adversus Praxeas (3. poglavlje) dao formalni prikaz ideje Trojstva, tj. da Bog postoji kao jedna „supstanca“, ali kao tri „Lica“: Otac, Sin i Sveti Duh.[71][72] U odbranu koherentnosti Trojstva, Tertulijan je napisao (Adversus Praxeas 3): „Jedinstvo koje Trojstvo izvodi iz sebe samog toliko je daleko od toga da bude uništeno, da je u stvari njime podržano“.

Tertulijan je takođe razmatrao kako Sveti Duh nastavlja od Oca i Sina.[71]

Prvi vaseljenski sabor 325. godine, a kasnije, 381. godine, i Drugi vaseljenski sabor definišu dogmu „u njenim najjednostavnijim crtama pred licem najvažnijih jeresi“, a verzija koja se koristila posle toga datira iz 381. godine.[17] U V veku na zapadu, sveti Avgustin je teološki proširio ovo u svom delu „O Trojstvu“, dok je za glavni razvoj na istoku zaslužan Jovan Damaskin u VIII veku.[73] Teologija je na kraju dostigla svoj klasični oblik u spisima Tome Akvinskog u XIII veku.[74]

Bernhard Loze (1928—1997) navodi da se doktrina o Trojstvu ne potiče od nehrišćanskih izvora poput Platona ili hinduizma i da su svi pokušaji sugerisanja takvih veza neuspeli.[75] Većina hrišćana je sada trinitarna i veru u Trojstvo smatra testom za ispravnost verovanja.[68]

Doktrina uredi

 
Dijagram Trojstva koje se sastoji od Boga Oca, Boga Sina (Hrista) i Boga Svetog Duha

Većina hrišćana smatra da je doktrina o Trojstvu osnovno načelo njihove vere.[17] Ono se može sažeti u sledećoj rečenici:[16]

„Jedan Bog postoji u tri Lica i jednoj Supstanci“.

Strogo govoreći, doktrina je misterija koju „nepotpomognut ljudski razum ne može spoznati“, niti „demonstrirati nakon što je otkrivena“; čak i ako „nije u suprotnosti sa razumom“ koji „nije nekompatibilan sa principima racionalnog razmišljanja“.[74]

Ova doktrina je opširno data u Atanasijskom simbolu vere iz IV veka, iz koga je sledeći odlomak:[17][18]

Klanjamo se jednom Bogu u Trojici, i Trojici u jedinstvu;
Ne mešajući lica niti deleći supstancu.
Jer jedno je Lice Oca, drugo Sina, a treće Svetoga Duha.
Ali Božanstvo Oca, Sina i Svetoga Duha, jedno je; Slava jednaka, Veličanstvo suvečno.
Kakav je Otac, takav je Sin i takav je i Sveti Duh.

Za trinitarne hrišćane (u koje spadaju katolički hrišćani, istočni pravoslavni hrišćani i većina protestantskih denominacija) Bog Otac uopšte nije odvojen bog od Sina (čije je Hrist ovaploćenje) i Svetog Duha, ostalih hipostaza hrišćanskog Božanstva.[76]

Dvadesteti vek je svedočio pojačanom teološkom fokusu na doktrinu o Trojstvu, delom zahvaljujući radovima Karla Barta u njegovoj četrnaestotomnoj Crkvenoj dogmatici.[77] Ovaj teološki fokus povezuje otkrivenje Reči Božje sa Trojstvom i tvrdi da je doktrina o Trojstvu ono što razlikuje „hrišćansku koncepciju Boga“ od svih ostalih religija.[78]

Otac uredi

Pojava trinitarističke teologije Boga Oca u ranom hrišćanstvu temeljila se na dve ključne ideje: na zajedničkom identitetu Jahvea iz Starog zaveta i Boga Hrista u Novom zavetu, a zatim razlikovanju, a opet jedinstvu između Hrista i njegovog Oca.[79][80] Primer jedinstva Sina i Oca se nalazi u Mt 11:27: „... i niko ne zna Sina do Otac; niti Oca ko zna do Sin...“, gde se potvrđuje uzajamno znanje Oca i Sina.[81]

Koncept očinstva Boga se pojavljuje u Starom zavetu, ali nije glavna tema.[79] Iako se pogled na Boga kao Oca pojavljuje u Starom zavetu, tek je u Novom zavetu došao u fokus s obzirom da ga je Isus često tako nazivao. Ovo se manifestuje u Molitvi Gospodnjoj koja kombinuje zemaljske potrebe za nasušnim hlebom sa uzajamnim konceptom oproštaja. A Hristov naglasak na njegovom posebnom odnosu sa Ocem ističe važnost različitih, ali jedinstvenih priroda Hrista i Oca, gradeći time jedinstvo Oca i Sina u Trojstvu.[82]

Očinski pogled na Boga se, osim na Hrista, širi i na njegove učenike i čitavu Crkvu, kao što se reflektuje u molbama koje je Hrist izneo Ocu za svoje sledbenike na kraju Oproštajnog govora, noć pre njegovog raspeća.[83] Primeri ovoga u Oproštajnom govoru su u Jn 14:20 dok se Isus obraća učenicima: „Ja sam u Ocu svom, i vi u meni, i ja u vama“ i u Jn 17:22 dok se moli Ocu: „I slavu koju si mi dao ja dadoh njima, da budu jedno kao mi što smo jedno“.[84]

U trinitarnoj teologiji, Bog Otac je „arhe“ ili „principium“ (početak), „izvor“ ili „poreklo“ i Sina i Svetoga Duha i smatra se večnim izvorom Božanstva. Otac je taj koji večno rađa Sina, a Otac večno diše Duhom Svetim. Sin se večno rađa od Boga Oca, a Duh večno potiče od Oca,[85] i, u zapadnoj tradiciji, takođe od Sina.

Pa ipak, bez obzira na ovu razliku u poreklu, Otac je jedno, ravnopravan, večan i konsupstancijalan sa Sinom i Svetim Duhom, pri čemu je svaka Osoba jedan večni Bog i ni na koji način odvojen, koji je tvorac: svi podjednako su nestvoreni i svemoćni. Dakle, Božansko Jedinstvo se sastoji od Boga Oca, sa njegovim Sinom i njegovim Duhom koji se razlikuju od Boga Oca, a opet su savršeno sjedinjeni u njemu. Zbog toga je Trojstvo izvan razuma i može se spoznati samo otkrovenjem.[86][87]

Trinitarijanci veruju da Bog Otac nije panteistički, jer se on ne posmatra kao istovetan univerzumu, već postoji izvan stvaranja, kao njegov Stvoritelj. On se posmatra kao Bog pun ljubavi, Nebeski Otac koji je aktivan i u svetu i u životima ljudi.[88][89] Stvorio je sve stvari vidljive i nevidljive u ljubavi i mudrosti, a čoveka radi sebe samoga.[90]

Sin uredi

 
Vitraž sa slikom Hrista, Saborna crkva Petra i Pavla, Sankt Peterburg, Rusija.

Od ranog hrišćanstva, Isusu Hristu se pripisuju brojna imena, u koja spadaju i Mesija (Hrist) i Sin Božji . Teološki, ovo su različite atribucije: Mesija se odnosi na njegovo ispunjenje očekivanih starozavetnih proročanstava, dok se Sin Božji odnosi na odnos sa ocem.[91][92] Bog Sin se razlikuje i od Mesije i od Sina Božjeg i njegova teologija kao deo doktrine o Trojstvu formalizovana je više od jednog veka kasnije.[93][94]

Prema Jevanđeljima, Hrista je začeo Sveti Duh i rodila ga je Bogorodica.[95] Biblijski navodi o Hristovoj službi uključuju: njegovo krštenje, čuda, propovedi, poučavanje i isceljivanje. Jevanđelja stavljaju značajan akcenat na Hristovu smrt, posvećujući otprilike jednu trećinu teksta periodu od samo sedam dana, odnosno poslednjoj nedelji Hristovog života u Jerusalimu.[96] Srž hrišćanskog verovanja je da se Hristovom smrću i vaskrsenjem grešni ljudi mogu pomiriti sa Bogom i na taj način im se nudi spasenje i obećanje večnog života. Vera u otkupiteljsku prirodu Hristove smrti prethodi Pavlovim poslanicama i seže u najranije dane hrišćanstva i jerusalimske crkve.[97] Navod iz Nikejskog simbola vere da je "radi nas bio razapet" odraz je ovog centralnog verovanja.[98]

Dve hristološke dileme u vezi s tim kako Hrist može biti istinski Bog, a da pritom bude očuvana vera u postojanje jednog Boga i to kako ljudsko i božansko može postojati u jednoj ličnosti, bile su osnovne dileme još pre Prvog vaseljenskog sabora (325).[99] Pa ipak, teologija „Boga Sina“ na kraju se odrazila u izjavi Nikejskog simbola vere iz IV veka.[100]

Halkidonski sabor iz 451. godine, koji je prihvatila većina hrišćana, kaže da je Hristovaploćeni Bog i „istinski Bog i istinski čovek“ (ili u potpunosti božanski i u potpunosti ljudski). Hrist je, postajući u potpunosti čovek u svakom pogledu, iskusio bol i iskušenja smrtnog čoveka, ali nije zgrešio. Kao potpuno Bog, pobedio je smrt i ponovo oživeo.[101] Šesti vaseljenski sabor iz 680. godine smatrao je da u Hristu postoje i božanska i ljudska volja, s tim da božanska volja ima prednost i da ona vodi i navodi ljudsku volju.[102]

U mejnstrim hrišćanstvu, Isus Hrist kao Bog Sin predstavlja drugo Lice Svete Trojice, zbog svog večnog odnosa sa prvim Licem (Bogom kao Ocem).[103] Smatra se jednakim sa Ocem i Svetim Duhom i u potpunosti je Bog i u potpunosti čovek: Sin Boga po svojoj božanskoj prirodi, dok je po svojoj ljudskoj prirodi iz Davidove loze.[95][104]

U novije vreme, rasprave o teološkim pitanjima vezane za Boga Sina i njegovu ulogu u Trojstvu vodile su se u XX veku o božanskom otkrovenju u kontekstu Trojstva.[105][106]

Sveti Duh uredi

 
Crkveni vitraž na kome je Sveti Duh predstavljen kao golub, Bernini, oko 1660. godine

U mejnstrim hrišćanstvu, Sveti Duh je jedno od tri božanska lica Svete Trojice koji čini jedinstvenu supstancu Boga; to jest, smatra se da Duh deluje zajedno i deli suštinsku prirodu sa Bogom Ocem i Bogom Sinom (Hristom).[107] Novi zavet ima mnogo toga da kaže o Svetom Duhu. Prisustvo Svetog Duha se posebno osetilo posle Hristovog vaznesenja, ne isključujući time i rano prisustvo kako svedoči Stari zavet i ceo Novi zavet.[13]‍:str.39 Hrišćanska teologija Svetog Duha, ili pneumatologija, poslednji je u potpunosti istraženi i razvijeni deo trinitarne teologije, te je stoga veća teološka raznolikost među hrišćanskim shvatanjima Duha nego što je to slučaj sa shvatanjima Sina i Oca.[107][108] U okviru trinitarne teologije, Sveti Duh se obično naziva „trećim Licem“ trojnog Boga - pri čemu je Otac prvo Lice, a Sin drugo.[107]

Odražavajući Blagovesti iz Lk 1:35, rani Apostolski simbol vere kaže da je Hrist „začet od Duha Svetoga“.[109] Nikejski simbol vere govori o Svetom Duhu kao „Gospodu i Životvorcu“ koji se zajedno sa Ocem i Sinom „obožava i slavi“.[110] Dok se u činu Ovaploćenja Bog Sin pojavio kao Sin Božji, to se nije dogodilo Bogu Svetom Duhu koji je ostao neotkriven.[111] Pa ipak, kao u 1. Kor 6:19, Bog Sveti Duh nastavlja da živi u telima vernika.[112]

U hrišćanskoj teologiji se veruje da Sveti Duh obavlja određene božanske funkcije u životu hrišćanina ili crkve. Delovanje Svetog Duha smatra se suštinskim delom privođenja čoveka hrišćanskoj veri.[113] Novi vernik je „ponovo rođen iz Duha“.[114]

Sveti Duh omogućava hrišćanski život boraveći u verniku i omogućava mu da živi ispravno i u veri.[113] On se ponaša kao Utešitelj ili Paraklet, onaj koji posreduje, ili podržava ili deluje kao advokat, posebno u vreme suđenja. Deluje kako bi ubedio neiskupljene kako u grešnost njihovih postupaka i misli, tako i u njihov moralni položaj grešnika pred Bogom.[115] Sveti Duh je istovremeno nadahnuo pisanje svetih spisa i sada ih tumači hrišćanima i crkvi.[116]

Trinitarne razlike uredi

U pravoslavnoj teologiji, suština Boga je izvan ljudskog razumevanja i ne može se definisati niti joj se može pristupiti ljudskim razumevanjem.[117] Rimokatolička učenja su donekle slična, smatrajući misterije Trojstva nedostupnim ljudskom razumu.[87] Međutim, razlike postoje utoliko što je u rimokatoličkoj teologiji i učenju, Bog Otac večiti izvor Sina (stvorio je Sina večnim stvaranjem) i Svetog Duha (večnim ishođenjem iz Oca i Sina) i onaj koji udiše Sveti Duh sa Sinom i kroz njega, ali pravoslavci smatraju da Duh dolazi samo od Oca.[118]

Većina protestantskih denominacija i drugih tradicija nastalih posle protestantske reformacije, zastupa opšta trinitarna verovanja i teologiju u vezi sa Bogom Ocem sličnu kao u rimokatolicizmu. Tu spadaju crkve nastale iz anglikanizma, baptizma, metodizma, luteranstva i prezviterijanizma. Isto tako, Oksfordski rečnik hrišćanske crkve opisuje Trojstvo kao „centralnu dogmu hrišćanske teologije“.[119] Međutim, precizno reprezentativno stanovište protestantske trinitarne teologije u vezi sa Bogom Ocem itd. je teže opisati, s obzirom na raznoliku i manje centralizovanu prirodu različitih protestantskih crkava.

Antitrinitarizam uredi

Neke hrišćanske tradicije odbacuju doktrinu o Trojstvu i nazivaju se netrinitarnim.[120] Ove grupe se međusobno razlikuju u svojim pogledima, različito prikazujući Hrista kao božansko biće odmah iza Boga Oca, Jahvea iz Starog zaveta u ljudskom liku, Boga (ali ne večno Boga), proroka ili jednostavno svetog čoveka. Neke široke definicije protestantizma stavljaju ove grupe unutar protestantizma, ali većina definicija to ne čini.[121]‍:p. 543

Antitrinitarizam potiče iz prvih vekova hrišćanske istorije i to od grupa poput arijanaca, evionita, gnostika i drugih. Mnogi episkopi poput Irineja Lionskog, a potom i Vaseljenski sabori, odbacili su ove antitrinitarne stavove. Nikejski simbol vere je pokrenuo pitanje odnosa između Hristove božanske i ljudske prirode. Nakon što ga je nikejski sabor odbacio, antitrinitarizam je bio retkost među hrišćanima tokom mnogih vekova, a oni koji su odbacivali doktrinu o Trojstvu suočili su se sa neprijateljstvom drugih hrišćana, međutim, u XIX veku se formirao niz ovakvih grupa u Severnoj Americi i u drugim delovima sveta.[121]‍:p. 541

U teologiji Jehovinih svedoka, samo je Bog Otac jedini istinski i svemogući Bog, čak i nad svojim Sinom Isusom Hristom. Iako priznaju Hristovo prethodno postojanje, savršenstvo i jedinstveno srodstvo Sina sa Bogom Ocem i veruju da je Hrist imao suštinsku ulogu u stvaranju i iskupljenju, kao i u to da je Mesija, oni veruju da samo Otac postoji bez početka.[122]

U teologiji Boga u mormonizmu, dominantan koncept Boga je Božanstvo, božanski sabor tri različita bića: Elohima (Oca), Jehove (Sina ili Hrista) i Svetog Duha. Smatra se da Otac i Sin imaju usavršena materijalna tela, dok Sveti Duh ima telo duha. Mormonizam priznaje božanstvo Oca, Sina i Svetog Duha, ali veruje da su to različita bića, ujedinjena ne u suštini već u volji i svrsi, i svaki je sveznajući, svemoguć i blagonaklon.[123]

Druge slične grupe su jedinstveni pentekostalci, hristadelfijani, hrišćanski naučnici i nova crkva.

Vidi još uredi

Izvori uredi

  1. ^ a b Leith, John H. (1. 1. 1992). Basic Christian Doctrine. Westminster John Knox Press. str. 55—56. ISBN 0664251927.  Greška kod citiranja: Neispravna oznaka <ref>; naziv „Leith55” je definisano više puta s različitim sadržajem
  2. ^ a b Erickson, Millard J. (1. 4. 2001). Introducing Christian Doctrine (2nd izd.). Baker Academic. str. 87-88. ISBN 0801022509.  Greška kod citiranja: Neispravna oznaka <ref>; naziv „Millard87” je definisano više puta s različitim sadržajem
  3. ^ a b Berkhof, L. Systematic Theology Banner of Truth publishers:1963, pp. 61
  4. ^ a b v One God, One Lord by Larry W. Hurtado (25 October 2003). Hurtado, Larry W. (25. 10. 2003). One God, One Lord, New Edition: Early Christian Devotion and Ancient Jewish Monotheism. A&C Black. str. 1—2. ISBN 0567089878. 
  5. ^ a b The Blackwell Companion to The New Testament by David E. Aune (23 March 2010). Aune, David E. (15. 3. 2010). The Blackwell Companion to the New Testament. Wiley. str. 424. ISBN 978-1405108256. 
  6. ^ a b Apostle Paul: His Life and Theology by Udo Schnelle (1 November 2005). Schnelle, Udo (novembar 2005). Apostle Paul: His Life and Theology. Baker Academic. str. 396. ISBN 0801027969. 
  7. ^ ("Clementine Homilies," xvi. 15)
  8. ^ „TRINITY”. Jewish Encyclopedia. JewishEncyclopedia.com. Pristupljeno 22. 8. 2013. 
  9. ^ a b Irenaeus of Lyons by Eric Francis Osborn (26 November 2001). Osborn, Eric (4. 10. 2001). Irenaeus of Lyons. Cambridge University Press. str. 27—29. ISBN 0521800064. 
  10. ^ a b Global Dictionary of Theology by William A. Dyrness, Veli-Matti Kärkkäinen, Juan F. Martinez and Simon Chan (10 October 2008). Dyrness, William A.; Kärkkäinen, Veli-Matti; Martinez, Juan F.; Chan, Simon (10. 10. 2008). Global Dictionary of Theology: A Resource for the Worldwide Church. InterVarsity Press. str. 352—353. ISBN 978-0830824540. 
  11. ^ a b Hirschberger, Johannes. Historia de la Filosofía I, Barcelona: Herder 1977, pp. 403
  12. ^ a b v Dictionary of Biblical Imagery by Leland Ryken, James C. Wilhoit and Tremper Longman III (11 November 1998). Ryken, Leland; Wilhoit, James C. (2. 11. 1998). Dictionary of Biblical Imagery. InterVarsity Press. str. 478–479. ISBN 0830814515.  Greška kod citiranja: Neispravna oznaka <ref>; naziv „Image478” je definisano više puta s različitim sadržajem
  13. ^ a b Stagg 1962 harvnb greška: više ciljeva (2×): CITEREFStagg1962 (help) Greška kod citiranja: Neispravna oznaka <ref>; naziv „Stagg” je definisano više puta s različitim sadržajem
  14. ^ Prestige G.L. Fathers and Heretics SPCK:1963, p. 29
  15. ^ Kelly, J.N.D. Early Christian Doctrines A & C Black:1965, pp. 280
  16. ^ a b John Behr (30. 6. 2004). The Nicene Faith: Formation Of Christian Theology. str. 3—4. ISBN 088141266X. 
  17. ^ a b v g Life in the Trinity: An Introduction to Theology with the Help of the Church Fathers by Donald Fairbairn (28 September 2009). Fairbairn, Donald (28. 9. 2009). Life in the Trinity: An Introduction to Theology with the Help of the Church Fathers. InterVarsity Press. str. 48—50. ISBN 978-0830838738. 
  18. ^ a b v Mercer Dictionary of the Bible edited by Watson E. Mills, Roger Aubrey Bullard. Mills, Watson E.; Bullard, Roger Aubrey (2001). Mercer Dictionary of the Bible. Mercer University Press. str. 935. ISBN 0865543739. 
  19. ^ a b Kelly, J.N.D. Early Christian Doctrines A & C Black: 1965, pp. 115
  20. ^ a b Theology of the New Testament by Udo Schnelle (1 November 2009). Schnelle, Udo (novembar 2009). Theology of the New Testament. Baker Academic. str. 477. ISBN 978-0801036040. 
  21. ^ Theology of Paul the Apostle by James D. G. Dunn. Dunn, James D. G. (2003). Theology of Paul the Apostle. Bloomsbury Academic. str. 418—420. ISBN 0-567-08958-4. 
  22. ^ Stockmeier 1975, str. 375-376
  23. ^ Kelly, J.N.D. Early Christian Creeds Longmans:1960, pp. 136; pp. 139; pp. 195 respectively
  24. ^ Ian T. Ramsey, Religious Language SCM 1967, pp. 50ff
  25. ^ David Ray Griffin, God, Power, and Evil: a Process Theodicy (Westminster, 1976/2004), 31.
  26. ^ Mercer dictionary of the Bible by Watson E. Mills, Roger Aubrey Bullard. Mills, Watson E.; Bullard, Roger Aubrey (1998). Mercer Dictionary of the Bible. Mercer University Press. str. 336. ISBN 0-86554-373-9. 
  27. ^ Theology of the New Testament by Georg Strecker. Strecker, Georg (2000). Theology of the New Testament. Westminster John Knox Press. str. 282. ISBN 0664223362. 
  28. ^ John 11-21 (Ancient Christian Commentary on Scripture) by Joel C. Elowsky (23 May 2007). . str. 237. ISBN 0830810994.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć)
  29. ^ Manual Of Christian Doctrine by Louis Berkhof (1 August 2007). Berkhof, Louis (avgust 2007). Manual of Christian Doctrine. Christian Liberty Press. str. 19—20. ISBN 978-1930367906. 
  30. ^ Manual Of Christian Doctrine by Louis Berkhof (1 August 2007). Berkhof, Louis (avgust 2007). Manual of Christian Doctrine. Christian Liberty Press. str. 21—23. ISBN 978-1930367906. 
  31. ^ Donald Macleod, Behold Your God (Christian Focus Publications, 1995), 20-21.
  32. ^ a b Berkhof, Louis Systematic Theology, Banner of Truth 1963, pp. 57-81 & pp. 46 respectively
  33. ^ John H. Hick, Philosophy of Religion Prentice-Hall 1973, pp. 7-14
  34. ^ a b Cornwell, James (2009). Saints, Signs, and Symbols: The Symbolic Language of Christian Art. Church Publishing. str. 2. ISBN 978-0-8192-2345-6.  Greška kod citiranja: Neispravna oznaka <ref>; naziv „James Cornwell page 24” je definisano više puta s različitim sadržajem
  35. ^ Hachlili, Rachel (1998). Ancient Jewish Art and Archaeology in the Diaspora, Part 1. BRILL. str. 144–145. ISBN 978-90-04-10878-3. 
  36. ^ Cormack, Robin (1985). Writing in Gold, Byzantine Society and its Icons. George Philip. ISBN 0-540-01085-5. 
  37. ^ Bigham, Steven (1995). Image of God the Father in Orthodox Theology and Iconography. Oakwood. str. 27. ISBN 1-879038-15-3. 
  38. ^ According to accounts by Patriarch Nikephoros and the chronicler Theophanes
  39. ^ Warren Treadgold, A History of the Byzantine State and Society, Stanford University Press, 1997
  40. ^ Gibbon, Edward (1995). The Decline and Fall of the Roman Empire. Modern Library. str. 1693. ISBN 0-679-60148-1. 
  41. ^ St. John of Damascus. Three Treatises on the Divine Images. ISBN 0-88141-245-7. 
  42. ^ Bigham, Steven (1995). Image of God the Father in Orthodox Theology and Iconography. Oakwood. str. 29. ISBN 1-879038-15-3. 
  43. ^ Thiessen, Gesa Elisbeth (2005). Theological aesthetics. Wm. B. Eerdmans. str. 65. ISBN 0-8028-2888-4. 
  44. ^ Bigham, Steven (1995). Image of God the Father in Orthodox Theology and Iconography. Oakwood. str. 41. ISBN 1-879038-15-3. 
  45. ^ Adolphe Napoléon Didron, 2003 . Christian iconography: or The history of Christian art in the middle ages. str. 169. ISBN 0-7661-4075-X. 
  46. ^ Arena Chapel, at the top of the triumphal arch, God sending out the angel of the Annunciation. See Schiller, I, fig 15
  47. ^ Bigham Chapter 7
  48. ^ Bles, Arthur de (2004). How to Distinguish the Saints in Art by Their Costumes, Symbols and Attributes. str. 32. ISBN 1-4179-0870-X. 
  49. ^ Earls, Irene (1987). Renaissance art: a topical dictionary. Bloomsbury Academic. str. 8, 283. ISBN 0-313-24658-0. 
  50. ^ „CT25”. Pristupljeno 30. 12. 2016. 
  51. ^ Bigham, str. 73–76
  52. ^ Martz, Louis Lohr (1991). From Renaissance to baroque: essays on literature and art. University of Missouri Press. str. 222. ISBN 0-8262-0796-0. 
  53. ^ Bailey, Gauvin A. (2003). Between Renaissance and Baroque: Jesuit art in Rome. University of Toronto Press. str. 233. ISBN 0-8020-3721-6. 
  54. ^ Charles Winston, 1847 . An Inquiry Into the Difference of Style Observable in Ancient Glass Paintings, Especially in England. 2009. str. 229. ISBN 978-1-103-66622-5. 
  55. ^ Sir Thomas Browne's Works. . 1852. str. 2006. ISBN 0559376871.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć)page 156
  56. ^ Charles Winston, 1847 . An Inquiry Into the Difference of Style Observable in Ancient Glass Paintings, Especially in England. 2009. str. 230. ISBN 978-1-103-66622-5. 
  57. ^ Tarasov, Oleg (2004). Icon and devotion: sacred spaces in Imperial Russia. Reaktion Books. str. 185. ISBN 1-86189-118-0. 
  58. ^ „Council of Moscow - 1666-1667”. Pristupljeno 30. 12. 2016. 
  59. ^ Mercer Dictionary of the Bible by Watson E. Mills, Edgar V. McKnight and Roger A. Bullard (1 May 2001). Mills, Watson E.; Bullard, Roger Aubrey (1990). Mercer Dictionary of the Bible. Mercer University Press. str. 490. ISBN 0865543739. 
  60. ^ Encyclopedia of Theology: A Concise Sacramentum Mundi by Karl Rahner (28 December 2004). . str. 1351. ISBN 0860120066.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć)
  61. ^ Dictionary for Theological Interpretation of the Bible by Kevin J. Vanhoozer, N. T. Wright, Daniel J. Treier and Craig Bartholomew (20 Jan 2006). Vanhoozer, Kevin J. (novembar 2005). Dictionary for Theological Interpretation of the Bible. Baker Academic. str. 420. ISBN 0801026946. 
  62. ^ a b Chilton, Bruce; Evans, Craig A. (1998). Studying the Historical Jesus: Evaluations of the State of Current Research. BRILL. str. 255-257. ISBN 9004111425.  Greška kod citiranja: Neispravna oznaka <ref>; naziv „Chil255” je definisano više puta s različitim sadržajem
  63. ^ An Introduction to the New Testament and the Origins of Christianity by Delbert Royce Burkett (22 July 2002). Burkett, Delbert (10. 7. 2002). An Introduction to the New Testament and the Origins of Christianity. Cambridge University Press. str. 246. ISBN 0521007208. 
  64. ^ a b Familiar Stranger: An Introduction to Jesus of Nazareth by Michael James McClymond (22 March 2004). McClymond, Michael James (22. 3. 2004). Familiar Stranger: An Introduction to Jesus of Nazareth. Wm. B. Eerdmans. str. 77–79. ISBN 0802826806.  Greška kod citiranja: Neispravna oznaka <ref>; naziv „familiar77” je definisano više puta s različitim sadržajem
  65. ^ The Oxford Companion to the Bible by Bruce M. Metzger and Michael David Coogan (14 October 1993) page 157
  66. ^ Gerhard Kittel and Gerhard Friedrich. (1966). Theological Dictionary of the New Testament. III. Wm. B. Eerdmans. str. 936. ISBN 0802822452. 
  67. ^ Phan, Peter C. (2011). The Cambridge Companion to the Trinity. Cambridge University Press. str. 3—4. ISBN 978-0521701136. 
  68. ^ a b v Vickers, Jason E. (2008). Invocation and Assent: The Making and the Remaking of Trinitarian Theology. Wm. B. Eerdmans Publishing. str. 2-5. ISBN 978-0-8028-6269-3.  Greška kod citiranja: Neispravna oznaka <ref>; naziv „Vickers2” je definisano više puta s različitim sadržajem
  69. ^ Elizabeth Lev, "Dimming the Pauline Spotlight; Jubilee Fruits" Zenit 2009-06-25
  70. ^ Richardson, Alan. An Introduction to the Theology of the New Testament SCM: 1961, pp. 122f,158
  71. ^ a b The Trinity by Roger E. Olson, Christopher Alan Hall. Olson, Roger E.; Hall, Christopher Alan (2002). The Trinity. Wm. B. Eerdmans. str. 29–31. ISBN 0802848273. 
  72. ^ Tertullian, First Theologian of the West by Eric Osborn (4 Dec 2003). Osborn, Eric (4. 12. 2003). Tertullian, First Theologian of the West. Cambridge University Press. str. 116—117. ISBN 0521524954. 
  73. ^ Systematic Theology by Louis Berkhof (24 September 1996). Berkhof, Louis (24. 9. 1996). Systematic Theology. Wm. B. Eerdmans. str. 83. ISBN 0802838200. 
  74. ^ a b Oxford Dictionary of the Christian Church (1974), Cross & Livingstone (eds), art "Trinity, Doctrine of"
  75. ^ A Short History of Christian Doctrine by Bernhard Lohse. Lohse, Bernhard (1978). A Short History of Christian Doctrine. Fortress Press. str. 37. ISBN 0800613414. 
  76. ^ Critical Terms for Religious Studies. Chicago: The University of Chicago Press, 1998. Credo Reference.27 July 2009
  77. ^ The Cambridge Companion to the Trinity by Peter C. Phan. Phan, Peter C. (2011). The Cambridge Companion to the Trinity. Cambridge University Press. str. 173—174. ISBN 978-0521701136. 
  78. ^ The Trinity: Global Perspectives by Veli-Matti Kärkkäinen (17 January 2007). Kärkkäinen, Veli-Matti (januar 2007). The Trinity: Global Perspectives. Presbyterian Publishing Corp. str. 8. ISBN 978-0664228903. 
  79. ^ a b The Trinity: Global Perspectives by Veli-Matti Kärkkäinen (17 January 2007). Kärkkäinen, Veli-Matti (januar 2007). The Trinity: Global Perspectives. Presbyterian Publishing Corp. str. 10—13. ISBN 978-0664228903. 
  80. ^ Global Dictionary of Theology by William A. Dyrness, Veli-Matti Kärkkäinen, Juan F. Martinez and Simon Chan (10 October 2008). Dyrness, William A.; Kärkkäinen, Veli-Matti; Martinez, Juan F.; Chan, Simon (10. 10. 2008). Global Dictionary of Theology: A Resource for the Worldwide Church. InterVarsity Press. str. 169—171. ISBN 978-0830824540. 
  81. ^ Bromiley 1988, str. 571–572
  82. ^ The Doctrine of God: A Global Introduction by Veli-Matti Kärkkäinen. Kärkkäinen, Veli-Matti (2004). The Doctrine of God: A Global Introduction. Baker Academic. str. 37–41. ISBN 0801027527. 
  83. ^ Symbols of Jesus by Robert C. Neville (4 February 2002). Neville, Robert C. (2001). Symbols of Jesus: A Christology of Symbolic Engagement. Cambridge University Press. str. 26—27. ISBN 0521003539. 
  84. ^ Jesus and His Own: A Commentary on John 13-17 by Daniel B. Stevick (29 April 2011) Eeardmans. Stevick, Daniel B. (29. 4. 2011). Jesus and His Own: A Commentary on John 13-17. Wm. B. Eerdmans. str. 46. ISBN 978-0802848659. 
  85. ^ The Westminster Dictionary of Christian Theology by Alan Richardson and John Bowden (1 January 1983). Richardson, Alan; Bowden, John (januar 1983). The Westminster Dictionary of Christian Theology. Westminster John Knox Press. str. 36. ISBN 0664227481. 
  86. ^ The Oxford Handbook of the Trinity by Gilles Emery O. P. and Matthew Levering (27 Oct 2011). Emery, Gilles; Levering, Matthew (27. 10. 2011). The Oxford Handbook of the Trinity. OUP Oxford. str. 263. ISBN 978-0199557813. 
  87. ^ a b Catholic catechism at the Vatican web site, items: 242 245 237
  88. ^ God Our Father by John Koessler (13 September 1999). Koessler, John (1999). God Our Father. Moody Publishers. str. 68. ISBN 0802440681. 
  89. ^ Bromiley (1982). International Standard Bible Encyclopedia: E-J. str. 515—516. ISBN 0802837824. 
  90. ^ Catholic Catechism items: 356 and 295 at the Vatican web site
  91. ^ The Westminster Dictionary of Christian Theology by Alan Richardson and John Bowden (1 January 1983). Richardson, Alan; Bowden, John (januar 1983). The Westminster Dictionary of Christian Theology. Westminster John Knox Press. str. 101. ISBN 0664227481. 
  92. ^ Bromiley, Geoffrey W. (2000). Historical Theology: Introduction. A&C Black. str. 128—129. ISBN 0567223574. 
  93. ^ Johnson, Mini S. (januar 2005). Christology: Biblical And Historical. Mittal Publications. str. 307. ISBN 8183240070. 
  94. ^ The Ecumenical Councils of the Catholic Church: A History by Joseph F. Kelly (1 September 2009). Kelly, Joseph Francis (2009). The Ecumenical Councils of the Catholic Church: A History. Liturgical Press. str. 19—22. ISBN 978-0814653760. 
  95. ^ a b Practical Christian Theology: by Floyd H. Barackman. Barackman, Floyd H. (1998). Practical Christian Theology: Examining the Great Doctrines of the Faith. Kregel Publications. str. 149—151. ISBN 0825423740. 
  96. ^ Matthew by David L. Turner. . 2008. str. 613. ISBN 978-0-8010-2684-3.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć)
  97. ^ Lord Jesus Christ: Devotion to Jesus in Earliest Christianity by Larry W. Hurtado (14 September 2005). Hurtado, Larry W. (14. 9. 2005). Lord Jesus Christ: Devotion to Jesus in Earliest Christianity. Wm. B. Eerdmans. str. 130—133. ISBN 0802831672. 
  98. ^ J. Glyndwr Harris (2002). Christian Theology. Mar. str. 12—15. ISBN 1902210220. 
  99. ^ Bromiley, Geoffrey W. (2000). Historical Theology: An Introduction. A&C Black. str. 50—51. ISBN 0567223574. 
  100. ^ Bowersock, G. W.; Brown, Peter; Graba, Oleg (1999). Late Antiquity: A Guide to the Postclassical World. Harvard University Press. str. 605. ISBN 0674511735. 
  101. ^ A Short History of Christian Doctrine by Bernhard Lohse (5 January 1978). Lohse, Bernhard (1978). A Short History of Christian Doctrine. Fortress Press. str. 90—93. ISBN 0800613414. 
  102. ^ The Westminster Dictionary of Christian Theology by Alan Richardson and John Bowden (1 January 1983). Richardson, Alan; Bowden, John (januar 1983). The Westminster Dictionary of Christian Theology. Westminster John Knox Press. str. 169. ISBN 0664227481. 
  103. ^ Introducing Christian Doctrine(2nd Edition) by Millard J. Erickson (1 April 2001). Erickson, Millard J. (april 2001). Introducing Christian Doctrine. Baker Academic. str. 237–238. ISBN 0801022509. 
  104. ^ Encyclopedia of Theology: A Concise Sacramentum Mundi by Karl Rahner (28 December 2004) ISBN pages 692-694
  105. ^ Introduction to the Theology of Karl Barth by Geoffrey William Bromiley (3 November 2000). Bromiley, Geoffrey W. (1979). Introduction to the Theology of Karl Barth. Bloomsbury Academic. str. 19. ISBN 0567290549. 
  106. ^ The Renewal of Trinitarian Theology: Themes, Patterns & Explorations by Roderick T. Leupp (1 October 2008). Leupp, Roderick T. (oktobar 2008). The Renewal of Trinitarian Theology: Themes, Patterns & Explorations. InterVarsity Press. str. 31. ISBN 978-0830828890. 
  107. ^ a b v Kärkkäinen 2002, str. 120-121.
  108. ^ Systematic Theology Vol 1 by Wolfhart Pannenberg (11 November 2004). Pannenberg, Wolfhart (11. 11. 2004). Systematic Theology. A&C Black. str. 332. ISBN 0567081788. 
  109. ^ Invitation to Theology by Michael Jinkins (26 January 2001). Jinkins, Michael (26. 1. 2001). Invitation to Theology: A Guide to Study, Conversation Practice. InterVarsity Press. str. 60. ISBN 0830815627. and 134-135
  110. ^ Invitation to Theology by Michael Jinkins (26 January 2001). Jinkins, Michael (26. 1. 2001). Invitation to Theology: A Guide to Study, Conversation Practice. InterVarsity Press. str. 193. ISBN 0830815627. 
  111. ^ The mystery of the Triune God by John Joseph O'Donnell. O'Donnell, John Joseph (1988). The Mystery of the Triune God. Sheed & Ward. str. 75. ISBN 0-7220-5760-1. 
  112. ^ Wiersbe, Warren W. (2007). The Wiersbe Bible Commentary: The Complete New Testament. David C. Cook. str. 471. ISBN 978-0-7814-4539-9. 
  113. ^ a b Erickson 1992, str. 265–270
  114. ^ Though the term "born again" is most frequently used by evangelical Christians, most denominations do consider that the new Christian is a "new creation" and "born again". See for example the Catholic Encyclopedia
  115. ^ The Holy Spirit and His Gifts. J. Oswald Sanders. Inter-Varsity Press. chapter 5.
  116. ^ Hammond 1968, str. 134
  117. ^ The Mystical Theology of the Eastern Orthodox Church by Vladimir Lossky ISBN page 77
  118. ^ Systematic Theology by Francis Schussler Fiorenza and John P. Galvin (1 May 2011). Galvin, John P. (2011). Systematic Theology: Roman Catholic Perspectives. Fortress Press. str. 193—194. ISBN 978-0800662912. 
  119. ^ The Oxford Dictionary of the Christian Church (Oxford University Press. Cross, Frank Leslie; Livingstone, Elizabeth A. (2005). The Oxford Dictionary of the Christian Church. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-280290-3. ), article Trinity, doctrine of the
  120. ^ Trinitarian Soundings in Systematic Theology by Paul Louis Metzger. Metzger, Paul Louis (2006). Trinitarian Soundings in Systematic Theology. Bloomsbury Academic. str. 36. ISBN 0567084108. and 43
  121. ^ a b Encyclopedia of Protestantism by J. Gordon Melton. Gordon Melton, J. (2008). Encyclopedia of Protestantism. Facts On File, Incorporated. ISBN 978-0816077465. 
  122. ^ Insight on the Scriptures. 2. 1988. str. 1019. 
  123. ^ Dahl, Paul E. (1992). „Godhead”. Ur.: Ludlow, Daniel H. Encyclopedia of Mormonism. New York: Macmillan Publishing. str. 552—53. ISBN 0-02-879602-0. OCLC 24502140. 

Literatura uredi

Spoljašnje veze uredi

 
Bog u hrišćanstvu na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Бог_у_хришћанству&oldid=27726107”