Grigorij Ščerbina

Grigorij Stepanovič Ščerbina, ili Grigorije Ščerbina (rus. Григорий Степанович Щербина, ukr. Григорій Степанович Щербина; Černigov, 29. novembar 1868 — Kosovska Mitrovica, 10. april 1903), bio je diplomata, ruski konzul u Kosovskoj Mitrovici od 1902. do smrti i odličan poznavalac kulture i istorije balkanskih naroda.

Grigorij Ščerbina
Puno ime	Grigorije Stepanovič Ščerbina
Datum rođenja	(1868-11-29)29. novembar 1868.
Mesto rođenja	Černigov, Ruska Imperija
Datum smrti	10. april 1903.(1903-04-10) (34 god.)
Mesto smrti	Kosovska Mitrovica, Osmansko carstvo

Biografija

Rođen je u Černigovu u Ruskoj Imperiji, danas Ukrajina, 29. novembra 1868. godine, kao prvenac u stolarskoj porodici. Svojoj deci, ćerci i trojici sinova, neobrazovani otac je uspeo da pruži odlično obrazovanje. Grigorij se odmalena istakao kao vrlo uporan i vredan đak. Posebno je pokazivao talenat za jezike, što je najverovatnije i odredilo njegov životni poziv. Da bi pomogao porodici davao je časove mlađoj deci iz latinskog i starogrčkog jezika.

Posle završene gimnazije u rodnom mestu 1886. godine, pohađao je Lazarevsku akademiju za orijentalne jezike u Moskvi i zatim je, kao vrstan student, 1889. godine primljen na obrazovanje, na Azijskom odeljenju Ministarstva inostranih poslova. Kao student posećivao je Rusko-slovensko društvo u Moskvi, i tu došao u dodir sa Srbima. U to vreme on je već govorio arapski, tatarski, jermenski, gruzijski i turski jezik, na kome je bila napisana i njegova disertacija. Kasnije je naučio albanski, bugarski i srpski jezik, pa je već u 23. godini života 1891. godine stupio u diplomatsku službu u Carigradu. Bio je sekretar konzulata u Skoplju, zatim poslanik na Cetinju, kod kralja Nikole Petrovića, da bi 1896. (ili 1894.?) postao ruski vicekonzul u Skadru. Već tokom rada u Skadru istakao se svojom zaštitom Srba od arbanaškog nasilja.

Zatim je trebalo da ode na službu u Mitrovicu, ali se pre toga, na leto 1902. godine vratio u Černigov, da poseti porodicu, za koju je, i pored velike udaljenosti, bio veoma vezan. Od njegove pomoći srednji brat je diplomirao prava na Univerzitetu u Kijevu i u to vreme se već nalazio na službi u Vladikavkazu, pa se Gregorij sa njim tada nije ni video, dok je mlađi brat još uvek pohađao srednju školu. Sestra se udala i živela u Gluhivu. Roditelji su mu u to vreme vidno ostarili, otac kome je bilo 56 godina jedva je mogao da hoda. Oba roditelja su strahovala za njegov život, dobro su se sećali Rusko-turskog rata 1877—1878. i plašili se novog, dok im je mlađi brat svakodnevno čitao novosti iz novina. Pri odlasku, dok ga je pratila prema stanici u Kijevu, majka ga je molila da ne ide za Mitrovicu, ali joj je on objasnio da ne može da ne ide i da mu je tamo mesto.

Prilike u Staroj Srbiji

Posle Srpsko turskih ratova (1876—1878), Berlinskog kongresa i dobijanja nezavisnosti Srbije, krajem 19. i početkom 20. veka položaj preostalog srpskog življa u granicama Osmasnkog carstva, znatno se pogoršao. Pridošli mudžahiri iz Toplice vršili su pritisak na Srbe, a Arabanase plašili mogućnošću da se Srbija proširi prema jugu. Zastrašivanjem od Srbije, vršila je i Austrougarska, nudeći se kao zaštitnik, dok se Osmansko carstvo raspadalo, a njegovi neaktivi državni organi blagonaklono gledali na obračunavanje Arbanasa sa hrišćanskom rajom. Na teritoriji Kosmeta organizovane su pobune protiv centralizovane vlasti u Porti. U takvim prilikama, čak i vodeći arbanaški pojedinci i fisovi (bratstva), koji do tada nisu bili protiv Srba, okrenuli su se protiv njih, sa ciljem da ih istrebe.

Potresne izveštaje sa Kosmeta slali su Jovan Dučić, Branislav Nušić, Milan Rakić, Vladimir Ćorović. Suočeni sa ovakvom situacijom i sa željom da se stanje popravi, vlada u Beogradu, pošto je analizirala dobre rezultate postignute radom konzulata u Prizrenu (još od 1866), kao jedno od rešenja je smatrala da bi moglo biti najpre zaključivanje konzularne konvencije između Srbije i Turske i zatim u otvaranju novih konzulata u Skoplju i Solunu 1887, Prištini i Bitolju 1889. Mada nisu svi srpski konzulati imali jednake mogućnosti da zaštite Srbe, bili su jedan od direktnih izvora informacija o zulumima koja su se tamo dešavala, pa se na taj način pružala mogućnost da se evropskoj javnosti, ali i samoj Porti ukaže na njih. Posle ubistva srpskog konzula Luke Marinkovića u Prištini i pritisaka Austroguarske na Portu, Srbija je morala da stane sa daljim otvaranjem konzulata. Situacija se pogoršala još više, posle Grčko-turskog rata 1897. godine, kada je Krit dobio autonomiju, pošto su se pronele vesti da će se slična situacija desiti i sa Kosovskim vilajetom, posle čega je Sultan doneo odluku o razoružavanju Arbanasa, koji su na to odgovorili formiranjem Pećke lige. Porta je takođe formirala komisiju za suzbijanje zuluma, ali se ova više bavila njegovim prikrivanjem. Na insistiranje kralja Aleksandra, zbog bolesti predsednika vlade Vladana Đorđevića, Srbija je zatim propustila priliku da na Prvoj konferenciji o miru i razoružanju 1899. godine u Hagu ukaže na propuste Porte da sredi stanje, mada je za to bila pripremljena Plava knjiga - Prepiska o arbanaškim nasiljima u Staroj Srbiji 1898-1899, na srpskom i francuskom jeziku.

Otvaranje konzulata u Mitrovici

Spomenik Ščerbini u Kosovskoj Mitrovici.

U jeku terora nad Srbima, ruska diplomatija je odlučila da pomogne u meri u kojoj je mogla. Pored tadašnjih ruskih konzulata u Skoplju i Prizrenu, odlučila je da otvori i konzulat u Mitrovici, kako bi izvršila pritisak na Portu. Uz saglasnot Porte, konzulat je otvoren 7. maja 1902. godine. Za konzula je postavljen 34. godišnji Ščerbina. On je u to vreme predstavljao jednog od najperspektivnijih mladih ruskih diplomata, koji je marljivo izučavao kulturu i istoriju balkanskih naroda, te bio veoma upućen u balkanska pitanja. Pre stupanja na dužnost u Mitrovici, izjavio je da će „svim silama nastojati da zaštiti srpski živalj u dodeljenom mu delokrugu“, ali svestan situacije, takođe „biti veoma obazriv, naročito u prvo vreme, dokle unekoliko utvrdi svoj autoritet“.

Arbanaški prvaci bili su nezadovoljni odlukom da se u Mitrovici otvori konzulat. Među najvećim protivnicima nalazio se Isa Boljetinac. Mada je on u Mitrovačkom kraju prvobitno važio za ogorčenog protivnika bilo kakvog austrougarskog uticaja u tom delu Kosova i saradnju sa Srbijom smatrao neophodonom, da bi se sprečila austrougarska okupacija novopazarskog sandžaka, posle događaja oko Kolašinske afere on je promenio svoju političku orijentaciju u protivsrpsku. U svojoj kuli u Boljetinu, pred mnogim arbanaškim prvacima, izjavio je da će radije poginuti nego dozvoliti da dođe do otvaranja konzulata. Osim toga, otvoreno je pretio da će zapaliti kuću svakome ko se usudi da iznajmi stan ruskom konzulu. Njegove pretnje hrabrile su i austrijske pristalice kojih je bilo među viđenijim ljudima turskog porekla u Mitrovici. Kao rezultat, 30. avgusta 1902. gavazi i sluge konzula Ščerbine su po dolasku u Mitroviicu bili oterani. Oni su svoje stvari morali da ostave u železničkom magacinu i potraže utočište kod ruskog konzula u Skoplju. Na taj način je dolazak ruskog konzula bio odložen. Srpska diplomatija iskoristila je ovaj incident, kako bi izvršila dodatni pritisak na Portu, zahtevajući razoružanje Arbanasa, naoružavanje Srba i proterivanje sa Kosmeta glavnog kolovođe demonstracija. Posle toga usledile su reforme, a Isa Boljetinac je naoružan, uz počasti svečano ispraćen za Carigrad.

Dolazak u Mitrovicu

Grigorije Ščerbina sa poslugom i pratnjom u Kosovskoj Mitrovici 1903. godine

Ščerbina je u grad došao 26. januara 1903. godine, u vreme kada je u Mitrovici još uvek vladala pobuna Arbanasa protiv carigradskih reformi, Ipak u Mitrovici je najpre svečano dočekan. uz odgovarajuće vojne počasti. Srbi su od konzulata očekivali neku vrstu zaštite, ali je konzulat počeo sa radom tek u martu. Prisustvo Ščerebine je za Srbe dovelo do obnavljanja kulturnog života u gradu, pa je tako po prvi put u mitrovačkoj osnovnoj školi proslavljena školska slava na Sv. Savu. S druge strane, Arbanasi su konzula krivili za reforme i otvoreno izražavali nezadovoljstvo o odluci da još jedan ruski konzul bude u pokrajini. Organizovali su brojne protestne skupove širom Kosmeta, od kojih je najveći bio u Đakovici, gde je doneta odluka da se Ščerbina protera iz Mitrovice.

I pored upozorenja brojnih delegacija Srba, koje su ga posećivale, da se pričuva i ne izlaže opasnosti, on se odmah prihvatio posla: počeo je da obilazi mesta na kojima su se događali sukobi sa Arbanasima i slao izveštaje. Često je izlazio u obilazak u okolinu grada, a ponekad išao i u lov. Njegovi izveštaji su govorili o stradanju Srba, ubistvima, silovanjima, pljačkama i paljevini srpske imovine, uz naglasak da bez nasilja nisu mogle da prođu ni pogrebne srpske povorke. Ščerbina se zalagao za reforme, za veća prava Srba i za pravičnije odnose turskih vlasti prema njima.

Napad na Mitrovicu

Arbanasi nisu mirovali. Prvo su napali Srbe u Vučitrnu, zauzeli upravnu zgradu i oterali Srbe zaptije, a neznatna vojna posada im nije pružila otpor. Potom su rešili da napadnu i Mitrovicu. Mada ih nije bilo dovoljno, tek oko dve hiljade, oni su očekivali da će ih turska vojska pustiti da uđu u varoš i sprovedu svoje namere. Napad se dogodio 30. marta 1903. godine, ali pošto je veliki vezir posle upada u Vučitrn uspeo da izdejstvuje od sultana odobrenje da se upotrebi vojska, napadače je pred Mitrovicom dočekala topovska paljba. Za vreme napada Ščerbina se nalazio u prvim redovima, a odbranom je komandovao Sait-bej. Napad je tog dana odbijen, pri čemu je nastradalo 200—300 Arbanasa. Sledećeg dana raširile su se vesti o ponovnom napadu na grad, pa je konzul sa pratnjom rešio da krene u obilazak položaja. Po povratku, u blizini stare železničke stanice, kaplar turske vojske, Ibrahim Hali, za koga se kasnije ustanovilo da je iz sela Žegra kod Gnjilana je ispalio dva metka, od kojih je jedan Ščerbina pogodio u leđa, a drugi ranio vojnika koji se nalazio u njegovoj pratnji. Ostala pratnja uspela je da zarobi atentatora, koji je svoj postupak u početku pravdao željom za osvetom, pošto je izjavio da je prethodnog dana poginuo jedan njegov rođak, da bi se kasnijim ispitivanjem došlo do saznanja da je to urađeno u dogovoru sa arbanaškim prvacima.

„ Ja sam prva žrtva u novoj srpskoj istoriji za oslobođenje Stare Srbije ” — Poslednje reči konzula Ščerbine

Ščerbinu je metak pogodio sa desne strane strane leđa, u visini lumbalnog pršljena, a izašao sa leve na kraju 11 rebra, od čega je osetio jak bol i pao. Za prevoz do konzulata, pošto nisu raspolagali drugim prevoznim sredstvom, vojnici su napravili nosila od šinjela, što je kod ranjenika izazivalo još veće bolove. Prenošenje je trajao 20 minuta. Prolazeći kroz grad on nije pustio ni glasa, ali je po ulasku u konzulat počeo da jauče i prevrće od bola. Smirio se tek pošto mu je ukazana prva pomoć.

Smrt i sahrana

Pokušavajući da ublaži nastalo stanje, Porta je iz Carigrada poslala lekara, koji je dugo putovao do Mitrovice. Iz Srbije je, po naredbi kralja Akleksandra, upućen doktor Vojislav Subotić. Iako se u početku verovalo da rana nije ozbiljna, ustanovljeno je da mu je metak uništio jetru, probio bubreg, oštetio dijafragmu i lumbalne pršljenove. Znajući da će umreti, ali ne želeći da uznemirava porodicu, Ščerebina je iz Mitrovice poslao čak dva telegrama, jedan sestri i drugi srednjem bratu, javljajući im kako mu je bolje, mada to nije bilo tačno.

Nakon deset dana ležanja u groznici, preminuo je od postoperativnih komplikacija, u strašnim mukama. Kovčeg, krst, sve što je bilo potrebno za sahranu uz luksuzan venac od belih ljiljana sa posvetom poslali su iz Beograda kralj Aleksandar i kraljica Draga.

Smrt Ščerbine, Srbi na celom Kosmetu su doživeli kao nacionalnu nesreću. O događaju su izveštavali svi mediji, kako domaći, tako i strani. Na ispraćaju posmrtnih ostataka okupio se veliki broj Srba. Njegovo telo je zatim iz Mitrovice vozom prebačeno u Carigrad. Na usputnim stanicama masovno su ulazili ljudi koji su želeli da mu odaju poslednju poštu. U Skoplju su telo dočekala 24 srpska sveštenika i­ ru­ski­ je­ro­mo­nah A­rse­ni­je­, u­ svo­jstvu ­z­astu­pni­ka i­gu­mana Manasti­ra De­čani­, ko­ji­ tada drže­ ru­ski­ mo­nasi. Iz Carigrada je telo prebačeno u rodni Černigov, bi pored Manastira Sv. Trojica - Ilinski 26. aprila 1903. godine bila obavljena sahrana. Na grobu je postavljen krst, koji je donet iz Mitrovice.

Ščerbina nije bio jedini ruski konzul koji je nastradao u vreme arbanaških nemira. Nekoliko meseci kasnije, turski žandarmi ubili su i konzula Aleksandra Arkadeviča Rostkovskog u Bitolju. U narednim godinama situacija na prostoru Stare Srbije nije se bitnije promenila. Arbanaški napadi su nastavljeni, a srpsko stanovništvo je ostalo u potpunosti prepušteno samom sebi.

U njegovu čast

Posthumno, 1904. godine Ščerbina je izabran za počasnog člana Srpskog književnog društva. U Beogradu, jedna ulica na Čukarici od 1940. godine nosi njegovo ime. U Kosovskoj Mitrovici nalazi se društvo solidarnosi „Grigorije Stepanović Ščerbina“ i spomenik Ščerbini.

Spomenik u Mitrovici

U južnom delu Mitrovice, kod stare železničke stanice, na brdu Bairu, na mestu gde je konzul smrtno ranjen, 1928. godine je podignut spomenik, u vidu piramide, sa njegovim likom i bronzanom pločom, na kojoj je pisalo:

„ Grigorije Stepanovič Ščerbina, ruski konzul, rođen 1868. godine, a poginuo 1903. godine ”

Posle Drugog svetskog rata spomenik je premešten u dvorište muzeja. Devedesetih godina prošlog veka je premešten ispred zgrade opštine, takođe u južnom delu grada i tada je dodata kovana metalna ograda oko spomenika, dok se bronzana ploča čuvala u hramu Svetog Save. U doba secesionističke pobune Albanci su uništili spomenik i uklonili ga, a 2001. srušena je i zgrada ruskog konzulata, koja se nalazila na 100 metara od hrama. Kasnije je na tom mestu podignut tržni centar. U nemirima na Kosovu i Metohiji 17. marta 2004. godine, uništena je i bronzana ploča, koja se čuvala u hramu.

Spomenik Ščerbini ponovo je podignut 2007. godine, ovog puta na Trgu Šumadija, u slobodnom delu grada. O velikom prijatelju srpskog naroda Vladimir Ćorović zapisao je:

„ Kap bratske ruske krvi kanula je u potoke srpske krvi, koji stolećima Kosovom teku ” — Vladimir Ćorović

Njegove se reči danas nalaze ispisane na postolju spomenika.

Vidi još

• Spisak ulica Beograda