Википедија

Diana Budisavljević

хуманитарка аустријског порекла

Diana Budisavljević (Inzbruk, 15. januar 1891 — Inzbruk, 20. avgust 1978[1]), devojačko prezime Obekser (nem. Obexer),[2] bila je humanitarka austrijskog porekla koja je tokom Drugog svetskog rata spasila 15.336 dece iz ustaških logora smrti u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj.[3]

Diana Budisavljević
Diana Budisavljević
Puno imeDiana Budisavljević Obekser
Datum rođenja(1891-01-15)15. januar 1891.
Mesto rođenjaInzbruk, Austrougarska
Datum smrti20. avgust 1978.(1978-08-20) (87 god.)
Mesto smrtiInzbruk, Austrija
SupružnikJulije Budisavljević
OdlikovanjaZlatna medalja Miloš Obilić, odlikovanje Carica Milica, Orden II reda
Potpis

Deca koju je pokušavala da spasi su bila uglavnom srpske nacionalnosti sa Korduna, Kozare, iz srpskih sela sa teritorije NDH.[2] Ova akcija je bila jedna od najtežih i po broju spasenih najobimnijih humanitarnih akcija vezanih za koncentracione logore u Drugom svetskom ratu. Umrlo je 3.254 dece, tokom spasavanja ili odmah po napuštanju logora, iscrpljeno torturom, glađu i bolešću, dok je 12.082 izbavljene dece preživelo rat.[3]

Bila je udata za hirurga Julija Budisavljevića, šefa hirurške klinike Medicinskog fakulteta u Zagrebu.[2] On je bio jedan od malobrojnih zagrebačkih Srba pošteđenih ubijanja, proterivanja ili pljačke imovine za vreme NDH.

Da bi sačuvala podatke o deci koju je zbrinjavala tokom rata, vodila je kartoteku o njima, s nadom da bi jednoga dana deca mogla biti vraćena svojim biološkim porodicama.[4]

Imala je podršku uskog kruga ljudi, svi koji su se bavili spašavanjem dece iz logora rizikovali su sopstvene živote.[4]

Drugi svetski rat uredi

Tokom Drugog svetskog rata, sile osovine napale su Jugoslaviju u aprilu 1941. godine, a Nezavisna Država Hrvatska, koja je bila saveznica nacističke Nemačke, započela je genocidnu kampanju protiv Srba, Jevreja i Roma, uspostavljajući brojne logore smrti u Hrvatskoj.

Nakon što je saznala za decu koja su držana u logoru Lobor-Grad, u oktobru 1941. godine, zajedno sa nizom saradnika, posebno Markom Vidakovićem i Đurom Vukosavljevićem, pokrenula je kampanju pomoći pod nazivom „Akcija Diana Budisavljević”. Akcija se brinula uglavnom o srpskoj deci, ali i ženama koje su držane u raznim koncentracionim logorima, uključujući logor smrti Jasenovac.[5][6]

Uz pomoć lokalne jevrejske zajednice u Zagrebu, koja je imala dozvolu da pomogne logorašima, njen tim je slao zalihe hrane, lekova, odeće i novca, prvo u Lobor-Grad, a kasnije u Gornju Rijeku i Đakovo. Njen tim takođe je pomagao članovima hrvatskog Crvenog križa na glavnoj železničkoj stanici u Zagrebu, pružajući putne potrepštine radnicima u vozovima koji su se tamo zaustavili na putu na prinudni rad u Nemačku — neki od tih muškaraca, žena i dece vratili su se u Zagreb nakon zaustavljeni su u Mariboru i Lincu i nisu smeli dalje da putuju zbog bolesti — zbrinuli su ih Crveni krst i Akcija Diane Budisavljević. Tokom tog rada, u martu 1942. godine, Budisavljević je upoznala glavnu medicinsku sestru Dragicu Habazin, koja je narednih meseci i godina postala bliski saradnik u pomaganju logorašima iz raznih logora koji su preseljeni u Zagreb i druga mesta.[7]

Početkom jula 1942, uz pomoć nemačkog oficira Gustava fon Kocijana,[8] dobila je pismeno odobrenje da odvede decu iz koncentracionog logora Stara Gradiška.[7] Uz pomoć Ministarstva za socijalna pitanja, posebno prof. Kamila Breslera, uspela je da premesti decu zatvorenike iz logora u Zagreb, Jastrebarsko, a kasnije i u Sisak.[9]

Nakon napora za spasavanje logoraša u Staroj Gradiški, Budisavljević je u uniformi medicinske sestre Crvenog krsta učestvovala u prevozu dece sa Mlake, Jablanca i Košutarice. Više od 6.000 dece preseljeno je iz tih logora u julu i avgustu 1942. godine. Nakon dobijanja dozvole u avgustu 1942. godine za preseljenje dece iz zagrebačkih ustanova na brigu porodica, ona i Kamilo Bresler radili su zajedno sa ogrankom Zagrebačke nadbiskupije Caritas i na taj način omogućili smeštaj nekoliko hiljada dece kod porodica u Zagrebu i seoskim zajednicama.[7]

Prema izveštaju Marka Vidakovića iz maja 1945. godine, Budisavljević je izjavila da je njena Akcija uspela da spasi oko 10.000 dece iz koncentracionih logora.[10]

Na zahtev Kamila Breslera u avgustu 1942. godine, ona i Ivanka Džakula, sa još nekim saradnicima, započele su sa prikupljanjem podataka iz kartoteke o deci na osnovu spiskova prevoza i izvora iz različitih institucija koje su vodile sopstvene spiskove. Na kraju rata dosijei su sadržavali informacije o približno 12.000 dece. Na zahtev 28. maja 1945. od strane zvaničnice Savezne Države Hrvatske Tatjane Marinić, u to vreme načelnice Ministarstva za socijalna pitanja, Budisavljević je predala kartoteke. Nije poznato gde su sada i da li su sačuvane ili ne.[10]

Smeštaj spasenih uredi

 
Rodna kuća Diane Budisavljević u Inzbruku

Prema dnevniku koji je vodila za vreme rata, rad na pomoći i spasavanju srpskih žena i dece iz logora je započela u drugoj polovini oktobra 1941. kada je saznala za veliku akciju pomoći koju je Jevrejska opština u Zagrebu organizovala za svoje zatočene članove. Prema istom dnevniku, njena inicijativa u prvom trenutku nije naišla na pravi odziv, posebno iz straha od odmazde, ali se to kasnije promenilo. I pored mnogobrojnih teškoća na koje je nailazila, uspevala je da pronađe ljude koji su činili što je bilo u njihovoj moći da prikupljena pomoć stigne u prave ruke[11]

Spasena deca su bila smeštena na razne načine. Deo njih je bio smešten po raznim hrvatskim porodicama, deo po objektima katoličke crkve, a deo po objektima koji su bili malo bolji od koncentracionih logora iz kojih su spasena. Zbog opstrukcije i otvorenog negodovanja vlasti NDH, hrana i smeštaj su dobrim delom obezbeđeni privatnim dobrovoljnim prilozima građana. Interesantno je da je Pavelić dozvoljavao da Zagrepčani udomljavaju logorašku decu samo pod uslovom da budu vaspitana u hrvatskom i ustaškom duhu, čime bi se zatro svaki trag o njihovom poreklu. Mnoga deca odrasla su sa promenjenim identitetom i nikada nisu saznala istinu o svom poreklu, veri ili identitetu. Još u samom logoru decu su preoblačili u ustaške uniforme.[1]

Da bi pomogla srpskoj djeci i sama je puno rizikovala. Obilazeći logore zarazila se bolestima koje su harale i ubijale mališane. Preležala je tifus i doživjela tri nervna sloma.

U radu je imala i saradnike kao što su profesor Kamilo Bresler, tada zaposlen u Ministarstvu socijalnog staranja NDH, sestra Crvenog krsta Dragica Habazin, arhitekta Marko Vidaković, Jana Koh, Tatjana Marinić.[12]

Časopis Arena iz Zagreba je niz godina vodio akciju za povezivanje sada već odraslih ljudi sa svojim porodicama.

Oduzimanje kartoteke uredi

 
Muzejski opis: „Fotosi 5 albuma originalnih fotografija djece iz 1942., koja su iz pojedinih ustaških logora dovedena u Zagreb. Albumi sadrže 537 fotografija.”

Krajem maja 1945. dva agenta OZNE odnose albume sa fotografijama dece. Po nalogu Ministarstva socijalne politike Hrvatske 28. maja 1945. od Diane Budisavljević je uzeta i celokupna kartoteka dece, iako nije bila završena identifikacija i repatrijacija.[11]

Povodom toga je izjavila:[11]

Kazala sam da ako moram kartoteku predati, onda ću mu dati sve. Kažem mu da sam očajno uvrijeđena. Predajem kartoteku, bilježnice za nalaženje nepoznate djece, registar za fotografije i bilježnicu s popisom osobnih oznaka na djeci.

Oduzimanjem dokumentacije Diani Budisavljević i njenoj saradnici Ivanki Džakuli, onemogućeno je da dalje rade na identifikaciji velikog broja dece. „Znali smo da će sada mnoge majke uzalud tražiti svoju decu. Strašno rastajanje u logorima, dugogodišnja čežnja za njima na radu u Nemačkoj, a sada neće naći svoje najdraže”.[12] Njena ponuda da svojim radom pomogne na identifikaciji dece, u Ministarstvu nije prihvaćena.

Kartoteka sa 5631 imenom pronađena je 2023. godine i neki sa spiska su uspeli na osnovu toga da otkriju svoje poreklo.[13]

Posle rata uredi

Posle Drugog svetskog rata vratila se da živi povučena i zaboravljena u Inzbruk.[14] Više nije govorila o svom radu za vreme rata i do smrti se nije oporavila od posledica obilaska logora.[12]

Među spasenom decom bio je i dr Milutin Vučkovac, član Senata Republike Srpske,[15] zatim glumica Božidarka Frajt.[16]

Dnevnik uredi

„Dnevnik Diane Budisavljević”, originalno napisan na nemačkom, izdat je u samo 700 primeraka. Pokriva period od 23. oktobra 1941. do 13. avgusta 1945. Na hrvatskom je izdat u Zagrebu 2003, pod imenom „Dnevnik Diane Budisavljević 1941—1945”, priredila za štampu Silvija Szabo, Hrvatski državni arhiv, Spomen-područje Jasenovac. U njemu je opisivala situaciju, uslove u kojima su se nalazila deca logoraši, njihova mučenja, stradanja i umiranja, strepnju za njih, za sebe, kao i susrete i razgovore sa nekima od najvećih ratnih zločinaca, odgovornih za genocid u NDH.

Dnevnik je objavljen 2003. godine u Zagrebu „Dnevnik Diane Budisavljević 1941—1945”, sačinjen od 388 prevedenih zapisa sa nemačkog. Od tada je započelo značajnije istoriografsko interesovanje za njene podvige.[17] Snimljen je film „Dnevnik Diane Budisavljević”.[18] Film je bio apsolutni pobednik 66. Pulskog filmskog festivala 2019. godine.[19]

Citat iz dnevnika Diane Budisavljević:[20]

10. jul 1942, Stara Gradiška: Neka djeca već pre su bila predviđena za transport u Gornju Rijeku, a onda su zbog bolesti morala ostati. Umrla su djelimično tamo, a djelimično od nas preuzeta kasnije, kao i toliko tih malih mučenika, kao nepoznata, bezimena djeca. A svako je imalo majku koja je za njim gorko plakala, imalo je svoj dom, svoju odjeću, a sad je trpano golo u masovnu grobnicu. Nošeno devet mjeseci, u bolu rođeno, s oduševljenjem pozdravljeno, s ljubavlju njegovano i odgajano, a onda — Hitler treba radnike, dovedite žene, oduzmite im djecu, pustite ih da propadnu; kakva neizmjerna tuga, kakva bol (…) Prije podne je došao i Luburić. Bio je bijesan što mora da preda djecu. Kazao je da ima dovoljno katoličke djece koja u Zagrebu rastu u bijedi. Neka se za njih brinemo. Onda nam je opet prijetio, da samo o njegovoj dobroj volji zavisi hoće li nas pustiti iz logora.

Nadbiskup Stepinac i Diana Budisavljević uredi

Diana nije imala pozitivno mišljenje o tadašnjem duhovnom poglavaru katoličkih Hrvata nadbiskupu Alojziju Stepincu. Od njega je nekoliko puta tražila pomoć u spasavanja srpske djece iz ustaških koncentracionih logora. O tim susretima je zapisala:[21]

3. 12. 1941. Moj prvi prijem kod nadbiskupa dr. Stepinca. I tamo je rezultat razgovora bio potpuno negativan. Nadbiskup mi je rekao da nema nikakvog utjecaja na vladu, tamo da ništa ne može ishoditi. Spreman je zauzeti se za stvar, ali unaprijed zna da ne može ništa postići… Druga audijencija kod nadbiskupa… Nadbiskup je vrlo suzdržan. Ne želi se zainteresirati. Kaže da nema nikakvog upliva na vladu. Ispričao mi je da je zbog stana jedne Židovke bio kod nekog ministra. Taj mu je obećao da će žena moći ostati u stanu, a sad ju se usprkos tome namjerava iz stana izbaciti. Kažem da sam došla tražiti da spasi jedan narod, a on mi priča o nekom stanu. Onda je počeo kritizirati Nijemce, nacizam, Hitlera, da su oni svemu krivi. Kažem mu da se njemački biskupi jako zauzimaju za svoje vjernike i suprotstavljaju Hitleru. Mnogi od ovdje progonjenih su prešli na katoličku vjeru i njegova je dužnost zauzeti se za njih… Na kraju obećava da će se zauzeti. Budući da u to mnogo ne vjerujem, nazivam… kanonika Bakšića i molim za prijem. Molim da sa svoje strane utječe na nadbiskupa. Molim da se kanonici sastanu i da se svi zajedno zauzmu za progonjene s Korduna.

Priznanja uredi

 
Spomen česma Dijani Budisavljević u centralnom gradskom parku u Gradišci, u Republici Srpskoj. Podignuta 2020. godine.

Diana Budisavljević je posthumno odlikovana:

U Beogradu, Kozarskoj Dubici, Prijedoru i Gradišci dobila je ulice, a u Gradišci je podignuta i spomen česma sa njenim imenom.[27]

Doneta je odluka o podizanju spomenika Diani Budisavljević u Beogradu.[28] U Beogradu postoji Park Diane Budisavljević.

Pored toga, srpska kulturna javnost joj je odala priznanje kroz više dela. Književnik Boško Lomović napisao je delo „Knjiga o Dijani Budisavljević”, Zoran Milekić je napisao roman Austrijanka, dok producent i glumac Tihomir Stanić priprema film o Diani Budisavljević i o koncentracionom logoru Jasenovac.[3][27] Postoji monodrama „Pu spas za sve nas” nastala po motivima njenog dnevnika.[29]

Snimljen je dokumentarni film Dianina djeca.[30] Lik Diane Budisavljević se pojavljuje u filmu Dara iz Jasenovca, iz 2020. godine. Njen rad obrađen je i u dokumentarnom filmu „Dva lica rata”.[31]

Vidi još uredi

Reference uredi

  1. ^ a b Magazin Politika br. 827: „O Dijani Budisavljević drugi put u Magazinu”, Boško Lomović, pp. 27-29, 4. avgust 2013
  2. ^ a b v Marko Prelević (4. 4. 2010). „Diana veća od Šindlera”. novosti.rs. Večernje novosti. Pristupljeno 18. 10. 2013. 
  3. ^ a b v Boško Lomović (2013). Knjiga o Dijani Budisavljević. Beograd: Svet Knjige. Arhivirano iz originala 01. 04. 2016. g. Pristupljeno 07. 12. 2013. 
  4. ^ a b „Otrgnimo Dijanu od zaborava” Arhivirano na sajtu Wayback Machine (12. април 2010) М. Прелевић и А. Мацановић, Вечерње новости, репортаже, 10. април 2010.
  5. ^ Koljanin, Milan (2007). Akcija Diana Budisavljević (Tokovi istorije). стр. 191—207.
  6. ^ Dragoje Lukić, Rat i djeca Kozare (Beograd: Književne novine, 1990), стр. 27
  7. ^ а б в Kolanović, Josip, ed. (2003). Dnevnik Diane Budisavljević 1941—1945. Zagreb: Croatian State Archives and Public Institution Jasenovac Memorial Area. ISBN 978-9-536-00562-8.
  8. ^ Sagt, Nicola. „Gustav, Teil 4: 1933—1958”. Michael Eisenriegler’s Repository (na jeziku: nemački). Pristupljeno 2021-02-22. 
  9. ^ Ajduković, Marina (2006-10-10). „THE ACTIVITY OF DIANA BUDISAVLJEVIĆ WITH THE CHILDREN VICTIMS OF WORLD WAR II”. Ljetopis socijalnog rada (na jeziku: hrvatski). 13 (1): 101—114. ISSN 1846-5412. 
  10. ^ a b Mataušić, Nataša (July 2016). „Diana Budisavljević: The Silent Truth”. In Ognjenović, Gordana; Jozelić, Jasna (eds.). Revolutionary Totalitarianism, Pragmatic Socialism, Transition. London: Palgrave Macmillan.
  11. ^ a b v Tokovi istorije, stranica 191—207
  12. ^ a b v Vuk Mijatović (16. 10. 2013). „"Novosti" ugostile praunuka Diane Budisavljević”. novosti.rs. Večernje novosti. Pristupljeno 18. 10. 2013. 
  13. ^ Crnjanski Spasojević, V. (17. 5. 2023). „ŽIVKO NEKAD STAVI PLOČICU S BROJEM 1128: Sa spiska Diane Budisavljević on je prvi identifikovan - usvojili ga Hrvati”. Večernje novosti. Pristupljeno 17. 5. 2023. 
  14. ^ Marko Prelević (10. 8. 2010). „Diani počast u Hrvatskoj”. novosti.rs. Večernje novosti. Pristupljeno 18. 10. 2013. 
  15. ^ Diana Budisavljević spasla i senatora RS („Večernje novosti”, 13. novembar 2013)
  16. ^ „SA 36 SAZNALA DA JE SRPKINjA: Glumicu spasili iz logora smrti”. Nportal. 17. 3. 2022. Pristupljeno 17. 3. 2022. 
  17. ^ Srna (7. 04. 2011). „Orden Carice Milice SPC za Dianu Budisavljević”. vesti-online.com. Vesti onlajn. Pristupljeno 18. 10. 2013. 
  18. ^ U Zagrebu predstavljen „Dnevnik Diane Budisavljević” (B92, 8. jul 2019)
  19. ^ „„Dnevnik Diane Budisavljević” pobednik Pulskog festivala”. Politika. 20. 7. 2019. Pristupljeno 21. 7. 2019. 
  20. ^ a b „Spasila 12.000 srpske djece iz hrvatskih logora”. vesti-online.com. Vesti onlajn. 5. 4. 2010. Pristupljeno 18. 10. 2013. 
  21. ^ Budisavljević, Diana (2003). Dnevnik Diane Budisavljević, str. 20, 54,. Zagreb: Hrvatski državni arhiv.
  22. ^ „Tadić odlikovao Đokovića”. rts.rs. RTS. 14. 2. 2012. Pristupljeno 18. 10. 2013. 
  23. ^ Svet treba da čuje za Dianin podvig („Večernje novosti”, 23. oktobar 2013)
  24. ^ R. Dr — M. M. (7. 4. 2011). „Orden Diani Budisavljević”. novosti.rs. Večernje novosti. Pristupljeno 18. 10. 2013. 
  25. ^ V. Mijatović — R. Dragović (18. 10. 2013). „Praunuku Diane Budisavljević Orden carice Milice”. novosti.rs. Večernje novosti. Pristupljeno 18. 10. 2013. 
  26. ^ „Posthumno dodeljeno visoko crkveno odlikovanje Diani Budisavljević”. spc.rs. SPC. 18. 10. 2013. Arhivirano iz originala 07. 12. 2021. g. Pristupljeno 19. 10. 2013. 
  27. ^ a b v Sl. Pešević (21. 8. 2013). „Banjaluka: Diana Budisavljević da dobije spomenik i ulicu”. novosti.rs. Večernje novosti. Pristupljeno 18. 10. 2013. 
  28. ^ „Beograd podiže spomenik Dijani Budisavljević”. Dnevnik (na jeziku: srpski). Pristupljeno 2019-12-04. 
  29. ^ „Monodrama o humanitarki Diani Budisavljević”. Politika. 18. 4. 2022. Pristupljeno 28. 4. 2022. 
  30. ^ „Dianina djeca” predstavljena u Republici Srpskoj („Politika”, 19. april 2018)
  31. ^ S., V. C. (3. 10. 2022). „35.000 SRBA STRELjALI AUSTRIJANCI: Premijera dokumentarnog filma "Dva lica rata"”. Večernje novosti. Pristupljeno 9. 10. 2022. 

Literatura uredi

Spoljašnje veze uredi

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Диана_Будисављевић&oldid=27711932”