Википедија

Додо

Dodo (lat. Raphus cucullatus) je izumrla vrsta ptice neletačice, koja je bila endemična za ostrvo Mauricijus. Ovaj rođak golubova se hranio voćem i gnezdio na tlu. Osnovna hrana ptice dodo bili su plodovi drveta čiji je latinski naziv Sideroxylon grandiflorum, a koje se po njemu naziva „dodoovo drvo“. Ova neobična ptica izumrla je sredinom ili krajem 17. veka i danas se koristi kao arhetip za izumrle životinjske vrste, prvenstveno zbog činjenice da je njegov nestanak prouzrokovan dolaskom čoveka na Mauricijus 1598. Takođe, ostavio je uticaja na kulturu i na jezik, a zauzima značajno mesto u istoriji Mauricijusa.

Dodo
Naučna klasifikacija uredi
Domen: Eukaryota
Carstvo: Animalia
Tip: Chordata
Klasa: Aves
Red: Columbiformes
Porodica: Columbidae
Rod: †Raphus
Vrsta:
†R. cucullatus
Binomno ime
†Raphus cucullatus
areal dodoa (crveno)
Sinonimi

Struthio cucullatus (Linnaeus, 1758)
Didus ineptus (Linnaeus, 1766)

Poreklo naziva

uredi

Pod sadašnjim nazivom, dodoa je prvi put pomenuo engleski diplomata Tomas Herbert (engl. Thomas Herbert), koji je 1629. posetio Mauricijus.[1] Etimologija reči „dodo“ nije tačno utvrđena, ali se pretpostavlja da je naziv ove vrste nastao kao pejorativ. Dovodi se u vezu sa holandskim rečima dodoor (srp. лењивац),[2] walghvogel (srp. гадна кокошка), zbog ružnog ukusa njegovog mesa,[2] kao i dodaars (srp. дебела задњица), kako glasi holandski naziv za malog gnjurca. Prema nekim izvorima, reč „dodo“ nastala je od portugalske reči doudo (danas doido), što znači „budala“ ili „lud“[a].[3] Takođe postoji mogućnost da je naziv ove ptice u stvari onomatopeja njenog zova, koji je približno zvučao kao „do-do“.[2]

Evolucija

uredi

Dodo je blizak rođak današnjih golubova. Dodo je, tokom godina, dovođen u srodničku vezu sa nojevima, emuima, barskim kokama, papagajima i dnevnim grabljivicama. Takođe, neki naučnici su tvrdili da postoji mogućnost da je dodo potomak afričkih golubova iz roda Treron koji su se tokom seobe izgubili i naselili Mauricijus.[4] Iako je u porodicu golubova uvršten još sredinom 19. veka, dodoova pripadnost ovoj porodici potvrđena je tek početkom 21. veka, kada je uz pomoć analize DNK utvrđeno da je njegov najbliži srodnik nikobarski golub,[4] koji naseljava Nikobare i jugoistočnu Aziju. Preci dodoa i njegovog najbližeg srodnika — usamljenika sa Rodrigeza, odvojili su se od predaka nikobarskog goluba pre oko 42,6 miliona godina, da bi se 17 miliona godina kasnije i sami diferencirali u zasebne vrste.[4] Kada je Mauricijus nastao kao rezultat vulkanske aktivnosti pre oko 8 miliona godina, dodo ga je naselio i razvio adaptacije na život na izolovanom ostrvu, na kojem se voće moglo pronaći na zemlji i na kojem nije bilo grabljivica.[4]

Anatomija i izgled

uredi

Prema navodima holandskih mornara, dodo je bio visok oko 1 m, a težak 20 ili 25 kg.[2][5] Međutim, novija istraživanja su pokazala da dodo težak 25 kg ne bi mogao da izdrži sopstvenu težinu i da je verovatno bio težak oko 17 kg, a visok oko 75 cm.[1] Polovi su se izrazito razlikovali u veličini (polni dimorfizam) — mužjaci su bili veći i teži.[6]

Pošto mu je hrana bila lako dostupna i kako nije imao prirodnih neprijatelja od kojih bi morao da beži, dodoova krila su nakon nekoliko miliona godina zakržljala. Takođe, grudna kost ove ptice bila je isuviše mala da bi mogla da da dovoljnu potporu grudnim mišićima za let.[7] Kako bi se pripremio za sušnu sezonu,[2] dodo je morao više da jede tokom kišne sezone, kada hrane ima u izobilju. Da bi se u telu ove ptice stvorilo više mesta za masne naslage bez kojih ne bi preživeo nestašicu hrane, dodo je porastao. Zakržljalost krila i drugih delova tela neophodnih da bi se ona pokrenula, kao i povećana telesna masa ovoj ptici su onemogućili letenje.[4] Na osnovu ispitivanja skeleta, utvrđeno je da su dodoovi kukovi bili u uspravnijem položaju nego kod drugih ptica.[8]

 
Skelet dodoa u Prirodnjačkom muzeju u Londonu

Iako dodo jeste bio krupna ptica, nije bio toliko krupan kao što je predstavljen na crtežima evropskih prirodnjaka.[2] Dodoi koji su korišćeni kao modeli za crteže držani su u zatočeništvu, gde su brzo i lako postajali gojazni. Godine 1991. pronađeni su crteži iz 1601. na kojima je dodo prikazan kao vitka ptica.[2]

Poslednji sačuvani primerak prepariranog dodoa nalazio se u Ešmolovom muzeju u Oksfordu sve do 1755, kada je izgoreo u požaru.[9] U oktobru 2005. međunarodni tim naučnika je u jugoistočnom delu Mauricijusa, na poznatom nalazištu dodoovih kostiju Mar o Sonž (fr. Mare aux Songes), pronašao očuvane delove dodoovog skeleta među kojima su se nalazile i četiri nožne kosti, pršljenovi, delovi lobanje, kosti kljuna, kuk, kosti krila i prstiju. Pored ovih kostiju, od kojih su se mnoge nalazile u originalnom položaju, pronađeni su i ostaci dodoovih ptića.[3] Najpotpuniji i najočuvaniji skelet dodoa pronašao je krajem juna 2007. istraživač pećina po imenu Fred (engl. Fred), po kome je pronađena ptica dobila nadimak.[10]

Dodoovo perje bilo je meko i sivkasto, dok je na kovrdžavom repu bilo bele boje.[2] Nije ga bilo na prednjoj strani glave,[1] a ono na njenoj zadnjoj strani je bilo svetlije od onog na ostatku tela.[11] Pored dodoa uobičajene boje, na osnovu izjava dva očevica i nekoliko slika, verovalo se da postoji i takozvani beli dodo. Zbog činjenice da je beli dodo imao žuta krila i crne kandže, albinizam nije dolazio u obzir, ali leucizam jeste. Takođe, neki naučnici veruju da je u pitanju bio običan dodo koji nije u potpunosti sazreo, ili da je bela boja perja kod običnog dodoa bila uobičajena u određenim delovima godine.[1]

Noge su mu bile kratke i žute sa po četiri prsta — tri napred i jedan pozadi. Na vrhu svakog prsta nalazila se po jedna crna i debela kandža. Oči su mu bile žute, a boja zdepastog,[2] oko 23 cm dugačkog[5] i kukastog kljuna varirala je od svetlozelene do bledožute boje.[11] Svake godine vrh kljuna bi otpao i ponovo izrastao, a dodo ga je, pored za ishranu, koristio i u borbama i ritualima koji su prethodili parenju.[1]

Način života

uredi

Dodo je živeo u šumama, iako je na mnogim slikama koje su prvi doseljenici naslikali prikazan na plaži, pored mora.[11] Dodo je živeo u grupama, na šta ukazuje činjenica da su mornari često lovili po više jedinki istovremeno. Kako bi uspeli da se u šumama kreću zajedno i održe grupu, dodoi su pratili bele repove drugih jedinki.[8] Procenjuje se da je životni vek dodoa bio oko 40 godina.[1]

Pretpostavlja se da je za vreme sezone parenja dodo bio veoma borben u štićenju svoje teritorije i oblasti u kojima se hranio, pogotovo zato što je bio veliki i zato što mu je bilo potrebno dosta hrane. Kao ritual pred parenje, dodo je mahao svojim malim krilima. Dodo je bio monogaman — ostajao je sa jednim partnerom do kraja života.[5] Gnezda su pravili na zemlji, od trave, duboko u šumi, a ženka je polagala samo jedno jaje, koje je bilo dugačko oko 8, a široko oko 6 cm. Period ležanja na jajima je bio 49 dana,[5] a jaja je čuvala ženka. Mužjak i ženka su zajedno odgajali pile dok ono ne bi poraslo i napustilo ih. Kako je dodo bio velika ptica, pilićima je trebalo oko 9 meseci da se u potpunosti razviju.[1] Jedan mornar je pijukanje pileta dodoa uporedio sa pijukanjem guščeta.[11] Pošto na Mauricijusu nije bilo grabljivaca koji bi smanjivali njegovu populaciju, dodou je zbog ograničenosti prostora i hrane odgovarao ovako spor ciklus razmnožavanja.[1]

Hranio se plodovima i semenjem[5] raznih biljaka, od kojih je najpoznatija vrsta drveta čiji je latinski naziv Sideroxylon grandiflorum, a koje se po njemu naziva „dodoovo drvo“.[3] Ranije se smatralo da seme ovog drveta može da proklija samo ako prethodno prođe kroz dodoov sistem organa za varenje, zbog čega je vladalo mišljenje da će i samo dodoovo drvo izumreti. Međutim, istraživanjima je dokazano da seme ovog drveta klija i pošto prođe kroz sistem organa za varenje drugih ptica, poput širokokljunog papagaja (lat. Lophopsittacus mauritianus), još jedne endemične vrste koja je živela i izumrla na Mauricijusu, kao i ćurke, koju su na ovo ostrvo u jugoistočnom Indijskom okeanu doneli ljudi.[8] Takođe, izjave nekih mornara sadrže podatke o tome kako je dodo lovio ribu u udubljenjima sa vodom, kao i da je s lakoćom gutao gvožđe i kamenje. Pretpostavlja se da je kamenje gutao kako bi olakšao rad sistema organa za varenje.[11] Pošto su sva vulkanska ostrva, u koja spada i Mauricijus, siromašna krečnjakom, smatra se da je dodo, kako bi zadovoljio svoju potrebu za mineralima, jeo ljušture školjki.[8] Pretpostavlja se da je imao spor metabolizam.[1]

Izumiranje

uredi

Mauricijus su oko 1500. otkrili Portugalci i nazvali su ga Ostrvom labudova (port. Islo do Cerne), što znači da su verovatno videli dodoe na njegovoj obali i pomislili da su u pitanju labudovi.[1] Ljudi su naselili ovo ostrvo 1598, kada je 5 brodova iz jedne holandske ekspedicije koju je predvodio Jakob Kornelis van Nek (hol. Jacob Cornelisz van Neck) usled loših vremenskih uslova slučajno dospelo do Ostrva labudova, kako je ostrvo bilo ubeleženo na starim portugalskim kartama. Članovi ekspedicije su ubrzo otkrili veliku, čudnu i poslušnu pticu trkačicu koja je bila lak plen, uprkos svom kukastom kljunu. Kako se nikada ranije nije susretao sa grabljivicama, dodo se nije plašio ljudi koji su ga lovili, iako njegovo meso nije bilo naročito ukusno.[11] Dešavalo se da za jednu gozbu bude ubijeno i do 25 dodoa, iako nije bilo dovoljno ljudi koji bi pojeli toliko meso. Ipak, prema tekstu nemačkog mornara Johana Ferkena (nem. Johan Verken) iz 1613, dodo se svega petnaestak godina od dolaska ljudi na Mauricijus prilagodio i počeo da koristi svoj kljun kao sredstvo odbrane.[1] Takođe, ženke su štitile svoje mlade od ljudi.[8]

Zajedno sa ljudima, stigle su i domaće životinje poput mačaka, pasa, koza i svinja, ali i divlje poput pacova i majmuna. Pošto su se nalazila na zemlji, dodoova gnezda su bila lako dostupna svinjama, majmunima i pacovima, koji su jeli njegova jaja i piliće.[12] Kako je dodo polagao samo po jedno jaje, ovo je imalo ogroman uticaj na njegovo izumiranje. Takođe, pacovi su jeli dosta hrane, što je predstavljalo veliki problem pilićima dodoa za vreme njihovog odrastanja, ali i odraslim dodoima, pogotovo u vreme sušne sezone, kada je hrane bilo malo.[13]

Uništenje staništa nije jedan od faktora koji su uticali na izumiranje dodoa. Značajnije krčenje šuma je počelo tek nakon što je dodo izumro.[14]

Na osnovu više fosila pronađenih 2005, naučnici su zaključili da je moguće da je mnogo pre dolaska ljudi na Mauricijus poplava izazvala smrt velikog broja ovih ptica neletačica.[15]

Dodoa je poslednji put video holandski brodolomac Folkert Everts (hol. Volkert Evertsz) 1662, ali je najprihvaćeniji podatak da je poslednji dodo uginuo 1681, manje od sto godina po dolasku ljudi na Mauricijus.[2] Postoji nedokazana tvrdnja britanskog mornara Harija Bendžamina iz 1681. da je video dodoa. Prema statističkim proračunima, dodo je izumro oko 1690.[16]

Uticaj na kulturu

uredi
 
Crtež engleskog ilustratora Džona Tenijela (engl. John Tenniel) iz knjige „Alisa u zemlji čuda“

Kada bi u retkim prilikama moreplovci doneli dodoe u Evropu, prikazivali bi ih u kavezima kao atrakciju.[11] Dodo je dugo bio nepoznanica ljudima, pa su mnogi do sredine 19. veka čak sumnjali u njegovo postojanje.[2] Tek 1865, kada su otkrivene prve kosti dodoa i kada je mauricijuski učitelj Džordž Klark (engl. George Clarke) u javnost izneo rezultate svojih istraživanja o dodou, interesovanje za ovom izumrlom pticom je naglo poraslo. Iste godine, engleski pisac Luis Kerol je objavio kljigu „Alisa u zemlji čuda“ (engl. Alice's Adventures in Wonderland), у којој је један од ликова птица додо.

Књига америчког писца Хауарда Валдропа (енгл. Howard Waldrop) „The Ugly Chickens“ (srp. ружни пилићи), govori o dodou. Engleska spisateljica Dž. K. Rouling je u svojoj knjizi „Fantastične zveri i gde ih naći“ (engl. Fantastic Beasts and Where to Find Them), koja predstavlja dodatak serijalu knjiga „Hari Poter“, opisala biće naziva „diricawl“, i to kao pticu trkačicu koja može nestati po svojoj volji, a koju Normalci smatraju izumrlom i nazivaju je „dodoom“.[17]

Dodo je ostavio uticaja na engleski jezik, u kojem postoje fraze „mrtav kao dodo“ (engl. dead as a dodo), koja se odnosi na nekog ko je sigurno i nesumnjivo mrtav, i „otići dodoovim putem“ (engl. go the way of the dodo), koja se odnosi na izumiranje, prestanak korišćenja neke stvari ili tehnologije, kao i pad u zaborav.

Dodo se nalazi na grbu Mauricijusa. Stanovnici ovog ostrva su na dobar način iskoristili činjenicu da je ono nekada bilo dom najpoznatijoj izumrloj ptici, pa su tako figurice i igračke koje predstavljaju dodoa drugi najprodavaniji proizvodi u prodavnicama na međunarodnim aerodromima na Mauricijusu[b].[12]

U epizodi TV serije „Simpsonovi“ „Homer the Smithers“, gospodin Berns traži od Homera da mu za doručak donese tost i dodoovo jaje.[18] Takođe, dodoi su prikazani na komičan način u filmu „Ledeno doba“ iz 2002, u kojem uz pomoć zalihe hrane, koju čine tri lubenice, pokušavaju da se spasu od izumiranja.

Napomene

uredi
  1. ^ Međutim, portugalski naziv za dodoa je engleskog porekla i glasi „dodó“ u evropskom portugalskom, odnosno „dodô“ u brazilskom portugalskom.
  2. ^ Najprodavaniji je rum.[12]

Reference

uredi
  1. ^ a b v g d đ e ž z i j „Dodo and Solitaires”. Pristupljeno 2. 5. 2009.  (jezik: engleski)
  2. ^ a b v g d đ e ž z i j D. S. Mrtav kao dodo[mrtva veza]. Politikin Zabavnik, 2008; 2948: 10—11.
  3. ^ a b v Dodo skeleton find in Mauritius (jezik: engleski). BBC News (2006)
  4. ^ a b v g d Hillary Mayell. Extinct Dodo Related to Pigeons, DNA Shows (jezik: engleski). National Geographic News (2002)
  5. ^ a b v g d „Raphus cucullatus”. Arhivirano iz originala 14. 05. 2007. g. Pristupljeno 2. 5. 2009.  (jezik: engleski) (2008)
  6. ^ Livezey B.C. „An ecomorphological review of the dodo (Raphus cucullatus) and solitaire (Pezophaps solitaria), flightless Columbiformes of the Mascarene Islands”. Journal of Zoology. 230 (2): 247—292. 2003. .
  7. ^ „Dodo”. Pristupljeno 2. 5. 2009.  (jezik: engleski). American Museum of National History
  8. ^ a b v g d „The Dodo - an Extinct Bird”. Pristupljeno 2. 5. 2009.  (jezik: engleski). BBC (2005)
  9. ^ Dodo Bird Remnants Discovery To Explain Dodo Extinction (jezik: engleski) (2006)
  10. ^ Kate Ravilious. Dodo Skeleton Found on Island, May Yield Extinct Bird's DNA (jezik: engleski). National Geographic News (2007)
  11. ^ a b v g d đ e Brittany S. Brown. Raphus cucullatus (jezik: engleski). (2002)
  12. ^ a b v Jonathan Fryer. Bringing the dodo back to life (jezik: engleski). BBC News (2002)
  13. ^ Julian P. Hume (2006). „The history of the Dodo Raphus cucullatus and the penguin of Mauritius”. Historical Biology. 18 (2): 82. .
  14. ^ The Dodo Life of Long Ago Arhivirano na sajtu Wayback Machine (4. oktobar 2008) (jezik: engleski) (2007)
  15. ^ Tim Cocks. Natural disaster may have killed dodos (jezik: engleski). (2006)
  16. ^ Roberts, David L.; Solow, Andrew R. (novembar 2003). „Flightless birds: When did the dodo become extinct?”. Nature. 426 (6964): 245. PMID 14628039. doi:10.1038/426245a. 
  17. ^ Fantastic Beasts and Where to Find Them[mrtva veza] (jezik: engleski)
  18. ^ „"The Simpsons" Homer the Smithers (1996)”. Pristupljeno 16. 6. 2009.  (jezik: engleski). IMDb

Spoljašnje veze

uredi
 
Dodo na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Додо&oldid=27730868”