Википедија

Evropska centralna banka

Evropska centralna banka formira i implementira Evropsku monetarnu politiku. Pored toga, upravlja operacijama međunarodne razmene i omogućuje nesmetan rad platnih sistema. Osnovana je 30. juna 1998. godine i nasledila Evropski monetarni institut. Od 1. januara 1999. godine je preuzela sve nadležnosti za primenu evropske monetarne politike koja je određena od strane Evropskog sistema centralnih banaka. Cilj ECB je održavanje platne moći i inflacija manja od 2% u evrozoni. ECB kontroliše ponudu novca na tržištu kao i statistike cena trgovačkih proizvoda i usluga prema kojima ocenjuje riziko monetarne stabilnosti. Poznata je po tome što određuje kamatu u evrozoni. Koncept Evrosistema je da ni ECB niti nacionalne centralne banke u evrozoni ne dozvoljavaju nikakva politička mešanja u monetarnu politiku. Evrosistem čine mreža nacionalnih centralnih banaka i ECB. Sedište ECB nalazi se u Frankfurtu. Sadašnji predsednik je Mario Dragi iz Italije. Izabran je u oktobru 2011. Prvi predsednik ECB bio je Vim Dujzenberg (hol. Wim Duisenberg) iz Holandije.

Evropska centralna banka
  • bug. Европейска централна банка
  • grč. Ευρωπαϊκή Κεντρική Τράπεζα
  • hrv. Europska Centralna banka
  • dan. Den Europæiske Centralbank
  • engl. European Central Bank
  • est. Euroopa Keskpank
  • ir. Banc Ceannais Eorpach
  • ital. Banca Centrale Europea
  • let. Eiropas Centrālā banka
  • litv. Europos centrinis bankas
  • mađ. Európai Központi Βank
  • mal. Bank Ċentrali Ewropew
  • nem. Europäische Zentralbank
  • polj. Europejski Bank Centralny
  • port. Banco Central Europeu
  • rum. Banca Centrală Europeană
  • slč. Európska centrálna banka
  • sloven. Evropska centralna banka
  • fin. Euroopan keskuspankki
  • franc. Banque centrale européenne
  • hol. Europese Centrale Bank
  • češ. Evropská centrální banka
  • šved. Europeiska centralbanken
  • šp. Banco Central Europeo


SedišteFrankfurt,
 Nemačka
Osnovana1. jun 1998. god.; pre 25 godina (1998-06-01)
PredsednikKristin Lagard
Centralna bankaEvrozone
ValutaEvro
EUR (ISO 4217)
Rezerve526 milijardi
Referentna kamatna stopa1,25%
Bazna depozitna stopa0,50%
Veb-sajtwww.ecb.int

Istorija uredi

 
Vim Dujzenberg, prvi predsednik ECB

Evropska centralna banka je faktički naslednik Evropskog monetarnog instituta (EMI).[1] EMI je uspostavljen na početku druge faze Ekonomske i monetarne unije EU (EMU) da bi se bavio prelaznim problemima i izazovima zemalja usvajanja evra i pripremio za stvaranje ECB i Evropskog sistema centralnih banaka (ESCB).[1] EMI je sam preuzeo bivši Evropski fond za monetarnu saradnju (EMCF).[2]

ECB je zvanično zamenila EMI 1. juna 1998. godine na osnovu Ugovora o Evropskoj uniji (Ugovor iz Mastrihta), ali nije izvršila svoja puna ovlašćenja do uvođenja evra 1. januara 1999. godine, kada je započela treća faza EMU.[1] Banka je bila poslednja institucija potrebna za uspostavljanje Evropske monetarne unije, što je istaknuto u izveštajima EMU-a Piera Vernera i predsednika Žaka Delora. Osnovana je 1. juna 1998.[3]

Prvi predsednik banke bio je Vim Dujzenberg, bivši predsednik holandske centralne banke i Evropskog monetarnog instituta.[3] Dok je Dujzenberg bio šef EMIa (preuzimajući ga od Aleksandera Lamfalusija iz Belgije) neposredno pre osnivanja ECB,[3] francuska vlada je insistirala da bivši šef francuske centralne banke Žan-Klod Triše bude prvi predsednik buduće ECB.[3] Francuzi su tvrdili da bi prvi predsednik trebalo da bude Francuz, jer bi sedište ECB bilo u Nemačkoj. Tome su se usprotivile nemačka, holandska i belgijska vlada, koje su Dujzenberga doživljavale kao zagovornika snažne evro-politike.[4] Tenzije su ublažene džentlmenskim sporazumom u kojem će Dujzenberg podneti ostavku na polovini svog mandata, zamenjujući Trišea.[5]

Žan-Klod Triše zamenio je Duisenberga na mestu predsednika u novembru 2003.

Tenzije su se pojavile i oko Izvršnog odbora ECB, budući da je Ujedinjeno Kraljevstvo, bivša država članica EU, zatražila mesto u odboru, iako se nije pridružila jedinstvenoj valuti.[4] Pod pritiskom Francuske, tri mesta su dodeljena najvećim članicama, Francuskoj, Nemačkoj i Italiji, a svoje mesto je potražila i dobila i Španija. Uprkos sistemu političkih imenovanja, odbor je uspostavio svoju nezavisnost od samog početka, opirući se političkim pritiscima da promeni kamatne stope i imenuje buduće kandidate.[4]

Kada je ECB stvorena, pokrivala je evro zonu jedanaest država članica. Od tada su se pridružile Grčka u januaru 2001, Slovenija u januaru 2007, Kipar i Malta u januaru 2008, Slovačka u januaru 2009, Estonija u januaru 2011, Latvija u januaru 2014. i Litvanija u januaru 2015. godine, povećavajući tako obim banke i broj članova Upravnog odbora.[2]

Lisabonski ugovor stupio je na snagu 1. decembra 2009. godine, a ECB je stekla zvanični status institucije EU prema članu 13.

U septembru 2011. nemački član Upravnog saveta i izvršnog odbora Jurgen Stark podneo je ostavku u znak protesta zbog ECB-ovog „programa tržišta hartija od vrednosti“, koji je uključivao i kupovinu državnih obveznica od strane ECB, što je potez koji se ranije smatrao zabranjenim ugovorom. EU. Financial Times Deutschland nazvao je epizodu „krajem ECB-a kakav poznajemo”, pozivajući se na njen do tada percipirani „sokolski” stav o inflaciji i istorijski uticaj Deutsche Bundesbank na politiku ECB-a.[6]

Mario Dragi je 1. novembra 2011. zamenio Žan-Klod Trišea na mestu predsednika ECB.[7]

U aprilu 2011. ECB je povisila kamatne stope prvi put od 2008. godine sa 1% na 1,25%[8] a kasnije na 1,50% u julu 2011.[9] Međutim, u periodu 2012—2013. ECB je bila prinuđena da naglo smanji kamatne stope kako bi podstakla ekonomski rast, dostigavši istorijski niskih 0,25% u novembru 2013. Ubrzo nakon što su stope smanjene na 0,15%, 4. septembra 2014. godine centralna banka je dalje smanjila stope za dve trećine sa 0,15% na 0,05%.[10] U poslednje vreme kamatne stope su dodatno snižene i dostigle najnižu zabeleženu stopu od 0,00%.

U novembru 2014. banka se preselila u novo sedište.

Dana 1. novembra 2019. Kristin Lagard, bivša direktorka Međunarodnog monetarnog fonda, zamenila je Maria Dragija na mestu predsednika.[11]

Odgovor na evropsku dužničku krizu uredi

Krajem 2009. godine, nekoliko država južne evrozone više nisu mogle otplaćivati državni dug denominovan u evrima niti finansirati spašavanje problematičnih finansijskih sektora pod njihovim nacionalnim nadzorom bez pomoći trećih strana. Ova tzv evropska dužnička kriza započela je nakon što je novoizabrana grčka vlada falsifikovanjem finansijskih izveštaja prestala da prikriva svoju stvarnu zaduženost i budžetski deficit i otvoreno izjavila da im preti neposredna opasnost od državnog bankrota.

Predviđajući moguće bankrote zemalja u evrozoni, šira javnost, međunarodne i evropske institucije i finansijska zajednica pregledali su ekonomsku situaciju i kreditnu sposobnost nekih država članica evrozone, posebno južnih zemalja. Prinosi državnih obveznica u nekoliko zemalja evrozone posledično su počeli naglo da rastu. To je izazvalo začarani krug panike na finansijskim tržištima: što su više prinosi grčkih obveznica rasli, to je veća verovatnoća da će doći do neizvršenja obaveza, to će više prinosa obveznica rasti.[12][13][14][15][16][17][18]

Ova panika je pojačana nesposobnošću ECB da reaguje i interveniše na tržištima državnih obveznica iz dva razloga. Prvi razlog je taj što pravni okvir ECB zabranjuje kupovinu državnih obveznica (član 123. TFEU),[19] što je sprečilo ECB da primeni kvantitativno ublažavanje poput politike američke Federalne rezerve i Engleske Banke, koje su to učinile 2008. godine i na taj način stabilizovale finansijska tržišta. Drugo, ECB-ovom odlukom iz 2005. godine uveden je minimalni kreditni rejting (BBB) za sve obveznice evrozone kako bi se kvalifikovale kao zalog za operacije ECB-a na otvorenom tržištu. To je značilo da bi, ako bi privatne rejting agencije snizile državne obveznice ispod tog nivoa, mnoge banke bi odjednom postale nelikvidne jer bi izgubile pristup operacijama refinansiranja ECB. Prema bivšem članu Upravnog saveta ECB Atanasiosu Orfanidesuu, ova promena u kolateralnom okviru ECB „zasadila je seme“ krize evra.[20]

Suočena sa ovim regulatornim ograničenjima, ECB koju je predvodio Žal-Klod Triše nije uspela da interveniše 2010. godine da smiri finansijska tržišta. Do 6. maja 2010 Triše je na nekoliko konferencija[21] zvanično isključio mogućnost ECB-a da pređe na kupovinu državnih obveznica, iako su Grčka, Portugal, Španija i Italija suočeni sa talasom snižavanja kreditnog rejtinga i sve većim kamatnim stopama.

Program tržišta hartija od vrednosti uredi

 
Program ECB za tržište hartija od vrednosti (SMP), koji pokriva kupovinu obveznica od maja 2010

Evropska centralna banka je 10. maja 2010. godine[22] najavila pokretanje „Programa tržišta hartija od vrednosti“ (SMP), koji je uključivao diskrecionu kupovinu državnih obveznica na sekundarnim tržištima. Odluku je doneo Upravni savet tokom telekonferencijskog poziva samo tri dana nakon uobičajenog sastanka ECB 6. maja (kada je Triše još uvek odbijao mogućnost kupovine državnih obveznica). ECB je opravdala ovu odluku nužnošću „rešavanja ozbiljnih tenzija na finansijskim tržištima“. Odluka se takođe poklopila sa odlukom lidera EU od 10. maja da uspostave Evropski mehanizam za finansijsku stabilizaciju, koji će služiti kao krizni fond za zaštitu evrozone od budućih kriza suverenog duga.[23]

Kupovina obveznica ECB bila je fokusirana prvenstveno na španski i italijanski dug.[24] Nameravali su da uguše međunarodne finansijske špekulacije protiv ovih zemalja i tako izbegnu zarazu grčke krize drugim zemljama evrozone. Pretpostavljalo se da će se špekulativna aktivnost vremenom smanjivati, a vrednost imovine povećavati.

Iako je SMP predvideo ubacivanje novog novca na finansijska tržišta, sve injekcije ECB su „sterilisane“ sedmičnom apsorpcijom likvidnosti. Dakle, operacija je bila neutralna za ukupnu novčanu masu.[25]

Kada ECB kupuje obveznice od drugih kreditora, poput evropskih banaka, ECB ne otkriva cene transakcija. Poverioci zarađuju na poravnanju kupovinom i prodajom obveznica koje se prodaju po višim cenama od tržišnih.

Od 18. juna 2012 U okviru Programa tržišta hartija od vrednosti, ECB je potrošila ukupno 212,1 milijardi evra na kupovinu obveznica koje pokrivaju direktan dug, što čini 2,2% BDP-a evrozone.[26] Istovremeno, ECB je ostvarila značajan profit od MSP-a, koji je u velikoj meri preraspodeljen zemljama evrozone.[27][28] Evrogrupa je 2013. odlučila da vrati profit Grčkoj, ali su isplate obustavljene tokom 2014. do 2017. zbog sukoba između Janisa Varufakisa i ministara Evrogrupe. Evrogrupa je konačno 2018. vratila Grčkoj deo sredstava, međutim, nekoliko nevladinih organizacija žalilo se da se značajan deo profita ECB nikada neće vratiti u Grčku.[29]

Reakcija na irsku bankarsku krizu uredi

U novembru 2010. godine postalo je jasno da Irska neće moći priuštiti sebi spašavanje svojih propalih banaka, posebno Anglo Irish Bank kojoj je bilo potrebno oko 30 milijardi evra da bi se spasila od bankrota, što je iznos koji država očigledno nije mogla da prikupi zaduživanjem. Tada je prinos irskih obveznica naglo porastao i dostigao uporediv nivo sa grčkim obveznicama. Međutim, irska vlada izdala je račun Anglo Irish banke u iznosu od 31 milijarde evra i nacionalizovala ga. Zauzvrat, banka je Centralnoj banci Irske predala menicu kao zalog i tako je mogla da pristupi hitnoj pomoći za likvidnost (ELA). Na ovaj način Anglo Irish Bank je mogla da vrati svoje poverioce. Operacija je definisana kao vrlo kontroverzna, jer je u osnovi prebacila privatne dugove Anglo Irish Banke u vladin bilans stanja.

Kasnije je postalo jasno da je ECB igrala ključnu ulogu ne dozvoljavajući irskoj vladi da Anglo Irish Banku ostavi nesposobnom da plati svoje dugove, izbegavajući tako rizik od finansijske nestabilnosti. Predsednik ECB Žan-Klod Triše poslao je 15. oktobra i 6. novembra 2010. godine dva tajna pisma[30] irskom ministru finansija u suštini obaveštavajući irsku vladu o mogućoj suspenziji ELA kreditnih linija, osim ako vlada ne pristane na finansijsku pomoć Evrogrupe, program koji podleže daljim reformama i fiskalnoj konsolidaciji. Tokom 2012. i 2013. godine ECB je više puta insistirala da se račun u celosti otplati i odbila je vladin predlog da se račun zameni dugoročnom (i jeftinijom) obveznicom do februara 2013.[31] Pored toga, ECB je insistirala da imaoci obveznica nacionalizovanih banaka ne bi trebalo da budu predmet restrukturiranja duga, mere koja bi Irskoj mogla da uštedi 8 milijardi evra.[32]

Ukratko, u strahu od novog talasa panike na finansijskim tržištima, ECB je preduzela vanredne mere kako bi po svaku cenu izbegla restrukturiranje duga u Irskoj, što bi rezultiralo većim irskim javnim dugom.[33]

Operacije dugoročnog refinansiranja uredi

Ubrzo nakon što je Mario Dragi preuzeo predsedavanje ECB, 8. decembra 2011. banka je najavila novu rundu kredita sa kamatom od 1% na period od tri godine (36 meseci), tzv. operacije dugoročnog refinansiranja) .

Od njegovog uvođenja 523 banke su iskoristile čak 489,2 milijarde evra (640 milijardi američkih dolara) ovog finansijskog instrumenta. Zajmovi se ne nude evropskim zemljama, niti državne hartije od vrednosti koje su izdale evropske države priznate kao prihvatljivo osiguranje i hartije od vrednosti obezbeđene hipotekom i drugim komercijalnim zapisima sa dovoljno visokokvalitetnom kreditnom agencijom. Posmatrači su bili iznenađeni rasponom datih zajmova.[34][35][36] Ubedljivo najveći iznos od 325 milijardi evra iskoristile su banke u Grčkoj, Irskoj, Italiji i Španiji.[37] Čineći to, ECB je nastojala da bankama obezbedi dovoljnu likvidnost da otplate oko 200 milijardi evra sopstvenog dospelog duga u prva tri meseca 2012. godine, uz istovremeno normalno poslovanje i držanje kreditnih linija otvorenim za kompanije kako bi kreditna kriza mogla da se smanji i ne uguši ekonomski rast. Takođe se nadala da će banke deo novca iskoristiti za kupovinu državnih obveznica, ublažavajući tako dužničku krizu.[38]

Dana 29. februara 2012 ECB je održala svoju drugu 36-mesečnu aukciju LTRO2, pružajući bankama evrozone dodatnih 529,5 milijardi evra zajmova sa niskim kamatama.[39] 800 banaka je učestvovalo u ovoj drugoj dugoročnoj aukciji operacija refinansiranja.[40] Novo zaduživanje na aukciji u februaru iznosilo je oko 313 milijardi evra, pa je od ukupno 256 milijardi evra postojećih zajmova ECB, 215 milijardi evra uvedeno pod LTRO2.[40]

Direktne novčane transakcije uredi

U julu 2012. godine, usred obnovljenog straha od krize državnog duga evrozone, Mario Dragi je na panel diskusiji u Londonu rekao da je ECB „… spremna da učini sve što je potrebno za očuvanje evra”. I verujte mi, biće dovoljno."[41] Ova izjava dovela je do naglog pada prinosa na obveznice za zemlje evrozone, posebno Španiju, Italiju i Francusku.[42] U svetlu sporog političkog napretka u rešavanju krize evrozone, Dragijeva izjava se smatra ključnom prekretnicom u spašavanju evrozone.

Nakon Dragijevog govora, Upravni savet Evropske centralne banke (ECB) najavio je 2. avgusta 2012. godine da ECB „može preduzeti direktne operacije na otvorenom tržištu do te mere da postigne svoj (Dragijev) cilj”[43] kako bi se "zaštitio „odgovarajući prenos monetarne politike i jedinstvenost takve monetarne politike”. Tehnički okvir za ove operacije formulisan je 6. septembra 2012. godine, kada je ECB najavila pokretanje programa otvorene monetarne transakcije (OMT; engl. Outright Monetary Transactions programme, OMT).[44] Istog dana ukinut je Program trgovanja hartijama od vrednosti Banke (SMP).

Iako je trajanje prethodnog SMP-a bilo privremeno,[45] OMT nema prethodno vreme ili ograničenje veličine[46] ali aktiviranje kupovina je i dalje uslovljeno pridržavanjem zemlje korisnice programa prilagođavanja u okviru evropskog mehanizma deviznog kursa (ESM). Do danas ECB nije aktivirala OMT, međutim, smatra se da je njegovo saopštenje (zajedno sa Dragijevim govorom „šta god je potrebno”) značajno doprinelo stabilizaciji finansijskih tržišta i okončalo krizu državnog duga.

Kvantitativno popuštanje uredi

Iako je kriza državnog duga gotovo rešena do 2014. godine, ECB je počela da se suočava sa ponovljenim padom[47] stope inflacije u evro zoni, što ukazuje da ekonomija kontinenta klizi ka deflaciji. Kao odgovor na ovu pretnju, ECB je 4. septembra 2014. godine najavila pokretanje dva programa kupovine obveznica: Programa kupovine pokrivenih obveznica (CBPP3) i Programa osiguranja hartija od vrednosti (ABSPP).[48]

22. januara 2015. ECB je najavila proširenje ovih programa kao deo sveobuhvatnog programa „kvantitativnog popuštanja“, koji je takođe obuhvatio kupovinu 60 milijardi evra mesečno državnih obveznica sa rokom dospeća najmanje septembra 2016. godine. Program je pokrenut 9. marta 2015. godine i u nekoliko navrata je proširen na oko 2.500 milijardi evra.[49]

Dana 8. juna 2016. godine, Evropska centralna banka dodala je korporativne obveznice denominovane u evro svom portfelju za kupovinu imovine pokretanjem Programa kupovine korporativnog sektora (CSPP).[50] U okviru ovog programa, do januara 2019. godine sprovodila je neto kupovinu korporativnih obveznica koja je dostigla oko 177 milijardi evra. Iako je program zaustavljen na 11 meseci u januaru 2019, ECB je nastavila neto kupovinu korporativnih obveznica u novembru 2019.[51]

Mandat i cilj inflacije uredi

 
Novčanice evra

Za razliku od mnogih drugih centralnih banaka, Evropska centralna banka nema dvostruki mandat u kojem mora slediti dva podjednako važna cilja kao što su stabilnost cena i puna zaposlenost (poput američkog sistema federalnih rezervi). ECB ima samo jedan primarni cilj, stabilnost cena, koji može ostvariti kroz sekundarne ciljeve.

Primarni pojam uredi

Primarni cilj Evropske centralne banke, kako je utvrđeno u članu 127 (1). Ugovor o funkcionisanju Evropske unije je da održi stabilnost cena u evro zoni,[52] evropski ugovori ne preciziraju tačno kako ECB treba da sledi ovaj cilj. Evropska centralna banka ima dovoljno diskrecije o tome kako postiže svoj cilj stabilnosti cena, jer može samostalno da odlučuje o cilju inflacije, a takođe može da utiče na način na koji Harmonizovani indeks potrošačkih cena (HICP) meri.

U oktobru 1998. godine[53] Upravno veće je definisalo stabilnost cena kao inflaciju ispod 2%, „međugodišnji rast Harmonizovanog indeksa potrošačkih cena (HICP) za evro zonu ispod 2%“ i naglasio da se ta stabilnost „treba održavati u srednjoročnom periodu“.[54]

U maju 2003. godine, nakon temeljne revizije strategije monetarne politike ECB, Upravni savet je pojasnio da „u potrazi za stabilnošću cena želi da održi stopu inflacije ispod, ali blizu 2% u srednjoročnom periodu“.[53]

Od 2016. predsednik Evropske centralne banke dalje je prilagođavao svoja potraživanja, uvodeći pojam „simetrije“ u svoju definiciju cilja[55] jasno stavljajući do znanja da ECB treba da odgovara podjednako i na inflatorne i na deflatorne pritiske. Kao što je Dragi jednom rekao, „simetrija znači ne samo da nećemo prihvatiti trajno nisku inflaciju, već i da ne postoji ograničenje inflacije od 2%“.[56]

Sekundarni pojam uredi

Ne dovodeći u pitanje cilj stabilnosti cena, čl. 127. Ugovor o funkcionisanju EU pruža mogućnost Evropskoj centralnoj banci da postigne druge ciljeve:

„Ne dovodeći u pitanje cilj stabilnosti cena, ESCB će podržati opšte ekonomske politike Unije s ciljem da doprinese postizanju ciljeva Unije utvrđenih u članu 3. Ugovora o Evropskoj uniji.“[57]

Smatra se da ova zakonska odredba daje ECB „sekundarni mandat“ i nudi dovoljno opravdanja da ECB takođe daje prioritet ostalim pitanjima kao što su puna zaposlenost ili zaštita životne sredine, navedena u članu 3. Ugovori o Evropskoj uniji. Istovremeno, ekonomisti i komentatori često su podeljeni oko toga da li i kako ECB treba da sledi ove sekundarne ciljeve, posebno uticaj na životnu sredinu. Zvaničnici ECB često su isticali moguće kontradikcije sa ovim sekundarnim ciljevima.[58] U cilju boljeg usmeravanja ECB ka njenim sekundarnim ciljevima, predlaže se uspostavljanje bliže saradnje sa Evropskim parlamentom.[59]

Zadaci uredi

U cilju ispunjavanja primarnog mandata, zadaci ECB uključuju:

  • Identifikacija i primena monetarne politike[60]
  • Upravljanje deviznim operacijama
  • Održavanje platnog sistema za promociju nesmetanog rada infrastrukture finansijskog tržišta u okviru platnog sistema TARGET2[61] i razvoj i održavanje tehničke platforme za poravnanje transakcija sa hartijama od vrednosti u Evropi (hartije od vrednosti TARGET2)
  • Savetodavna uloga: po zakonu je potrebno tražiti mišljenje ECB o bilo kom pitanju na nivou nacionalnog ili zakonodavstva EU koje spadaju u nadležnost ECB
  • Prikupljanje podataka i statistička analiza
  • Međunarodna saradnja
  • Izdavanje novčanica: ECB ima ekskluzivno pravo da odobri izdavanje evra. Države članice mogu da emituju kovanice evra, ali ECB prvo mora da odobri iznos (odmah nakon uvođenja evra, ECB je imala ekskluzivno pravo i da emituje kovanice).[61]
  • Finansijska stabilnost i bonitetna politika
  • Nadzor banaka: od 2013 ECB je odgovorna za nadzor sistemski relevantnih banaka.

Alati monetarne politike uredi

Glavno sredstvo monetarne politike Evropske centralne banke su zajmovi ili repo ugovori sa kolateralom.[62] Ove alate koristi i američka banka Federalne rezerve, ali Fed vrši direktnije kupovine finansijskih instrumenata od svog evropskog partnera.[63] Kolateral koji koristi ECB je obično visokokvalitetni dug javnog i privatnog sektora.[62]

Sva pozajmica kreditnim institucijama mora biti obezbeđena u skladu sa članom 18. Statut ESCB.[64]

Kriterijumi za određivanje „visokog kvaliteta“ javnog duga bili su preduslov za članstvo u Evropskoj uniji: ukupan dug, na primer, ne sme biti previsok u odnosu na bruto domaći proizvod, a deficit tekuće godine ne sme preći određeni nivo.[65] Iako su ovi kriterijumi prilično jednostavni, brojne računovodstvene tehnike mogu sakriti osnovnu stvarnost fiskalne solventnosti ili njenog nedostatka.[65]

U centralnom bankarstvu privilegovani status centralne banke je da može zaraditi onoliko novca koliko smatra potrebnim.[66] U sistemu saveznih rezervi Sjedinjenih Država, Federalne rezerve kupuju sredstva: obično obveznice koje izdaje savezna vlada.[66] Nema ograničenja za obveznice koje može kupiti, a jedan od alata kojima raspolaže u finansijskoj krizi je preduzimanje vanrednih mera poput kupovine velike količine imovine poput komercijalnih zapisa.[66] Svrha takvih operacija je da se osigura raspoloživost odgovarajuće likvidnosti za funkcionisanje finansijskog sistema.[66]

Regulatorno oslanjanje na kreditne rejtinge uredi

Tink tenkovi poput Svetskog saveta za penzije tvrde da su se evropski zakonodavci pomalo dogmatski zalagali za usvajanje preporuka Bazela II iz 2005. godine i preneli ih u pravni sistem Evropske unije putem Direktive o kapitalnim zahtevima (CRD) koja je na snazi od 2008. godine. U osnovi, prisilili su evropske banke i, što je još važnije, samu Evropsku centralnu banku (npr. Prilikom procene solventnosti finansijskih institucija) da se više nego ikad oslanjaju na standardizovane procene kreditnog rizika.

Razlika sa američkim federalnim rezervama uredi

U Sjedinjenim Državama, Federalni rezervni sistem kupuje hartije od vrednosti za upumpavanje likvidnosti u ekonomiju. S druge strane, Evrosistem koristi drugačiju metodu: približno 1.500 banaka koje ispunjavaju uslove mogu se takmičiti za kratkoročne repo ugovore u trajanju od dve nedelje do tri meseca.[67]

Banke zapravo posuđuju novac i moraju ga otplaćivati, a kratko trajanje repo sporazuma omogućava kontinuirano prilagođavanje kamatnih stopa. Kada dospeju ugovori o reotkupu, banke učesnice ponovo predaju ponude. Povećavanje količine novčanica koje se nude na aukciji omogućava povećanje likvidnosti u privredi. Smanjenje ima suprotan efekat. Ugovori se vode na imovinskoj strani bilansa stanja Evropske centralne banke, a rezultirajući depoziti u bankama članicama vode se kao obaveza. Laički rečeno, odgovornost centralne banke je novac, a povećanje depozita kod banaka članica, što centralna banka nosi kao obavezu, znači da je više novca uloženo u ekonomiju.

Da bi imale pravo da učestvuju na aukcijama, banke moraju biti u mogućnosti da ponude dokaz o adekvatnom obezbeđenju u obliku kredita drugim entitetima. To može biti javni dug država članica, ali takođe je prihvaćen prilično širok spektar hartija od vrednosti iz privatnog bankarstva.[68] Prilično strogi zahtevi za članstvo u Evropskoj uniji, posebno u pogledu državnog duga kao procenta bruto domaćeg proizvoda svake države članice, osmišljeni su tako da osiguraju da imovina koja se nudi banci kao zalog bar u teoriji ima jednak kvalitet. inflacija.[68]

Organizacija uredi

 
Žan-Klod Triše, drugi predsednik Evropske centralne banke

Glavni organi su:

  • Izvršni odbor (6 članova).
Izvršni odbor odgovoran je za sprovođenje monetarne politike (koju je definisao Upravni savet) i svakodnevno vođenje banke.[69] Može donositi odluke nadređene nacionalnim centralnim bankama ili može vršiti ovlašćenja koja joj je dodelio Upravni savet.[69] Predsednik ECB-a dodeljuje brojne odgovornosti članovima Izvršnog odbora.[70] Izvršni odbor se obično sastaje svakog utorka.
Izvršni odbor čine predsednik banke (trenutno Kristin Lagard), potpredsednik (trenutno Luis de Guindos) i još četiri člana.[69] Sve ih imenuje Evropski savet na neobnovljivi mandat od osam godina.[69] Članovi Izvršnog odbora ECB imenuju se „među osobama sa priznatim statusom i profesionalnim iskustvom u monetarnim ili bankarskim pitanjima, zajedničkim dogovorom vlada država članica na nivou šefova država ili vlada, na preporuku Saveta, nakon što se konsultovao sa Evropskim parlamentom i Upravnim savetom ECB “.[71]
Hose Manuel Gonzalez-Paramo, španski član Izvršnog odbora od juna 2004. godine, trebalo je da napusti odbor početkom juna 2012, ali do kraja maja nije imenovana zamena.[72] Španci su nominovali Antonija Sainza de Vikunoa, veterana ECB rođenog u Barseloni, koji je na čelu pravnog odeljenja, da zameni Gonzales-Parama bio već u januaru 2012. godine, ali su nominovani i drugi kandidati iz Luksemburga, Finske i Slovenije. Odluka je doneta do maja.[73] Posle duge političke bitke i odlaganja zbog kritika iz Evropskog parlamenta da u ECB ne postoji rodna ravnoteža,[74] Luksemburžanin Ives Merš imenovan je da zameni Gonzales-Paramu.[75]
Frank Elderson nasledio je Ivesa Merša na mestu člana Izvršnog odbora ECB u decembru 2020.[76][77]
  • Upravni Savet (Članovi Izvršnog odbora i guverneri centralnih banaka evrozone; 6+13=19 članova)
Upravno veće je glavno telo Evrosistema koje donosi odluke.[78] Sastoji se od članova Izvršnog odbora (ukupno šest) i guvernera nacionalnih centralnih banaka zemalja evrozone (njih 19 od 2015)
Od januara 2015. ECB je na svojoj veb stranici objavila sažetak razmatranja Upravnog veća.[79] Ove publikacije su delimičan odgovor na opetovane kritike zbog netransparentnosti ECB[80] ali za razliku od drugih centralnih banaka, ECB još uvek ne otkriva pojedinačne podatke o glasovima guvernera koji su sedeli u Savetu.
Članovi Upravnog odbora (do januara 2020. )[81]
Ime uloga Trajanje dužnosti
Izvršni odbor Kristin Lagard predsednik 1. novembra 2019 31. oktobra 2027
Luis de Guindos zamenik predsednika 1. juna 2018 31. maja 2026
Fabio Paneta član izvršnog odbora 1. januara 2020 31. decembra 2027
Filip Lejn član izvršnog odbora

glavni ekonomista

1. juna 2019 31. maja 2027
Frank Elderson član izvršnog odbora

privremeni potpredsednik nadzornog odbora

15. decembra 2020 14. decembra 2028
Izabel Šnabel član izvršnog odbora 1. januara 2020 31. decembra 2027
  • Generalni Savet
(Predsednik i potpredsednik ECB i guverneri svih zemalja članica Evropske unije, 2+27= 29 članova)
Generalno veće je telo koje se bavi prelaznim pitanjima usvajanja evra, na primer postavljanjem deviznih kurseva valuta koje treba zameniti evrom (kontinuirano sa zadacima bivšeg EMI).[69] Postojaće dok sve države članice EU ne usvoje evro, a u tom trenutku on će biti raspušten.[69] Sastoji se od predsednika i potpredsednika i guvernera svih nacionalnih centralnih banaka u EU.[82][83]
  • Nadzorni odbor
Nadzorni odbor sastaje se dva puta mesečno kako bi razgovarao, planirao i izvršio nadzorne zadatke ECB.[84] Predlaže nacrte odluka Upravnom odboru po proceduri bez prigovora. Sastoji se od predsedavajućeg (imenovanog na mandat od pet godina koji se ne može obnoviti), zamenika predsedavajućeg (izabranog iz reda članova Izvršnog odbora ECB), četiri predstavnika ECB i predstavnika nacionalnih supervizora. Ako nacionalno nadzorno telo koje je odredila država članica nije nacionalna centralna banka (NCB), predstavnik nadležnog organa može biti u pratnji predstavnik njihove NCB. U takvim slučajevima, predstavnici se smatraju zajedno kao jedan član sa jednim glasom za postupak glasanja.[84]
Nacionalni odbor takođe uključuje Upravni odbor, koji podržava aktivnosti Nadzornog odbora i priprema sastanke Odbora. Sastoji se od predsednika nadzornog odbora, potpredsednika nadzornog odbora, jednog predstavnika ECB i pet predstavnika nacionalnih supervizora. Pet predstavnika nacionalnih supervizora imenuje Nadzorni odbor na godinu dana po principu rotacionog sistema koji osigurava pravičnu zastupljenost država.[84]
Sastav nadzornog odbora ECB[85]
Ime uloga
Andrea Enria predsednik
Frank Elderson privremeni potpredsednik
Penti Hakarainen predstavnik ECB
Eduard Fernandez-Bolo predstavnik ECB
Kerstin af Jočnik predstavnik ECB
Elizabet Mekol predstavnik ECB

Kapital uredi

ECB je direktno podređena evropskom zakonu, ali je njen sastav sličan sastavu korporacije u smislu da ECB ima akcionare i akcijski kapital. Njen početni kapital trebalo je da iznosi 5 milijardi evra[86] a ključ za raspodelu početnog kapitala utvrđen je 1998. godine na osnovu broja stanovnika i BDP-a država članica,[87][88] ali odlučeno je da ključni bio fleksibilan.[89] NCB evrozone su morale da uplate svoj kapital u ECB u celosti. Centralne banke zemalja koje nisu učesnice morale su da uplate 7% svojih upisa u kapital ECB kao doprinos njenim operativnim troškovima. Kao rezultat, ECB je ispunjena početnim kapitalom od nešto manje od 4 milijarde evra. Kapital drže nacionalne centralne banke država članica kao akcionari. Akcije u ECB nisu prenosive i ne mogu se koristiti kao zalog[90] a NCB su jedini upisnici i imaoci kapitala ECB.

ECB trenutno ima kapital od oko 40 milijardi evra, a drže ga nacionalne centralne banke država članica kao akcionari.[87] Udeli nacionalnih centralnih banaka u ovom kapitalu izračunavaju se pomoću ključa koji odražava udeo dotične članice u ukupnom stanovništvu i bruto domaćem proizvodu EU. ECB prilagođava svoje akcije svakih pet godina i svaki put kada se menja broj nacionalnih centralnih banaka. Prilagođavanje se zasniva na podacima Evropske komisije .

Sve nacionalne centralne banke (NCB) koje imaju udeo u kapitalu ECB od 1. februara 2020. godine navedene su u donjoj tabeli. NCB van evrozone moraju da uplate vrlo mali procenat svog upisanog kapitala, što rezultira velikom razlikom u ukupnom uplaćenom kapitalu unutar i izvan evrozone.[87]

NSB Procenat kapitala (%) Uplaćeni kapital (€)
Nacionalna banka Belgije 2.9630 276.290.916,71
Savezna banka Nemačke 21.4394 1.999.160.134,91
Banka Estonije 0.2291 21.362.892,01
Centralna banka Irske 1.3772 128,419,794.29
Banka Grčke 2.0117 187,585,027.73
Banka Španije 9.6981 904,318,913.05
Francuska banka 16.6108 1,548,907,579.93
Banka Italije 13.8165 1.288.347.435,28
Centralna banka Kipra 0.1750 16,318,228.29
Banka Letonije 0.3169 29.549.980,26
Litvanska banka 0.4707 43,891,371.75
Centralna banka Luksemburga 0.2679 24,980,876.34
Centralna banka Malte 0.0853 7,953,970.70
Holandska banka 4.7662 444,433,941.0
Austrijska nacionalna banka 2.3804 221.965.203,55
Banka Portugalije 1.9035 177.495.700,29
Banka Slovenije 0.3916 36,515,532.56
Narodna banka Slovačke 0.9314 86,850,273.32
Banka Finske 1.4939 136,005.388,82
Ukupno 81.3286 7.583.649.493,38
Izvan evrozone:
Bugarska narodna banka 0.9832 3.991.180,11
Češka narodna banka 1.8794 7,629,194,36
Danmarks Nationalbank 1.7591 7.140.851,23
Hrvatska narodna banka 0.6595 2,677,159.56
Mađarska narodna banka 1.5488 6,287,164.11
Narodna banka Poljske 6.0335 24,492,255.06
Nacionalna banka Rumunije 2.8289 11.483.573,44
Švedska narodna banka 2.9790 12.092.886,02
Ukupno 18.6714 75,794,263.89

Rezerve uredi

Nacionalne centralne banke zemalja članica evrozone su do sada obezbedile oko 40 milijardi evra u kapitalna plaćanja u rezervi likvidnosti ECB. Doprinosi svake nacionalne centralne banke proporcionalni su njenom učešću u upisanom kapitalu ECB, dok zauzvrat ECB svakoj nacionalnoj centralnoj banci pripisuje potraživanje u evrima ekvivalentno njenom doprinosu.

Jezici uredi

Radni jezik Evropske centralne banke je uglavnom engleski, a konferencije za štampu obično se održavaju na engleskom jeziku. Spoljne komunikacije tretiraju se fleksibilno: engleski jezik ima prednost (mada ne isključivo) u komunikaciji unutar ESCB-a (tj. Sa drugim centralnim bankama) i na finansijskim tržištima. Komunikacija sa drugim nacionalnim vlastima i građanima EU obično je na njihovom jeziku, ali veb lokacija ECB je na engleskom jeziku. Zvanični dokumenti poput Godišnjeg izveštaja su na službenim jezicima EU.[91][92]

Nezavisnost uredi

Evropska centralna banka (i Evrosistem uopšte) često se smatra „najnezavisnijom centralnom bankom na svetu“.[93][94][95][96] Generalno, to znači da može raspravljati, oblikovati, odlučivati i sprovoditi svoje zadatke i politike u potpunoj autonomiji, bez pritiska ili potrebe za uputstvima bilo kog spoljnog tela. Glavno objašnjenje takve nezavisnosti ECB je da je takav institucionalni okvir optimalan za održavanje stabilnosti cena.[97][98]

U praksi je nezavisnost ECB povezana sa četiri ključna principa:[99]

  • Operativna i pravna neovisnost : ECB ima sve potrebne nadležnosti da ispuni svoj mandat da održi stabilnost cena i posledično upravljanje monetarnom politikom u punoj autonomiji i sa visokim nivoom diskrecije. Odluke Upravnog saveta ECB donose se sa visokim stepenom tajnosti, a rezultati pojedinačnog glasanja se ne otkrivaju javno (što dovodi do sumnji da članovi Upravnog saveta glasaju prema nacionalnom ključu).[100][101] Pored odluka o monetarnoj politici, ECB ima pravo da izda pravno obavezujuća pravila u okviru svoje nadležnosti i ako su ispunjeni uslovi utvrđeni pravom Unije, a može i sankcionisati aktere ako krše zakonske odredbe utvrđene pravilima Unije. Pravni subjektivitet ECB takođe omogućava ECB da zaključuje međunarodne pravne sporazume nezavisno od drugih institucija EU i može biti stranka u pravnom postupku. ECB takođe može da organizuje svoju unutrašnju organizaciju u skladu sa sopstvenim potrebama.
  • Lična nezavisnost: Mandat članova odbora ECB-a namerno je veoma dug (8 godina), a guverneri nacionalnih centralnih banaka imaju mandat koji se može obnoviti najmanje pet godina.[97] Članovi odbora ECB uživaju imunitet od pravnog postupka.[102] O uklanjanju sa funkcije može odlučiti samo Sud pravde Evropske unije (CJEU), na zahtev Upravnog saveta ECB ili Izvršnog odbora (tj. same ECB). Takva odluka je moguća samo u slučaju nestručnosti ili ozbiljnog kršenja zakona. Guverneri nacionalnih centralnih banaka Evrosistema mogu biti razrešeni po nacionalnom zakonu (uz mogućnost žalbe) u slučaju da više nisu u mogućnosti da obavljaju svoje funkcije ili ako su ozbiljno prekršili zakon.
  • Finansijska nezavisnost: ECB je jedino telo u EU čiji statut sopstvenim resursima i prihodima garantuje budžetsku nezavisnost. ECB koristi sopstveni profit od operacija monetarne politike i ne može biti tehnički nesolventan. Finansijska nezavisnost ECB takođe jača njenu političku nezavisnost. Kako ECB nije potrebno spoljno finansiranje i istovremeno joj je zabranjeno direktno finansiranje od javnih institucija, to je štiti od potencijalnog pritiska javnih vlasti.
  • Politička nezavisnost: Institucije i tela Evropske unije i vlade država članica ne smeju da utiču na članove tela ECB ili nacionalne centralne banke u izvršavanju njihovih zadataka. Suprotno tome, ugovori EU od institucija i nacionalnih vlada zahtevaju da poštuju nezavisnost ECB, a upravo je ovo drugo pravilo predmet mnogih rasprava.

Demokratska kontrola uredi

Kao protivteža visokom stepenu autonomije i diskrecije, ECB je odgovorna Evropskom parlamentu (i u manjoj meri Evropskom revizorskom sudu, Evropskom ombudsmanu i Sudu pravde (CJEU)). Iako ne postoji međuinstitucionalni sporazum između Evropskog parlamenta i ECB o regulisanju okvira odgovornosti ECB, postoji neformalni sporazum inspirisan rezolucijom Evropskog parlamenta usvojenoj 1998. godine[103] i ugrađenoj u poslovnik Parlamenta.[104]

Okvir odgovornosti uključuje pet glavnih mehanizama:[105]

  • Godišnji izveštaj: ECB je dužna da objavljuje izveštaje o svojim aktivnostima i svoj godišnji izveštaj mora da pošalje Evropskom parlamentu, Evropskoj komisiji, Savetu Evropske unije i Evropskom savetu.[106] Zauzvrat, Evropski parlament procenjuje prošle aktivnosti ECB kroz pravno neobavezujući godišnji izveštaj o Evropskoj centralnoj banci.
  • Kvartalna saslušanja: Odbor Evropskog parlamenta za ekonomska i monetarna pitanja organizuje tromesečno („Monetarni dijalog“) saslušanje sa ECB,[107] omogućavajući članovima parlamenta da postavljaju usmena pitanja predsedniku ECB.
  • Parlamentarna pitanja: svi poslanici Evropskog parlamenta imaju pravo da pismena pitanja[108] upućuju predsedniku ECB. Predsednik ECB će dati pismeni odgovor u roku od 6 nedelja.
  • Imenovanja: Tokom procesa imenovanja članova Izvršnog odbora ECB konsultuje se Evropski parlament.[109]
  • Pravni postupci: Pravni subjektivitet ECB omogućava civilnom društvu ili javnim institucijama da podnose žalbe protiv ECB Sudu pravde.

2013. godine postignut je međuinstitucionalni sporazum između ECB i Evropskog parlamenta o uspostavljanju bankarske supervizije ECB. Ovaj sporazum daje Evropskom parlamentu šira ovlašćenja da deluje u skladu sa ustaljenom praksom aktivnosti monetarne politike ECB. Na primer, prema ovom sporazumu, Parlament može staviti veto na imenovanje predsedavajućeg i zamenika predsedavajućeg nadzornog odbora ECB i može odobriti razrešenja ako ECB to zatraži.[110]

Transparentnost uredi

Pored nezavisnosti, ECB podleže ograničenim obavezama transparentnosti, za razliku od standarda institucija EU i drugih glavnih centralnih banaka. U stvari, kao što je istakla organizacija Transparensi Internašonal, „ugovori uspostavljaju transparentnost i otvorenost kao princip EU i njenih institucija. Međutim, ECB odobravaju delimično izuzeće od ovog principa. Prema čl. 15 (3) UFEU, ECB se obavezuje principima transparentnosti EU „samo kada izvršava [svoje] administrativne zadatke“ (izuzetak - koji termin „administrativni poslovi“ ostavlja nedefinisan) podjednako se odnosi i na Sud pravde i na Evropska investiciona banka. Banka)."[111]

U praksi postoji nekoliko konkretnih primera kada je ECB manje transparentna od drugih institucija:

  • Glasanje tajnim glasanjem : Dok druge centralne banke objavljuju rezultate glasanja svojih članova, odluke Upravnog saveta ECB-a donose se u tajnosti. Od 2014 ECB objavljuje „izveštaje“ sa svojih sastanaka monetarne politike,[112] ali oni su i dalje prilično neodređeni i ne uključuju glasanje pojedinačnih članova.
  • Pristup dokumentima : Obaveza organa EU da dokumente stave na slobodu nakon trideset godina odnosi se i na ECB. Međutim, prema Poslovniku ECB, Upravno veće može odlučiti da održi tajnost pojedinačnih dokumenata nakon perioda od 30 godina.
  • Otkrivanje liste hartija od vrednosti: ECB je manje transparentna od američke Federalne rezerve kada je reč o obelodanjivanju liste hartija od vrednosti koje se drže u njenom bilansu stanja u okviru operacija monetarne politike, poput kvantitativnog ublažavanja.[113]

Sedište uredi

 
Novo sedište ECB otvoreno je 2014. godine.

Sedište banke je u okrugu Ostend u Frankfurtu na Majni. Grad je najveći finansijski centar u evro zoni i sedište ECB je određeno ugovorom iz Amsterdama.[114] Banka se 2014. godine preselila u novo sedište, koje je dizajnirala arhitektonska firma Kup Himelbau sa sedištem u Beču.[115] Zgrada je visoka oko 180 metara, a pored nje trebalo bi sagraditi i druge pomoćne zgrade na mestu nekadašnje veletržnice u istočnom delu Frankfurta na Majni. Glavna zgrada ima ukupnu površinu od 120000 m², a gradnja je započela u oktobru 2008.[115][116] Očekivalo se da će zgrada postati arhitektonski simbol Evrope. Iako je bila dizajnirana da primi dvostruko veći broj osoblja u poređenju sa svojim bivšim sedištem u Eurotoveru,[117] ECB je takođe zadržala bivšu zgradu zbog potrebe za više prostora pošto je preuzela odgovornost za bankarski nadzor.[118]

Reference uredi

  1. ^ a b v Bank, European Central (28. 10. 2022). „ECB: Economic and Monetary Union”. ECB. Pristupljeno 15. 10. 2007. 
  2. ^ a b „European Central Bank”. CVCE. 7. 8. 2016. Pristupljeno 18. 2. 2014. 
  3. ^ a b v g Bank, European Central (28. 10. 2022). „ECB: Economic and Monetary Union”. Ecb.int. Pristupljeno 26. 6. 2011. 
  4. ^ a b v „The third stage of Economic and Monetary Union”. CVCE. 7. 8. 2016. Pristupljeno 18. 2. 2014. 
  5. ^ „The powerful European Central Bank [E C B] in the heart of Frankfurt/Main – Germany – The Europower in Mainhattan – Enjoy the glances of euro and europe....03/2010....travel round the world....:)”. UggBoy♥UggGirl [PHOTO // WORLD // TRAVEL]. Flickr. 6. 3. 2010. Pristupljeno 14. 10. 2011. 
  6. ^ Proissl, von Wolfgang (9. 9. 2011). „Das Ende der EZB, wie wir sie kannten”. Financial Times Deutschland (na jeziku: nemački). Arhivirano iz originala 15. 10. 2011. g. 
  7. ^ „Mario Draghi takes centre stage at ECB”. BBC. 1. 11. 2011. Pristupljeno 28. 12. 2011. 
  8. ^ Blackstone, Brian. „ECB Raises Interest Rates – MarketWatch”. marketwatch.com. Pristupljeno 14. 7. 2011. 
  9. ^ „ECB: Key interest rates”. 2011. Pristupljeno 29. 8. 2011. 
  10. ^ „Draghi slashes interest rates, unveils bond buying plan”. europenews.net. 4. 9. 2014. Pristupljeno 5. 9. 2014. 
  11. ^ Hujer, Marc (30. 10. 2019). „Elegance and Toughness: Christine Lagarde Brings a New Style to the ECB”. Spiegel Online. Pristupljeno 11. 11. 2019. 
  12. ^ George Matlock (16. 2. 2010). „Peripheral euro zone government bond spreads widen”. Pristupljeno 28. 4. 2010. 
  13. ^ „Acropolis now”. The Economist. 29. 4. 2010. Pristupljeno 22. 6. 2011. 
  14. ^ Brian Blackstone (5. 2. 2010). „Global Markets Shudder: Doubts About U.S. Economy and a Debt Crunch in Europe Jolt Hopes for a Recovery”. The Wall Street Journal. Pristupljeno 10. 5. 2010. 
  15. ^ „Former Iceland Leader Tried Over Financial Crisis of 2008”, The New York Times, 5 March 2012. Retrieved 30 May 2012.
  16. ^ Greek/German bond yield spread more than 1,000 bps, Financialmirror.com, 28. 4. 2010 
  17. ^ „Gilt yields rise amid UK debt concerns”. Financial Times. 18. 2. 2010. Pristupljeno 15. 4. 2011. 
  18. ^ „The politics of the Maastricht convergence criteria | vox – Research-based policy analysis and commentary from leading economists”. Voxeu.org. 15. 4. 2009. Arhivirano iz originala 04. 04. 2012. g. Pristupljeno 1. 10. 2011. 
  19. ^ Bagus, The Tragedy of the Euro, 2010, p. 75.
  20. ^ Orphanides, Athanasios (9. 3. 2018). „Monetary policy and fiscal discipline: How the ECB planted the seeds of the euro area crisis”. VoxEU.org. Pristupljeno 22. 9. 2018. 
  21. ^ Bank, European Central (6. 5. 2010). „Introductory statement with Q&A”. European Central Bank (na jeziku: engleski). Pristupljeno 3. 10. 2018. 
  22. ^ Bank, European Central (10. 5. 2010). „ECB decides on measures to address severe tensions in financial markets”. European Central Bank (na jeziku: engleski). Pristupljeno 22. 9. 2018. 
  23. ^ „Mixed support for ECB bond purchases” (na jeziku: engleski). Pristupljeno 22. 9. 2018. 
  24. ^ McManus, John (5. 8. 2011). „Market rout as Berlin rejects call for more EU action”. Irish Times. 
  25. ^ „WOrking paper 2011 / 1 A Comprehensive approach to the EUro-area debt crisis” (PDF). Zsolt Darvas. Corvinus University of Budapest. februar 2011. Pristupljeno 28. 10. 2011. 
  26. ^ „The ECB's Securities Market Programme (SMP) – about to restart bond purchases?” (PDF). Global Markets Research – International Economics. Commonwealth Bank. 18. 6. 2012. Pristupljeno 21. 4. 2013. 
  27. ^ „How Greece lost billions out of an obscure ECB programme”. Positive Money Europe (na jeziku: engleski). 25. 7. 2018. Pristupljeno 25. 9. 2018. 
  28. ^ „The ECB as vulture fund: how central banks speculated against Greece and won big – GUE/NGL – Another Europe is possible”. guengl.eu (na jeziku: engleski). Arhivirano iz originala 26. 09. 2018. g. Pristupljeno 25. 9. 2018. 
  29. ^ „Unfair ECB profits should be returned to Greece, 117,000 citizens demand”. Positive Money Europe (na jeziku: engleski). 19. 10. 2018. Pristupljeno 21. 10. 2018. 
  30. ^ Bank, European Central (25. 6. 2015). „Irish letters”. European Central Bank (na jeziku: engleski). Pristupljeno 3. 10. 2018. 
  31. ^ Reilly, Gavan. „Report: ECB rules out long-term bond to replace promissory note”. TheJournal.ie (na jeziku: engleski). Pristupljeno 3. 10. 2018. 
  32. ^ „Chopra: ECB refusal to burn bondholders burdened taxpayers”. The Irish Times (na jeziku: engleski). Pristupljeno 3. 10. 2018. 
  33. ^ O'Connell, Hugh. „Everything you need to know about the promissory notes, but were afraid to ask”. TheJournal.ie (na jeziku: engleski). Pristupljeno 3. 10. 2018. 
  34. ^ Mario Draghi (8. 12. 2011). „Introductory statement to the press conference (with Q&A)” (Press conference). European Central Bank. Pristupljeno 22. 12. 2011. 
  35. ^ Nelson D. Schwartz (21. 12. 2011). „European Bank in Strong Move to Loosen Credit”. The New York Times. Pristupljeno 22. 12. 2011. „the move, by the European Central Bank, could be a turning point in the Continent's debt crisis” 
  36. ^ Floyd Norris (21. 12. 2011). „A Central Bank Doing What It Should” (Analysis). The New York Times. Pristupljeno 22. 12. 2011. 
  37. ^ Wearden, Graeme (29. 2. 2012). „Eurozone crisis live: ECB to launch massive cash injection”. The Guardian. Pristupljeno 29. 2. 2012. 
  38. ^ Ewing, Jack (21. 12. 2011). „Banks in the euro zone must raise more than 200bn euros in the first three months of 2012”. New York Times. Pristupljeno 21. 12. 2011. 
  39. ^ Wearden, Graeme (29. 2. 2012). „Eurozone crisis live: ECB to launch massive cash injection”. Guardian. Pristupljeno 29. 2. 2012. 
  40. ^ a b „€529 billion LTRO 2 tapped by record 800 banks”. Euromoney. 29. 2. 2012. Pristupljeno 29. 2. 2012. 
  41. ^ Bank, European Central (26. 7. 2012). „Verbatim of the remarks made by Mario Draghi”. European Central Bank (na jeziku: engleski). Pristupljeno 25. 9. 2018. 
  42. ^ „Itay and Spain respond to ECB treatment”. Financial Times. 8. 8. 2011. Pristupljeno 28. 12. 2019. 
  43. ^ Bank, European Central (2. 8. 2012). „Introductory statement to the press conference (with Q&A)”. 
  44. ^ Ewing, Jack (6. 9. 2012). „Europe's Central Bank Moves Aggressively to Ease Euro Crisis”. The New York Times. 
  45. ^ European Central Bank Decision of the ECB of 14 May 2010.
  46. ^ Bank, European Central (6. 9. 2012). „ECB press conference, 6 September 2012”. Pristupljeno 14. 9. 2014. 
  47. ^ Henderson, Isaiah M. (4. 5. 2019). „On the Causes of European Political Instability”. The California Review (na jeziku: engleski). Pristupljeno 19. 7. 2019. 
  48. ^ European Central Bank (4. 9. 2014). „Introductory statement to the press conference (with Q&A)”. European Central Bank (na jeziku: engleski). Pristupljeno 25. 9. 2018. 
  49. ^ „Draghi fends off German critics and keeps stimulus untouched”. Financial Times. 27. 4. 2017. 
  50. ^ „DECISION (EU) 2016/948 OF THE EUROPEAN CENTRAL BANK of 1 June 2016 on the implementation of the corporate sector purchase programme (ECB/2016/16)” (PDF). Arhivirano iz originala (PDF) 17. 05. 2020. g. Pristupljeno 13. 03. 2021. 
  51. ^ „Corporate sector purchase programme (CSPP) – Questions & Answers”. 5. 9. 2023. 
  52. ^ wikisource consolidation
  53. ^ a b THE EUROPEAN CENTRAL BANK HISTORY, ROLE AND FUNCTIONS BY HANSPETER K. SCHELLER SECOND REVISED EDITION . Scheller, Hanspeter K. (2006). The European Central Bank: History, Role and Functions. European Central Bank. ISBN 92-899-0022-9.  (print) ISBN 92-899-0027-X (online) page 81 at the pdf online version
  54. ^ Bank, European Central (29. 11. 2022). „Powers and responsibilities of the European Central Bank”. European Central Bank. Arhivirano iz originala 16. 12. 2008. g. Pristupljeno 10. 3. 2009. 
  55. ^ Draghi, Mario (2016-06-02). „Delivering a symmetric mandate with asymmetric tools: monetary policy in a context of low interest rates”. European Central Bank (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2020-11-28. 
  56. ^ Bank, European Central (2019-06-18). „Twenty Years of the ECB's monetary policy”. European Central Bank (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2020-11-28. 
  57. ^ Bank, European Central (29. 11. 2022). „ECB: Monetary Policy”. Pristupljeno 14. 9. 2014. 
  58. ^ "Certainly, the protection of the environment is not the only transversal objective assigned to EU institutions and hence to the ECB. Under the Treaty one could equally ask, for example, why the ECB should not promote industries that promise the strongest employment growth, irrespective of their ecological footprint. But equally importantly, the ECB is subject to the Treaty requirement to “act in accordance with the principle of an open market economy with free competition”. – "Monetary policy and climate change, Speech from Benoit Cœuré, November 2018
  59. ^ „How Can the European Parliament Better Oversee the European Central Bank? | Bruegel” (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2020-11-28. 
  60. ^ „Monetary policy” (PDF). 
  61. ^ a b Fairlamb, David (12. 2. 2003). „The powers of the European Central Bank”. BBC News. Pristupljeno 16. 10. 2007. 
  62. ^ a b „All about the European debt crisis: In SIMPLE terms”. rediff business. rediff.com. 19. 8. 2011. Pristupljeno 28. 10. 2011. 
  63. ^ „Open Market Operation – Fedpoints – Federal Reserve Bank of New York”. Federal Reserve Bank of New York. newyorkfed.org. avgust 2011. Pristupljeno 29. 10. 2011. 
  64. ^ THE EUROPEAN CENTRAL BANK HISTORY, ROLE AND FUNCTIONS BY HANSPETER K. SCHELLER SECOND REVISED EDITION . Scheller, Hanspeter K. (2006). The European Central Bank: History, Role and Functions. European Central Bank. ISBN 92-899-0022-9.  (print) ISBN 92-899-0027-X (online) page 87 at the pdf online version
  65. ^ a b „WOrking paper 2011 / 1 A Comprehensive approach to the EUro-area debt crisis” (PDF). Zsolt Darvas. Corvinus University of Budapest. februar 2011. Pristupljeno 28. 10. 2011. 
  66. ^ a b v g Ben S. Bernanke (1. 12. 2008). „Federal Reserve Policies in the Financial Crisis” (Speech). Board of Governors of the Federal Reserve System. Pristupljeno 23. 10. 2011. „To ensure that adequate liquidity is available, consistent with the central bank's traditional role as the liquidity provider of last resort, the Federal Reserve has taken a number of extraordinary steps.” 
  67. ^ In practice, 400–500 banks participate regularly. Samuel Cheun; Isabel von Köppen-Mertes; Benedict Weller (decembar 2009), The collateral frameworks of the Eurosystem, the Federal Reserve System and the Bank of England and the financial market turmoil (PDF), ECB, Pristupljeno 24. 8. 2011 
  68. ^ a b Bertaut, Carol C. (2002). „The European Central Bank and the Eurosystem” (PDF). New England Economic Review (2nd quarter): 25—28. Arhivirano iz originala (PDF) 19. 10. 2012. g. Pristupljeno 13. 03. 2021. 
  69. ^ a b v g d đ „ECB: Governing Council”. ECB. ecb.int. 1. 1. 2002. Pristupljeno 28. 10. 2011. 
  70. ^ „Distribution of responsibilities among the Members of the Executive Board of the ECB” (PDF). 
  71. ^ Article 11.2 of the ESCB Statute
  72. ^ Marsh, David, „Cameron irritates as euro’s High Noon approaches”, MarketWatch, 28 May 2012. Retrieved 29 May 2012.
  73. ^ „Tag: José Manuel González-Páramo”. Financial Times Money Supply blog entries. 23. 1. 2012. Arhivirano iz originala 31. 03. 2017. g. Pristupljeno 14. 9. 2014. 
  74. ^ Davenport, Claire. „EU parliament vetoes Mersch, wants woman for ECB”. U.S. (na jeziku: engleski). Pristupljeno 3. 10. 2018. 
  75. ^ „Mersch Named to ECB After Longest Euro Appointment Battle”. Bloomberg. 23. 11. 2012. Pristupljeno 14. 9. 2014. 
  76. ^ „Benoeming Nederlander Frank Elderson in directie ECB stap dichterbij”. nos.nl (na jeziku: holandski). 24. 11. 2020. Pristupljeno 2020-11-25. 
  77. ^ „Frank Elderson recommended as member of European Central Bank Executive Board | News | European Parliament”. www.europarl.europa.eu (na jeziku: engleski). 2020-11-24. Pristupljeno 2020-11-25. 
  78. ^ „ECB: Decision-making bodies”. Arhivirano iz originala 6. 2. 2013. g. Pristupljeno 14. 9. 2014. 
  79. ^ Bank, European Central (25. 7. 2022). „Monetary policy accounts published in 2016”. 
  80. ^ „Subscribe to read”. Financial Times (na jeziku: engleski). 10. 6. 2013. Pristupljeno 23. 9. 2018. 
  81. ^ „Members of the Governing Council”. Arhivirano iz originala 17. 7. 2004. g. Pristupljeno 22. 9. 2018. 
  82. ^ „Composition of the European Central Bank”. CVCE. Pristupljeno 18. 2. 2014. 
  83. ^ „ECB: General Council”. European Central Bank. 12. 11. 2022. Pristupljeno 4. 1. 2015. 
  84. ^ a b v Bank, European Central (4. 5. 2023). „Supervisory Board”. European Central Bank. Pristupljeno 3. 12. 2015. 
  85. ^ „ECB SSM Supervisory Board Members”. ECB. 1. 3. 2019. Pristupljeno 1. 3. 2019. 
  86. ^ Article 28.1 of the ESCB Statute
  87. ^ a b v Bank, European Central (10. 2. 2023). „Capital Subscription”. European Central Bank. Pristupljeno 1. 2. 2020. 
  88. ^ Article 29 of the ESCB Statute
  89. ^ Article 28.5 of the ESCB Statute
  90. ^ Article 28.4 of the ESCB Statute
  91. ^ Buell, Todd (29. 10. 2014). „Translation Adds Complexity to European Central Bank's Supervisory Role: ECB Wants Communication in English, But EU Rules Allow Use of Any Official Language”. The Wall Street Journal. Pristupljeno 11. 10. 2015. 
  92. ^ Athanassiou, Phoebus (februar 2006). „The Application of multilingualism in the European Union Context” (PDF). ECB. Pristupljeno 11. 10. 2015. 
  93. ^ Bank, European Central (13. 5. 1997). „The European Central Bank: independent and accountable”. European Central Bank (na jeziku: engleski). Pristupljeno 5. 11. 2017. 
  94. ^ Bank, European Central (4. 5. 1999). „The role of the Central Bank in the United Europe”. European Central Bank (na jeziku: engleski). Pristupljeno 5. 11. 2017. 
  95. ^ Papadia, Francesco (1. 2. 1999). „Central Bank Independence and Budget Constraints for a Stable Euro”. Open Economies Review (na jeziku: engleski). 10 (1): 63—90. S2CID 153508547. doi:10.1023/A:1008305128157. 
  96. ^ Wood, Geoffrey. „Is the ECB Too Independent?”. WSJ (na jeziku: engleski). Pristupljeno 5. 11. 2017. 
  97. ^ a b Bank, European Central (29. 11. 2022). „Independence”. European Central Bank. Pristupljeno 1. 12. 2012. 
  98. ^ Bank, European Central (12. 1. 2017). „Why is the ECB independent?”. European Central Bank (na jeziku: engleski). Pristupljeno 5. 11. 2017. 
  99. ^ EU, Transparency International (28. 3. 2017). „Transparency International EU – The global coalition against corruption in Brussels”. transparency.eu (na jeziku: engleski). Pristupljeno 5. 11. 2017. 
  100. ^ Friedrich Heinemann and Felix Huefner (2004) 'Is the view from the Eurotower purely European? National divergence and ECB interest rate policy', Scottish Journal of Political Economy 51(4):544–558.
  101. ^ Cancelo, José Ramón; Varela, Diego; Sánchez-Santos, José Manuel (2011). „Interest rate setting at the ECB: Individual preferences and collective decision making”. Journal of Policy Modeling. 33 (6): 804—820. doi:10.1016/j.jpolmod.2011.08.017. .
  102. ^ „PRIVILEGES AND IMMUNITIES OF THE EUROPEAN CENTRAL BANK” (PDF). European Central Bank. 2007. 
  103. ^ „Report on democratic accountability in the third phase of European Monetary Union – Committee on Economic and Monetary Affairs and Industrial Policy – A4-0110/1998”. europarl.europa.eu (na jeziku: engleski). Pristupljeno 8. 10. 2018. 
  104. ^ Bank, European Central (9. 8. 2018). „The evolution of the ECB's accountability practices during the crisis”. European Central Bank (na jeziku: engleski). Pristupljeno 8. 10. 2018. 
  105. ^ Bank, European Central. „Accountability”. European Central Bank (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2020-11-25. 
  106. ^ Bank, European Central (29. 11. 2022). „Accountability”. European Central Bank. Pristupljeno 15. 10. 2007. 
  107. ^ „Monetary dialogue | ECON Policies | ECON | Committees | European Parliament”. europarl.europa.eu (na jeziku: engleski). 2. 10. 2023. Pristupljeno 6. 10. 2017. 
  108. ^ „Questions to the ECB | Documents | ECON | Committees | European Parliament”. europarl.europa.eu (na jeziku: engleski). 2. 10. 2023. Pristupljeno 6. 10. 2017. 
  109. ^ „Executive Board” (PDF). Banque de France. 2005. Pristupljeno 23. 7. 2012. 
  110. ^ „Interinstitutional Agreement between the European Parliament and the European Central Bank on the practical modalities of the exercise of democratic accountability and oversight over the exercise of the tasks conferred on the ECB within the framework of the Single Supervisory Mechanism” (PDF). 30. 11. 2013. 
  111. ^ EU, Transparency International (28. 3. 2017). „Transparency International EU – The global coalition against corruption in Brussels”. transparency.eu (na jeziku: engleski). Pristupljeno 5. 11. 2017. 
  112. ^ Bank, European Central (3. 7. 2014). „ECB to adjust schedule of meetings and to publish regular accounts of monetary policy discussions in 2015”. European Central Bank (na jeziku: engleski). Pristupljeno 5. 11. 2017. 
  113. ^ „The Eurosystem – Too opaque and costly? | Bruegel”. bruegel.org (na jeziku: engleski). 22. 12. 2022. Pristupljeno 7. 11. 2017. 
  114. ^ „Treaty of Amsterdam amending the Treaty on European Union, the Treaties establishing the European Communities and certain related acts”. 11. 10. 1997. Pristupljeno 4. 1. 2015. 
  115. ^ a b „Winning design by Coop Himmelb(l)au for the ECB's new headquarters in Frankfurt/Main”. European Central Bank. Arhivirano iz originala 24. 9. 2007. g. Pristupljeno 2. 8. 2007. 
  116. ^ „Launch of a public tender for a general contractor to construct the new ECB premises”. European Central Bank. 10. 7. 2007. Pristupljeno 2. 8. 2007. 
  117. ^ Dougherty, Carter. „In ECB future, a new home to reflect all of Europe”. International Herald Tribune. Arhivirano iz originala 19. 9. 2008. g. Pristupljeno 2. 8. 2007. 
  118. ^ European Central Bank. „Overview”. Ecb.europa.eu. Pristupljeno 25. 9. 2019. 

Spoljašnje veze uredi

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Европска_централна_банка&oldid=27735072”