Википедија

El Nasir Muhamed

El Malik El Nasir ad-Din Muhamed ibn Kalavan (arap. الملك الناصر ناصر الدين محمد بن قلاوون) ili skraćeno El Nasir Muhamed (arap. الناصر محمد; Kairo, 24. mart 1285 — Kairo, 7. jun 1341) bio je mamelučki sultan Egipta iz dinastije Bahri. Vladao je u tri navrata (1293—1294), (1299—1309) i (1310—1341). Boreći se sa dvorskim velikodostojnicima, čija je marioneta u početku bio, na kraju je uspeo da ih nadvlada i tokom treće vladavine stabilizuje državu donevši joj dug period mira. Tokom njegove vladavine mamelučki Egipat doživljava procvat. Jedan je od najvećih vladara Mameluka.[1]

El Nasir Muhamed
Zlatni dinar El Nasir Muhameda iskovan u Damasku 1340. god.
Lični podaci
Puno imeEl Malik El Nasir ad-Din Muhamed ibn Kalavan
Datum rođenja(1285-03-24)24. mart 1285.
Mesto rođenjaKairo, Mamelučki sultanat
Datum smrti7. jun 1341.(1341-06-07) (56 god.)
Mesto smrtiKairo, Mamelučki sultanat
GrobKalavanov kompleks
Porodica
SupružnikTogaj Ordotekin...
PotomstvoAn-Nasir Ahmed,
El Mansur Abu Bakr,
As-Salih Ismail,
El Kamil Šaban,
El Muzafar Hadži,
El Ašraf Kudžuk,
El Nasir Hasan,
Salahudin Salah
RoditeljiKalavan
Ašlan bint Šaktej
DinastijaBahri
sultan Egipta
Period1293—1294
PrethodnikEl Ašraf Halil
NaslednikEl Adil Kitbuga
RegentEl Adil Kitbuga
sultan Egipta
Period1299—1309
PrethodnikLadžin
NaslednikBajbars II
sultan Egipta
Period1310—1341
PrethodnikBajbars II
NaslednikEl Mansur Abu Bakr

Poreklo i prva vladavina uredi

 
El Karak, mesto izgnanstva El Nasir Muhameda u periodu od 1294. do 1299. god.

El Nasir Muhamed se rodio 24. marta 1285. god. kao najmlađi sin mamelučkog egipatskog sultana Kalavana i Ašlan bint Šaktej.[1] Mameluci su bili robovi ratnici, poreklom mahom iz južnog dela evropske Rusije, u službi Egipatskog sultana. I otac i majka su mu bili skromnog porekla.[1] Otac poreklom Kuman, uspeo je da se, pokazavši se kao dobar vojskovođa kod prethodnih mamelučkih sultana i sam uzdigne na taj položaj. Majka mu je bila mongolskog porekla. Dana 14. decembra 1293. El Nasir Muhamed je postao sultan, pošto je njegov brat El Ašraf Halil bio ubijen.[1] Pošto je imao svega osam godina, sva vlast je bila u rukama regenta i vicesultana El Adila Kitbuge. Samo postojanje položaja vicesultana dovodilo je do neke vrste dvovlašća u sultanatu, destabilišući centralnu u punoj meri. Pošto je Kitbuga bio umešan u ubistvo prethodnog sultana i pošto je postojala mogućnost da mladi sultan poželi da kazni ubice svog brata, vicesultan je predupredio ovaj problem time što se proglasio sultanom, decembra 1295. godine. Zbačeni El Nasir Muhamed sklonio se s majkom u El Karak.[1]

Druga vladavina uredi

Kitbugu je posle nepune dve godine svrgao njegov vicesultan Ladžin, koga je 1299. zajedno sa njegovim vicesultanom ubila grupa emira predvođena Bajbarsom el Džašankirom. Posle dužeg većanja emira, El Nasir Muhamed je bio pozvan da se vrati na presto.[1] Drugu vladavinu mladog sultana obeležio je presudan uticaj emira Bajbarsa i Sajf al-Din Salara, koji je obavljao funkciju vicesultana. Na unutrašnjem planu vodili su se sukobi između Bahri i Burdži mamelučkih emira, dok je na spoljašnjem planu sultanatu ponovo zapretio sused sa severoistoka - Ilkanat.

Bitka kod Vadi el Kasandera: Početni poraz uredi

 
Bitka kod Vadi el Kasandera. Ilustracija iz Istorije Tatara Hetuma iz Korikosa sa početka XIV veka, koja prikazuje mongolske strelce koji jure za mamelučkom konjicom.

Trupe mongolske Persije, većinom sastavljene od konjice, u jesen 1299. godine su pod komandom Kutlušaha upale u Siriju i osvojile Alep. Mongoli su odatle počeli upadati duboko u mamelučku teritoriju. U oktobru, mongolski vazal Hetum II, kralj jermenske Kilikije, je sa 10.000 Mongola upao u Jerusalim. U gradu je vladao veliki strah, nekoliko hrišćana sakrilo se u pećinama, izbezumljeno od straha. Ilkan Gazan, nezainteresovan naročito za grad, prepustio ga je Hetumu, koji je spasao hrišćane, održao svetkovine u Svetom grobu i naredio da se poprave jermenski saborni hram Svetog Jakova i grob Device Marije. Međutim, jermenski kralj se nije dugo zadržao, posle samo dve nedelje otišao je da se pridruži svom mongolskom sizerenu Gazanu kod Damaska.[1]

Obavešten o tome da Mongoli spremaju napad, El Nasir Muhamed, u pratnji Bajbarsa i Salara, već tada se nalazio u Siriji sa vojskom i do 30.000 ljudi. Ova vojska sudarila se sa mongolskom 22. decembra kod Vadi el Kasandera i doživela je poraz, a potom bila gonjena do Gaze. U Egiptu je posle ovoga zavladao veliki strah i sultan i njegova dva savladara počeli su sa skupljanjem velike vojske da bi se suprotstavili Mongolima. Međutim, pošto su početkom januara 1300. godine osvojili Damask, oni su se u februaru povukli, verovatno zbog nedostatka hrane za konje. Bez vojne sile, osvojene teritorije su se samo vratile svom pređašnjem gospodaru, tako da je El Nasir Muhamed uskoro obnovio vlast nad celim Levantom.

Bitka kod Mardž el Safara: Konačna pobeda uredi

Mongolske napade pratili su i napadi krstaša sa Kipra, mongolskih saveznika, sa prvenstvenim ciljem osvajanja tvrđave Tortose u Siriji. Mala flota od 16 brodova je, predvođena velikim majstorom Templara Žakom de Moleom, kiparskim kraljem Henrijem II i njegovim bratom Amalrikom, 1300. godine opljačkala je delove sirijske i egipatske obale, a potom se ukotvila na ostrvu Arvadu, uzalud čekajući Mongole koji se zbog svojih unutrašnjih problema nisu pojavljivali. Iste napade flota je ponavljala i sledeće dve godine, da bi u septembru 1302. god. izgubila i to svoje poslednje uporište na obali Levanta. Da bi se osvetili, Mameluci su upadali i u Kilikiju, koja je predstavljala važnu sponu između Mongola i poslednje krstaške države. U međuvremenu, Gazan je poslao emisare u Englesku, u pokušaju da je pridobije za savenzika u svom pohodu.[2]

 
Mongolski upadi na Levant od 1299. do 1303. godine.

U proleće 1303. godine vojska Ilkanata predvođena Kutlušahom, sačinjena od mongolske konjice i pešadije i jermenskih strelaca, ponovo je upala u Siriju. Stanovništvo Alepa i Homsa pobeglo je pred Mongolima u Damask, gde je ubrzo došao Bajbars, pretnjama nateravši stanovništvo da ne beži iz grada. El Nasir Muhamed mu se pridružio dok su Mongoli osvajali Homs. Sultan je sa sobom poveo i kalifa da podigne moral svojim vojnicima. Dana 20. aprila u ravnici Mardž el Safar, 40 km južno od Damaska, došlo je do krvave bitke između dve vojske. Bitka je trajala tri dana i završila se potpunim uništenjem mongolske vojske, koju su Memeluci potom gonili do Karijatana kod Homsa. Kada se sultan vratio u Kairo, kroz ulicu Bab el Nasr[a] proveo je zarobljenike u lancima, a proslava pobede trajala je nekoliko dana širom Mamelučkog sultanata. Ova bitka označila je kraj mongolskih invazija na Levant, osim sporadičnih čarki više neće biti većih borbi između dve zemlje, Ilkanata i Egipta, na ovom prostoru.[1]

Pad s vlasti uredi

Evropske države, na prvom mestu papa, kraljevina Kipar i Templari, sa jedne, i Ilkanat, sa druge strane, pregovarali su oko organizovanja novog krstaškog rata. Međutim, svaki izgled za neku operaciju sprečila je smrt ilkana Gazana 1304. god, građanski rat na Kipru (1306–1310), a i nezainteresovanost evropskih država za ovakvu riskantnu ofanzivu. Tako da je ostatak vladavine El Nasir Muhameda, izuzev povremenih pobuna u Kairu i Donjem Egiptu, prolazio je u miru. Ali, sultan se nije mirio sa svojom ceremonijalnom ulogom, hteo je većeg udela u vlasti. Još u predvečerje bitke kod Vadi el Kasandera bio je pokušan atentat na Bajbarsa i Salara, ali nije jasno da li je sultan imao ikakve veze sa istim. Shvatajući da neće moći da ima nekog bitnog udela u vlasti sve dok dvojica njegovih faktičkih savladara drže svoje položaje, a i ne osećajući se sigurno pored istih, El Nasir Muhamed je 1309. god. javivši im da ide na hadžiluk u Meku otišao u El Karak. Odatle je pokušao da nađe saveznike u guvernerima Levanta i da organizuje prevrat u Egiptu. Kako je je El Nasir Muhamed odbijao da se vrati u Egipat, Bajbars se 1310. god. proglasio za sultana, a Salar za vicesultana.

Treća vladavina uredi

Bajbarsovo samoproglašenje izazvalo je velike nemire u celom Egiptu, jer je El Nasir Muhamed uživao veliku popularnost kod svojih podanika. Već 1311. legitimni sultan se vratio u Egipat i pogubio Bajbarsa, dok je prihvatio Salarovu ostavku, ali ga je nešto kasnije uhvatio i zarobio.[1] Čitava imovina Bajbarsa i Salara bila je zaplenjena. Posle još jedne zavere koju je skovao novi vicesultan sa nekim emirima protiv njega, El Nasir Muhamed je 1314. god. ukinuo to zvanje skoncentrišući vlast u svojim rukama i zauzevši veliko nepoverenje prema emirima, ne dozvolivši nikome od njih dominantan položaj.

 
El Nasir Muhamedov bakarni novčić, iskovan tokom njegove treće vladavine. Danas se nalazi u Britanskom muzeju.

Treća vladavina El Nasir Muhameda odgovorna je za sveukupan pogled na njega. Najveći istoričari tog doba, pisali su o njemu da je on bio možda najveći mamelučki sultan, ali i najpoganiji.[1] Njegovi saradnici su bili unapređivani i sticali bogatstvo, ali su zatim umirali, izneneda zadavljivani, otrovani, pogubljeni na grozne načine. Sultan nije birao sredstva da bi zadržao vlast u svojim rukama.[3] Na ovaj način, El Nasir Muhamed je uspeo da se održi na prestolu još tri decenije donevši svojoj zemlji kulturno-ekonomski prosperitet[b] i dug period mira.

Sultan je uzeo orla za svoj simbol, dok ga je narod zvao vrlim.[1]

Kraj krstaških ratova i sporazum iz Alepa uredi

Tokom treće vladavine ovog sultana, Egipat nije bio svedok većih vojnih pretnji spolja. Njegov najveći neprijatelj Ilkanat je bio zauzet unutrašnjim problemima, a nije bilo većih interesovanja od strane Evropljana za novi krstaški rat. Pošto je pokušaj zajedničke ofanzive Ilkanata i krstaša propao zbog raspuštanja Templarskog reda 1312. godine, ilkan Oldžeitu, koristeći kao povod beg nekih sirijskih emira, prešao je Eufrat i sam napao Mameluke. Mongolska vojska uspela je privremeno osvojiti Damask i opsela je utvrđeni grad po imenu Al-Rahba, koji ni uz velike gubitke nije uspela osvojiti. Sledeće godine usled nesnosnih letnjih vrućina, Mongoli su se povukli iz Sirije, ispostaviće se i konačno. Godine 1314. je usledila ofanziva Mameluka, pri čemu je guverner Sirije Tankiz osvojio Malatiju. Posle Oldžeituove smrti 1316. godine Ilkanat je postao sklon izmirenju sa Mamelucima, moguće zbog pretnje od Zlatne horde, tradicionalnog mamelučkog saveznika, sa severa. Sporazumom iz Alepa Mongoli su se odrekli prava na Levant, a sporazum je 1322. god. ratifikao ilkan Abu Said, čime je dugogodišnje neprijateljstvo zauvek završeno.

Sultanov odnos sa hrišćanima je nadalje takođe bio generalno korektan. Izuzetak su predstavljali sporadični sukobi hrišćana i muslimana u samom Egiptu, sukobi sa Jermenima u Kilikiji i povremene ideje pojedinih evropskih monarha o organizovanju krstaškog rata. Tako je 1330. god. francuski kralj Filip VI Valoa poslao izaslanike Nasiru sa zahtevom da mu preda Svetu zemlju. Pošto ih je saslušao, Nasir ih je izvređao i isterao.

Putovanja Ibn Batute uredi

 
Grupa hodočasnika na hadžu, ilustracija iz knjige El Vasitija iz XIII veka.

Između 1325. i 1327. kroz Egipat je prošao čuveni arapski putnik i naučnik Ibn Batuta.[4] Batuta je krenuo na hadž iz Maroka, pa je preko Kaira došao u Damask, posetivši usput Jerusalim. U Kairu se susreo sa El Nasir Muhamedom, donevši izrazito pozitivnu sliku o sultanu:

El Malik an-Nasir (Božja milost prema njemu) je bio čovek velikodušnog karaktera i velikih vrlina, a dovoljan dokaz njegove plemenitosti pruža njegova odanost službi dva sveta svetilišta[v] i dela dobročinstva koje svake godine čini da bi pomogao hodočasnicima, u snabdevanju kamilama natovarenim namirnicama i vodom za one bez sredstava i bespomoćne, kao i za nošenje onih koji ne mogu da idu u korak sa karavanom ili su preslabi da hodaju, oba na egipatskom hodočasničkom putu i na tom iz Damaska. Takođe je sagradio veliki manastir u Sirjakusu, u predgrađu Kaira.

Posle ramazana u Damasku, putnik se pridružio jednom karavanu do Medine, gde je posetio Muhamedov grob. Odatle je krenuo kući, ali je, predomislivši se, otišao na severoistok, u Ilkanat. Zatim je krenuo na drugi hadž u Meku, gde je potom proveo godinu dana, pa se ukrcao na brod u Crvenom moru i krenuo put jugoistoka, da bi se posle izvesnog vremena ponovo vratio u Meku. Posle godinu dana provedenih u svetom muslimanskom gradu, Ibn Batuta se priključio jednom karavanu iz Indije, otišavši sa njima u Damask, pa zatim dalje u Anadoliju.

Sultan, sufizam i Jerusalim uredi

 
Davidova kula u Jerusalimu, koju je obnovio El Nasir Muhamed.

El Nasir Muhamed je, za razliku od svojih prethodnika, izražavao veliko poštovanje prema Jerusalimu. Između ostalog, pridodao je svojim titulama i titulu sultana El Kudsa.[g][1] Godine 1317. došao je na hodočašće, a zatim objasnio svojim vojskovođama da je njihova sveta dužnost da ulepšaju Brdo hrama i okolne ulice. Uz pomoć najboljeg prijatelja, sirijskog guvernera Tankiza, sultan je utvrdio Davidovu kulu, dodao džamiju za molitve petkom namenjenu njegovom garnizonu i podigao velelepne kolonade i medrese na Brdu hrama, stavio novi krov na Kupolu na steni i El Aksi, dodao minaret kod Kapije lanca, napravio Kapiju trgovaca pamukom i Tržnicu pamuka.[5] Nasir je zatekao Jerusalim, ili barem Muslimansku četvrt, u prašini i paučini, a ostavio ga je u mermeru, tako da je Ibn Batuta, prilikom svoje posete, našao grad koji je velik i upečatljiv.[6]

Nasir je izabrao sufijski način dosezanja boga i sazidao je pet zavija.[d] U svojim novim blistavim domovima, sufiji su povratili Jerusalimu malo nekadašnje svete čarolije svojim plesom, pevanjem, padanjem u trans, a ponekad čak i samosakaćenjem, čime su stremili izazivanju, kako su verovali, ushićujućeg osećanja neophodnog da bi se uzneli do Boga.[5]

Islamski hodočasnici nagrnuli su u El Kuds, prelazeći iz pakla Gehene u rajsku Kupolu i čitajuću knjige fadaila, koje su im poručivale da je greh počinjen u Jerusalimu jednak hiljadi grehova, a dobro delo učinjeno u tom gradu vredi kao hiljadu dobrih dela. Onaj ko je tu živeo bio je kao ratnik u džihadu, a onaj ko je tu umro kao da je umro u raju. Jerusalimski misticizam toliko je procvetao da su muslimani počeli da obilaze Stenu, da je ljube i pomazuju, što nisu činili od VII veka. Fundamentalistički učenjak Ibn Tajmija vatreno se govorio protiv Nasira i sufizma, upozoravajući da Jerusalim ima značaj samo kao mesto verske posete - zijara - koja se ne može izjednačiti s hadžom u Meku. Sultan je šest puta uzalud zatvarao tog verskog čistunca,[đ] koji je na kraju umro u progonstvu, u Damasku 1328. god.[6]

 
Dvorište džamije El Nasir Muhameda u citadeli u Kairu. Jedan od blistavijih primera mamelučke arhitekture.

Sultan i njegovi ljudi počeli su proganjati emire koji bi pali u nemilost u Jerusalim, gde su oni trošili svoje nepošteno stečeno bogatstvo na raskošne palate, medrese i grobnice, verujući da što se više približe Brdu hrama, brže će doći Sudnji dan. Podigli su ogroman zasvođeni kostur, i onda zidali po njemu. Te građevine su vešto ugurane na krovove prethodnih, oko kapija El Haram El Šarifa.[e] U to doba je veći deo Irodovih zidina duž zapadne strane Hrama nestao je ispod mamelučkih građevina. Jedan od retkih delova Hrama koji je preživeo, današnji je Zid plača.

Mameluci su gradili u prepoznatljivom stilu koji se može videti u celoj Muslimanskoj četvrti: raskošne potporne konzole na pročeljima, mukarne i naizmenično postavljen svetli i tamni kamen, tehnika poznata pod nazivom ablak.[5] Tankizova palata i medresa Tankizija podignuta iznad Kapije lanca predstavlja možda najlepši primer mamelučkog stila; u celom gradu bilo je dvadeset sedam medresa i svaka je obeležena grbovima mamelučkih emira.[7] Tankiz je, kao peharnik, svoje palate obeležio peharom. Mamelučkim emirima u Jerusalimu bilo je svojstveno i osnivanje dobrotvornih fondova, vakufa, kojima su delimično finansirali svoje medrese, a ostatak su koristili za obezbeđivanje doma i posla svojim potomcima, za slučaj da izgube moć i bogatstvo u čestim borbama za vlast. Svaka grobnica, turbe, obično je imala donekle ukopanu prostoriju sa zelenim rešetkastim prozorima kako bi prolaznici mogli da čuju molitve i kako bi mogli da vide one koji se mole.

 
Natpis na medresi Tankiziji u Jerusalimu sa peharom kao simbolom Tankiza.

El Nasir Muhamed više nije verovao turskim mamelucima, koji su postali elita, i zato je počeo da kupuje gruzinske i čerkeske dečake robove s Kavkaza kako bi obezbedio sebi telohranitelje, koji su ujedno uticali i na njegove odluke u vezi s Jerusalimom; Crkvu Svetog groba poklonio je Gruzinima. Ali, ni Latini nisu zaboravili tu crkvu. Godine 1333. sultan je dozvolio kralju Robertu od Napulja[ž] da obnovi delove Crkve i da preuzme Cenakulum na Sionu, gde je kralj počeo da zida franjevački manastir.

Poslednje godine i smrt uredi

Pri kraju vladavine El Nasir Muhamed je svom prijatelju Tankizu dao toliku moć da je i sam počeo da ga se pribojava. Godine 1340. Tankiz je stoga bio uhapšen i otrovan.[6] Već neko vreme bolestan, sultan je nedugo zatim i preminuo, 7. juna 1341. god. u Kairu.[8] Nasledio ga je sin El Mansur Abu Bakr.

Posle njegove smrti u Mamelučkom Egiptu je zavladao haos delimično usled otimanja njegovog brojnog potomstva za sultanski tron, što je i izazvalo sunovrat dinastije Bahri nekoliko decenija kasnije. Međutim, mnogo razornija je bila pojava crne smrti, odnevši veliki broj stanovnika i upropastivši ekonomiju zemlje.[9] Uprkos tome, Mamelučki sultanat je uspeo da se održi kao političko-ekonomska sila još nešto više od jednog i po veka.

 
Mamelučki sultanat tokom El Nasir Muhamedove vladavine, oko 1317. godine

Lični život i porodica uredi

El Nasir Muhamed se u slobodno vreme bavio konjima. Sultan je, navodno, mogao da izdeklamuje poreklo svih svojih 7.800 trkačkih konja i često je skuplje plaćao konja nego robove.

Muhamed je imao više supruga i čak oko 1.200 naložnica.[5] Od supruga su mu najvažnije svakako bile:

  • Togaj Ordotekin, njegova omiljena supruga;
  • Tulunbaj ili Dulanbija, nećaka njegovog saveznika Uzbeg-kana, kana Zlatne horde;[5]
  • Kutlugmalik, koja mu je rodila jednog od budućeg sultana Salahudina Salaha.

Sultan je imao čak 25 dece, od kojih su čak osmorica bili sultani:[5]

Napomene uredi

  1. ^ Ulica pobede.
  2. ^ Izuzev perioda neposredno nakon hadžiluka Manse Muse, vladara Malija, 1325. godine, koji je delio zlato u toj meri da je izazvao pad vrednosti zlata i dugoročnu inflaciju širom Afrike.
  3. ^ Misli se na Meku i Medinu.
  4. ^ Arapski naziv za Jerusalim.
  5. ^ Sufistički manastir.
  6. ^ Ibn Tajmija je između ostalog zatvaran i zbog zalaganja da se oteža razvod, što se naročito kosilo sa pogledima i interesima sultana.
  7. ^ Plemenito svetilište, naziv kojim muslimani zovu Brdo hrama.
  8. ^ Napuljski kralj Robert nosio je i titulu kralja Jerusalima.

Reference uredi

  1. ^ a b v g d đ e ž z i j k Sajmon 2017, str. 360.
  2. ^ Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 409.
  3. ^ Sajmon 2017, str. 360-361.
  4. ^ Mičeta 2014, str. 240.
  5. ^ a b v g d đ Sajmon 2017, str. 361.
  6. ^ a b v Sajmon 2017, str. 362.
  7. ^ Sajmon 2017, str. 361-362.
  8. ^ Sajmon 2017, str. 362-363.
  9. ^ Sajmon 2017, str. 363.

Literatura uredi

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Ел_Насир_Мухамед&oldid=26877143”