Википедија

Ženevska deklaracija

(preusmereno sa Женевски споразум)

Ženevska deklaracija, poznata i kao Ženevski sporazum ili Ženevski pakt,[a] bila je deklaracija o političkom dogovoru o privremenom političkom uređenju u budućoj zajednici Južnih Slovena koji žive na teritoriji bivše Austrougarske monarhije i Kraljevine Srbije. Dogovor su postigli predsjednik srpske vlade Nikola Pašić, predstavnici srpske parlamentarne opozicije, predstavnici Narodnog vijeća Države Slovenaca, Hrvata i Srba i predstavnici Jugoslovenskog odbora. Pregovori su vođeni u Ženevi u Švajcarskoj od 6. do 9. novembra 1918. i za cilj su imali da nadograde i zamijeni Krfsku deklaraciju iz 1917. koji su postigli Pašić i Ante Trumbić. Osnovu za razgovore dao je grčki premijer Elefterios Venizelos u ime Vrhovnog ratnog savjeta Trojne antante. Razgovori su bili neophodno u postupku stvaranja zajedničke južnoslovenske države kako bi se silama Antante pokazalo da različite vlade i interesne grupe mogu da sarađuju na projektu uspostavljanja održive države.

Ženevska deklaracija
Deklaracija je dogovorena u hotelu Nacional (danas Vilsonova palata)
Datum nastanka9. novembar 1918.
MjestoŽeneva
Švajcarska
PotpisniciNikola Pašić, za Kraljevinu Srbiju;
Milorad Drašković, Marko Trifković i Vojislav Marinković, za srpsku parlamentarnu opoziciju;
Anton Korošec, Gregor Žerjav i Melko Čingrija, za Narodno vijeće Slovenaca, Hrvata i Srba;
Ante Trumbić, Jovan Banjanin, Gustav Gregorin, Nikola Stojanović i Dušan Vasiljević, za Jugoslovenski odbor.
Vrsta medijapisani dokument
SvrhaOdređivanje sistema vlasti u postupku stvaranja zajedničke južnoslovenske države

Trumbić i Anton Korošec bili su na čelu delegacije Jugoslovenskog odbora i Narodnog vijeća Slovenaca, Hrvata i Srba i uglavnom su pregovore vodili sa zajedničke platforme. Srpska opozicija stala je na stranu Jugoslovenskog odbora s ciljem potkopavanja Pašićeve vlasti. Usvojen je Trumbićev prijedlog o uspostavljanju konfederalnog sistema vlasti. Predviđena je zajednička vlada koja bi imala ministarstva spoljnih odnosa, odbrane, finansija, komunikacije i saobraćaja, kao i nekoliko drugih resora. Prijedlog je takođe precizirao zadržavanje Ministarskog savjeta u Kraljevini Srbiji i Narodnog vijeća u Državi Slovenaca, Hrvata i Srba kao izvršne vlasti, koje bi odvojeno upravljale poslovima relevantnim za dvije države. Pašić je takođe pristao da prizna Narodno vijeće kao legitimnu vladu i da zatraži isto od Antante. Pašić je prihvatio Ženevsku deklaraciju tek nakon što je predsjednik Francuske Remon Poenkare lično intervenisao, tražeći da se složi sa Jugoslovenskim odborom.

Srpska vlada je prvo prihvatila deklaraciju, da bi samo nekoliko dana kasnije preokrenula kurs, kada je Pašić u poruci ministru finansija Stojanu Protiću sugerisao da bi regent prijestolonasljednik Aleksandar mogao iskoristi svoju prerogativu za rekonstrukciju vlade. Vlada je odbacila Ženevsku deklaraciju i podnijela ostavku — da bi je dva dana kasnije zamijenila koaliciona vlada na čelu sa Pašićem i koja je u svoje redove uključila bivšu opoziciju. U Državi Slovenaca, Hrvata i Srba je Svetozar Pribićević, saosnivač političkog saveza Hrvatsko-srpska koalicija, takođe odbacio Ženevsku deklaraciju. Suočen s unutrašnjim nemirima koje je izazivao Zeleni kadar, pobunama seljaka i vojske, kao i približavanjem italijanske vojske koja je sprovodila teritorijalne zahtjeve na osnovu Londonskog sporazuma nakon primirja u vili Đusti, Narodno vijeće je poslalo delegaciju kod regenta prijestolonasljednika Aleksandra da traži hitno ujedinjenje — koje dovelo do uspostavljanja Kraljevstva Srba, Hrvata i Slovenaca 1. decembra 1918. godine.

Pozadina uredi

Krfska deklaracija uredi

Glavni članak: Krfska deklaracija
 
Učesnici pregovora od juna do jula 1917. koji su rezultovali usvajanjem Krfske deklaracije.

Tokom Prvog svjetskog rata, Ministarski savjet Kraljevine Srbije na čelu sa predsjednikom Nikolom Pašićem sastao se sa Jugoslovenski odborom, ad hoc interesnom grupom koju je djelimično finansirala Srbija. Predsjedavajući Jugoslovenskog odbora bio je Ante Trumbić, a odbor je tvrdio da predstavlja Južne Slovene u Austrougarskoj monarhiji. Konferencija je sazvana 1917. na grčkom ostrvu Krf, a da bi se raspravljalo o sistemu vlasti u budućoj zajednici Srbije i habzburških zemalja naseljenih Južnim Slovenima.[5]

Sastanak je za cilj imao povratak inicijative jugoslovenske ideje o ujedinjenju Južnih Slovena, kao i da sačuva šanse za ostvarivanje srpskih ratnih ciljeva postavljenih u Niškoj deklaraciji. Obje strane su se smatrale ugroženim nakon predložene trijalističke reforme u Majskoj deklaraciji Jugoslovenskog kluba, koji su činili južnoslovenski predstavnici u austrijskom Rajhsratu koje je predvodio Anton Korošec, dok je je Trojna antanta još uvijek podržavala očuvanje Austrougarske.[6] Lišen ruske podrške od Februarske revolucije, Pašić se osjećao prinuđenim da pregovara sa Jugoslovenskim odborom.[7]

Članovi Jugoslovenskog odbora saznali su da je Antanta po Londonskom sporazumu obećala Italiji dijelove austrougarske teritorije naseljene Južnim Slovenima, a da bi pridobila Italiju da se pridruži Antanti.[8] Većina članova odbora je to vidjela kao prijetnju koja se može provjeriti samo uz pomoć Srbije,[9] podstičući ih da prihvate Pašićev poziv na Krf.[10] Frano Supilo, saosnivač vladajuće Hrvatsko-srpske koalicije u Hrvatskoj i Slavoniji i najistaknutiji član Jugoslovenskog odbora i zagovornik južnoslovenske federacije, podnio je ostavku na članstvo u odboru u znak protesta.[11] Supilo je podnio ostavku jer je njegova obazrivost na razgovora bez utvrđivanja srpskih namjera ignorisana.[8]

Krfska konferencija otkrila je sukob između Pašića i Trumbića, jer se prvi zalagao za centralističku državu, dok je drugi želio federalistički sistem vlasti plašeći se hegemonije Srba kao najbrojnijeg naroda u predloženoj državi.[12] Odgovarajući na Trumbićeve zahtjeve, Pašić je rekao da će, ukoliko Hrvati budu insistirali na federaciji, srpska vlada odustati od projekta ujedinjenja u korist stvaranja Velike Srbije.[13] Nije postignut dogovor o sistemu vlasti, a usvojena Krfska deklaracija ostavila je budućoj ustavotvornoj skupštini da odlučuje neodređenom kvalifikovanom većinom.[12]

Sukob Pašića i Trumbića uredi

 
Ante Trumbić je predvodio Jugoslovenski odbor pred stvaranje zajedničke južnoslovenske države.

Bilo je očigledno da su se poslije Krfske konferencije odnosi između Pašića i Trumbića pogoršali i nastavljali pogoršavati tokom cijele 1918. godine. Njih dvojica su se otvoreno razmimoilazila oko nekoliko pitanja za koja se Trumbić zalagao, uključujući pitanje priznavanja Srba, Hrvata i Slovenaca koji žive u Austrougarskoj kao saveznički narodi, priznavanje Jugoslovenskog odbora kao predstavnika tih naroda i Srpskog dobrovoljačkog korpusa kao savezničke snage sastavljene od Srba, Hrvata i Slovenaca koji žive u Austrougarskoj. Budući da nije mogao sam da ostvari te ciljeve, Trumbić je želio da mu Pašić pomogne u ubjeđivanju sila Antante u ostvarenju Trumbićevih zahtjeva. Njihovi odnosi su ostali napeti, ali uprkos ignorisanim molbama Pašića, ostali su u kontaktu do kraja rata. Pašić i Trumbić su se sastali 30. oktobra u Parizu. Pašić je još jednom odbio Trumbića, ali je ovoga puta od ostatka Jugoslovenskog odbora tražio da ga ovlasti da neposredno traži ispunjenje ranijih zahtjeva od sila Antante, zaobilazeći Pašića. Jugoslovenski odbor je sljedećeg dana dao pristanak.[14]

Pored odbijanja Trumbićevog zahtjeva, trvenja je izazvao Pašićev odgovor Antanti o potencijalnom očuvanju Austrougarske.[15] Ujedinjeno Kraljevstvo, Francuska i Sjedinjene Američke Države su težile separatnom miru sa Austrougarskom, željeći da je odvoje od Njemačke do početka 1918. godine.[16] Na ovu poziciju nisu uticale ni Niška, ni Krfska deklaracija. U januaru 1918. britanski premijer Dejvid Lojd Džordž potvrdio je svoju podršku opstanku Austrougarske. Predsjednik Sjedinjenih Država Vudro Vilson se složio u svom govoru „Četrnaest tačaka”, zalažući se za autonomiju naroda Austrougarske.[17] To je u aprilu navelo Pašića da uputi srpskog ambasadora u Sjedinjenim Država da ispita da li bi Srbija mogla da dobije barem Bosnu i Hercegovinu.[16]

Lojd Džordž i Pašić su se 15. oktobra sastali u Londonu kako bi razgovarali o stvaranju jedinstvene južnoslovenske države sa ili bez Srbije — u posljednjem slučaju potencijalno unutar reformisane Austrougarske. Na Pašićevo insistiranje da svaka južnoslovenska država stvorena bez Srbije obesmišljava njene gubitke, Lojd Džordž je odgovorio da sve zavisi od okolnosti na kraju rata: istakao je da ukoliko bi srpska vojska zauzela željenu teritoriju prije primirja, Srbija bi tu teritoriju mogla da pripoji. U suprotnom, došlo bi do pregovora o razmatranju želja pogođenog stanovništva.[18] Pašić je od 12. do 17. oktobra dao nekoliko intervjua britanskoj štampi. Optužen za imperijalizam, Pašić je odgovorio da Srbija oslobađa Hrvate i Slovence koji će dobiti priliku da se opredijele za priključenje Srbiji ili osnivanje sopstvene države. Pomenuo je da nema mogućnosti obrazovanja južnoslovenske političke zajednice ravnopravnih.[19]

Trumbić je uz podršku britanskih istoričara Vikama Stida i Artura Evansa bezuspješno tražio od Vilsona da raspodjeli američke trupe u Hrvatsku i Slavoniju kako bi ugušili nerede povezane sa Zelenim kadrom i zaustavili plimu boljševizma. Trumbić je posebno tražio da se ne puste italijanske ili srpske trupe na teritoriju.[20] Odnosi između Pašića i Trumbića su se pogoršali do političkog, pa čak i ličnog animoziteta. Do kraja 1918. Trumbić je smatrao da Pašića treba svrgnuti s vlasti kao oligarha.[21]

Uključenje Narodnog vijeća uredi

 
Anton Korošec, predsjedavajući Narodnog vijeća Slovenaca, Hrvata i Srba 1918. godine.

Predstavnici slovenačkih, hrvatskih i srpskih političkih stranaka u Austrougarskoj organizovali su 5—6. oktobra Narodno vijeće Slovenaca, Hrvata i Srba, koje je radilo na proglašenju nezavisnosti. To tijelo se 18. oktobra proglasilo središnjim organom novoproglašene Države Slovenaca, Hrvata i Srba, koja je obuhvatala Slovenačke zemlje, Hrvatsku i Slavoniju, Dalmaciju i Bosnu i Hercegovinu.[22] Narodno vijeće je za predsjednika izabralo Korošeca, a imalo je i dva potpredsjednika. Jedan je bio Svetozar Pribićević, saosnivač vladajuće Hrvatsko-srpske koalicije i jedini vođa od Supilove smrti 1917. godine. Drugi potpredsjednik je bio Ante Pavelić, vođa Starčevićeve stranke prava (milinovci).[23]

Narodno vijeće je 26. oktobra odlučilo da ovlasti Jugoslovenski odbor da govori u ime vijeća. Istog dana, Korošec se u Beču sastao sa austrijskim ministrom-predsjednikom Hajnrihom Lamašem i sa sekretarom Jugoslovenskog kluba Gregorom Žerjavom krenuo u Švajcarsku gdje ih je 29. oktobra dočekao Melko Čingrija, još jedan bivši član Jugoslovenskog kluba.[24] Korošec je od Narodnog vijeća dobio zadatak da „izvidi međunarodnu situaciju i uspostavi vezu sa Jugoslovenskim odborom”.[25] Istog dana je Hrvatski sabor proglasio prekid veza sa Austrougarskom i izabrao Korošeca za predsjednika Države Slovenaca, Hrvata i Srba. Za potpredsjednike su izabrani Pribićević i Pavelić.[22]

Kada su saznali za Korošecov dolazak, i Pašić i Trumbić su mu se obratili. Trumbić je 31. oktobra pisao Korošecu pismo u kojem je izložio svoje razgovore s Pašiće i tražio da se Jugoslovenski odbor prizna kao tijelo koje zastupa interese naroda koji žive u novoproglašenoj državi. Pašić je Korošeca vidio kao potencijalnu alternativu Trumbiću, koji je imao legitimitet kao izabrani poslanik. Spremao se da sa predstavnicima srpske opozicije Miloradom Draškovićem i Markom Trifkovićem otputuje u Švajcarsku na sastanak sa Korošecom.[26] Korošec je 1. novembra pozvao Trumbića i Pašića na odvojene razgovore u Ženevi,[27] Korošec nije mogao putuje u Pariz, jer mu je izdata viza samo za neutralnu Švajcarsku.[28]

Novembarska konferencija uredi

Pariski pregovori uredi

 
Nikola Pašić je predstavljao srpsku vladu na pregovorima o Ženevskoj deklaraciji.

Trumbić je pisao Pašiću 11. oktobra 1918. s prijedlogom da se za dvije sedmice ponovo sazovu strane Krfske deklaracije i predstavnici Crnogorskog odbora za narodno ujedinjenje u Parizu kako bi se obezbjedilo, olakšalo i ubrzalo ujedinjenje. Iako je Pašić 25. oktobra pisao pozivajući Trumbića da ga posjeti u Parizu, Pašić je ignorisao prijedlog od 11. oktobra.[14] Pašić je 1. novembra u izvještaju regentu prijestolonasljedniku, preko oficira za vezu Srpske vojske u Zagrebu, potpukovnika Dušana Simovića, tražio da se Pribičeviću pošalje poruka. U poruci Pašić moli Pribičevića da sarađuje s njim na hitnom ujedinjenju radi odbrane od italijanskog iredentizma. Kao odgovor, Pribičević je Simoviću davao redovne informacije o političkoj situaciji.[29]

Britanski ministar spoljnih poslova Artur Balfor bio je, prema Trumbiću, voljan da tog dana prizna južnoslovensko stanovništvo Austrougarske kao savezničku naciju, ali je priznanje zadržano na zahtjev francuskog ministra spoljnih poslova Stefana Pišona, dok se Britanci i Francuzi ne dogovore.[30] Vrhovni ratni savjet se sastao 29. oktobra u Versaju, dan nakon što je Austrougarska zatražila primirje. Dok se razgovaralo o uslovima, francuski premijer Žorž Klemanso je obećao italijanskom premijeru Vitoriju Orlandu da nijedna balkanska slovenska država neće biti priznata prije nego što uslovi primirja budu sprovedeni. Saveznici su takođe odbili da priznaju Državu Slovenaca, Hrvata i Srba ili tvrdnju Srbije da bude središnja ujedinjujuća snaga među Južnim Slovenima, poput Pijemonta u ujedinjenju Italije. Vrhovni ratni savjet je takođe odlučio da ne priznaje bilo kakvu formalnu ulogu Jugoslovenskog odbora, smatrajući ujedinjenje Južnih Slovena nerealnim sve dok strane ne pokažu sposobnost dogovora.[31] Srbije je dodala svoje protivljenje priznanju bilo kakve zvanične uloge Jugoslovenskog odbora.[32] Primirje u vili Đusti, kojim je okončan rat za Austrougarsku, potpisano je 3. novembra.[33] U to vrijeme, Srpska vojska i ostatak Savezničke vojske Istoka stigli su do Save i Dunava u Beogradu — predratnoj austrougarskoj granici.[34]

Lojd Džordž i Balfor su 3. novembra obavijestili srpsku vladu i opoziciju, kao i Trumbića i Korošeca preko grčkog premijera Elefteriosa Venizelosa i sekretara Čehoslovačke narodne rade Edvarda Beneša da se neće razmatrati nijedna južnoslovenska zajednica, ako ne budu zajedno radili na tom cilju.[35] Venizelos je predložio srpskom ambasadoru u Londonu, u ime Antante, priznanje Jugoslovenskog odbora, formiranje koalicione vlade u Srbiji sa aktuelnom opozicijom i formiranje petočlanog zajedničkog ratnog kabineta koji bi činio predsjedavajući ministar spoljnih poslova, dva ministra iz srpske vlade i dva člana Jugoslovenskog odbora. Rekao je da će ratni kabinet imati zadatak da spoljne i povezane poslove, ne iznoseći dalje detalje.[36] Beneš je u Ženevi razgovarao sa Čingrijom i rekao mu da Lojd Džordž, Balfor i Klemanso žele jedinstveni južnoslovenski stav kako bi Orlandu pomogao da prevaziđe protivljenje svog ministra spoljnih posl ova Sidneja Sonina. Beneš je savjetovao Čingriju da insistira na demokratskim principima i izbjegava detalje i poručio mu da će Pašić biti uključen u ratni kabinet. Beneš je predložio da se uspostavi zajedničko ministarstvo koje bi činilo osam članova iz Srbije i isto toliko iz drugih zemalja. Takvo tijelo bi onda predstavljalo buduću zajednicu na predstojećoj mirovnoj konferenciji. Kredibilitet poruka je pojačan objavljivanjem istog stava u poluzvaničnom listu La Temps 3. i 4. novembra.[36]

Pašić, Drašković i Trumbić su se sastali 4. novembra u Parizu, podstaknuti pritiscima Antante, kako bi postigli dogovor. Razgovarano je o predloženom formiranju i ulozi ratnog kabineta i sačinjen je nacrt sporazuma kojim bi se izvršila rekonstrukcija srpske vlade, prijem novih članova iz Narodnog vijeća u Jugoslovenski odbor i formiranje zajedničkog tijela u smislu Venizelosovog prijedloga. Međutim, Pašić je u posljednjem trenutku odbio da potpiše nacrt, time odbacujući sporazum.[37]

Ženevski pregovori uredi

 
 
Grči premijer Elefterios Venizelos (lijevo) i sekretar Čehoslovačke narodne rade Edvard Beneš (desno) prenijeli su informaciju Vrhovnog ratnog savjeta srpskom premijeru Nikoli Pašiću i predstavnicima Narodnog vijeća Slovenaca, Hrvata i Srba.

Pašić, lideri srpske opozicije i Trumbić su stigli u hotel Nacional u Ženevi 6. novembra, gdje su se sastali sa delegacijom Narodnog vijeća. Sile Antante su željele da dogovorom dokažu da li je južnoslovenska zajednica uopšte moguća. Trumbić i Korošec su se brzo dogovorili — formirajući zajednički pregovarački blok.[38] Pašić je lično predstavljao srpsku vladu. Liderima srpske opozicije Draškoviću i Trifkoviću se pridružio i Vojislav Marinković. Narodno vijeće su pored Korošeca predstavljali i Čingrija i Žerjav. Trumbiću su se pridružili i drugi članovi Jugoslovenskog odbora — Jovan Banjanin, Gustav Gregorin, Nikola Stojanović i Dušan Vasiljević.[39] Iako se Korošec afirmisao kao šef države pitajući Pašića da li pristaje da Trumbić prisustvuje razgovorima, Korošec je prepoznao da mu je Trumbić potreban kao osoba sa daleko boljim odnosima sa silama Antante i srpskom opozicijom.[40] U krizi vlade,[41] srpska opozicija je pregovarala s neprijateljskim stavom prema Pašiću, koji je ostao izolovan u svojim stavovima po pitanju sastava i odgovornosti ratnog kabineta prateći prijedlog britanske vlade koje je objavio Le Temps.[42]

Ratni kabinet je bio prihvatljiv za sve uključene, ali su se mišljenja o njegovom kapacitetu i statusu razlikovala. Pašiću prihvatljivije bilo da to bude ad hoc тијело, не прецизирајући кога ће то тијело представљати — будућу заједницу у цјелини или појединачно Краљевину Србију и Државу Словенаца, Хрвата и Срба. Корошец и Трумбић су се залагали за ово друго рјешење, тврдећи да свака држава само треба да делегира чланове. Корошец је у предложеном ратно кабинету видио средство за испуњење свог циља — признање Државе Словенаца, Хрвата и Срба. Насупрот томе, Пашић није журио са договором јер је Србија била једини међународно признати субјект укључен у процес уједињења и он се неће одрећи ове предности.[43] Првог дана Женевских преговора, Пашић је предложио да се одређени извршни послови пренесу на заједничку комисију за вођење спољне политике и одбране до краја рата. Према његовом плану, четири члана би именовала Србија, а три Народно вијеће.[44]

Драшковић је 7. новембра предложио измјену Венизелосовог плана који укључује петочлану ратну владу и владу од 17 чланова уз задржавање ресорних подјела тадашње српске владе. Тијела би именовала Народна скупштина Краљевине Србије с једне стране и Југословенски одбор и Народно вијеће Словенаца, Хрвата и Срба с друге. Нова влада би замијенила српску владу и Народно вијеће у извршној улози — Народно вијеће би постало само у законодавно тијело. За разлику од модела који је предложио Пашић, то је подразумијевало успостављање заједнице кроз заједничке власти. Док је Трумбић био уздржан према приједлогу, јер се плашио да он дозвољава прекомјерну централизацију заједнице, Пашић је приједлог одбио.[44] Касније тог дана, Трумбић је предложио формирање заједничке владе за заједничке послове — у сарадњи са српском владом и Народним вијећем. Српска влада и Народно вијеће би остали у функцији са министарствима у надлежности Србије, односно Државе Словенаца, Хрвата и Срба. Заједничка министарства би била надлежна за спољне послове, војску, везе и саобраћај, заједничке финансије, морнарицу, ратне заробљенике и инвалиде.[45] Министри које би поставила Србија положили би заклетву краљу Србије, а они које би поставило Народно вијеће положили би заклетву вијећу.[46]

Прихватање и потписивање uredi

 
Ремон Поенкаре је током Женевске конференције послао поруку Пашићу у којој тражи да се сагласи са Југословенским одбором.

Упркос инсистирању представника Југословенског одбора и пријетњи Драшковића и Трифковића да ће српска опозиција приступити Југословенском одбору и радити против српске владе, Пашић је изгледа био ријешен да не прави компромисе. То се промијенило 7. новембра када је из амбасаде Србије у Паризу стигла шифрована порука по којој француски предсједник Ремон Поенкаре жели да се Пашић договори са представницима Народног вијећа.[47] По добијању вијести о Поенкаровој интервенцији, Пашић је прихватио Трумбићев план.[48] Такође, на Корошецов приједлог прихватио је и захтјев да Србија призна Народно вијеће као закониту владу Државе Словенаца, Хрвата и Срба, као и да од својих савезника тражи да признају Народно вијеће као владу и да призна Словенце, Хрвате и Србе који живе на територији бивше Аустроугарске као савезнике, а Добровољачки корпус Срба, Хрвата и Словенаца као војску. Тако су ријешена питања у средишту спора Пашић—Трумбић,[49] а договорено је и конфедерално рјешење за будућу заједницу — налик систему двојне монархије који је примијенила Аустроугарска. На инсистирање Трумбића и српске опозиције коју је подржао Корошец, Пашић се одрекао учешћа у заједничкој власти.[43] Прихваћено рјешење требало је да замијени Крфску декларацију.[50]

Током конференције је Краљевина Црна Гора позвана да приступи новој заједници.[50] Учесници конференције су поздравили могућност придруживања Црне Горе заједничкој држави и изразили страх од могућег насиља српских добровољаца који су тада ступали у Црну Гору.[51] Конференција је овластила Корошеца, Чингрију и Жерјава да разговарају са предсједником црногорске владе у егзилу Милом Вујовићем. Они су се састали 8. новембра и Вујовић је рекао да ће за око двије седмице бити могуће разговарати о приступању Црне Горе заједници.[52]

Пашић је изненада најавио да напушта Женеву, покушавајући да избјегне потписивање било каквог споразума. Као одговор на то, преостали учесници конференције брзо су сачинили декларацију која је садржала договор који је Пашић потписао.[53] Документом је одређено дванаест заједничких министарстава,[50] а такође је прецизирано да је аранжман био привремен док уставотворна скупштина не утврди систем власти у новој заједници кроз нови устав.[54] Једно од министарстава предвиђених завршним документом имало је задатак да припреми конститутивну скупштину.[55] Именовано је шест од дванаест министара — три од стране Србије и три од стране Народног вијећа. Србија је именовала Љубомира Давидовића, Михаила Гавриловића и Драгољуба Павловића. Народно вијеће је именовало Јанка Брејца, Чингрију и Васиљевића. Преостали министри требало је да буду именовани накнадно. Декларацију је 9. новембра потписало свих дванаест учесника конференције.[56] Пашић је приликом потписивања рекао да има резерве или сумње у вези документа.[57]

Посљедице uredi

Поништење декларације uredi

 
Обраћање делегације Народног вијећа Словенаца, Хрвата и Срба регенту пријестолонасљеднику Александру.

Пашић је 7. новембра телеграфом обавијестио регента пријестолонасљедника Александра и министра финансија Стојана Протића о току и исходу преговора. Пашић је у телеграму тражио од регента пријестолонасљедника да призна Народно вијеће, чему је и он сагласан. Протић је 10. новембра у име владе пријавио сагласност са Пашићевим прихватањем Трумбићевог приједлога, додајући да ће регент пријестолонасљедника то свакако одобрити. Протић је 11. новембра добио још један телеграм који је Пашић послао 9. новембра. Убрзо након тога, Протић је повукао своје одобрење Женевске декларације.[46]

У другом телеграму, Пашић је навео мало додатних информација ширећи своју првобитну поруку, али се пожалио да му други учесници конференције показују недовољно повјерења и нетачно тврде да ће се заједнички министри заклети на вјерности и краљу и Народном вијећу. Пашић је своју поруку закључио напоменом да скреће пажу на право регента пријестолонасљедника које може искористити и тражити друге савјетнике и министре. Протић је ово схватио као загонетну инструкцију влади да поднесе оставку — што је и учинио 12. новембра.[58] Према Сабрини П. Ремет, Пашића је регент пријестолонасљедник приморао да поднесе оставку,[59] док је Иво Банац прихватање декларације и накнадну оставку оцијенио као Пашићеву тактику која је осмишљена да обавеже Народно вијеће и Југословенски одбор на брзо уједињење, ослањајући се на то да ће Прибичевић поткопати Корошечев ауторитет.[60] У свом одговору Пашићу, Протић је написао да је неприкладно да се министри заклињу било коме осим краљу и да улогу заједничке владе схвата другачије од првобитне поруке и да му је порука то разјаснила — иако је други телеграм садржао врло мало релевантних нових информација. Протић је у својој поруци написао да даљи преговори са Трумбићем и Корошецом нису прихватљиви и обавијестио Пашића да у Држави Словенаца, Хрвата и Срба има и других који се не слажу са Трумбићем,[58] мислећи да Прибичевић и његова Хрватско-српска коалиција имају највећи утицај у Народном вијећу.[61] Прибичевић је телеграфом обавијестио Пашића 25. новембра да не осјећа обавезу према Женевској декларацији.[62]

Пашић је 14. новембра обавијестио Трумбића и Корошеца да је рјешење договорено у Женеви одбацила српска влада и регент пријестолонасљедник, јер се ратни кабинет не би заклео на вјерност српском краљу и не би му одговарао. Пашић је понудио јединствену владу за цијелу земљу или одбор при српској влади.[63] Корошец и Трумбић су протествовали, али нису били у стању да сачувају Женевску декларацију.[60] Српска опозиција је напустила Трумбића и започела преговоре са Пашићем о коалиционој влади 16. новембра.[64]

Уједињење uredi

Народно вијеће је било суочено са притисцима с више страна. Порастао је број пљачки повезан са побуном сељака, побуном бивших припадника аустроугарске војске, насиљем Зеленог кадра за које се сумњало да промовишу бољшевизам и пријављеном завјером државног удара. У Босни и Херцеговини је било међуетничког насиља и Народно вијеће је од српске војске затражило да помогне у сузбијању насиља. Италијанска војска је напредовала са запада, заузела Ријеку и приближила се Љубљани.[65] Пошто није имала законска средства да заустави напредовање Италијана које је одобрио Врховни ратни савјет или довољно снаге да заустави напредовање, Народно вијеће је страховало да ће италијанско присуство на источним обалама Јадрана постати трајно.[66] Под притиском комбинованих пријетњи, Народно вијеће је послало делегацију регенту пријестолонасљеднику да договори хитно уједињење у федерацију. Делегација је игнорисала упутства када се 1. децембра обратила Александру Карађорђевићу. Регент пријестолонасљедник Александар прихватио је понуду уједињења у име краља Петра I[67] и успостављено је Краљевство Срба, Хрвата и Словенаца без икаквог договора о условима заједнице.[68]

Нова држава није имала устав више од двије године — до доношења Видовданског устава 1921. којим је краљевина дефинисана као централизована држава.[69] Кад год су вођени разговори о ревизији устава у међуратном периоду, као прелазно рјешење предлаган је модел који је предложила Женевска декларација.[70] Три године након увођења Шестојануарске диктатуре 1929, Трумбић је израдио Загребачке пунктације — политичку декларацију против наводне српске хегемоније. Трумбић је позвао на враћање државе на „исходну тачку”.[71] У каснијим правним поступцима, власти су оптуживале потписнике декларације, указујући на ту фразу, да планирају да уведу политички систем предвиђен Женевском декларацијом. Један од потписника, лидер Хрватске сељачке странке Влатко Мачек, бранио се пред судом тврдећи да не одобрава принципе Женевске декларације, али је на другим мјестима тврдио да би „Женевски пакт био сасвим прикладан”.[72]

Види још uredi

Напомене uredi

  1. ^ Назив документа је „Записник Конференције одржане 6—9. 1918 [сик!] у Женеви, Хотел Национал”.[1] У савременим и каснијим изворима, укључујући и оне објављене у Југославији, Србији и Хрватској, документ се обично назива Женевска декларација[2] или Женевски споразум,[3] али и као Женевски пакт.[4]

Референце uredi

  1. ^ Štambuk-Škalić & Matijević 2008, стр. 190.
  2. ^ Janković 1964, стр. 258; Biondich 2000, стр. 137; Ramet 2006, стр. 43; Matijević 2008, стр. 39.
  3. ^ Janković 1964, стр. 260; Banac 1984, стр. 137; Pavlowitch 2003, стр. 37; Matijević 2008, стр. 57.
  4. ^ Janković 1964, nn. 120–121.
  5. ^ Ramet 2006, стр. 41–43.
  6. ^ Pavlowitch 2003, стр. 29–35.
  7. ^ Banac 1984, стр. 123.
  8. ^ а б Ramet 2006, стр. 41–42.
  9. ^ Pavlowitch 2003, стр. 31.
  10. ^ Ramet 2006, стр. 42.
  11. ^ Pavlowitch 2003, стр. 31; Ramet 2006, стр. 42.
  12. ^ а б Pavlowitch 2003, стр. 33–34.
  13. ^ Sepic 1968, стр. 38.
  14. ^ а б Janković 1964, стр. 229–230.
  15. ^ Janković 1964, стр. 229.
  16. ^ а б Jelavich & Jelavich 1986, стр. 300.
  17. ^ Sovilj 2018, стр. 1344.
  18. ^ Sovilj 2018, стр. 1347–1349.
  19. ^ Janković 1964, стр. 230–231.
  20. ^ Janković 1964, стр. 228.
  21. ^ Janković 1964, стр. 238–239.
  22. ^ а б Ramet 2006, стр. 42–43.
  23. ^ Matijević 2008, стр. 47–48.
  24. ^ Matijević 2008, стр. 50.
  25. ^ Janković 1964, стр. 231.
  26. ^ Janković 1964, стр. 231–232.
  27. ^ Janković 1964, стр. 232–233.
  28. ^ Janković 1964, n. 22.
  29. ^ Janković 1964, стр. 254–255.
  30. ^ Janković 1964, стр. 235.
  31. ^ Pavlović 2019, стр. 272–273.
  32. ^ Janković 1964, стр. 236.
  33. ^ Tucker 1998, стр. 172.
  34. ^ Bataković 2019, стр. 41; Tucker 1998, стр. 173.
  35. ^ Pavlović 2019, стр. 273.
  36. ^ а б Janković 1964, стр. 233–234.
  37. ^ Janković 1964, стр. 234–235.
  38. ^ Pavlović 2019, стр. 273–274; Štambuk-Škalić & Matijević 2008, стр. 189.
  39. ^ Štambuk-Škalić & Matijević 2008, стр. 189.
  40. ^ Janković 1964, стр. 236–237.
  41. ^ Banac 1984, стр. 135.
  42. ^ Pavlović 2019, стр. 273–274.
  43. ^ а б Pavlović 2019, стр. 274.
  44. ^ а б Janković 1964, стр. 240–241.
  45. ^ Janković 1964, стр. 242–244.
  46. ^ а б Janković 1964, стр. 249.
  47. ^ Janković 1964, стр. 246–247.
  48. ^ Janković 1964, стр. 244.
  49. ^ Janković 1964, стр. 242–243.
  50. ^ а б в Biondich 2000, стр. 137.
  51. ^ Janković 1964, стр. 242.
  52. ^ Janković 1964, n. 57.
  53. ^ Janković 1964, n. 66.
  54. ^ Janković 1964, стр. 259.
  55. ^ Štambuk-Škalić & Matijević 2008, стр. 191.
  56. ^ Štambuk-Škalić & Matijević 2008, стр. 192–193.
  57. ^ Janković 1964, стр. 245.
  58. ^ а б Janković 1964, стр. 249–250.
  59. ^ Ramet 2006, стр. 43.
  60. ^ а б Banac 1984, стр. 134–135.
  61. ^ Janković 1964, стр. 251–252.
  62. ^ Janković 1964, стр. 255–256.
  63. ^ Pavlović 2019, стр. 275; Janković 1964, стр. 257.
  64. ^ Janković 1964, стр. 256.
  65. ^ Ramet 2006, стр. 44.
  66. ^ Pavlović 2019, стр. 275.
  67. ^ Ramet 2006, стр. 44–45.
  68. ^ Pavlović 2019, стр. 276.
  69. ^ Ramet 2006, стр. 55–57.
  70. ^ Janković 1964, стр. 260.
  71. ^ Ramet 2006, стр. 86–87.
  72. ^ Janković 1964, n. 121.

Литература uredi

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Женевска_декларација&oldid=27685843”