Википедија

Zgrada Parlamenta Austrije

Саграђена 1883. у Бечу, архитекта Теофил Ханзен.

Zgrada austrijskog parlamenta (nem. Parlamentsgebäude, kolokvijalno das Parlament) u Beču je mesto gde dva doma Austrijskog Parlamenta održavaju svoja zasedanja. Zgrada se nalazi na bulevaru Ringštrase u Prvom bečkom okrugu, u blizini palate Hofburg i Palate pravde. Sagrađena je 1883. godine za smeštaj dve komore Carskog saveta (nem. Reichsrat), dvodomnog zakonodavnog tela Cislajtanskog (austrijskog) dela Austrougarske imperije. Od svoje izgradnje, zgrada Parlamenta je bila sedište ova dva doma i njihovih naslednika — Nacionalnog veća (nem. Nationalrat) i Saveznog veća (nem. Bundesrat) — današnjeg austrijskog zakonodavnog tela.[1]

Zgrada Parlamenta na Ringštrase, Prvi bečki okrug

Kamen temeljac za zgradu Parlamenta položen je 1874. godine. Zgrada je završena 1883. godine. Arhitekta Teofil Hanzen je dizajnirao zgradu holistički, sa ciljem da svaki element bude u harmoniji sa svim ostalima. Stoga je bio odgovoran i za unutrašnju dekoraciju, kao što su skulpture, slike, nameštaj, lusteri i brojni drugi elementi. Hanzena je car Franc Jozef počastio titulom Frajher (baron) nakon završetka projekta. Nakon velikih oštećenja i razaranja u Drugom svetskom ratu, većina unutrašnjosti je vraćena u prvobitni sjaj.[2]

Zgrada Parlamenta se prostire na preko 13.500 kvadratnih metara, što je čini jednom od najvećih građevina u Ringštrase. Sadrži preko sto prostorija, od kojih su najvažnije komore Nacionalnog veća, Saveznog veća i bivšeg Doma poslanika (nem. Abgeordnetenhaus). Zgrada takođe uključuje prostorije skupštinskih odbora, biblioteke, predvorja, trpezarije, barove i fiskulturne sale. Jedno od najpoznatijih obeležja zgrade je fontana Palas Atina ispred glavnog ulaza, koju je od 1898. do 1902. godine izgradio Karl Kundman po planovima Hanzena.[2]

Zgrada Parlamenta je mesto važnih državnih ceremonija, pre svega polaganja zakletve predsednika Austrije i državnog govora na Dan državnosti Austrije svakog 26. oktobra. Zgrada je usko povezana sa dva parlamentarna tela, što pokazuje upotreba termina Hoes Haus (nem. Hohes Haus - u doslovnom prevodu: visoka kuća) kao metonima za „parlament“. Parlamentarne kancelarije se prelivaju u obližnje zgrade, kao što je Palata Epštajn.[3]

Istorija uredi

 
Zgrada Privremenog poslaničkog doma, pogled sa bečke Zavetne crkve, 1860-te

Ustavom poznatim kao Februarski patent, objavljenim 1861. godine, stvoren je Carski savet kao zakonodavno telo Austrijskog carstva. Tada je morala da se izgradi nova zgrada za smeštaj ovog ustavnog organa. Prvobitni plan bio je da se izgrade dve odvojene zgrade, jedna za Dom lordova (nem. Herrenhaus) i jedna za Dom poslanika (nem. Abgeordnetenhaus). Međutim, nakon Austrougarskog kompromisa (nem. Ausgleich) kojim je faktički stvorena dvojna monarhija 1867. godine, Kraljevina Ugarska je dobila svoje zasebno zakonodavno telo, ponovo je uspostavljen Ugarski sabor, a prvobitni plan za dve zgradeu Beču je odbačen.[4]

Preteča sadašnje zgrade bio je privremeni Predstavnički dom, koji se nalazio u Veringer štrase, ulici pored tada novog bulevara Ringštrase. Zgrada je podignuta u roku od šest nedelja u martu i aprilu 1861. prema planovima Ferdinanda Felnera, poznatog austrijskog pozorišnog arhitekte. U svom rasporedu sa rampom i prostorom za predvorje, Dom poslanika je bio model za kasniju zgradu Parlamenta. Ovu privremenu građevinu, završenu 25. aprila 1861. godine, otvorio je austrijski car Franc Jozef. Koristili su je poslanici Cislajtanije do završetka današnje zgrade Parlamenta 1883. godine, dok se Dom lordova sastajao u Domu Donje Austrije, tada sedištu skupštine Landtaga Donje Austrije.

Projekat izgradnje uredi

 
Ringštrase i zgrada Parlamenta oko 1900. godine.

Lokacija za novu zgradu bila je na drevnim gradskim utvrđenjima i zidinama. U svom čuvenom dekretu To je moja želja iz 1857. godine, car Franc Jozef je postavio planove da Ringštrase zameni stare gradske zidine. Zgrada Parlamenta je trebalo da bude istaknuta na bulevaru, u neposrednoj blizini palate Hofburg i Bečke gradske većnice.

Imenovana je Carska komisija za razmatranje projekta za zgradu Parlamenta. Pod uticajem industrijalca i političara Nikolausa Dumbe, Komisija je odlučila da njen stil bude klasičan, uz argument da je klasična grčka arhitektura prikladna za Parlament zbog povezanosti sa starim Grcima i ideala demokratije. Nakon što je proučila prispele predloge, Carska komisija je odabrala plan Teofila Hanzena, koji se oslanjao na Zepion u Atini. Godine 1869. Habzburško Ministarstvo unutrašnjih poslova dalo je fon Hanzenu nalog za projektovanje nove zgrade austrijskog Parlamenta.[5]

Zemlja je probijena juna 1874; na kamenu temeljcu urezan je datum „2. septembar 1874“. Istovremeno, započeli su i radovi na obližnjim Muzeju istorije umetnosti i Prirodnjačkom muzeju na trgu Marije Terezije (nem. Maria-Theresien-Platz), Gradskoj većnici i Univerzitetu. U novembru 1883. godine dovršene su i stavljene u upotrebu prostorije Predstavničkog doma. 4. decembra 1883. Predstavnički dom je održao svoju prvu sednicu pod vođstvom Franca Smolka. Dana 16. decembra 1884. Dom lordova, pod vođstvom grofa Trautmansdorfa, održao je svoju prvu sednicu. Obe komore će nastaviti da se sastaju u zgradi sve do kraja Austrougarske 1918. godine.

Zvanični naziv zgrade bio je Zgrada Carskog veća (nem. Reichsratsgebäude) a ulica iza zgrade, Rajhs-rat-štrase (nem. Reichsratsstraße), još uvek podseća na ovaj nekadašnji naziv zgrade austrijskog Parlamenta. Reč "parlament" je, međutim, bila u upotrebi i od samog početka.

Istorija izgradnje zgrade Carskog veća uredi

Zgrada je proživljavala sudbinu austrijske monarhije koja se protezala od Dalmacije do Bukovine, pošto je Predstavnički dom bio izuzetno raznovrstan sa tenzijama među liberalima i konzervativcima, nemačkim nacionalistima, mladim češkim poslanicima, kao i između vlade i parlamenta. Postalo je ozloglašeno po filibasterima, skupštinskim tučama i nedisciplinovanim poslanicima koji su jedni na druge bacali mastilo. Šala na bečkim ulicama bila je da je "Atina [skulptura pred ulazom] bila toliko zgrožena političkim sukobima da je namerno okrenula leđa zgradi". Ipak, zgrada je bila prvi oblik parlamentarnog sistema za mnoge ljude srednje Evrope. Neki od bivših poslanika nastavili su političku karijeru nakon raspada Carstva i postali važni političari u svojim matičnim zemljama.

Zgrada Carskog saveta je nastavila da funkcioniše sve do 1918. godine, kada su zgradu zauzeli demonstranti tokom raspada Austrougarske imperije. Od 21. oktobra 1918. preostali poslanici koji govore nemački sazivali su se u „Privremenu nacionalnu skupštinu“, prvo u Palati Donje Austrije (nem. Palais Niederösterreich), a od 12. novembra u zgradi parlamenta kada su predsednici skupštine ispred zgrade zvanično proglasili Republiku Nemačku-Austriju. Nakon izbora za ustavnu Skupštinu Austrije 1919. godine i uspostavljanja Prve austrijske republike, sama zgrada je preimenovana u Parlament, sa novim republičkim Nacionalnim većem (nem. Nationalrat) i Saveznim većem (nem. Bundesrat) koji su zamenili su Carski dom poslanika (nem. Abgeordnetenhaus) i Dom lordova (nem. Herrenhaus).[6]

 
Parlament na zasedanju 1930.

Parlament je prestao sa radom 4. marta 1933. kada je kancelar Engelbert Dolfus iskoristio svađu oko parlamentarnog zakona kao prvi korak ka uvođenju svoje austrofašističke diktature. Nametnutim „Majskim ustavom“ iz 1934. godine zgrada parlamenta postala je sedište Bundestaga, formalnog zakonodavnog tela Savezne države Austrije. Konačno je Parlament izgubio svoju demokratsku funkciju sa Anšlusom od nacističke Nemačke 1938. godine. Nacisti su ga koristili kao administrativno sedište bečkog Rajhstaga. Tokom Drugog svetskog rata polovina zgrade pretrpela je teška oštećenja od američkog bombardovanja i Bečke ofanzive. Neki delovi zgrade su bili potpuno uništeni, poput Doma lordova i Dvorane stubova.[7]

Novi kancelar Karl Rener je 27. aprila 1945. godine u staroj dvorani Doma poslanika proglasio ponovno rođenje nezavisne Austrije, koju su podržavale sovjetske trupe. Maks Felerer i Eugen Verle su arhitekti koji su redizajnirali i adaptirali bivši Dom lordova u Nacionalno veće, a u tom procesu sala za sastanke Nacionalnog veća je ponovo izgrađena u modernom i funkcionalnom stilu. Rad na ovom projektu je završen 1956. godine. Prvobitni izgled drugih prostorija, kao što je Dvorana stubova, i spoljašnji izgled zgrade su u velikoj meri obnovljeni prema originalnom fon Hanzenovom planu.

Spoljašnji izgled uredi

 
Obojeni delovi fasade. Prvobitna namera arhitekte Barona fon Hanzena bila je da ceo eksterijer bude polihromiran, kao u staroj Grčkoj.

Dizajn Barona fon Hanzena za zgradu Carskog veća koristio je neo-grčki stil, koji je bio popularan tokom klasičnog preporoda 19. veka. Hanzen je u to vreme radio u Atini i regrutovao ga je grčko-austrijski magnat Nikolaus Dumba, koji je bio u odboru za izgradnju nove zgrade Parlamenta.

Hanzen je bio inspirisan dizajnom hale Zepion u Atini. Prvobitni planovi predviđali su odvojene zgrade za Predstavnički dom i Dom lordova, ali je iz praktičnih i finansijskih razloga kasnije odlučeno da se obe komore smeste u jednu zgradu. Fon Hanzenov raspored odražavao je strukturu Carskog veća (Rajhsrat), kao što je bilo predviđeno februarskim patentom iz 1861. godine, koji je postavio ustavnu strukturu carstva. Dve odaje bile su povezane velikom hipostilnom salom, koja je bila centralna struktura. Dvorana je trebala da bude mesto sastanka između običnih ljudi i lordova, i da time odražava strukturu tadašnjeg austrijskog društva.

Zabat se nije menjao od vremena monarhije i ukrašen je simbolima i alegorijama 17 pokrajina (Kronlender) stare Austrougarske. Rampa je visoka oko četiri metra. Stubovi su u korintskom stilu. Na oba kraja krova su kvadrige. Zgrada je nekada bila okružena malim travnjacima, koji su u međuvremenu pretvoreni u parking. Zgrada ima četiri sprata.[8]

Prvobitni plan arhitekte bio je da ceo eksterijer bude polihroman, kao u staroj Grčkoj. Za tu svrhu napravio je izložbeni detalj na južnoj strani zgrade, sa pozlaćenim kapitelima i crvenim i pozlaćenim frizovima. Plan nije do kraja sproveden zbog budžetskih ograničenja.

Krov zgrade uredi

 
Bronzani krotitelj konja (nem. Rossbändiger).

Nasuprot skulpturama krotitelja konja naspram Ringštrase, osam kvadriga od bronze ukrašavaju oba kraja krova. Kvadriga je simbol pobede, koju pokreće boginja pobede Nika. Dizajn potkrovlja obe komore je bogat simbolikom, sa 76 mermernih statua i 66 reljefa koji čine dekorativni ansambl. Postoje 44 alegorijske statue koje predstavljaju ljudske kvalitete i razne ljudske delatnosti, dok 32 statue predstavljaju poznate ličnosti iz antike. Reljefi su takođe alegorijski i odgovaraju oblastima javnog života na koje su poznate ličnosti uticale. Carske teritorije, važni gradovi i reke prikazani su u 50 manjih reljefa. Krov je najvećim delom sačuvan u starogrčkom obliku, ukrašen kapitelima starogrčkog stila i palmetama od bakarnog lima.[6]

Materijal uredi

Careva lična želja je bila da se za izgradnju zgrada na Ringštrase upotrebi austrijski mermer. U tu svrhu dovezen je mermer iz sela Laza (današnji Južni Tirol) koji je obilato korišćen na Carskoj palati Hofburg. Za arhitektu Barona fon Hanzena, ovaj beli i čvrsti kamen bio je savršen, pošto su građevinski blokovi za fasadu i skulpture mogli da izgledaju poput onih u staroj Grčkoj. Tokom decenija sa povećanim zagađenjem vazduha, mermer iz Laze se pokazao izuzetno otpornim, jačim od mermera iz Karare.

Bronzane skulpture uredi

Četiri bronzane skulpture krotitelja konja nalaze se na dva donja kraja rampe (nem. Auffahrtsrampe). Oni su snažan simbol suzbijanja strasti, važan preduslov uspešne parlamentarne saradnje. Dizajnirao ih je i izvajao J. Laks u državnoj livnici (nem. Kaiserlich Königliche Kunst-Erzgießerei) 1897. i 1900. godine. Ostala dela od bronze su dve kvadrige na vrhu krova, od kojih svaka predstavljaju kola koja vuku četiri konja i kojom upravlja boginja Nika. Bronzani radovi su morali biti podvrgnuti opsežnim konzervatorsko-restauratorskim radovima 1990-ih, zbog oštećenja od kiselih kiša i zagađenja vazduha. Dalja oksidacija je korodirala bronzu tokom decenija i pojela rupe u skulpturama. U tu svrhu svaka skulptura je u potpunosti zatvorena u posebnu strukturu kako bi se zaštitila od spoljašnjih uticaja dok je bila podvrgnuta restauraciji.[9]

Fontana Palate Atina uredi

 
Palata Atina, fontana ispred zgrade Parlamenta

Fontanu Atina (nem. Pallas-Athene-Brunnen) ispred zgrade Parlamenta podigli su između 1893. i 1902. godine Karl Kundman, Jozef Tautenhajn i Hugo Herdtl, prema planovima barona fon Hanzena.[2] U sredini je bazen za vodu i bogato ukrašena osnova. Četiri figure koje leže u podnožju Atine alegorijski su prikazi četiri najvažnije reke Austro-Ugarske. Na prednjem delu predstavljaju Dunav i In, a pozadi reke Labu i Vltavu (nem. Moldau).[3]

Sa strane su mali kupidoni koji jašu delfine. Statue Dunava, Ina i Kupidona izvajao je Herdtl, a Labe i Moldaua je izvajao Kundman. Ženske statue iznad predstavljaju zakonodavnu i izvršnu vlast države izvajao je Tautenhajn. Njima svima dominira boginja mudrosti Atina, koja stoji na stubu. Atina je obučena u oklop sa pozlaćenim šlemom, njena leva ruka nosi koplje, desna nosi Niku.[2]

Zelene površine uredi

Parlament je okružen zelenilom. Na severnoj strani Rathausplaca (trg Gradske većnice) nalazi se park, na južnoj mali travnjak pored Justic palasta (Palate pravde). Tu se nalaze i spomenici osnivačima Prve republike kao i dr Karlu Reneru.

Unutrašnjost zgrade uredi

Ulaz uredi

 
Izgled zgrade Austrijskog Parlamenta.

Srednja osovina od istoka ka zapadu podeljena je na ulazni hol, predvorje, atrijum, peristil i dve velike prostorije na drugom kraju. Za unutrašnju dekoraciju baron fon Hanzen koristio je grčke arhitektonske elemente kao što su dorski, jonski i korintski stubovi, a u dve prostorije je koristio štukatursku tehniku za zidove u pompejskom stilu.

Glavni ulaz na portiku je verna kopija kapije Erehtejona na atinskom Akropolju, opremljena bronzanim portalom. Sa glavnog ulaza na Ringštrase se ulazi u predvorje zgrade, u kome se nalaze jonski stubovi. Zidovi su ukrašeni Pavonaco mermerom. U nišama se nalaze statue grčkih bogova. Gledano sa ulaza počevši sa leve strane to su Apolon, Atina, Zevs, Hera i Hefest, a sa desne strane Hermes, Demetra, Posejdon, Artemida i Ares.[10]

Iznad niša sa bogovima je friz dužine od preko 100 m, rad bečkog umetnika Alojza Hansa Šrama, koji se proteže duž hodnika i nastavlja u atrijum. To je alegorijski prikaz blagoslova mira, vrlina i patriotizma.

Iznad ulaza koji vodi u Veliku dvoranu stubova (nem. Säulenhalle) nalazi se friz sa alegorijskim prikazom "Austrije na njenom tronu". Predstavljajući moto „Dobra i krv za svoju zemlju“ (nem. Gut und Blut furs Vaterland), ratnici se zaklinju u svoju lojalnost, a žene donose darove.

Dvorana stubova uredi

 
Slika Dvorane stubova u zgradi Austrijskog Parlamenta

Iza ulaznog atrijuma nalaze se Velika dvorana stubova i peristil. Hala je duga oko 40 m i široka 23 m. 24 korintska stuba su napravljena od Adnet mermera i svi su monoliti, teški oko 16 tona svaki. Stubovi nose glavnu tavanicu sa svetlarnikom u sredini i kasetirane bočne tavanice. Pod je od poliranog mermera koji se oslanja na betonski trup. Prostor ispod je projektovan kao hipokaust za podno grejanje i sistem za cirkulaciju vazduha.[11]

Na poprečnoj osi na kraju Dvorane stubova nalaze se odaja bivšeg Predstavničkog doma (levo) i odaja bivšeg Doma lordova (desno). Fon Hanzenova ideja je bila da Hala stubova bude glavni centralni deo zgrade. Dizajnirana je da služi kao mesto sastanka između Doma lordova i Predstavničkog doma. Hanzen je takođe želeo da salu koristi monarh za sednice Parlamenta ili za svečani govor, slično britanskoj tradiciji. Međutim, takve ceremonije nikada nisu održane u zgradi, pošto je car Franc Jozef imao lični prezir prema skupštinskim protokolima. Umesto toga, u palati Hofburg držani su govori sa prestola pred parlamentarcima.

Arhitekta fon Hanzen je posebnu pažnju posvetio dizajnu i izgradnji Dvorane stubova. Mermerni pod je uglačan u komplikovanom procesu. Kapiteli stubova su pozlaćeni 23-karatnim (96%) zlatom. Oko zida je prolazio friz koji je bio dugačak 126 m i visok 2,3 m. Dizajnirao ga je i naslikao Eduard Lebjedzki. Monumentalno delo je trajalo decenijama za pripremu i projektovanje, a četiri godine, od 1907. do 1911., za slikanje. Na frizu su na zlatnoj pozadini prikazane alegorije koje prikazuju dužnosti Parlamenta.

Sala je teško oštećena bombardovanjem od strane američke avijacije tokom Drugog svetskog rata. 7. februara 1945. sala je pretrpela direktne pogotke bombi iz američkih aviona. Najmanje dva stuba i svetlarnik su potpuno uništeni. Pozlaćene kasetirane bočne tavanice ispod kojih je friz prolazio po zidovima su skoro potpuno uništene. Nekoliko sačuvanih delova friza je uklonjeno i pohranjeno. Tek devedesetih godina 20. veka sačuvani delovi su restaurirani.[6]

Zbog svog reprezentativnog karaktera, Dvoranu stubova danas koriste predsednik Nacionalnog veća i Savezno veće za svečane funkcije i tradicionalne skupštinske prijeme.

U zadnjem delu Dvorane stubova nalazi se salon za prijem (nem. Empfangssalon), predsednika Nacionalnog veća. Soba je opremljena pompejskim zidnim ukrasima od štukature i velikim staklenim krovnim prozorom. Na zidu su okačeni portreti svih predsednika Nacionalnog veća od 1945. godine.

Dalje iza salona za prijeme je nekadašnja sala za prijeme za obe komore Carskog saveta. Danas se koristi za sastanke odbora i saslušanja o finansijskim, državnim budžetima i pitanjima revizijskih sudova od strane Nacionalnog veća, tako da mu je današnji naziv Budžetska dvorana (nem. Budgetsaal). Sala je bogato ukrašena mermerom, štukaturom i bogatim kasetiranim plafonom u renesansnom stilu. U plafonu su umetnuti grbovi 17 teritorija predstavljenih u Carskom savetu.

Bivša komora Predstavničkog doma uredi

 
Debatno veće bivšeg Predstavničkog doma Austrije

Dom bivšeg Predstavničkog doma (nem. Abgeordnetenhaus), danas koristi Savezna skupština (nem. Bundesversammlung), kad god se sastaje za posebne prilike kao što su Dan državnosti ili ceremonija inauguracije novoizabranog saveznog predsednika Austrije. Komora je izgrađena u polukrugu prečnika 34 m i dubine 22,5 m.[6]

Prvobitno je imala 364 sedišta. Uvođenjem različitih izbornih reformi broj sedišta je povećan na 425 mesta 1896. a uvođenjem opšteg prava glasa muškaraca 1907. godine na 516 mesta.

Sala ima galerije za sedenje na dva nivoa. Prva galerija ima u sredini separe za šefa države. Desna strana galerije je za diplomatski kor, a leva za kabinet i članove porodice šefa države. Na oba kraja su sedišta za novinare. Galerija na drugom nivou, koja je blago uvučena od one na prvom nivou, namenjena je široj javnosti.

Komora je arhitektonski zasnovana na antičkom grčkom teatronu. Zid iza prezidijuma je dizajniran kao antička skena sa mermernim stubovima koji nose zabat.

 
Mermerna kolonada

Grupa figura u zabatu napravljena je od mermera iz Laza i prikazuje alegorijska doba dana. Stubovi i pilastri zida izrađeni su od mermera iz Untersberga, stilobata od tamnog mermera, ukrasa na vratima od crvenog salcburškog mermera. Zidni prostor između stubova je napravljen od sive skaljole, sa nišama između ukrašenih skulptura od kararskog mermera. Statue prikazuju istorijske ličnosti kao što su Numa Pompilije, Sinsinat, Kvint Fabije Maksim, Katon Stariji, Gaj Grah, Ciceron, Manlije Torkvat, Avgust, Seneka Mlađi i Konstantin Veliki.[12] Gornje frize je naslikao August Ajzenmenger i prikazuju istoriju nastanka građanskog života. Počevši s leva na desno, prikazuje se:

  1. Bitka Kentaura i Lapita (nem. Kampf der Kentauren und Lapithen)
  2. Minos sudi po sopstvenom nahođenju (nem. Minos richtet nach eigenem Ermessen)
  3. Polaganje zakletve predstavnika Sparte (nem. Einsetzung der Volksvertretung in Sparta)
  4. Brut osuđuje svoje sinove (nem. Brutus verurteilt seine Söhne)
  5. Menenije Agripa smiruje stanje (nem. Menenius Agrippa versöhnt die Stände)
  6. Sofokle u borbi sa Ahilosom (nem. Sophokles im Wettkampf mit Aischylos)
  7. Sokrat na atinskom trgu (nem. Sokrates auf dem Markte von Athen)
  8. Perikleovo uređenje velelepnih građevina (nem. Anordnung der Prachtbauten durch Perikles) Napomena: glava Perikla zapravo ima crte barona Teofila fon Hanzena!
  9. Herodot u Olimpiji (nem. Herodot in Olympia)
  10. Platon predaje pravo (nem. Plato lehrt die Gesetze)
  11. Demosten se obraća narodu (nem. Demosthenes redet zum Volke)
  12. Decijus Mus se predaje smrti (nem. Decius Mus weiht sich dem Tode)
  13. Kajus Grahus se obraća sa govornice (nem. Caius Gracchus auf der Rednertribüne)
  14. Solon vodi Atinjane da se zaklinju na zakone (nem. Solon läßt die Athener auf die Gesetze schwören)
  15. Mir (nem. Friede)

Istorijske ličnosti u zgradi Parlamenta uredi

Komora Predstavničkog doma bila je značajna za istoriju Austrougarske. Mnogi političari su započeli karijeru kao poslanici, poput Karla Renera, kasnijeg kancelara i predsednika Austrije, i Leopolda Kunšaka, kasnijeg konzervativnog lidera. Ostali poslanici izvan centralne Austrije igrali su važnu ulogu u svojim matičnim zemljama posle Prvog i Drugog svetskog rata.

Austrijski Carski savet (Rajhsrat) je služio i kao regrutna škola za centralnu i jugoistočnu "demokratiju i socijalizam".[6]

Važni političari koji su započeli karijeru i stekli prvo demokratsko iskustvo kasnije su igrali značajnu ulogu u svojim matičnim zemljama nakon raspada Austrougarske. Između ostalih:

U Austriji uredi

U Čehoslovačkoj uredi

  • Tomaš Masarik, nekadašnji delegat iz Češke, potom prvi predsednik Čehoslovačke
  • Karel Kramar, nekadašnji delegat iz Bohemije, potom prvi premijer Čehoslovačke
  • Vlastimil Tusar, nekadašnji delegat iz Bohemije, potom premijer Čehoslovačke i
  • Bohumir Šmeral, nekadašnji delegat iz Bohemije, potom čehoslovački komunistički vođa,

U Poljskoj uredi

  • Ignac Dažinski, nekadašnji delegat iz Galicije, potom maršal Sejma Druge Poljske Republike,
  • Vincenti Vitos, nekadašnji delegat iz Galicije, potom premijer Poljske,

U Italiji uredi

U Jugoslaviji uredi

U Ukrajini uredi

Sala Nacionalnog veća uredi

 
Sala Nacionalnog veća

Od 1920. godine bivšu salu za sastanke Doma lordova današnje Nacionalno veće koristi kao plenarnu salu. Dom lordova (Herenhaus) je nekada imao svoju salu gde danas zaseda Nacionalno veće. Sala je dizajnirana u klasičnom stilu, sa rasporedom sedenja u obliku potkovice okrenutom ka predsedništvu. Sala Narodnog veća je uništena 1945. tokom bombardovanja iz vazduha i potpuno je obnovljena u modernom stilu. Nova komora je završena 1956. godine i predstavlja tipičan primer arhitekture 1950-ih. Osim čeličnog grba, odaja je bez ukrasa. Tepih je menta-zelene boje, u to vreme smatran neutralnim jer nije bio boje nijedne političke partije. Za zeleno je takođe rečeno da ima umirujući efekat, nešto što je očigledno uticalo na odluku, s obzirom na burne debate koje je zgrada morala da izdrži pre i između dva svetska rata. Iza govornika je klupa vlade (nem. Regierungsbank), koja je, međutim, potpuno zauzeta samo tokom važnih događaja kao što su saopštenja vlade (nem. Regierungserklärung) ili saopštenja o državnom budžetu (nem. Budgetrede).[13]

Sala Saveznog veća uredi

 
Sala Saveznog veća

Pored sale bivšeg Doma lordova nalazi se sadašnja sala Saveznog veća Austrije (nem. Bundesrat). Salu su Lordovi koristili kao predsoblje i neformalnu salu za sastanke. Nakon raspada Austrougarske i novog republikanskog Ustava iz 1920. godine, nekadašnja sala Lordova postala je sala Saveznog veća.

Raspored sedišta sadašnje sale Saveznog veća je sličan kao u druge dve velike skupštinske sale. Član Saveznog veća sedi u polukrugu licem okrenutim prema predsedništvu. Ispred predsedništva je klupa članova kabineta vlade. Nameštaj je kompletno renoviran 1999. godine. 1970. iznad prezidijuma postavljen je grb Austrije, kao i grbovi devet austrijskih država.[14]

Kultura i turizam uredi

Spoljašnjost austrijskog Parlamenta - posebno statua i fontana Atine - jedna je od najposećenijih turističkih atrakcija u Beču. Organizacija Ujedinjenih nacija za obrazovanje, nauku i kulturu (UNESCO) klasifikuje centar grada Beča, uključujući Ringštrase, a time i zgradu Parlamenta, kao deo svetske baštine.

Centar za posetioce otvoren je u oktobru 2005. Posetioci sada mogu da uđu u zgradu sa prednje strane u nivou ulice.

Reference uredi

  1. ^ „Bauidee | Parlament Österreich”. www.parlament.gv.at. Pristupljeno 2022-12-06. 
  2. ^ a b v g Beier, Herbert; Dahm, Friedrich; Hamb, Walter; Koller, Manfred; Kollmann, Bernhard; Krebs, Elisabeth; Poscher, Ernst (2003). 120 Jahre Parlamentsgebäude. Wien: Parlamentsdirektion. ISBN 3-901991-07-7. 
  3. ^ a b „Austria, die Wandelbare | Parlament Österreich”. www.parlament.gv.at. Pristupljeno 2022-12-06. 
  4. ^ „Oktoberdiplom und Februarpatent: Verfassung mit Widerständen | Parlament Österreich”. www.parlament.gv.at. Pristupljeno 2022-12-06. 
  5. ^ „nikolaus dumba - nikolaus dumba”. web.archive.org. 2014-12-06. Arhivirano iz originala 06. 12. 2014. g. Pristupljeno 2022-12-06. 
  6. ^ a b v g d Parlamentsgebäude (Wien) (na jeziku: nemački), 2022-12-03, Pristupljeno 2022-12-06 
  7. ^ „Parlament in der Diktatur: Forschung zu 1933 bis 1945”. DER STANDARD (na jeziku: nemački). Pristupljeno 2022-12-06. 
  8. ^ „Ein buntes Parlament? | Parlament Österreich”. www.parlament.gv.at. Pristupljeno 2022-12-06. 
  9. ^ „Parlamentssanierung dauert länger”. wien.orf.at (na jeziku: nemački). 2017-12-14. Pristupljeno 2022-12-06. 
  10. ^ „Auf der Rampe: Geschichtsschreiber als Mahner der Politik | Parlament Österreich”. www.parlament.gv.at. Arhivirano iz originala 06. 12. 2022. g. Pristupljeno 2022-12-06. 
  11. ^ Rohatsch, Andreas (2004). „Werksteinbeschaffung für die Baudenkmalpflege während der Zeit des Wiederaufbaus nach dem 2. Weltkrieg”. Österreichische Zeitschrift für Kunst und Denkmalpflege. LVIII: 472. 
  12. ^ „Themistokles - Der Sieger von Salamis”. Austrian Parliament. 
  13. ^ „Hausordnung für die Parlamentsgebäude (HO 2006) | Parlament Österreich”. www.parlament.gv.at. Arhivirano iz originala 06. 10. 2022. g. Pristupljeno 2022-12-06. 
  14. ^ „Parlamentsanierung: Adler zieht nicht um”. wien.orf.at (na jeziku: nemački). 2015-08-30. Pristupljeno 2022-12-06. 

Dodatna literatura uredi

  • Theophil von Hansen: Das neu zu erbauende Parlamentshaus in Wien. In: Zeitschrift des österreichischen Ingenieur- und Architektenverein 25, 1873, S. 319–321
  • Alfred Wolf: Alsergrund. Bezirk der Dichter und Denker. Wien 1993
  • Alfred Wolf: Alsergrund-Chronik. Von der Römerzeit bis zum Ende der Monarchie. Wien 1981
  • Matthias Settele: Denkmal. Wiener Stadtgeschichten. Deuticke, Wien . 1995. ISBN 3-216-30196-6.
  • Matthias Boeckl: Antike und Moderne. Theophil Hansens Wiener Parlamentsbau. In: Anna Minta, Bernd Nicolai (Hrsg.): Parlamentarische Repräsentationen. Das Bundeshaus in Bern im Kontext internationaler Parlamentsbauten und nationaler Strategien. Lang, Bern 2014, S. 139–157.

Spoljašnje veze uredi

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Зграда_Парламента_Аустрије&oldid=26885554”