Investbanka

Investbanka je bila banka u Srbiji. Banka je ugašena početkom 2002. godine, zajedno sa još tri velike srpske banke, Beogradskom bankom, Jugobankom i Beobankom. Do zatvaranja važila je za najstariju banku u SR Jugoslaviji. Osnovana je 1862. godine kao „Uprava fondova“.

Инвестбанка Д. Д.
Vrsta	Banka
Osnovano	1862.
Ugašeno	2002
Sedište	Beograd

Istorijat

Tokom istorije, ova prva bankarska institucija doživela je više promena.

Uprava fondova

Naslovna strana internog lista banke - „Investbanka“ iz 1992. godine sa portretom Kneza Mihaila Obrenovića, posvećena 130 godina postojanja banke.

Svetoandrejska skupština 1858. godine donela je odluku „da država ustanovi jedan veliki kreditni zavod“. Tu odluku skupštine sproveo je, avgusta 1862. godine, tadašnji ministar finansija Kosta Cukić osnivanjem „Uprave fondova“, prve bankarske institucije u Srbiji, čime je postavljen temelj razvoju bankarstva i finansija u zemlji. Bilo je to vreme u kome je novo oslobođena srpska država vodila veliku diplomatsku bitku za sticanje svih atributa nezavisnosti.

„Zakonom o Upravi fondova“ od 16. avgusta 1862. i „Zakonom o davanju novca pod interes iz kasa Uprave fondova“ od 24. avgusta 1862. godine, koje je potpisao knez Mihailo Obrenović, regulisani su principi delovanja i tehnika njenog poslovanja.

Svrha osnivanja Uprave fondova bila je u tome da se seljaci oslobode dugovanja zelenašima, te da se svi do tada primenjivani procenti od 12%, 10% i 8% svedu na interes od 6% godišnje, a da se rok otplate duga produži na 23,5 godina. Osim toga, kako kaže njen prvi upravnik Milovan Spasić, u pismu upućenom 12. oktobra 1863. godine ministru finansija, njenim osnivanjem je „narod naš“ potpomognut ne samo u trgovini, već, uopšte, u „ekonomnom“ smislu.

Međutim, sve do 1898. godine Uprava fondova je bila samo obično državno „nadležastvo“, koje je više brinulo o potrebama države nego o potrebama stanovništva, a njen novac najviše su koristile seoske i gradske gazde koje su, uzimajući manje kredite od nje, taj novac davali sa većom kamatom onima kojima je, u stvari, bio namenjen. Pošto kasnija rešenja sa okružnim štedionicama nisu dala željen rezultat, dolazi do reorganizacije Uprave fondova, ali sada ne kao državnog „nadležastva“, već kao nezavisne ustanove.

Reorganizacija Uprave fondova sprovedena je Zakonom o uređenju Uprave fondova od 8. jula 1898. godine, kojim ona postaje hipotekarna ustanova, dakle banka samostalna u radu, s tim što država jamči za njene obaveze. Stvarala se i mreža filijala u najvažnijim ondašnjim privrednim centrima, te je pred Prvi svetski rat imala 10 filijala i to u: Šapcu, Smederevu, Požarevcu, Zaječaru, Nišu, Kragujevcu, Jagodini, Čačku, Užicu i Valjevu.

Uprava fondova odigrala je i pionirsku ulogu u stvaranju začetka tržišta hartija od vrednosti. Prve založnice, iako nose datum 1. maj 1899. godine, zbog pogoršanja prilika puštene su u promet tek 1. maja 1903. godine i ceo iznos je upisan već 17. maja iste godine.

Završetkom Carinskog rata, i pronalaženjem novih tržišta za plasman srpskih dobara, usledio je i nagli privredni rast Srbije, što je zainteresovalo strane banke da osnivaju svoje filijale u zemlji. Ta veza sa inostranstvom omogućila je Upravi fondova da 1910. i 1911. ostvari dva zajma u Francuskoj od po 30 miliona franaka. Sa početkom rata sa Turskom, ostatak zajma iz 1911. godine stavljen je državi na raspolaganje.

Vidi se, dakle, da je poslovanje Uprave fondova posle 1898. godine bilo uspešno i da je, čak, postala poznata i u inostranstvu. U periodu od 1900. do 1914. godine ona učestvuje u izgradnji železničke mreže: 1904. pruga Mladenovac-Aranđelovac, 1908. Aranđelovac-Lajkovac i Zabrežje-Valjevo, 1910. Stalać-Vrnjci i Vrnjci-Kraljevo, 1911. Kraljevo-Čačak i Paraćin-Zaječar, 1912. Čačak-Užice i 1914. Zaječar-Prahovo. Uprava fondova finansirala je i velike komunalne radove u celoj zemlji, a naročito u Beogradu. Takođe je finansirala i državu u slučaju elementatrnih nepogoda, i za vreme balkanskih ratova.

Prvi svetski rat

Uprava fondova nastavlja svoj rad po dolasku srpske vojske na Krf. Rešenjem Ministarstva finansija, od aprila 1916. godine, otvorena je na Krfu kancelarija uprave fondova, kao pomoćna državna blagajna, i zatim, u septembru 1916, i njena filijala u Solunu. Svoj glavni posao, primanje raznih fondova i kapitala, Uprava fondova nije mogla da obavlja, jer je zemlja bila okupirana, ali je zato redovno isplaćivala penzije izbeglicima u Grčkoj i penzionerima i invalidima koji su ostali u Srbiji, primala depozite na čuvanje (bez kamate) i isplaćivala uloge na štednju prema knjižicama izdatim u Srbiji pre povlačenja. Čak je redovno vršila i otplate svojim inostranim poveriocima.

Državna hipotekarna banka

Zgrada Uprave fondova, odn. Državne hipotekarne banke, sada Narodni muzej. Razglednica od pre Prvog svetskog rata.

Filijala banke na Cetinju, danas Ministarstvo kulture Crne Gore

Filijala banke u Sarajevu, danas Centralna Banka BiH

Pošto je jedino Uprava fondova po završetku Prvog svetskog rata ispunjavala uslove da nastavi rad kao centralni hipotekarni zavod za finansiranje obnove na celoj teritoriji države, to je, posle niza odredbi kroz finansijske zakone o budžetu, doner 3. marta 1922. Zakon o izmenama i dopunama u Zakonu o uređenju Uprave fondova Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, a kojim se, između ostalog, Uprava fondova izričito proglašava za Državnu hipotekarnu banku Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Interesantno je da se u članu 1. ovog zakona daje njen naziv na francuskom: „Crédit foncier du Royame des Serbes, Croates et Slovenes“.

Između dva svetska rata Banka postaje značajan činilac u izgradnji ne samo većih objekata, već, naročito infrastrukture u zemlji.

Banka je stekla veliko poverenje štediša 1938. godine, kada je zbog međunarodne političke krize nastala velika navala ulagača na šaltere banaka, isplaćujući sve iznose, bez obzira na njihovu visinu i bez ugovorenog roka otkaza. Za nepunih 15 dana isplatila je 220 miliona dinara, ali je pomogla i drugim bankama u zemlji i time doprinela normalizovanju prilika na novčanom tržištu. Drugi ovakav potez Državna hipotekarna banka je izvela 1941. godine, kada je u toku 28. i 29. aprila objavila da isplaćuje celokupne štedne uloge ulagačima, bez obzira da li su njene štediše ili štediše drugih jugoslovenskih banaka. Dok su se Nemci snašli, sva gotovina je bila isplaćena, ali su ostave u zlatu i druga imovina Banke, ipak, zaplenjeni.

Razvijajući svoje poslovanje DHB je uspela da joj 1940. godine zbir bilansa dostigne sumu od 29,2 milijardi dinara, a celokupan promet iznos od 93 milijarde dinara.

Krajem 1940. godine, pored Centrale u Beogradu, DHB je imala još 20 svojih poslovnih jedinica.

Pod uticajem modernih strujanja, krajem tridesetih godina prošlog veka, DHB počinje da polaže i na svoj imidž u javnosti i na propagandu. Ističe se i kao mecena koji otkupljuje slike poznatih slikara. Ovde treba napomenuti da je Banka između dva rata radila u svojoj zgradi koja je posle Drugog svetskog rata dodeljena Narodnom muzeju. Ima i usmenih svedočenja da je i čuvena slika Paje Jovanovića „Seoba Srbalja“ bila bančina svojina, a danas je vlasništvo Narodnog muzeja. Verovatno je sa preuzimanjem zgrade, Narodni muzej preuzeo i bogati fond slika Državne hipotekarne banke.

Učestvuje, takođe, u pomoći siromašnima i tu treba isteći da je od svih napuštenu, zaposlila kao pomoćno osoblje čuvenu ženu - vojnika iz Prvog svetskog rata Milunku Savić „srpsku Jovanku Orleanku“, kako su je zvali francuski oficiri i vojnici, koja je tako radeći u banci 20 godina, i stekla penziju.

Nebankarski poslovi

Vidi još

• Filijala Državne hipotekarne banke u Nišu

Spoljašnje veze

• U avgustu se navršava 150 godina od osnivanja prve bankarske ustanove u Srbiji – Uprave fondova („Vreme“, 16. avgust 2012)