Википедија

Kaidu

Kaidu (1236 — 1301, Karakorum) je bio poglavar dinastije Ogataj i de facto čagatajski kan u periodu od 1271. godine do svoje smrti. Pod svojom vlašću ujedinio je veliki deo srednje Azije i bio je veliki suparnik svom rođaku, Kublaj-kanu.[1]

Kaidu
Kaidu posmatra svoju kćerku Kutulun, delo majstora Mazarena inspirisano knjigom Putovanja Marka Pola, nastalo između 1410. i 1412. godine. Nacionalna biblioteka Francuske.
Lični podaci
Datum rođenja(1236-00-00)1236.
Mesto rođenjaMongolsko carstvo
Datum smrti(1301-00-00)1301.
Mesto smrtiKarakorum, Mongolska Kina
Religijatengrizam
Porodica
PotomstvoČapar,
Jangičar,
Orus,
Daniš-Menke,
Kutulun
RoditeljiKašin-kan
Šabkana-katun
DinastijaOgataidi,
(ogranak dinastije Biridžigin)
poglavar Ogataida
Periodposle 1260—1301
PrethodnikKadan
NaslednikČapar
de facto čagatajski kan
Period1271—1301
PrethodnikBarak-kan
NaslednikDuva (de iure),
Čapar (de facto)

Poreklo i mladost uredi

 
Ogataj-kan, Džingis-kanov treći sin i naslednik titule Velikog kana. Portret izrezan iz albuma na kome je prikazana nekolicina vladara iz dinastije Juan, sada se nalazi u Nacionalnom muzeju palate u Tajpehu. Originalna slika je 47 cm duga i 59,4 cm visoka, izrađena tehnikom ulje na svili u XIV veku.

Kaidu je rođen 1236. godine, kao sin Kašina i Šabkane-katun, u trenutku kada je njegov deda Ogataj-kan, sin Džingis-kana, bio Veliki kan Mongolskog carstva.[1] Preživeo je masovnu čistku dinastije Ogataj, koju je 1251. godine sproveo Mongke-kan, ali je bio prognan u planine Tarbagataj.[2] Učestvovao u Toluidskom građanskom ratu koji se od 1260. do 1264. godine vodio između naslednika Mongke-kana: Arik Bokea, koji je vladao Mongolijom sa gradom Karakorumom, i Kublaja, koji je vladao severnom Kinom.[3] U ovom sukobu Kaidu je stao na stranu slabijeg Arik Bokea, nadajući se da će Toluidi posle ovog sukoba biti dovoljno oslabljeni, što bi omogućilo obnovu moći dinastije Ogataj.

Pošto je presekao dotok hrane prestonici Carstva, Karakorumu, Kublaj je poslao vojsku da osvoji grad. Arik Boke se žilavo branio, ali se stalno povlačio pred brojčano nadmoćnom kineskom vojskom. Karakorum je brzo pao Kublaju u ruke, ali ga je 1261. godine Arik Boke privremeno povratio. Vojske sukobljenih kanova srele su se još dva puta, ali je vojska Arik Bokea postepeno slabila i počela da nestaje, pošto su je napustili gotovo svi saveznici kada su shvatili da mladi kan neće moći da pobedi svog starijeg brata.[4] Takođe, Mongoliju je pogodila i stočna glad, izazvana hladnom klimom.[5] Odsečene od poljoprivrednog prostranstva pod vlašću Kublaj-kana, u nedostatku hrane za sebe i konje, Arik Bokeove pristalice nisu mogle dugo da ratuju. Već posle oštre zime 1263./1264. on nije raspolagao nikakvom silom. Lišen mogućnosti da nahrani svoj sledbenike, mladi kan se predao Kublaju 1264. godine.[6]

Novi nasledni posed Ogataida uredi

Tokom ovih sukoba u Mongolskom carstvu, Kaidu je, uz pomoć Zlatne horde, zavladao Zapadnosibirskom nizijom, koja će postati novi nasledni posed dinastije Ogataj.

Marko Polo daje opis ove oblasti i Kaiduove vlasti nad njom. On govori da se stanovnici ove oblasti pridržavaju običaja i navika svojih predaka i sebe smatraju pravim Tatarima.[7] Dalje navodi:

Njihov kralj i njihova vojska ne zatvaraju se u zamkove, tj. utvrđenja, čak ne ni u varoši; nego sve vreme ostaju na otvorenom, u ravnicama, dolinama ili šumama, kojima ova oblast obiluje. Nemaju nikakvo žito, nego žive od mesa i mleka, i međusobno žive u savršenom skladu; njihov kralj, kojem svi iskazuju pokornost, nema nijedan cilj a da mu je draži od toga da očuva mir i jedinstvo među svojim podanicima, što je najvažnija dužnost vladara. Imaju ogromna krda konja, krava, ovce i druge domaće životinje. U ovim severnim krajevima ima belih medveda ogromnog rasta, većinom oko 20 pedalja visine. Ima i lisica čije je krzno potpuno crno; divljih magaraca ima u ogromnom broju, a takođe i izvesnih sitnih životinja koje se zovu ronde i koje imaju najlepše krzno, a među našim [a] svetom poznate su pod imenom koje se zove cibelin, tj. samur. Osim ovih, ima i raznih malih životinja od roda kune i lasice, kao i one koja se zove faraonov miš.[7] Ovih poslednjih ima u nepreglednim rojevima; međutim, Tatari koriste tako domišljate naprave za lov na njih, da nijedna ne uspeva da im umakne.[8]

 
Arik Boke pobeđuje Algua, mogulska verzija Džami at-Tavariha, Rašida al-Dina iz 1597. godine.

Polo nam govori da je najvažniji trgovački artikal ove oblasti bilo krzno, koje je skupo prodavano na Zapadu.[9] Da bi trgovci stigli do nje bilo je neophodno preduzeti četrnaestodnevno putovanje preko nenaseljene i prostrane močvarne ravnice, koja je najčešće bila zaleđena. Međutim, problem nepristupačnosti ovim oblastima delimično je rešen izgradnjom drvenih kuća na izvesnoj visini iznad zemljišta, koje su se nalazile na dan putovanja jedna od druge i služile kao postaje za trgovce. Osim toga, da bi se olakšalo putovanje preko zaleđenih močvara, korišćene su sanke koje su vukli psi.[8]

Rat sa Čagatajskim kanatom uredi

Godine 1263., još tokom Toluidskog građanskog rata, Kaidu je ušao u sukob sa čagatajskim kanom Alguom, koji je izdao Arik Bokea i prešao na Kublajevu stranu. Poglavar Ogataida je u početku odneo pobedu, ali je kasnije pretrpeo težak poraz, od čijih posledica ga je spasla Alguova smrt u zimu 1265./1266. godine. Barak-kan, novi čagatajski kan, pobedio je Kaidua na Sir Darji, ali je kasnije, kada se u rat uključila i Zlatna horda, poražen u bici kod Kučanda, posle čega je, preko Samarkanda, pobegao u Buharu. Potom je Kaidu, ugrožen vojskama Kublaj-kana bio primoran da traži mir, koji je Barak pod pritiskom amira i prihvatio. Mirovnim sporazumom, sklopljenim najkasnije 1269. godine, čagatajski kan je dobio dve trećine Turkestana, dok su ostalu trećinu podelili Kaidu i Mungletemur, kan Zlatne horde. Ni jedna strana nije zavladala gradovima, koji su potpali pod vlast amira. Međutim, to nije bio kraj sukoba između Baraka i Kaidua, pošto je čagatajski kan neprestano pokušavao da osvoji Samarkand i Buharu.

Kaidu-Kublajev rat uredi

Kaidu se nije pokrio Kublaju ni nakon poraza Arik Bokea. Poglavar dinastije Ogataj tražio je da mu Veliki kan ustupi deo svoje teritorije, na šta je ovaj i pristao pod uslovom da dođe na njegov dvor i pokori mu se.[10] Međutim, Kaidu je bio spreman da mu iskaže pokornost u svojoj zemlji, ali, iz straha da će biti ubijen, odbio je da dođe na njegov dvor. To je izazvalo dug sukob, poznat kao Kaidu-Kublajev rat, koji je produbio podelu Mongolskog carstva.[11] Iako je Kublaj postavio vojsku oko poseda svog suparnika, Kaidu je mnogo puta upadao na njegovu teritoriju, uspevši da skupi disciplinovanu vojsku od 100.000 konjanika i da dobije mnoštvo pristalica iz same dinastije Boridžigin.

Marko Polo, savremenik ovih događaja, daje opis njegove vojske:

Kad su odlazili u rat, svako je bio obavezan da sa sobom nosi 60 strela, od kojih 30 manje veličine, namenjenih za odapinjanje sa odstojanja, i preostalih 30 većih, i to sa širokim sečivom. Te strele upotrebljavali su iz blizine, gađajući neprijatelja u lice i ruke, presecajući im strune lukova i nanoseći im svaku moguću štetu. A kad bi ostali bez strela, posezali bi za mačevima i buzdovanima i jedni druge udarali njima.[11]

Uprkos političkim nesuglasicama između porodičnih grana, oko nasleđa titule Velikog kana, ekonomski i trgovinski sistem zemlje bio je nedirnut, sem u kratkim stankama i sporadičnim čarkama. Ponekad su, usred rata, suprotstavljene strane trgovale. Npr. Kaidu je imao imao ogromna imanja, zanatske radionice i gazdinastva u blizini kineskog grada Nankinga. Između bitaka sa Kublaj-kanom, Kaidu je potraživao kontingente svoje nankinške robe i navodno je, zauzvrat, slao Kublaju konje i drugu robu iz stepe. Administrativna podela Mongolskog carstva ni po čemu nija umanjila potrebe za robom iz drugih delova carstva.[12] Političke podele su, čak, naglasile potrebu da se očuva drevni način raspodele.[13] Ako bi jedan kan odbio da drugim članovima porodice ustupi njihov deo, oni bi mu uskratili njegov. Zajednički finansijski interesi gušili su političke razmirice.[14]

Prvi sukobi uredi

 
Kublaj-kan, Veliki kan i kineski car - osnivač dinastije Juan. Kaiduov neprijatelj. Ulje na svili nepalskog astronoma i umetnika Aranika sa kraja XIII veka. Sada se nalazi u Nacionalnom muzeju palate u Tajpehu, 47 cm duga i 59,4 cm visoka.

Marko Polo navodi da je Kaidu, 1266. godine, okupivši veliku vojsku i rođake, od kojih se jedan zvao Jesudar, napao dva vlastelina Velikog kana, potomke Čagataja, od kojih se jedan zvao Tabaj, ili možda, Saban. Posle krvave bitke, Kaidu je potukao njihovu vojsku, koja je brojala oko 100.000 ljudi, ali su dva vlastelina pobegla.

Godine 1268. Kaidu, kod koga su narasli ponos i oholost, je ponovo okupio veliku vojsku. Ovog puta, da bi napao Kublajevog sina Nomogana,[b] koji se tada, sa velikom vojskom, nalazio u Karakorumu.[15] Marko Polo navodi da je Nomogan, skupivši 60.000 konjanika, pošao u susret Kaiduu i ulogorio se 15 km od njegove vojske, koja se nalazila u istoj ravnici.

Tri dana kasnije došlo je do bitke. Borba je počela kišom strela, koja je na bojištu, među brojčano jednakim neprijateljima, sejala smrt.[16] Nijedna strana nije imala dovoljno snage da odbaci drugu s bojnog polja koje je bilo prekriveno tolikim leševima da je bilo žalosno gledati. Mlečanin o Kaiduovom držanju tokom bitke govori sledeće:

Kaidu je bio naročito vešt sa oružjem, i da nije bilo njegove lične odvažnosti, kojom je vraćao hrabrost svojim ljudima, njegova vojska već bi odavno propala.[17]

Kad je sunce zašlo, posle teških gubitaka, obe strane su se vratile u logore da se odmore preko noći.

Sledećeg jutra u zoru, Kaidu je, čuvši da mu se približava vojska Kublaj-kana, naredio povlačenje. Nomogan nije ni pokušao da ga prati, jer je njegova vojska bila suviše umorna od jučerašnje bitke. Kaiduova vojska je nastavila sa povlačenjem sve dok nije stigla u Samarkand.[18]

Marko Polo navodi da se Kublaj-kan strahovito razbesneo na Kaidua, koji je uvek nanosio veliku štetu njegovom narodu i njegovoj teritoriji, rekavši da se, da mu kojim slučajem nije nećak, ne bi spasao grozne smrti.[19]

Sukobi sa Ilkanatom uredi

Godine 1269./1270. Kaidu i Barak su sklopili savez protiv Ilkanata, mongolskog kanata sa centrom u Persiji i saveznika Kublaj-kana. Barak je potom upao u Horasan i zavladao jednim delom te oblasti.[20] Ilkan Abaka je 1270. godine u tu oblast poslao svog sina Arguna, sa velikom vojskom.[21] Na vest o ovome, Barak je okupio veliki broj konjanika i 19. jula se ulogorio na Amu Darji, 15 km od Argunove vojske.[22] Dana 22. jula je kod Herata došlo do žestoke bitke u kojoj je Barakova vojska potučena i uz strahovit pokolj potisnuta preko reke.

Kaidu i Čagataj kanat su nastavili da ugrožavaju Horasan, zbog čega je Argun stalno boravio u ugroženoj oblasti.[23] Kada je i sam postao ilkan, 1284. godine, u ovu oblast je poslao svog sina Gazana, koji ju je branio do 1295. godine.[24]

De facto čagatajski kan uredi

 
Četiri jedinice Mongolskog carstva: dinastija Juan, Ilkanat, Čagatai i Zlatna horda.

Prilikom bega posle poraza, Barak je pao s konja i teško se povredio, postavši nepokretan. U međuvremenu, u Buhari je izbio ustanak, možda predvođen legitimnim kanom Mubarak-šahom, koji je kan, uz velike muke, u krvi ugušio. Tokom ustanka, Kaidu mu je, navodno, poslao vojsku u pomoć, koja je i posle gušenja ustanka nastavila da se približava, sa ciljem da ga svrgne ili čak ubije. Međutim, Barak je umro i pre toga od rane dobijene u bici kod Herata. Od tog trenutka, 1271. godine, Kaidu preuzima svu vlast u kanatu, koji je tada obuhvatao Transoksijanu i srednju Aziju, uključujući i oblast nastanjenu uzbečkim Tatarima.[20] Tako je pod svojom vlašću objedinio oblast koja je obuhvatala današnji Kazahstan i Sibir na severu, Turkestan u srednjoj Aziji i Avganistan na jugu. Za svoju prestonicu izabrao je Buharu iz koje je predstavljao protivtežu Kublajevoj moći.[25][26][27]

Posle Barakove smrti Kaidu je za marionetskog vladara Čagatajskog kanata postavio izvesnog Negubeja, koji je, zbog svoje buntovnosti, vrlo brzo bio ubijen i zamenjen Buka-Timurom, bolešljivim kanom bez autoriteta. Posle njegove smrti, 1282. godine, Kaidu je za čagatajskog kana postavio Duvu, Barakovog sina. Uprkos sukobima među samim Čagatajevim naslednicima, 1289. godine, Duva je uspeo da se održi kao čagatajski kan i bio je veran Kaiduu.[28]

Pobuna Najana uredi

Godine 1286. protiv vlasti Kublaj-kana pobunio se Najan, vladar Mandžurije i čukununuk Džingis-kanovog brata Učegina.[26][29] Najan je, tom prilikom, tajno poslao glasnike Kaiduu, koji mu je obećao pomoć od 100.000 konjanika i počeo prikupljati vojsku.[30] Međutim, Veliki kan je saznao za zaveru i osvojivši sve klance između njihovih zemalja, prekinuo kontakt dvojice vladara.[31] Potom je, na brzinu okupivši veliku vojsku, krenuo na Najana, i ugušio ustanak pre nego što mu je stigla Kaiduova pomoć.[32]

Prolazak Marka Pola: Opisi Kaiduovih oblasti uredi

 
Marko Polo u tatarskoj odeći, XVIII vek.

Tokom Kaiduove vladavine, kroz Srednju Aziju je prošao Marko Polo. Krajem 1271. ili početkom 1272. godine, on je sa ocem i stricem, Nikolom i Mateom Polom, krenuo put Istoka.[33][34][35] Prošli su drevnim Putem svile kroz Jermeniju, Persiju, Avganistan i preko planinskog masiva Pamira, zimskim mesecima napredujući tek neznatno.[36][37]

U Badahšanu su se zadržali godinu dana, tokom kojih se Marko oporavljao od bolesti.[v][36][38] Krenuvši dalje, izbijaju na najviše mesto na svetu, na planinu Pamir, čije je ima prvi put tada zabeleženo. Potom su stigli do pustinje Takla Makan, koju obilaze sa južne strane, prošavši kroz gradove Jarkand, Kotan, Čerčen i Lop-nor. Marko je tu zabeležio najupečatljivije neobičnosti Istoka. Za lokalno stanovništvo Jarkanda kaže da nesvakidašnje pati od gušavosti, za čiji uzrok nalazi nekvalitetnu vodu u toj oblasti. U reci koja protiče kroz Pe-jin ima mnogo onog kamenja koje se naziva kalcedon i jaspis, očigledno misleći na žad.[36] Dodaje da tu vlada običaj da ako je čovek oženjen ode od kuće na toliku razdaljinu da dvadeset dana odsustvuje od kuće, njegova žena ima pravo, ako joj je volja, da izabere drugog muža; a onda muškarac, po istovetnom principu, može da se oženi gde god mu je volja.[39] Karkan je takođe naveden kao područje gde ima žada.[40]

Pošto su prevalili pustinje od nekoliko dana hoda, i pošto su savladali opasne klance, Polovi su odmakli pravcem sever-severoistok da bi, posle tri i po godine putovanja, 1275. godine stigli u letnju prestonicu Kublaj-kana, Ksanadu u Kini.[40][37]

Marko Polo je neposredno opisao Kaiduove oblasti.

Zamak Tajkan i grad Kešem uredi

Kaiduova oblast počinjala je na brdima severoistočno od grada Balha, gde na 12 dana putovanja nije bilo naselja, jer su se ljudi sklanjali u planine pred pljačkaškim pohodima. U ovoj oblasti živeli su lavovi.[g][41] Posle ovog putovanja stizalo se u zamak Tajkan [d], gde se održavala velika pijaca žita. Visoka brda južno od zamka obiluju solju izuzetne čistoće i tvrdoće. Na drugim brdima uspevaju badem i pistaći, kojima lokalno stanovništvo uveliko trguje.

Na 3 dana i dalje u pravcu severoistoka zemlja je bila gusto naseljena muslimanskim stanovništvom i bogata voćem, žitom i vinom. Ljudi su krvožedni i opasni. Takođe su razvratni i preteruju u piću u čemu ih ohrabruju njihova slatka vina. Strasni su lovci i najčešće nose kože životinja koje ulove, čijim su štavljenjem u potpunosti ovladali.[42] Nakon ovog putovanja stiže se u grad Kešem (Marko Polo: Skasem[đ]), nadomak reke Gori, koja se uliva u Amu Darju.[42][43] Celom ovom provincijom upravlja amir.[42] U ovoj oblasti su obitavali bodljikavi prasići.[44] Čobani koji čuvaju krave imali su prebivališta u brdima u vidu pećina, koje su sami pravili kopajući ilovaču.

Badahšan i Pešavar uredi

Na 3 dana hoda na istok od Kešema nalazila se država Badahšan, koja se prostirala na dužini od 20 dana, inače Kaiduov vazal. Vladari ove države, inače muslimani, nosili su titulu zulkarnen [e].[45] Zemlja je bila okružena klancima i puna utvrđenja.[46] Planine ove oblasti, inače izuzetno visoke, bile su izuzetno bogate rubinima, koji su se po njenom imenu nazivali balaš.[47][46] Iskopavani su samo iz planine Šignan, inače bogate i rudama gvožđa, olova, aluminijuma, sumpora, bakra, srebra i lapis lazulija, koji su takođe iskopavani.[47][48] Vladar je imao naročiti monopol nad rubinima, koji si iskopavani i odnošeni samo uz njegovu dozvolu, dok je trgovina njima bila strogo zabranjena. U ovim zabranama ležala je visoka vrednost rubina.

Marko Polo donosi i priču o posebnoj rasi konja, izuzetno brzoj i tvrdih kopita, potomcima Bukefala [ž].[47] Konji su pripadala jednom od vladarevih stričeva, koji je, pošto je odbio da ih ustupi bio ubijen, posle čega je njegove ogorčena udovica naredila da se svi konji pobiju.[49] U planinama je bilo stepskih i kraških sokolova, jastreba i kobaca. Ljudi su bili dobri strelci i vični lovu, uglavnom su lovili divlje ovce kojih je bilo u velikom broju na planinskim pašnjacima. Kao odeću uglavnom su koristili kožu divljih životinja. Gajili su ječam i proizvodili posebno ulje od susama. U ovoj oblasti vlada hladna klima, uglavnom zbog izrazito planinskog položaja države. U kotlinama između planina nalazili su se pašnjaci puni potoka bogatih pastrmkom.

Na 10 dana hoda južno stiže se u Pešavar, čiji su stanovnici bili pagani skloni crnoj magiji. Nosili su viseće alke od zlata i srebra, ukrašene biserima i dragim kamenjem. U ovoj zemlji tople klime stanovništvo se hranilo mesom i pirinčem.[46]

Vohan i Pamir uredi

 
Putovanja Marka Pola.

12 dana u pravcu sever-severoistok od Badahšana, kroz oblast kojom upravlja brat badahšanskog vladara, stizalo se u Vohan (Vahan ili Vahon), planinsku muslimansku državu na 3 dana putovanja između Pamira i Karakoruma, gde izvire Amu Darja.[50][48] Vohan je bio u vazalnom položaju prema Badahšanu.[51] Marko Polo je lokalno stanovništvo okarakterisao kao civilizovane ljude, dobre lovce i ratnike.[52] 3 dana dalje pravcem istok-severoistok najzad se stiže do onog mesta na drumu gde čovek može da pretpostavi da su okolni vrhovi najviši predeli na svetu[z]. Mlečanin je opisao jezero između planinskih lanaca iz kojeg otiče reka, čija je okolina obrasla vegetacijom. U ravnici su živele velike divlje ovce, od čijih su rogova čobani pravili kutlače, posude za jelo i zgrade za čuvanje stoke. Rogovi su, takođe, korišćeni i kao putokaz zimi kad ove predele prekrije sneg.

Pri prolasku preko Pamira, koji je trajao 12 dana, Polo je zabeležio da vatra, kad se upali, zbog oštrine vazduha, ne daje istu onu toplotu kao u nižim predelima, i nema isto dejstvo pri kuvanju hrane.[51] Istočno od Pamira sledi 40 dana hoda duga oblast Bolog-Tag.[53][54] Iako bez vegetacije, ova oblast je bila naseljena samo agresivnim paganskim divljacima odevenim u kože divljih životinja.

Kašgar i Samarkand uredi

Istočno od oblasti Bolog-Tag nalazila se provincija Kašgar, sa glavnim gradom istog imena.[55] Ovaj grad bio je središte trgovine između Mongolije, Indije i Kine, kao i važna deonica na Putu svile.[54] U ovom periodu u njemu se nalazila mitropolija nestorijanskih hrišćana. Marko Polo govori da je Kašgar priznavao vlast Velikog kana, što nije nemoguće, ali se verovatnije odnosi na to da su sve teritorije u Mongolskom carstvu odavale počast Velikom kanu.[55][54] Takođe, granica između Čagatajskog kanata i dinastije Juan nalazila dalje na istoku između Komula i Karašara.[54]

Stanovništvo, pretežno muslimansko, živelo je od trgovine i proizvodnje, pre svega proizvoda od pamuka. Oblast je bila prekrivena vrtovima, voćnjacima i vinogradima, najviše su se gajili, pored navedenog pamuka, lan i konoplja. Provincija se prostirala na 5 dana putovanja.[55]

Samarkand je opisan kao otmen grad ukrašen velelepnim vrtovima i okružen ravnicom u kojoj uspeva svako voće koje čovek poželi.[56] Bio je izuzetno važan grad na Putu svile i u njemu je zajedno živelo hrišćansko i muslimansko stanovništvo.[56][54] Marko Polo svedoči o čudu da glavni potporni stub u ovdašnjoj crkvi Svetog Jovana Krstitelja lebdi.[57]

Karkan, Hotan i Pe-jin uredi

Provincija Karkan,[i] sa glavnim gradom istog imena, pružala se 5 dana hoda istočno.[58][54] Većinom je bila naseljena muslimanima, ali su ovde živeli i nestorijanski hrišćani.[58] Uz glavni grad koji je bio važna tačka na Putu svile, ova oblast je bila vrlo bogata, sa razvijenim zanatstvom i proizvodnjom pamuka.[58][54]

Nastavljajući pravcem istok-severoistok stizalo se do provincije Hotan, velike oaze koja se prostirala koja se prostirala na 8 dana putovanja, sa istoimenom prestonicom.[59][54] U ovoj oblasti se račvao južni ogranak Puta svile, pa je bilo pogodno mesto, ne samo za trgovinu, nego su ovde i razmenjivane inovacije, vere i filozofije između Kine i Zapada.[54] Ovde se gajio pamuk, lan, žito, konoplja, vinova loza i cela oblast je bila pokrivena oranicama i vinogradima. Stanovništvo, inače miroljubivo, živelo je od trgovine i proizvodnje.[59]

Provincija Pe-jin (Pe-in[j]), sa istoimenim glavnim gradom, prostirala se 8 dana putovanja u pravcu istok-severoistok. Oblast je bogata hranom, pamukom i žadom.[60][61] Istočno od Pe-jina zemlja je peskovita, gotovo bez slatke vode.[62]

Kerken i Lop uredi

Dalje istočno-severoistočno od Pe-jina nailazilo se na provinciju Kerken (Kierkien[k]), većinom nastanjenu muslimanima, koja se u to vreme još uvek nije bila oporavila od mongolskog pustošenja.[63][61] Oblast je bila izuzetno bogata žadom, koji se prodavao u Kini.[63] Marko Polo je opisao surovost života u ovoj provinciji:

Kad vojska Tatara prolazi kroz ove predele, ako je neprijateljska ona opljačka celo stanovništvo, a ako je prijateljska pokolje im stoku i pojede. Zbog toga, kad naslute približavanje bilo kakve vojske, ljudi se sa porodicama i stokom, sklanjao u peščanu pustinju koja se nalazi na daljini od 2 dana putovanja, krećući se ka mestima gde mogu da nađu pijaću vodi i na taj način uspeju da prežive. Iz istovetnog straha, kad skupljaju letinu, žito zakopavaju u pesak, a mesečno uzimaju sa zaliha samo onoliko koliko im je potrebno za ishranu.; i osim njih, niko ne zna za mesto koje su odabrali u ovu svrhu, zbog toga što tragove njegovih stopala pomete vetar.[62]

Posle 5 dana hoda iz Kerkena peščanim putem gotovo bez pijaće vode, stizalo se u grad Lop, nadomak istoimene pustinje i jezera Lop Nur.[64][61] Ovde je postojala velika trgovačka ispostava, gde su se trgovci opremali magarcima i kamilama da bi prešli pustinju.[65] Pustinja je predstavljala granicu između Kaiduovih oblasti i oblasti Kublaj-kana.[63]

Smrt i posledice uredi

Godine 1301. Kaidu je sa ogromnom vojskom napao Karakorum u Mongoliji. Snage Juana su, uz ozbiljne gubitke, na kraju uspele da odbace napadače i rane Kaidua, koji je ubrzo nakon toga i umro. Uprkos izričitoj Kaiduovoj želji da ga nasledi mlađi sin Orus, uz pomoć Duve, za mesto naslednika se 1303. godine izborio najstariji, Čapar. Kako Čapar nije posedovao Kaiduove sposobnosti, u narednim godinama usledio je vrtoglavi pad moći Ogatajida. Naime, Duva je 1304. godine sklopio mir sa dinastijom Juan, koja je stala uz njega kao legitimnog vladara Čagatajskog kanata. Usledio je sukob, koji je na kraju, 1306. godine, rezultirao potpunim potiskivanjem Ogatajida s vlasti i njenim vraćanjem u ruke legitimnih čagatajskih kanova.

Nasledstvo uredi

Kaidu je za sobom ostavio brojno potomstvo, 14 sinova i 2 kćeri.

Od sinova su poznati sledeći:

  • Čapar († posle 1310) poglavar Ogatajida.
  • Šah
  • Jangičar († 1309), nasledio je Čapara na mestu poglavara Ogatajida
  • Orus
  • Kudaur
  • Surka-Buka
  • Li-Bakši
  • Kuril
  • Iku-Buka
  • Uruk-Timur
  • Daniš-Menke († 1348), čagatajski kan u periodu (1346–1348)
  • Sarban

Kćerke su bile:

Marko Polo donosi interesantnu priču o Kutulun. Naime, on navodi da je bila tako snažna da u celom kraljevstvu nije bilo mladića koji bi mogao da je savlada. Pošto je Kaidu želeo da je uda, po njenoj želji, organizovana su rvačka takmičenja između nje i prosaca.[66] Dogovor je bio da će se udati za onog ko je pobedi, u suprotnom je pobeđeni prosac davao 100 konja.[67] Pošto se do 1280. godine nije pojavio niko ko bi je pobedio, počela je da učestvuje u Kaiduovim pohodima. [21]

Popularna kultura uredi

Lik Kaidua, tumačen od strane Rika Juna, pojavljuje se u Netfliksovoj seriji Marko Polo (2014–2016).

Porodično stablo uredi

 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
16. Jesugej
 
 
 
 
 
 
 
8. Džingis-kan, Veliki kan
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
17. Hoelun
 
 
 
 
 
 
 
4. Ogataj-kan, Veliki kan
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
9. Borte
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
2. Kašin-kan
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
5. Toregene
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
1. Kaidu
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
3. Šabkana-katun
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 

Napomene uredi

  1. ^ Evropskim.
  2. ^ Marko Polo pominje da se u društvu Nomogana nalazio unuk prezvitera Jovana, izvesni Đorđe, kralj provincije Tunguzije (Tenduk). Pojava kralja usred mongolske teritorije, pa još s takvim grčkim imenom, neosnovana je. U svom izveštaju Đovani od Montekorvina, nadbiskup Pekinga, beleži sledeće:

    Izvesni kralj po imenu Đorđe, od ugledne loze prezvitera Jovana od Indije, prve godine po mom dolasku ovamo [oko 1296], obratio mi se pošto sam ga preveo u katoličku veru, pristupio je nižem redu, a kad sam držao misu, pojavio se u svojoj kraljevskoj odori...
  3. ^ Moguće je da se ovo desilo kasnije kada ga je Kublaj-kan poslao u misiju u Horasan, a na tokom puta.
  4. ^ Navodi ih i francuski putnik Šarden u svom izveštaju o Persiji.
  5. ^ Zamak u Baktriji, 7 dana udaljen od Badahšana, kako navodi arapski geograf Ibn Haukal. U Putovanjima Marka Pola se javlja i kao Caycam ili Taitam.
  6. ^ U Putovanjima Marka Pola se javlja i kao Echasem ili Scassem.
  7. ^ Od arapskog Dhul-Qarnayn (Zul-Qarnain ili Zulqarnain), figure koja se pojavljuje u Kuranu, koju neki muslimani smatraju prorokom i poistovećuju ga sa Aleksandrom Velikim. Ovde možemo da kažemo da je zulkarnen epitet za Aleksandra i znači dvorogi, o čemu postoji sijaset legendi, ali im je, verovatno, izvor zajednički, a potiče od novčića sa njegovim likom na kojima je prikazan sa dva roga. Predanja nam takođe kazuju da je ovo pozivanje na Aleksandra u ovoj oblasti ostatak uspomene na Grčko-baktrijsko kraljevstvo. Uz to, o Aleksandru kao pretku badahšanskih vladara priče su pronosili i Edvard Kolborn Baber i hroničari pre njega.
  8. ^ Priča o Bukefalovom potomstvu koju je Marko Polo čuo možda je drugačija verzija nekoliko vekova starije kineske priče u kojoj se pripovedalo da je izvesnu pećinu pohodio pastuv natprirodnog porekla, tako da su ljudi svake godine dovodili ovamo svoje kobile i stvorili čuvenu rasu konja.
  9. ^ Planinska oblast Pamir, deo ogromnog masiva Himalaja.
  10. ^ Jarkand.
  11. ^ U nekim izdanjima Putovanja Marka Pola Poim ili Poin.
  12. ^ U nekim verzijama i Ciarcian, Ciartiam ili Cirachian
  13. ^ Marko Polo navodi da se zvala Aigiram, što znači blistavi mesec. U Putovanjima Marka Pola prisutni su i oblici Argialcucor i Aigiarne

Reference uredi

  1. ^ a b Vederford 2007, str. 319.
  2. ^ Vederford 2007, str. 198-199.
  3. ^ Vederford 2007, str. 223-224.
  4. ^ Vederford 2007, str. 224.
  5. ^ Vederford 2007, str. 224-225.
  6. ^ Vederford 2007, str. 225.
  7. ^ a b Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 385.
  8. ^ a b Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 386.
  9. ^ Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 386-387.
  10. ^ Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 365-366.
  11. ^ a b Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 366.
  12. ^ Vederford 2007, str. 261.
  13. ^ Vederford 2007, str. 261-262.
  14. ^ Vederford 2007, str. 262.
  15. ^ Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 367.
  16. ^ Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 368.
  17. ^ Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 368-369.
  18. ^ Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 369.
  19. ^ Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 369-370.
  20. ^ a b Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 402.
  21. ^ a b Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 372.
  22. ^ Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 372-373.
  23. ^ Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 373.
  24. ^ Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 383-384.
  25. ^ Vederford 2007, str. 226.
  26. ^ a b Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 154.
  27. ^ Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 365.
  28. ^ Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 408.
  29. ^ Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 435.
  30. ^ Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 154-155.
  31. ^ Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 155.
  32. ^ Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 155-158.
  33. ^ Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 29-30.
  34. ^ Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 51-52.
  35. ^ Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 405.
  36. ^ a b v Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 30.
  37. ^ a b Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 53.
  38. ^ Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 103-104.
  39. ^ Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 30-31.
  40. ^ a b Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 31.
  41. ^ Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 99.
  42. ^ a b v Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 100.
  43. ^ Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 422.
  44. ^ Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 100-101.
  45. ^ Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 101.
  46. ^ a b v Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 103.
  47. ^ a b v Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 102.
  48. ^ a b Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 423.
  49. ^ Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 102-103.
  50. ^ Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 106.
  51. ^ a b Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 107.
  52. ^ Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 106-107.
  53. ^ Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 107-108.
  54. ^ a b v g d đ e ž z Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 424.
  55. ^ a b v Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 108.
  56. ^ a b Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 109.
  57. ^ Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 109-110.
  58. ^ a b v Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 110.
  59. ^ a b Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 111.
  60. ^ Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 111-112.
  61. ^ a b v Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 425.
  62. ^ a b Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 113.
  63. ^ a b v Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 112.
  64. ^ Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 113-114.
  65. ^ Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 114.
  66. ^ Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 370.
  67. ^ Milion putovanja Marka Pola 2012, str. 370-371.

Literatura uredi

  • Džek Vederford, Džingis Kan i stvaranje savremenog sveta, 2007. Beograd
  • Milion putovanja Marka Pola, 2012. Beograd
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Каиду&oldid=26893801”